Najumnijoj Srpkinji ni za grob se ne zna



Ksenija Atanasijević (1894-1981), prva žena doktor nauka na Beogradskom univerzitetu, danas je skoro potpuno zaboravljena, a ne zna joj se čak ni grob...


I pored naučne reputacije, Ksenija Atanasijević na skoro svakom koraku nailazila je na osporavanja, smicalice i intrige. Iako je u doba kada je Ksenija bila u zenitu naučnog rada Srbija snažno grabila ka evropskim vrednostima, položaj žena i dalje je bio težak. Ona je to na svojoj koži najbolje osetila. Postala je prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu i prva koja je predavala na visokoškolskoj ustanovi u Kraljevini SHS.

- Za vreme studija čiste filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, njen harizmatični profesor Branislav Petronijević zadivljen je njenim intelektualnim mogućnostima. “Izgleda da ću biti postavljena za Braninog asistenta”, beleži u intimni dnevnik. Ali Ksenija već tada zapaža: “Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on” - kaže Ljiljana Vuletić, autorka monografije „Život i misao Ksenije Atanasijević“.

Diplomirala je 1920, ali je njen uspeh pokušala da umanji beogradska čaršija, šireći intrigu o sentimentalnoj vezi profesora i studentkinje. Imala je 28 godina kada je doktorirala, a ubrzo je profesor Petronijević predlaže za docentkinju. Međutim, za većinu nastavnika bilo je nezamislivo da imaju mladu devojku za koleginicu. Odluku je čekala dve godine, a za to vreme je predavala i kao profesorka gimnazija u Nišu i Beogradu. Konačno, u tridesetoj postaje prva docentkinja u Kraljevini SHS, na Filozofskom fakultetu za predmet istorija klasične filozofije. Kad se prvi put pojavila na fakultetskoj sednici, etnolog dr Tihomir Đorđević dočekao ju je rečima: „Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!”
Ksenijina predavanja bila su omiljena, bila je uzor devojkama, ali je i dalje nailazila na osporavanja mnogih profesora koji nisu mogli da prihvate ženu kao ravnopravnu njima. Protivnik koji nije birao sredstva bio je kolega sa katedre Nikola Popović, čije je radove Ksenija još ranije kritikovala. Atanasijevićevu jednoglasno biraju 1928. za vanrednu profesorku, ali se tada obračun sa njom još žešće nastavlja. Izbor se dovodi u pitanje zbog optužbe profesora arheologije Miloja Vasića za plagijat.

- Ne za plagijat u doktorskoj disertaciji, niti u 215 radova, koliko ih je do tada već objavila, nego u tri popularna predavanja! Inspirator je profesor Branislav Petronijević, čiju je osvetoljubivost izazvala jer nije ispunila njegova očekivanja da će mu biti senka ili sluga - dodaje Vuletićeva.

Iako plagijat nikada nije dokazan, Ksenija je 1936. godine podnela ostavku i praktično završila svoju akademsku karijeru.
 
Preživela rat i komunizam
Uoči Drugog svetskog rata, Ksenija dobija ponudu da ode u Ameriku. Ne prihvata je. Tokom okupacije povlači se iz javnog života. Preživela je hapšenje Gestapoa 1942, a po završetku rata žigosana je kao reakcionarka, a dela su joj stavljena na indeks zabranjenih knjiga. Tek 1952. skinuta je ta zabrana, a Ksenija počinje da objavljuje i da predaje. Radila je u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci i dočekala penziju. Bila je udata za dr Milana Markovića, ali nije imala dece. Umrla je 1981. u 88. godini. Sahranjena je na Novom groblju u porodičnoj grobnici. Kako nije imala potomaka, niko nije plaćao zakupninu grobnog mesta, a uprava groblja nije se obazirala na činjenicu da se radi o grobu jedne od najumnijih Srpkinja. Grobnica je krajem osamdesetih prekopana i prodata. Ime Ksenije Atanasijević danas nosi jedna slepa ulica u beogradskom naselju Mirijevo.
 
