Život svakog čoveka ispunjen je simbolima. Svesno ili nesvesno, shvatajući ili ne, on svim stvarima, događajima i formama s kojima se susreće pridaje određeno značenje, koje se često zadržava u granicama konkretne, opipljive stvarnosti, ali je ipak u većini slučajeva i nadilazi. Vrlo često predmet, pojava ili biće iz njegove okoline prestaju da budu "konkretna i realna stvar za sebe", već postaju "simboli", amblemi ili znakovi drugih sadržaj proživljavanja, osećaja i spoznaja, za čoveka jednako važnih.

 Simboli nas prate u snu i na javi, u komunikaciji s drugim ljudima, u svemu što su stvorili čovek i priroda, u našim vlastitim pokušajima da izrazimo sebe kroz misli, osećaje, reči i delovanje. Oni se javljaju uvek kada te reči, misli, osećaji i dela, ili teme kroz koje pokušavamo da nešto prenesemo, prestaju da budu dovoljni.

 Javljaju se uvek kada se pokušava izreći neizrecivo, objasniti neobjašnjivo, pojednostavniti složeno, postaviti u određene forme ono što po svojoj prirodi nema granica, a kalupe ne trpi.



Javljaju se u situacijama kada su sve mogućnosti iskorišćene, a drugih nema, kada ništa drugo ne ostaje osim slutnje, kada je potrebno prodreti u prošlost i budućnost, u vidljivo i nevidljivo, u opipljivo i neopipljivo, u veliko i malo, a ne zna se kako.

 Jer kao što kaže K. G. Jung: Simbol ništa ne skriva, ne objašnjava, on upućuje s one strane samog sebe, prema značenju koje je u onostranom, nepojmljivo, naslućeno, koje nijedna reč jezika koji govorimo ne bi mogla da izrazi... Simbol je proizvod prirode... (Probleme de l'Ame moderne). U svetu bez simbolike ne bi se moglo disati. Smesta bi se prouzrokovala duhovna smrt čoveka..., kaže Ž. Ševalije (Jean Chevalier) (Rečnik simbola).

 Šta je to što čini simbol tihim svedokom postojanja čoveka, prirode i svemira? Šta je to što ga čini posrednikom i glavnim nosiocem komunikacije čoveka s prirodom, čoveka s drugim ljudima, čoveka s istorijom, prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, čoveka sa samim sobom? Šta je to u njemu što spaja dimenzije, prostore, vremena, suprotnosti? Šta tera mnogobrojne filozofe, psihologe, antropologe, etnologe, umetnike, istraživače iz područja tradicija, kulture, religija i umetnosti, da mu pridaju takva svojstva, od kojih su gore spomenuta samo neka? U naslovu smo spomenuli zaboravljeni jezik simbola. Ako je sada zaboravljen, znači li to da je postojalo vreme, ili vremena u kojima to nije bio?

Pokušajmo da odgovorimo na neka od ovih pitanja.

SIMBOL ‑ SAMO ZNAK ILI NEŠTO VIŠE?

... Danju i noću, dok govorimo, dok se izražavamo pokretima ili sanjamo, služimo se, primećujući to ili ne, simbolima. Oni oblikuju naše želje, podstiču nas na kakvo delo, upravljaju našim postupcima, začetak su naših uspeha i neuspeha... Sve duhovne nauke, sve umetnosti i sve umetničke tehnike susreću na svom putu simbole. One moraju da udruže snage da bi odgonetnule zagonetke simbola; moraju da se ujedine da bi pokrenule energiju zbijenu u njima. Premalo je reći da živimo u svetu simbola. Svet simbola živi u nama... (Ž. Ševalije: Rečnik simbola).

Šta je zapravo simbol?

Kad jedna fabrika proizvodi novu riblju konzervu i stavlja na nju lik Neptuna s trozupcem, može li se reći da Neptun u tom slučaju ima svojstvo simbola? Da li se krila na kapi pilota ili labud na kutiji deterdženta za pranje rublja takođe mogu nazvati simbolima? Stručnjaci u ovoj materiji rekli bi - ne!

Zbog čega onda taj isti Neptun, pojavljujući se u nekom mitu, dobija svojstvo i ulogu simbola? Zbog čega tada krila ili labud iz legende, bajke, priče ili običnog čovekovog sna, postaju simboli, a na kapi pilota ili na kutiji deterdženta tu funkciju gube?

Kakva je razlika između spomenutih slučajeva? Šta je to što čini da u određenim slučajevima iste forme, predmeti, situacije, osećaji i radnje mogu da postanu simboli u najdubljem smislu reči, dok se u drugim slučajevima svode samo na oznake za novi deterdžent, novu marku automobila, novu izdavačku kuću, itd.

