Десанка Ћуић-Качар је партизанска пјесникиња.

Рођена је 1926. године у селу Личка Крчевина, код Плитвичких језера у Лици. Већ у основној школи и на школским приредбама истиче се својим стиховима, пјесмама и пјевањем.

У мају 1942. године ствара познату пјесмy На Кордуну гроб до гроба. Пјесма је изузетно прихваћена у народу, тако да се готово заборавило оргинално ауторство. Током рата пјесникинја је креирала низ пјесама с темама борбе, народних хероја и властитих тешких искустава.

Активно је учествала у Народноослободилачком рату. Лично судјелује у осигурању доласка и боравка Владимара Назора на Кордуну, у Топуском, приликом пресједавања ЗАВНОХ-ом.

Године 1944. је ухапшена, од стране фашиста, и транспортирана је у полицијски затвор на Савској цести, у Београду. Партизани успијевају да је размијене.

Након рата предложена је за добијање Партизанске споменице 1941, али је комисија одбија [1]

Многе њене пјесме изводе се у различитим верзијама широм земље, но због неријешеног питања ауторских права остају непотисане. Живјела је и радила у Загребу, Бјеловару и Босни, гдје је упознала супруга Бошка. Након задњег рата вратила се у своје родно село Личка Крчевина, потпуно спаљено и напуштено током хрватске операције "Олуја". Према задњим информацијама у опустошеном селу живи потпуно сама и заборављена. Најављује своју аутобиграфију и нада се ријешавању питања око ауторства над својим пјесмама.

Референце

   1. ^ "Иако сам 1926. годиште, била сам предложена за то највеће признање социјалистичке и равноправне Југославије, али одбијена сам у Београду. У комисији за додјелу сједила су три генерала: Гошњак, Фрањо Туђман и још један, не морам га именовати." (Расла сам и стасала са револуцијом, Новости, 25. Јул 2008, Загреб)
   2. ^ „Моји стихови су моја дјеца, пјевуше их и „Ладарице“ онако како је то углазбио Оскар Данон, нема ту рефрена, не понавлјају се стихови, губи се полетност. Не тражим много само да ми „Просвјетини“ пододбори увуку име и презиме уз моје стихове, бар „На Кордуну гроб до гроба“, да сазнају сви, да су моју мелодију извели Вијетнамци предсједнику Титу кад их је ишао посјетити 1971. године и тако подржао њихов дух у борби против Американаца. Тражити морам заштиту и од многих других извођача који су моју мелодију претворили у којекакве бојовнице и подстрек оним струјама против којих сам се борила. Да тако остварим свој завјет, да не умрем у анонимности... „ (Расла сам и стасала са револуцијом, Новости, 25. Јул 2008, Загреб)


Izvor: Wikipedia