Optužena zbog Grola

Optužena da je uticala na svog prijatelja Milana Grola da podnese ostavku na mesto potpredsednika koalicione vlade Tito-Šubašić, Atanasijevićeva je uhapšena i u zatvoru je ostala od 25. aprila do 17. maja 1946. Kasnije je rekla da je iza bizarne optužbe bio dr Dušan Nedeljković, koji joj nikada nije oprostio što je u Parizu 1921, u vreme kada je pisala doktorsku tezu, odbila njegovu ponudu za saradnju sa boljševičkim agitatorima. Dr Nedeljković bio je predsednik Komisije za ispitivanje ratnih zločina i za Kseniju je tražio smrtnu kaznu. Nije streljana zato što su je pojedinci u političkom vrhu branili, podsećajući da je bila istaknuti borac protiv fašizma i da nije potpisala Nedićev apel srpskom narodu protiv komunista.
 
I Milanković se čudio
Odbrana doktorske teze „Brunovo učenje o najmanjem“ bila je prvorazredni događaj. U monografiji „Život i misao Ksenije Atanasijević“ navodi se svedočenje dr Đorđa Vida Tomaševića o bizarnoj atmosferi koja je vladala: „Neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Ksenija Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz geometrije. Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od članova komisije, u kojoj je bio i dr Milutin Milanković, zabezeknuto se upitao: “Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?“
 

Poslednjih par stranica su bila zestoka tragi-komika

Ovi debilni Makedonci su toliko zapeli da se dokažu pred Srbima i Grcima da će i neke tamo Hunze Pakistance pičke materine da dovedu u svoju zemlju samo da bi ispalo da su neka kao drevna nacija. Kakve budale jbt.

Лужичане





Лужича́не, лу́жицкие се́рбы (н.-луж. Serby, в.-луж. Serbja, н.-луж. Serbski lud, в.-луж. Serbski lud, нем. Sorben), сорбы — западнославянский народ. Остаток неассимилированного славянского населения восточной Германии, в настоящее время проживают на территории исторической области Лужицы, входящей в состав современной Германии. Лужица делится на Нижнюю Лужицу (н.-луж. Dolna Łužyca, нем. Niederlausitz) — на севере, в федеральной земле Бранденбург, и Верхнюю Лужицу (в.-луж. Hornja Łužica, нем. Oberlausitz) — на юге, в федеральной земле Саксония. В Саксонии и Бранденбурге создана культурно-территориальная автономия «Лужицкая поселенческая область», на территории которой действуют законодательные акты земель Саксонии и Бранденбурга, содействующие сохранению лужицких языков и культуры лужичан. Последняя сохранившаяся этническая общность славян Германии, представители которой используют славянский язык.





Современные лужичане — остаток лужицких сербов или просто сербов, одного из трёх главных племенных союзов полабских славян, в число которых входили также племенные союзы лютичей (велетов или вельцов) и бодричей (ободритов, ререгов[1][2]). Полабские славяне или, по-немецки, венды, в раннем средневековье заселяли не менее трети территории современного немецкого государства — север, северо-запад и восток[3]. В настоящее время все они, за исключением лужичан, полностью онемечены. Процесс включения полабских и поморских земель в состав германских государств растянулся на период с VIII по XIV век. Первые попытки завоевать земли лужицких сербов предпринял ещё Карл Великий. Однако лужичане вернули свою независимость. В 928—929 годах немецкий король Генрих I победил союз лужицких племён, и они попали под власть Германского королевства. В начале XI века лужицкие земли были завоёваны Польшей, однако, вскоре перешли под власть Мейсенского маркграфства. В 1076 году германский император Генрих IV уступил Лужицкую марку Чехии. В Лужицу массово переселялись колонисты из Германии, получавшие от чешского государства различные торговые и налоговые привилегии. После установления в Чехии династии Габсбургов процессы онемечивания славянского населения ускорились. В XVII веке лужицкие земли были уступлены Саксонии, а в XIX веке вошли в состав Пруссии, с 1871 года — в составе Германской империи.

Первые поселения лужицких сербов, в соответствии с немецкими теориями, зафиксированы предположительно к VI веку. В Бранденбурге существует отреставрированная лужицкая крепость IX—X вв. Раддуш.

Современный лужицкий язык разделяют на верхнелужицкий и нижнелужицкий. Также есть лужицкий гимн на обоих языках и общий герб.

Словарь Брокгауза и Ефрона даёт определение: «Сорбы — название вендов и вообще полабских славян»[4].

Лужицкие сербы — одно из четырёх официально признанных национальных меньшинств Германии (наряду с цыганами, фризами и датчанами). Считается, что серболужицкие корни сейчас имеют около 60 тыс. граждан Германии, из которых 20 тыс. живёт в Нижней Лужице (Бранденбург) и 40 тыс. — в Верхней Лужице (Саксония). С 1912 года действует национально-культурная организация лужичан «Домовина».