Evo šta o prirodi simbola govore različiti autori:

H. Korbin (Henry Corbin): ... Simbol nagoveštava plan drugačiji od racionalno očitog. On je šifra tajne, jedini način da se kaže ono što se drugačije ne može dokučiti: nikada nije do kraja razjašnjen, nego ga valja uvek nanovo odgonetati, kao što muzička partitura nije nikada jednom zauvek odgonetnuta, nego uvek traži novo izvođenje... (L'imagination creatrice dans le suffisme, Ibn‑Arabi).

Ž. Durand (Gilbert Durand):  ... Možemo reći da simbol ima više od jednog veštački datog smisla, ali čuva osnovnu i spontanu moć odjeka... (Les structures anthropologiques de l'immaginnaide).

G. Bašlar (Gaston Bachelard): ... Odjek nas poziva na produbljenje naše egzistencije... On izvodi zaokret bića... (La Poetique de l'Espace).

Ž. Ševalije: ... Simbol je zaista tvorac novoga. Ne zadovoljava se samo time da izazove odjeke. On poziva na preobražaj u dubini... Simbol je dakle mnogo više od običnog znaka. On upućuje s one strane značenja. Stoga se upoređuje s osećajnim, delatnim, pokretačkim shemama, kako bi se jasno pokazalo da zapravo stavlja u pokret svu psihiku. Da bismo istakli njegov dvostruki idejni i delatni aspekt, nazvaćemo ga eidolonom ‑ pokretačem... Svaki simbol je mikrokosmos, potpuni svet. (Rečnik simbola).

K. G. Jung: Simboli nisu ni alegorija ni običan znak, nego slika koja može najprimerenije da izrazi nejasno naslućenu prirodu Duha... Oni su proizvod prirode... (Problemes de l'Ame Moderne).

R. Beker (R. Becker): Simbol se može uporediti s kristalom koji različito propušta svetlo, zavisno od površine koja ga prima. Možemo još reći da je simbol živo biće, delić našeg bića u kretanju i preobražavanju. Time što u njega poniremo, shvatamo ga kao predmet razmišljanja, poniremo i u svoju putanju kojom želimo da pođemo, shvatamo pravac kretanja kojim je živo biće poneseno... (Les machimations da la nuit).

M. Eliade: ...Simbol se kao transcedentna kategorija visine, nadzemaljskog, beskonačnog, otkriva celom čoveku, njegovom razumu i njegovoj duši... Simbolizam je neposredna misao potpune svesti, tj. čoveka koji se otkriva kao takav, čoveka koji postaje svestan svog položaja u svetu... Jedna od značajnih crta simbola je simultanost smislova koje otkriva. Vodeni ili lunarni simbol važi na svim nivoima stvarnosti i ta se mnogostruka vrednost simultano otkriva... Simbolička misao može sažeti sve... Zagonetke i tajne same daju odgovor, ali u obliku simbola. (Traite de l'histoire des religions).

H.P.Blavacka (H.P.Blavatsky): ...Sve ovo može da bude deo jednog bogatog iskustva PROŠLOSTI. Ova čudna sećanja leže skrivena i zaboravljena u "jeziku misterija" predistorijskih vremena, jeziku koji danas zovemo simbolizam... Nedavna otkrića velikih matematičara i kabalista dokazuju, bez svake sumnje, da je svaka kosmogonija i svaka teologija od najstarijih do ovih poslednjih, proizašla ne samo iz zajedničkog izvora apstraktnih verovanja, već da je deo jednog univerzalnog, ezoterijskog "jezika misterija"... (The Secret Doctrine).

Iz svega što je prethodno citirano, pokušajmo da razlučimo šta sve razlikuje simbol i običnu oznaku. Prvenstveno možemo da konstatujemo da su spoljašne forme kroz koje se oni pojavljuju iste. Sve što postoji u prirodi, svaki predmet, osećaj, događaj ili delovanje, može da bude obična oznaka za nešto, a može da dobije i vrednost simbola. Samo prividno, samo na prvi pogled među njima nema nikakve razlike.

Međutim, dubljom analizom ustanovićemo da simbol i oznaku dele nepremostive granice. Oni predstavljaju dva različita pogleda na svet, dva različita načina života i postojanja.

O jednom od tih pogleda na svet, o jednom od tih načina postojanja, možemo da formiramo određene zaključke nakon što razmotrimo osnovna svojstva simbola koja proizlaze iz gore navedenih citata.

Svaki simbol krije u sebi određeni duboki sadržaj, određeno duboko značenje.

