Domaćin iz Arilja, redovni gledalac skupštinskih prenosa u poslednjih petnaest godina, umro ne dočekavši zakon

Jevrem nije doživeo rehabilitaciju

Danima sedeo je ispred televizora, a uveče, pokunjen, podnosio familiji "izeštaj". Obično bi rekao - ni danas ništa. Teško je podnosio breme nepravde

Jevrem Crnković, domaćin iz sela Latvice kod Arilja, punih 15 godina nije propustio ni jedan jedini prenos zasedanja Skupštine Srbije. Ni sekundu. Gledao je i nadao se da će posle pada komunizma u Srbiji svanuti dan kada će sve nevine žrtve revolucije biti rehabilitovane, kada će biti sprana ljaga i sa njegovog imena i njegove porodice.

Skupština Srbije počela je napokon u utorak raspravu o zakonu o rehabilitaciji, Jevrem je nije dočekao. Umro je, Bog da mu dušu prosti, pre dva meseca.
- Danas mi je posebno teško. Eto, Skupština, čujem, počinje raspravu o zakonu o rehabilitaciji, a moj otac, iako je čitav život čekao da sa naše porodice država skine etiketu narodnih neprijatelja, nije živ dočekao ovaj dan. Dane i dane sedeo je ispred televizora, gledao, nadao se, sekund prenosa ne bi propustio, a uveče, pokunjen, podnosio nam je "izeštaj", obično bi nam rekao - ni danas ništa. Meni i mom bratu sada ostaje da ispunimo očev amanet - da do kraja insistiramo da se ponovi postupak i rehabilituje naš đed, Jevremov otac Milojko, kog su na pravdi Boga streljali komunisti - kaže Jevremov sin Momir.

Teško breme nepravde, Crnkovićima je, pričao mi je Jevrem pre dve godine, dok su mu suze svaki čas udarale na oči, natovareno još februara 1945. godine.
Tada su bez suđenja i presude, negde u Krčagovu kod Užica, pripadnici OZNA streljali njegovog oca Milojka Crnkovića. Jevrem je od tog dana, pa do smrti bio, pričao mi je - "narodni neprijatelj, obeležen, mada za svoja "nedela" nije imao ni sudsku presudu, niti kakav drugi pravni akt, tek papirić iz Istorijskog arhiva u Užicu, iz evidencije poginulih u ratu, na kome kratko piše da je Milojko - "poginuo kao narodni neprijatelj".
      

Pojeo ih mrak

Ni u jednom od sudskih, istorijskih arhiva, u sudskim knjigama Crnkovići nisu našli na najmanji trag o suđenju njihovom ocu Milojku. Pojeo mrak i oca i spise, pričao mi je Jevrem pre dve godine. Pisma Crnkovića su otišla na desetine adresa, odgovor je jedino 9. februara 1993. godine stigao iz republičkog javnog tužilaštva: "U vezi sa vašom inicijativom za obnavljanje krivičnog postupka protiv streljanog Milojka Crnkovića, obaveštavamo vas da za sada istu nismo u mogućnosti da prihvatimo jer nismo uspeli ni u jednom državnom organu da pronađemo krivični predmet".
      
   
   

Milojko Crnković, Jevremov otac, za vreme Drugog svetskog rata bio je sa samo 30 godina predsednik opštine Latvica. Još u to vreme imao završenu gimnaziju. Zvali ga "sirotinjska majka". Spasavao je iz nemačkih ruku, a to je znalo čitavo selo, i koga je mogao i koga nije. Sa Banjice živu i zdravu izvukao Rajku, majku partizanskog prvoborca Božidara Popovića. Božidar posle 30 godina to je i pismeno priznao JevremuÖ Milojkovom garancijom, 1943. godine četnici su iz latvičke škole pustili 80 "seoskih komunista i simpatizera", u stvari seoske omladine i đaka. Kada su ih pustili, četnici rekli Jevremu:

- Pustićemo ih, ali, zapamti, ovi će ti skinuti glavu...
Milojko je prvi put u zatvoru OZNA bio novembra 1944. godine, pušten je pod pritiskom naroda iz Latvice i okolnih sela. Tri meseca kasnije ponovo se obreo u zatvoru.

Dan pre streljanja, Milojka su u zatvoru u Užicu posetili supruga Nada i ćerka Dara. Milojko je, predosećajući šta mu se sprema, poslao Nadu u Latvicu kod onih koje je spasao 1943. da ih moli, da se založe za njegovu glavu. I Latvičani su obećali pomoć, ujutru kada su krenuli u Užice, na zakazano suđenje, Nadu je u Požegi sačekala vest da je Milojko streljan te noći...

- Iza oca je ostalo petoro dece. Jedno drugom do uva. Braća Vukoman i Mihailo, ja, sestre Sena i Dara. Posle tri dana stigla je i vest da nam je sva imovina, kao narodnim neprijateljima, konfiskovana. Oteto 13 hektara zemlje, šest hektara šume, kuća u polju, štala, stoka, salaši, sve do kazana u kući. Ostavili nam samo staru kuću u brdu - pričao mi je tog dana Jevrem. Jevrem je 1973. godine, za dva miliona dinara, u vreme kada je traktor koštao 2,3 miliona, kupio hektar i trideset ari očevine. Oteta hrastova i bukova šuma u brdu i dan-danas se zove Crnkovića zabran, ali je u vlasništvu "Srbijašuma", a Crnkovići kupuju drva. Pre osam godina, Jevrem je, misleći da je vreme komunista prošlo, ušao u svoju šumu, odsekao traktor drva, i - završio sa kaznom od šest meseci zatvora, uslovno, a stiglo mu i da plati 33.000 dinara...

Ni Radiša Manojlović iz Bakonice kod Požege nije dočekao da njegov otac Stanislav, nabeđen da je ubio narodnog heroja Milana Blagojevića, bude rehabilitovan.
- Kad su počele demokratske promene, demokratski izbori, otac Radiša ponadao se da će dalje sve ići samo od sebe, da će i naša familija biti skinuta sa stuba srama. Umro je, nije dočekao taj dan - kaže Andrija Manojlović, unuk streljanog Stanislava.

Kao i pre 58 godina kada je Stanislav potajno streljan i zakopan pa familija još ne zna gde su mu kosti, Manojlovići su i uvereni da on nije počinio zločin stavljen mu na dušu. Uz nekoliko ratnih fotografija i presudu vojnog suda bez pečata i potpisa, jedine uspomene na dedu, u kući čuvaju i jedan feljton objavljen pre 18 godina o ubistvu Milana Blagojevića, u kome su ispovesti desetina svedoka, ali od kojih nijedan nije mogao potvrditi da je upravo Stanislav ubio Blagojevića.

- Pa da je neko znao, valjda bi rekao. Šta bi tog svedoka u vreme cvetanja komunizma pre trideset ili dvadeset godina sprečilo da to kaže. Niko, međutim, nije mogao potvrditi da je deda to učinio. Niko nije mogao potvrditi čak ni da je baš on sproveo Blagojevića do potoka gde je ubijen. Do dan-danas nije se pojavio čovek koji bi mogao reći da je očevidac događaja, da je svojim očima video ko je ubio partizanskog komandanta. Deda te večeri, kad su Blagojevića odveli, čak uopšte nije viđen u blizini ćelije u kojoj je partizanski komandant bio - kaže Andrija i dodaje da njegova porodica 20 godina bezuspešno pokušava da dokaže da je deda ubijen bez suđenja i dokaza.


Izvor: Glas Javnosti \ Z. Šaponjić