Культура
Входит в ареал культур народов Центральной Европы.

Древнейший тип планировки поселений — круговой. Позднее в Нижней Лужице распространились хутора, в Верхней Лужице — уличная и кучевая застройка. Двор может быть замкнутым и незамкнутым. В Шпреевальде усадьбы расположены вдоль каналов. В округе Бауцен сохранилась деревянная церковная архитектура.

Для Нижней Лужицы характерны срубные одноэтажные постройки, для Верхней Лужицы — двухэтажные, со срубным 1-м этажом и каркасным 2-м. Расцвет народного декоративно-прикладного искусства относится к XVIII—XIX векам, некоторые его виды продолжали развиваться и в 1-й половине XX века.

Традиционные блюда
Традиционные блюда — свадебный суп (крошеные яйца, фрикадельки), говядина с хреном, свинина в горчичном соусе, творог в льняном масле с луком и картофелем.

NASA utvrdila misterioznu povezanost srpskih crkvenih praznika i događanja u svemiru!
4. jul 2015. 23:07 · Dodaj komentar


29
Misterija srpskog kalendara

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

To je bio kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke i obligacije među ljudima. Danas ga zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i smatra se njenim Ustavom, budući da ga je Sveti Sava uneo u crkveni kodeks 1119. godine.

Reč “kalendar” vuče koren iz našeg jezika, jer je ova složenica nastala od dve naše reči “kolo” i “dar”. Nije potrebno pojašnjavati značenje ove složenice. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu. Srbin je od postojanja bio stopljen sa prirodom i bilo je neophodno da njene promene poznaje kod sebe.

Zato Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. O ovom kalendaru se vrlo malo zna i govori mimo kruga “posvećenih”, jer je gotovo čitav vek koji je za nama, bio “tabu tema” i među samim Srbima.

Idejnim tvorcima srpske falsifikovane istorije nije odgovaralo postojanje ovog kalendara, jer se on nikako nije uklapao u njihove tvrdnje o nastanka i opstanku Srba. Naime, srpski kalendar je dosezao toliko daleko u prošlost, mnogo duže od njihove sopstvene istorije!

Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.

 
 

On datira od perioda vinčanske kulture, još od 6. milenijuma pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz ovog veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija.

Kao zvanični srpski kalendar, uvodi ga Sveti Sava u 13. veku i koristio se sve do 19. veka. Do tada je sve datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture, a tome u prilog govori i činjenica da je na Smederevskoj tvrđavi u zidine uklesan datum izgradnje po srpskom kalendaru.

Mnogi spomenici i manastiri datirani su po srpskom kalendaru. Na primer,spomenik caru Lazaru koji je podigao despot Stefan Lazarević, najučeniji čovek tog vremena. Tu piše da se Kosovska bitka održala 6897. godine, a to se nikako ne uklapa u naše saznanje.

Najnovije istraživanje koje smo uradili pre dve godine kaže da se u Vujanskom manastiru, koji se nalazi između Čačka i Gornjeg Milanovca, nalazi krst blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji je datiran po srpskom kalendaru – rekao je Milan Stevančević, najbolji poznavalac kalendara kod nas, koji se njegovim izučavanjem bavio skoro 40 godina.

Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. Istražujući dalje i tumačeći to sa naučne strane, ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije.

To je potvrdila i NASA, koja je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklanjaju sa elektromagnetnim promenama Sunca.

– Po srpskom kalendaru, Sunce se posmatra kao živo biće koje se smatra i božanstvom. Ono je lice koje služi srpskom narodu za datiranje mnogih prirodnih pojava, kao što je, na primer Preobraženje, a ono se javlja 19. avgusta. Tada se menjaju gora i voda. Da se menja gora znamo po lišću koje žuti i opada, a šta znači “menja se voda”? – ističe Stevančević i dodaje:

 
 

Kada je Beogradska škola meteorologije istraživala hemijski sastav vode 2008. godine, zaprepastili smo se da se 19. avgusta menja hemijski sastav kiše. Do tada je kisela, a od tada alkalna ili neutralna. Pitanje je kako je naš narod znao da se tada menja i sastav vode, jer smo mi ovo otkrili uz velika magnetna sredstva, aparate i instrumente.

Godina po srpskom kalendaru počinje početkom aprila i usklađena je sa gregorijanskim, što je zasluga Svetog Save, koji je u 13. veku prihvatio rimsko označavanje mesec dana, kako bi pokazao zajedništvo hrišćana.