Ovi sadržaji nisu običan plod razigrane mašte čoveka, kulture ili tradicije koja je simbol stvorila. Oni u prenesenom smislu uvek odražavaju jedan deo procesa, principa, tajni i zagonetki postojećih u prirodi i čoveku; onih koje nadilaze granice razuma i njegove logike, granice konkretnog, vidljivog i opipljivog, granice dostupnog i mogućeg.



Svaki simbol je šifra tajne: šifra koja u sebi skriva određenu istinu o Čoveku, Prirodi, Kosmosu, o velikim i malim zakonima postojanja. Takvi sadržaji se objavljuju u formi simbola upravo zato što rečima govornog jezika ne možemo u potpunosti da izrazimo svo njihovo bogatstvo, dubinu, sve njihove različite aspekte. Pokušati ih objasniti samo rečima značilo bi ograničiti ih, svesti ih na samo onaj njihov deo koji je dostupan neposrednom razumevanju i neposrednom iskustvu čoveka. To bi značilo zanemariti istovremeno sve one dubine koje, bez obzira na to što ih čovek ne može u potpunosti i odmah sve obuhvatiti, ipak postoje i čekaju da budu otkrivene.

Izraziti samo rečima svu dubinu sadržaja koji skriva jedan simbol, značilo bi zanemariti njegov aspekt tajne, nedokučivog, večnog i neprolaznog, istinitog, koji postoji izvan granica prostora i vremena i koji, kao takav, inspiriše, izaziva.

Simbol je, dakle, najprikladnija forma da se u nju smeste svi sadržaji takvog tipa. On postaje čuvar ne samo onog dela istine koji mi u određenom trenutku, i zavisno od naših vlastitih mogućnosti i iskustva, možemo da dokučimo, već i onog njenog nevidljivog dela koji predstavlja večnu zagonetku, jer što je više otkrivamo, to nam se ona više skriva; to više uviđamo koliko je toga još ostalo, što još ne znamo i što tek moramo razumeti.

Simbol je dakle čuvar tajne iza koje se skriva još jedna tajna, pa još jedna, pa još jedna..., gotovo da tako možemo u beskraj.

Do sadržaja koji simbol čuva u šifrovanom obliku može se doći putem probuđene slutnje iza koje sledi nova slutnja, pa još jedna, pa još jedna... u lancu koji nema kraja.

Jer kako kaže K. G. Jung: ...Ako skriveni pojam jednog dana postane poznat, simbol umire... Dokle god je simbol živ, on je najbolji mogući izraz neke činjenice... živ je samo dok je bremenit značenjem. Ako to značenje izađe na videlo, drugim rečima, ako otkrijemo izraz koji će najbolje formulisati traženo, očekivano ili naslućeno, tada je simbol mrtav; ima samo još istorijsku vrednost... (Types psychologiques).

Logika kojom se sadržaji takvog tipa šifriraju i postaju simbol vrlo je jednostavna, premda ponekad strana čoveku strogo pozitivističkih i kartezijanskih shvatanja, koji je  sklon da u njoj vidi samo dobro razrađenu metodu stvaranja fantastičnih, nerealnih pojmova i radnji.

Evo što o tome govori Đ. Mejsi (G. Massey) u svom predavanju O drevnim i modernim kultovima meseca: ...Mitologija je struktura kroz koju je prikazana najdrevnija mudrost i najdrevnije učenje čovečanstva... Bajke i legende bile su samo sredstva i forme kroz koje su se objašnjavale postojeće činjenice. One nisu bile ni izmišljotina, niti samo obični proizvod mašte.

Kada su Egipćani opisivali Mesec kao mačku, oni nisu bili takve neznalice da su mogli misliti da je Mesec zaista mačka: oni to nisu radili zbog toga jer im se prohtelo da izmišljaju fantastične likove, ili zato što su zaista videli realnu sličnost između mačke i meseca. Mačka u ovom slučaju nije bila samo mit, niti samo uspešna verbalna metafora, uz to Egipćanima nije ni bila namera da izmišljaju zagonetke... Oni su samo uočili da mačka vidi u mraku i da njene oči noću dobijaju formu punog kruga i postaju svetleće, mnogo svetlije nego po danu. Mesec je bio onaj koji vidi na nebu, a mačka je bila njegov ekvivalent na Zemlji. Tako je ona postala predstavnik, prirodni znak, živa slika punog Meseca. Njeno ime na egipatskom je Mau, a to znači onaj koji vidi, od "Mau"‑ videti.

Mnogi stručnjaci za mitologije govore o tome da su Egipćani često zamišljali veliku mačku koja stoji iza Sunca; ovo poslednje je za njih u tom slučaju predstavljalo "Zenicu mačkinog oka..." Mesec kao Mačka bio je nazvan “okom Sunca”, zbog toga što je oko odražavalo njegovu svetlost i zbog toga što ono samo po sebi "vraća nazad" primljenu sliku, kao u ogledalu...".

Autor je u ovom predavanju govorio samo o jednom aspektu sadržaja koji skriva simbol u formi mačke, odnoseći se na vezu Sunce‑Mesec. Iz ovog primera je očigledno da je jedna prividno razjašnjena zagonetka samo vodila ka drugim novim, da je jedna prividno otkrivena tajna samo vodila ka drugim koje tek moramo otkriti. Očito je da je jedno traženje vodilo ka drugom. Jer kako primeniti i protumačiti njihove sadržaje u slučajevima kad se simboli u formama mačke, Sunca i Meseca pojedinačno i odvojeno javljaju u snu i vizijama čoveka ili u kolektivnim mitovima, legendama, tradicijama? Kako ih primeniti i protumačiti onda kada ovi simboli nisu postavljeni u međusobne odnose i veze?

Stručnjaci za ovu materiju kažu da same činjenice kao što su "viđenje u mraku", "oči koje u mraku postaju svetleće i dobijaju formu punog kruga", "zenica oka", "odražavanje svetlosti i vraćanje odraza nazad", izvučene iz konteksta Sunca, Meseca i mačke, postaju simboli za sebe sa svim vrednostima i svojstvima koje to sa sobom donosi. Može se ići čak i dalje: "noć", "dan", "svetlost", "tama", "pun krug", "zenica", "viđenje" itd., takođe su simboli za sebe i skrivaju čitav jedan nedokučivi, tajanstveni, neizmerni svet značenja i sadržaja.

Dodajmo tome još i sledeće: svaka od ovih "činjenica ‑ pojmova ‑ simbola", sama ili u kontekstu i odnosima sa drugima, nosi u sebi sadržaje čija se značenja istovremeno i simultano mogu primeniti na mnoge i raznovrsne oblike postojanja, na mnoge situacije, procese i principe čoveka i njegovog života: samo gore navedeni simbol "mačke" istovremeno objašnjava određene opšte i pojedinačne zakone, procese vidljivog i nevidljivog svemira, procese koji se odvijaju u čoveku uopšteno, a takođe i u onome što zovemo njegova "psiha", "intuicija", "sećanje", "spoznaja", "delovanje", itd.

Simbol je zaista aktuelan na svim nivoima postojanja.

Nadamo se da je iz navedenog primera čitalac uspeo da stvori sliku o tome šta smo imali u vidu pišući o bezgraničnosti i beskonačnosti sadržaja koje kao "Tajnu ‑ tajne" ili "Slutnju ‑ slutnje" čuva svaki simbol.

Pređimo, dakle, na ostala svojstva simbola.

Sadržaj i značenje koje u sebi skriva svaki simbol imaju svojstvo odjeka, rezonance. Oni u sebi nose "izazov" i kao takvi vrše funkciju "pokretača".

Kada bi "duboki sadržaj" ili "duboko značenje" sami po sebi bili jedino svojstva simbola, tada bi se on s punim pravom mogao nazvati samo "sadržajno bogatom oznakom". Stvar je u tome što pri svakom susretu čoveka i simbola, pri svakom susretu "čuvara tajne" i "onoga za koga se tajna čuva", dolazi do snažne međusobne reakcije.

Shvatajući više ili manje poruku koju simbol u sebi nosi ili uopšte je ne shvatajući, čovek ne može da ostane neosetljiv na njegovo prisustvo.

Čak ako se pri tom prvom "susretu" simbol čoveku učini sasvim nerazumljivim i koliko god mu njegova spoljašna forma izgledala strana, sadržaj simbola uvek na njega deluje. On se u čovekovoj unutrašnjosti odražava kao u ogledalu, odjekuje u njemu tako da budi prve, neodređene slutnje o tajni, slutnje o nepoznatom.

Te prve slutnje stavljaju u pokret čitavo čovekovo biće, čitavu njegovu psihu, izazivajući ga da počne da postavlja pitanja o sebi i svetu oko sebe, izazivajući ga da počne da traži. Samim tim oni ga pokreću na preispitivanje vlastitih kriterijuma, stavova, svih dotadašnjih znanja, skrivenih uzroka njegovog ponašanja i delovanja. Oni ga nagone da obrati pažnju na ono što se ne može očima videti, rukom opipati i samo običnom "ljudskom" logikom shvatiti  (setimo se St. Egziperijevog (Exupery) Malog Princa: Samo se srcem dobro vidi, bitno je očima nevidljivo...). Bez obzira u kom obliku dolazi do "komunikacije" čoveka i simbola, bilo da je to kroz san, viziju, mit, knjigu, sliku, umetničko delo ili kroz običan susret čoveka s čovekom ili čoveka s prirodom, nezavisno od njegovog trenutnog poimanja i slutnji, ovaj se proces, kažu stručnjaci, uvek događa.