Prema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Ono što je zanimljivo jeste da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

Prema Stevančeviću, radiće se na novim saznanjima kojih ima dosta, budući da se podaci o srpskom kalendaru nalaze u starim rukopisnim knjigama, koje imaju veliku istorijsku i naučnu vrednost, a koje su odnete iz zemlje i nalaze se u muzejima i bibliotekama širom Evrope.

Meteorološki sateliti dokazuju da su “gorski carevi” bez svemirske tehnologije, posle Mitrovdana nekako znali da Sunce smanjuje aktivnosti na severnoj hemisferi i mudro se povlači kod jataka na zimovanje. Narodni srpski kalendar na neki način poznaje termine promena elektromagnetizma Sunca, a takva preciznost ne može biti slučajna, jer zahteva mnogo znanja iz kosmičke meteorologije.

Time se ponovo postavlja pitanje neke izgubljene civilizacije.

6. јула 1855. године рођен је српски војвода Живојин Мишић, учесник свих ратова које је Србија водила од 1876. до 1918, један од најбриљантнијих војсковођа у Првом светском рату!
У српско-турским ратовима од 1876. до 1878, успешно је командовао батаљоном, затим одредом, истакавши се изузетном храброшћу. У Првом балканском рату, показао се као сјајан стратег и један је од најзаслужнијих за победу над Турцима 1912. у Кумановској бици.
На сопствену молбу, 15. новембра 1914, током Колубарске битке, постављен је за команданта Прве армије, која је запала у веома тешку ситуацију. Повративши јој пољуљани морал, успео је изузетним тактичким потезима да запоседне Сувоборски гребен, а потом енергичним дејствима потпуно разбије аустроугарске трупе.
Колубарска битка, у којој је 300.000 аустроугарских агресорских војника до ногу потукла српска војска од 120.000 бораца, јединствен је пример у историји ратова који сведочи о томе да се армија којој је предвиђан брзи слом за кратко време може реорганизовати, прећи у контраофанзиву и непријатељу нанети одлучујући пораз, због чега се и данас изучава на војним академијама широм света. За бриљантну стратегију којом је тада надмудрио аустроугарску команду, Живојин Мишић унапређен је у чин војводе.
Као начелник штаба Врховне команде српске војске, Живојин Мишић руководио је 1918. припремама за пробој Солунског фронта и потом ураганском офанзивом српске војске.

CРБИН НА ВРХУНЦУ ХИТЛЕРОВЕ МОЋИ ПИСАО МУ ПИСМО И СВЕ МУ …..- писмо стигло Хитлеру!





АДОЛФУ ХИТЛЕРУ

Нит правде прекинут је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осионости не познају Бога; немају душу.

Крвожедни Хитлер хита да ни једна њива на ово земаљској кугли не остане засејана јадом и чемером. Ни наша напаћена Отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку али ти хоћеш и срце.

У жељи да освајаш и тлачиш ти нам газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије газиш нам слободу и част газиш нам понос.

Теби Хитлере; Кајинов сине ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста! Не слушаш ли наићићеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти!

Светолик М. Драгачевац
срески начелник у пензији

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Pismo Hitleruc1941Оргинално писмо које је стигло у Берлин 01. априла 1941.

Већ 23. априла 1941. писмо је преведено на немачки језик

Одговор из Берлина стигао је у већ окупирани Београд крајем маја 1941. године.

Светолик је ухапшен у Параћину, прослеђен за Београд где је био „ислеђиван“ неколико дана.

Под оптужбом да је осрамотио „фирера“ депортован је у концетрациони логор Матхаузен.

Недуго затим Светолик је преминуо у логору, а узрок смрти је гласио: „упала трбушне дупље“.

Одговор из Берлина стигао је у Београд 27. 05. 1941. На дну се види да је латиницом и на српском језику накнадно написано:

„Особа је умрла у логору“

“Ми себе називамо Сербја, Серб, Сербоњка, а Србе у Србији – Јужни Сербја”.

Судбина Лужичких опомена осталим Србима!

16.02.2012.

Као и последњих година током грађанског рата на тлу бивше Југославије, немачки медији подржали су одлуку своје владе и када је било речи о признању Косова и кад се разматрало да Немачка буде прва земља на свету која ће своје представништво у Приштини подићи у ранг амбасаде.