Ako ne svesno, on se događa na nivoima čovekove "podsvesti", težeći neprestano da prodre u njegovu svest.

 Svaki simbol je kanalizator, primalac i prenosilac određene snage iz prirode i Svemira, koja mu omogućava da može da deluje kao onaj koji odjekuje, izaziva, pokreće i transformiše. Ona se može ukratko okarakterisati kao SNAGA SVETOG.



Evo što o tome piše M. Eliade u svojoj knjizi Sveto i profano: ...Moglo bi se reći da je čitava istorija, tradicija i religija, od najprimitivnijih do najrazvijenijih, sačinjena od nagomilavanja hijerofanija, od manifestacije svetih realnosti. Moderni zapad oseća izvesnu nelagodnost pred nekim oblicima manifestacije svetog: teško mu je da prihvati da se za izvesna ljudska bića sveto može ispoljiti i preko kamenja i preko drveća. No, kao što ćemo uskoro videti, ne radi se o obožavanju kamenja ili drveća po sebi. Sveti kamen, sveto drvo nisu obožavani kao takvi. Oni su to upravo i samo zato što su hijerofanije, zato što pokazuju nešto što više nije ni kamen, ni drvo, nešto što je "sasvim drugo". Manifestujući Sveto, bilo koji predmet postaje nešto drugo ne prestavši da bude ono što jeste, jer on nastavlja da sudeluje u kosmičkoj sredini koja ga okružuje. Sveti kamen ostaje kamen prividno, tačnije, sa profanog gledišta ništa ga ne razlikuje od ostalog kamenja. (...) Drugim rečima za one koji imaju religiozno iskustvo, celokupna priroda je pogodna da se prikaže kao kosmička sakralnost. Kosmos u svojoj ukupnosti može da postane hijerofanija... Recimo odmah da je profani svet u svojoj celini kosmos totalno desakralizovan, samo skorašnje otkriće ljudskog Duha. (...) Sveto i profano predstavljaju dva načina postojanja u svetu, dve egzistencijalne situacije koje je čovek preuzeo tokom svoje Istorije. (...) Pa ipak, između nomadskih lovaca i stalno naseljenih poljoprivrednika traje ta sličnost ponašanja koja nam izgleda beskonačno važnija od njihovih razlika: i jedni i drugi žive u posvećenom kosmosu, sudeluju u kosmičkoj sakralnosti, manifestovanoj kako u animalnom, tako u vegetativnom svetu.

Ostaje samo da uporedimo njihove egzistencijalne situacije sa situacijom čoveka modernih društava koji živi u DESAKRALIZOVANOM KOSMOSU, pa da odmah uvidimo šta ih međusobno odvaja...

Simbol bi dakle mogli okarakterisati kao manifestaciju snage svetog.

Šta je to "Sveto"? Pri susretu s ovakvim pojmom koji nadilazi i ne trpi nikakve pojedinačne definicije, jer ih sve obuhvata, ponovo smo prisiljeni da se pozovemo na intuiciju i slutnje naših čitalaca.

Napomenimo samo da još od pradavnih vremena pa do današnjih dana, u svakom čoveku leži ukorenjena, neugasiva, duboka žeđ i potreba za "svetinjama".

Čoveka koji oko vrata nosi lančić ili na ruci prsten koji mu je darovalo drago biće, koji na svom stolu ili na zidu drži sliku nekoga ili nečega što mu je jako važno, bilo bi nepravedno nazvati idolopoklonikom lančića, prstena ili slike, samih po sebi.

On ih ne skida, čuva ih i štiti zato što je na neki način u tom prstenu, lančiću ili slici sačuvan deo bića koje ih je darovalo, deo istine ili doživljaja koji predstavljaju izvor snage, inspiracije i ohrabrenja; oni označavaju neprestano, tiho prisustvo u čovekovom životu nečega što mu toliko znači da je postalo svetinja. Izgubiti, odbaciti "svetinju" značilo bi izgubiti deo sebe, izgubiti ne samo deo dragog bića, istine ili ideje koji nam je na takav način darovan, već i izgubiti njihovo neprestano tiho prisustvo, pratnju i pomoć koja se, nadilazeći svaku racionalnu logiku, pruža onda kada nam je to najpotrebnije. Pri tome, oni koji su izvor te pomoći, ohrabrenja i tihe pratnje, ne moraju toga ni biti svesni. Setimo se samo koliko nam je puta u teškim trenucima, samo pogled na sliku ili dragu stvar, slučajno pročitana rečenica u knjizi ili neka druga prividna sitnica, pomogla da ponovo osetimo šta je to nada.

Izgubiti ili odbaciti svetinju značilo bi, dakle, i prekinuti stvarni kontakt sa svim što nam nešto znači. Čuvajući uz sebe nešto što mu je sveto, čovek prestaje da bude sam. Odbaciti od sebe svetinju, znači osuditi sebe na egzistencijalnu samoću. Izgubiti svetinju, značilo bi izgubiti prijatelja, izgubiti "nečiji blagoslov i podršku", radilo se to o biću, predmetu, istini ili ideji koju nam to sveto predstavlja.

Zbog toga se za svetinje živelo i umiralo. Zbog toga je svaki čovek u određenom trenutku kadar da u punoj skromnosti, zahvalnosti i poštovanju, pred svetinju ... klekne. Čoveku koji ga razume, on zbog toga nikada neće biti smešan. Jedan pesnik je nekad rekao: Klečim pred tobom, ne zbog tebe, već zbog Svetinje koja je u tebi.

Svaki se simbol dakle može nazvati ne samo "čuvarom tajni", već i "čuvarom svetinja". On je posrednik, instrument, forma kroz koju se prenosi, daje i prima snaga koju to Sveto budi tajanstvenim procesima i zakonima, nadilazeći nas.

Simbol je živ; on se predstavlja kao forma oživljena Svetim; kao takva ima svoju dinamiku, svoje procese, zakone postojanja i delovanja.

Iz ovoga sledi da simbol ne postoji samo zato da bi se o njemu govorilo i pisalo ili da bi se analizirao, on postoji prvenstveno zato da se proživljava na svim planovima stvarnosti. On je tu da bi se snagom koja ga animira produhovilo, osmislilo, posvetilo sve što nas okružuje.

Svaki Simbol je razdvojeni znak.



U Rečniku simbola, Ž. Ševalije piše: ...Simbol je u početku bio predmet presečen na dva dela. Dve osobe čuvaju po jedan deo: domaćin i gost, poverilac i dužnik, dva hodočasnika, dva bića koja se rastaju na dugo vreme. Kada se iznova sastanu, upoređivanjem dva dela potvrdiće svoju povezanost gostoprimstvom, svoje dugove, svoje prijateljstvo.

U starih Grka, simboli su bili znakovi kojima su roditelji mogli da prepoznaju svoju decu od koje su bili razdvojeni... Simbol rastavlja i spaja, sadrži oba pojma: razdvajanje i ujedinjenje. On podseća na zajednicu koja je bila podeljena i koja se opet može stvoriti.

Svaki simbol sadrži deo razbijenog znaka. Značenje simbola otkriva se u onome što je ujedno veza i pukotina između razdvojenih pojmova...

Evo još jednog veličanstvenog dubokog ropstva simbola. Svaki simbol je razbijeni znak... Čuvati simbol znači istovremeno znati, da tamo negde, daleko ili blizu, u prostoru i vremenu ili van njih, u vidljivom ili nevidljivom, u prošlom ili budućem, u životu ili posle smrti, postoji onaj drugi, tajanstveni, komplementarni deo nas samih, istine ili ideala koji čekaju da se s njima sjedinimo.

Čuvati simbol znači istovremeno znati da se pribiližavamo tom drugom kraju Svetog, beskrajnog, nedokučivog. To isto tako znači da znamo da se to "drugo", "komplementarno" približava nama. Simbol tako postaje znak prepoznavanja između dve strane, između dva bića ili svega onoga što "vibrira na istoj talasnoj dužini": svega onoga što je međusobno toliko blisko (premda prividno razdvojeno) da mora ponovo da postane jedno.

Simbol tako postaje znak i zalog čvrste veze koja postoji večno.

Za one koji žele da saznaju više i uhvate se u koštac sa gorepomenutom problematikom:

Nije mi namera da ovo bude blog već diskusija. Okačio sam ovaj tekst u nadi da će se smanjiti broj komentara tipa : " Kako je ona prokleta zmija ubedila glupog Adama da ubere tu famoznu jabuku sa drveta saznanja."

I zmija, i taj prvi čovek, i taj "nesrećni čin" se nisu stvarno desili već simbolizuju nešto sasvim drugo.

Lepa tema. Pohvale. 

Na osnovu onog gore napisanog, zanima me sta bi ste rekli za ovo ? Simbol cega je ? Starost je oko 4-5000 godina.

Hvala.

A sad da vidimo šta bi moglo da bude na slici. Hmm  , šta bih ja mogao da kažem kao potpuni laik. Ne znam čak ni kojoj drevnoj civilizacji bi moglo da pripada ovo pismo. Sumerskoj, Egipatskoj,........, pola-pola,......, pomoć prijatelja,......, pitajte publiku.....