Од те одлуке оградила се само једна политичка странка, левица (Die Linke), коју воде двојица истакнутих политичара Оскар Лафонтен и Грегор Гизи, и која је први пут последњих годину дана добила знатан број гласова и на подручју некадашње Западне Немачке. Али њихов став, иако заступају мишљење многих Немаца, медији су пренели на дну страна новина.

Нешто касније, кад су Лужички Срби организовали конференцију за новинаре на којој су указали на алармантно стање те мањине у Немачкој, уследила су многа питања на која су они Немцима одговорили да Србију сматрају својом прадомовином, а да понекад сународ са Балкана гледају као њихово “одлутало” потомство.


застава Лужичких Срба
Јан Нук је, заједно са осталим истакнутим представницима Лужичких Срба, објаснио да би Немци могли да размисле о мањинама на својој, а не на туђој територији и додао да у Немачкој тренутно живи 60.000 Лужичких Срба (у Саксонији 40.000 и у суседној покрајини Бранденбург 20.000) а окружени су са 6,5 милиона Немаца те две покрајине, односно са 82 милиона Немаца у целој држави.

Паралелно се запитао како ће бити Србима окруженим Албанцима на простору независног Косова. Тим провокативним питањем, скренуо је на себе пажњу тамошњих медија и невладиних организација и почео да, одговарајући на бројна питања, објашњава ко су, по историјским подацима Лужички Срби. “Ми себе називамо Сербја, Серб, Сербоњка, а Србе у Србији – Јужни Сербја”.

Додао је како су они са њихових првобитних насеобина “насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама у већем делу претворили у плодан крај”.



Лужичке Србе су сачињавала бројна племена, од којих су били најзначајнији Милчани и Срби, па Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани и др. У 7. веку, жупан Дерван, пришао је Самовој држави, а у 8. и 9. веку дошло је до спајања неких племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) они су се поново раздвојили и тако разједињени. Постали су жртве франачких и германских феудалаца али су преживели. Бранили су своју земљу и слободу па неки историчари кажу да су име племена Љутића добили зато што су били љути борци и задавали непријатељу страх.

“Карло Велики је 805. године”, објашњавао је Нук, “да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sobaricus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Борио се против њих а да Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој каже: “ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска”

Оваква немачка феудална експанзија, трајала је 200 година па су у 10. веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена сва лужичкосрпска земља.

Од 12 века освајачи су почели безобзирну колонизацију којој се и данас супротстављају. Остали су многи јунаци, борци за права Срба. Посебно је упамћен Србин Јан Чушка, који је предводио устанак 1794. па је Фредрих Виљем I против њега морао да доведе и редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: „Данас нисте власт ви, већ ми!“

У 16. веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук и данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат. После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, следила је за то казна. У Доњој Лужици је још горе, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истовремено избациване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве – да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце.

Али, до 18. века Срби, који су изгубили многа своја права, своје жупане и неку врсту судија, нису погубили интелектуалце. У доба хуманизма истакло се неколико њих: Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, (због напредних идеја је осуђен на 11 година) успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, философијом и написао хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор философије и песник, Јан Солфа, лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани, ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.

“Реформација, која је у себи садржала поред политичких и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала национални карактер бранећи националне интересе”, пише о Лужичким Србима историчар Јован Деретић.

Лужички Срби од 16. века говоре на два дијалекта: горњолужички и доњолужички, који се скоро могу назвати и различитим језицима. Баш као што је од шеснаестог века извршен притисак на веру Лужичких Срба, и од тада су они подељени на евангелисте и католике.
“Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545, додуше, остао је у рукопису, као и катахизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су сачувани у преписима”.

У доба просветитељства Лужички Срби изнедрили су научнике попут историчара Георга Кригача који је на латинском 1675. написао расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die enden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је и граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувао је ипак у многим преписима.

Михал Хренцел дочекао је руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу и другу традицију”



И међу Лужичким Србима католичке вере било је много интелектуалаца. Пре свих, Јакуб Тицин (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693. године, а написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу, док је Јуриј Хавштин Свјетлик оставио у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник.

Прве новине (Serbonj kurjer a ponjedar) покренуо је радник Јан Дејка 1809. Дух просветитељска био је тако јак да су неки немачки научници 19. века, са симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-181), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе.

Тек негде у то време, широка јавност сазнаје да нису сами и да тамо негде на Балкану имају “браћу”. Спорадичне информације долазиле су у време ратовања с Турцима 1876.

То је охрабрило и Србина Лужичког, Хандриј Зејлера (1804-1872), да пише стихове и постане највећи песник лужичког романтизма. Он је живео у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем 1826. Претпоставља се да му је српски књижевник помогао, па је Зејлер превео прву нашу народну песму “Девојка момка избира”. Нешто касније Зејлеров, уметнички круг добио је на поклон Вукову Пјесмарицу.

Касније је највише наших песама превео познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у новинама Лужичких Срба. И Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи.

Неколико је централних догађаја, како се и из текстова лужичко српских писаца види, који су били најважнији за ширење лужичко српске културе и одржања националног идентитета. Оснивање „Матице српске“ („Маћице сербске“), а које је уследило највише залагањем Арни Смолерса и Хадри Зајлерса (основане 1874. године, двадесетак година после оснивања „Матице српске“ у Пешти, чије је седиште после прешло у Нови Сад) као и оснивање друштва „Домовина“ 1912. године, значиле су упоришне тачке националног развоја овог народа. На једном месту Грга Новак пише да је језичка и културна реформа Вука Стефановића Караџића, која је у то доба била у пуном замаху, значила велики полет и за лужичкосрпску културу.

Тако од прилике завршава историја Лужичких Срба, народа који је после Првог светског рата желео своју политичку аутономију али му Вајмарска република, ни европске велесиле нису признале статус националне мањине. У том периоду је почео знатно да се смањује број Лужичких Срба. Нук је новинарима рекао да је у време Вајмарске републике (1920–1930) Лужичких Срба било 250.000, четири пута више него сада. Под нацистичким режимом, у време Хитлера, масовно су прогањани, уништавани и дискриминисани. У Источној Немачкој (NDR) после Другог светског рата само су формално уважавани, мада су имали културни дом у Дрездену, и свој лист, а језик Лужичких Срба је у покрајини, у местима где живе, важио као службени језик.

Писац Јуриј Брезан је национални литерата и хроничар Лужичких Срба током протеклог столећа. Објавио је више од 20 књига о Лужичким Србима на лужичкосрпском језику. По њему име Лужичких Срба први пут су давнашњи историчари забележили 632. године у Фредегеровој хроници, а данас, у уједињеној Немачкој, сви живе у области на истоку од Берлина према пољској граници и на југоистоку према Чехословачкој граници до Дрездена, и скоро да то име не смеју да користе.

ПОЈМОВИ

Берлин био блатњава бара

Име Лужичких Срба први пут су давнашњи историчари забележили 632. године у Фредегеровој хроници. Лужички Срби су први дали називе градова које су одонда насељавали. Дрјежџен је првобитно име града који се данас зове Дрезден. Будишиње понемчен у Бауцен, Липск у Лајпциг, Каменец у Кемниц, река Шпреја у Шпре. Први назив су дали и данашњој метрополи – Брљин, по блатњавим барама у околини, што је доцније претворено у Берлин.

РЕЛИГИЈА

Вера у Свевида

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у прво време били многобошци и имали су своје главне богове као Свевида, Сварога, Живу, Перуна, Громовницу и друге мање. Али историчари пишу: “За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото и у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане, јер је, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Једно време Лужица је потпадала под Пољску и Чешку, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градовима, само по изузетку у предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари, рибари, али без права, да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из 16. века која се полагала при ступању у цех”.

ХИТЛЕР

Стрељао их због језика

Оспоравање и забрањивање језика Лужичких Срба имало је сличну судбину оспоравања и негирања језика и писма балканских Срба, пишу историчари. “Године 1334, Лајпцишки парламент је донео пропис да се свако онај ко проговори лужичкосрпским језиком кажњава смртном казном. То је било време када су лужичкосрпски писци из протеста писали на латинском, а не и на немачком језику. Доласком Хитлера на власт донети су следећи прописи:


Српкиње из Лужица
„Што је могуће више ограничавање вендског (српског) језика, подизање немачких дечјих вртића, да би се Немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба“.