Uokviren i uvećan deo me je prvo asocirao na uveličavajuće staklo, potom na kometu i rep koji ona ostavlja iza sebe, možda neka naprava za pojačavanje nečega....

E sad radi se o sledećem, stručnjak za ovu vrstu pisma bi ako nije ranije već video ovaj deo mogao da se osloni na svoje poznavanje ostalih znakova i tako dođe do otkrića šta u stvari predstvlja ova slika. Međutim ova kombinacija logografskih, alfabetskih i ideografskih elemenata (znakova) na slici postaće simbol tek kada istraživač shvati celu sliku. I tada on neće moći jednom rečenicom da objasni sliku. Naš govor je napredovao, i slika se može (verovatno) objasniti. Ono što je važno je numinozni (od latinskog numen-Bog) osećaj koji će se javiti kod osobe koja otkrije puno značenje slike.     
Numen predstavlja nešto uzvišeno, veličanstveno, ono što je najviše. Glavni momenat u numinoznom je upravo mysterium, tajna.

Ali ono sta ti je prvo palo na pamet, to nisi spomenuo. 

 Pa sad priznajem, prvo što mi je palo na pamet je da to megafon (mislim na uokvirenu sliku). Ovaj mladić se dere u megafon, dok ovi nazubljeni kraci simbolizuju zvuk. 

 Ne znam stvarno, predajem se........., šta je pitanju ?

Ne znam, mnogi govore o raketi. Drugi pak ako se usredsredis na desnu stranu, da je odatle gledas, govore o ruci. Samo sta ce ruka okacena na nesto. Svako ima svoju viziju i misljenje. Obzirom kako su druge stvari nacrtane, tesko je reci da je greska onog ko je to crtao. Kako to da nigde drugde nije pogresio. Tako da se u mnogim napisima uzima kao raketa, pa cak i onih koji umeju da citaju te zapise. Sto opet povlaci pitanja za sobom.

Al mi je propala tema 

Evo jednog zanimljivog pitanja.

Svi znamo da je "pička" simbol koja može dao označava i karakternu osobinu, kukavičluk,..........., međutim zašto je ženski polni organ izabran da simbolizuje najgore ljudske osobine 

Nije uopste propala tema, zanimljiva je ali ne dovoljno da se mnogi u nju ukljuce.
Termin, a ne simbol koji si napomenuo koriste muskarci da bi drugom muskarcu ukazali da nema musko ponasanje, nadam se da te nece cuti coolrunner koji organski ne podnosi da se zene smatraju slabijim polom.

Mene zanima deo u kojem si naveo da simboli imaju svojstvo pokretaca, posto bi rekao da u nama postoji nesto sto pokrece nas interes za prepoznavanje simbola. Simboli su izvan nas a sve sto nas pokrece je u nama. Najveci pokretac coveka je ideja a ona ne zavisi od reci ili bilo kog drugog oblika simbola.
Tako da bih rekao da simboli imaju veoma simbolican znacaj u onome sto se coveku desava.

Ne misli se uvek na najgore osobine. Taj termin kada je upotrebljen na ženi obično znači da ona dobro izgleda. Pošto tada obično seks bude na umu razumljiva je asocijacija na ženski polni organ.

Kada pomenuti termin koristimo za određivanje karakterinih osobina muškarca (ređe žena) onda se ovom pojmu pridaju druga značenja. Polni organi simboliziraju stid i sramotu (tako su se Adam i Eva osećali kada su jeli sa jabuke i shvatili da su goli), otud se nazivi muških i zenskih polnih organa koriste da bi se naglasile neke osobine koih se dotični treba stideti.
Korišćenje popularnog naziva ženskog polnog organa osim ovoga ima za cilj da ukaže na ponašanje koje nije dostojno muškarca. Tradicionalno gledano muškarci trebaju biti hrabri, jaki, muževni, neposedovanje tih osobina povlači pomenuti epitet.

 Da tako je , prvo sam mislio da je samo naš narod koristi taj termin da što kaže Eyefeel predoči drugom muškarcu da nema dovoljno hrabrosti za nešto, ali sam se setio engleskog:

Cunt is a vulgarism, generally referring to the female genitalia

Znači ta uvreda postoji i u drugim jezicima ,.......

Međutim mene je to asociralo na drugo , na vezu ženskog ponašanja sa terminom "pička"

Šta je to "pičkasto" u ženama , da se muškarci časte ovom uvredom. I ovde ne mislim na nedostatak fizičke snage već na žensku prepredenost i "femkanje".

Pička je vulgarizam to se svi slažemo, ali zmija je simbol tu nema dvojbe. Da li su autori svetih knjiga bili šovinisti bez razloga ili ipak tu postoji nešto.