Година 1937. означила је прогон и хапшења најугледнијих Лужичких Срба, укидање свих културних и националних организација, одузимање имовине и прогон сваке врсте. Тада су донете следеће мере за јачање Немства:

Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајима, за време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки, богатство немачких игара и песама преноси се деци, у познавању завичаја имена стара дају се на немачком и уносе на немачком, запошљавају се само немачки учитељи по крви, реч „Венди“ мора да нестане…

ПОЛИТИКА

Све су јачи

Данас Лужичке Србе у Бундестагу заступа само један посланик – Марија Михалк (CDU), 49-годишња пословођа у привреди. У скупштинским дебатама њен глас се ретко или скоро никако не чује. Станислав Тилих (49) је недавно постао председник владе покрајине Саксоније и то је највиша функција у Немачкој до које је успео да се попне један ЛуЖички Србин.

НАЈСЛАВНИЈИ

Штурм се посрбио

Нашој јавности најпознатији је Павле Јуришић Штурм, рођен 1848. као Паулус Стурм, Лужички Србин, а умро као генерал српске војске током ослободилачких ратова, од 1912. до 1918. Он је Војну академију завршио у Вроцлаву, Шлеска, а потом је као официр Пруске учествовао у француско-пруском рату (1870-1871). Пред Балканске ратове, дошао је у Србију да предаје на српској војној академији и остао да се бори у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године



Командовао је дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану. Први светски рат дочекао је на челу Треће армије која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију, а тиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да се прераспореди и однесе прву победу Антанте над Централним силама у такозваној Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. и умногоме допринео победи у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини. Умро је у Београду 1922. године.

(НАПОМЕНА ФБР: део овог текста је са сајта Новинар.де, написала га је Јасна Јојић, објављено 2008. али смо сматрали да је актуелан и данас – ако се не тргнемо догодиће нам се исто у Србији; у приређивању чланка користили смо и фотографије и податке са sr.wikipedia.org/wiki/Србија)

****************

Лужички Срби

Србство живети мора!

На слици Будишин- ”престоница” лужичких Срба

Драган Симовић

Србство живети мора, овако почиње химна Белих Лужичких Срба, који су вековима бранили Свето Србство, свети језик и веру своју предачку, пред хордама латинских и германских варвара. Били су велики ратници, прослављени у многим биткама и бојевима, и најдуже су се од свих словенских племена опирали покрштавању. Живели су и умирали за свету веру својих, а и наших, прасловенских предака.

Живели су и умирали за Свето Србство, будући да су они имали свест и о нама, Јужним Србима, и у свим својим песмама, кажама, причама и приповестима они и нас спомињу, нас као своју Јужну Браћу.

Ово је веома важно да знамо и, да памтимо!

У деветнаестом веку, у времену романтизма и србских ослободилачких ратова, многи су Лужички Срби, иначе веома образовани, дошли у Србију, приступили србској војци, и учествовали у ослбодилачким ратовима. И скоро сви су они остали у Србији, ту су заснивали своје породице, и помогали препороду Србства, како у привреди тако и у култури и у просвети.

Један од најзнаменитијих Белих Лужичких Срба јесте и прослављени војсковођа и ратник, генерал Павле Јуришић Штурм, који је постао Православни Србин и љубио Србство изнад свега.

После свих ратова, страдања и погрома, данас је на просторима Немачке, а то и јесте прародина Белих Срба, остало око стодвадесет тисућа Срба. (Језичка опаска. Тисућа је словенска, србска реч, коју користе сва словенска племена. Реч тисућа се налази и у свим србским списима до краја деветнаестог века, а онда је некако, тајанствено и потуљено, у србски језик ушла туђица илада, коју ми, између осталог, и неправилно изговарамо!)

Ми Срби не смемо да будемо ускогруди и равнодушни; ми Јужни Срби морамо нешто да учинимо за своју браћу на Северу, за своје Беле Лужичке Србе, будући да они осим нас немају никога ближег!

Морамо да дејствујемо преко различних културних установа у Србији, а и кроз Србску Скупштину, да се нешто учини, да се на овај или онај начин припомогне опстанак и живот наше Беле Браће.

Али не само Србија, већ морамо покренути и Русију, која је вековима штитила Словенство, да се Србија и Русија заједно, на међународном плану, изборе за права Лужичких Срба.

За права достојна народа, за права достојна човека!

Уосталом, и Немцима се мора ставити до знања да су геноцидна нација, да не поштују национална, грађанска и разна друга права. Заиста, и Немци се морају довести к познанију права; и Немци морају да поштују културу и језик народа над којим су вековима вршили злочине!

Уосталом, зашто би Немци били неки изузетак!? Упамтите, ово је наша дужност, како пред Богом тако и пред Родом!

Јер, Србство живети мора!