U razlicitim kulturama ima razlicitu konotaciju, jedan je opis kada ameri kazu " Don't be a pussy " sto se koristi
da se ukaze na slabosti, drugi je kad englezi kazu "you fucking cunt" sto povlaci mnogo ozbiljnije konsekvence ako se ne radi o prijateljima/poznanicima.
Sto se tice price o Adamu i Evi i ko je koga tu zeznuo, treba se uzeti u obzir da je Mojsije vec ziveo u drustvu u kojem je zena bila u podredjenom polozaju i imala mnogo manje prava nego muskarac, tako da je logicno zasto se ta prica koju je napisao tako odvijala i zasto je zena povezivana sa zmijom.

Ženska je "pička" i nudi ti saftnu mirišljavu i zdravu vaginu.
Muškarac je "pička" i nudi ti šupak pun govana.
Bukvalno ili alegorijski.
A ko ne uočava tu bitnu razliku sretno mu bilo.

 

Stavite da provri mleko sa 1,5 dl I vode, kockicama putera i malo soli. Dodajte prosejano brašno i mešajte dok masa ne počne da se odvaja od ivica šerpe. Kuvajte još 2 minuta, sklonite s vatre, pa umutite jedno po jedno jaje u krem i promešajte da dobijete svilenkastu masu. Sipajte krem u poslastičarski špric sa zvezdastim nastavkom i na plehu obloženom papirom za pečenje istisnite štapiće dužine 8 cm. Pecite na 200C oko 25 minuta. Ohladite.

Na pari istopite 200gr čokolade s pavlakom i ostavite sa strane. U drugoj posudi umutite žumanca sa 2 kašike šećera, pa sipajte vino i vanilu i mutite još 2 minuta. Kuvajte na pari ovaj krem sve dok se ne zgusne i dodajte ga u čokoladu. Kad se prohladi, umešajte sneg od belanca. Eklere napunite smesom i dekorišite preostalom istopljenom čokoladom.

I bas se za :
uhvatiste. Nema drugih simbola ?

 Najobičniji vulgarizam, to sam se ja "genije" setio da otvorim pitanje ,........, inače to nije nikakav simbol.

   

Simbolika ribe

 Riba se kao simbol javlja puno prije pojave Hrišćanstva i zastupljena je u mnogim starim kulturama i civilizacijama. Ovde ću tek samo ukratko navesti ponešto od njenog značenja i simbolike. Simbol ribe se javlja na istoku i spominje i u vedama. Prema legendi Manu je gajio ribu koja ga je bivajući sve većom, na kraju odvukla preko poplave do sigurne obale. Svoju lađu Manu je privezao za njezin rog. To bi bila neka povezanost ribe i njen prikaz kao morskog jedoroga.

 Riba je utjelovljenje Višnua. Manu znači čovjek. Manu je prvi sveštenik i žrtvovatelj. Manu je otac čovečanstva i potječe izravno od Svayambhua "Samopostojećeg" tj. od Brahme. On je bogočovek, poistovećen s Prajapatijem, gospodarem svih stvorenih bića, pa i samim Brahmom, najvišom dušom. U Rig-vedi, on se naziva otac manu i kaže se kako je sa svojom kćeri rađao ljude. Preneo je ljudima nauk Upanišada.



 U Egiptu je riba sveža ili osušena, koja je za narod bila svakodnevna hrana, bila zabranjena svakom posvećenom biću, kralju ili svešteniku. Prema nekim legendama, božanska se bića iz Busirisa promeću u Chromis, što zahteva suzdržavanje od ribe. Riba je dvojako biće: Kao ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom Nila, biće koje je u vodi, bilo je sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u dragi na kraju sveta, jedan Chromis peraja ukrašenim ružama i jedan Abdžon boje plavog lapis lazula na tajnovit način uobličavali i služeći lađi Raa nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.



Pošto su prvi Hrišćani bili stalno proganjani jer Hrišćanstvo nije bilo priznato morali su se skrivati i sporazumevati često s tajnim simbolima kojima  su samo oni znali značenje. Simbol ima moć povezivanja vidljivog sa nevidljivim...



Zna se da grč. riječ ichtys, znači riba. Prvi Hrišćani su je uzeli kao jedan od svojih najvažnijih simbola. Gledajući od gore prema dolje, svako početno slovo je oznaka za pet riječi: Isus Hrist, Sin Božji, Spasitelj - Iesus Christos Theu Yios Soter.

Od ovog potječu brojni simbolički prikazi ribe na starohrišćanskim spomenicima. Riba je stariji simbol Hrišćanstva od krsta, zapravo prvi. Verovatno su mnogi bili u Rimu i također bili i u katakombama.