Jugoslavija 1911 ?

Западнославянские племена

- Гопляне — (предки поляков)
- Гавеляне — (предки немцев)
- Лендзяне — (предки поляков)
- Лугии — (предки поляков)
- Мазовшане — (предки поляков)
- Мильчане — (предки немцев и лужицких сербов)
- Моравы — (предки словаков и моравов)
- Ободриты — (предки немцев и сербов)
- Полабы — (предки немцев)
- Западные поляне — (предки поляков)
- Поморяне — (предки поляков, немцов, кашубов и словинцов)
- Пыжичане — (предки поляков и силезские немцов)
- Руяне — (предки немцов)
- Слензане — (предки поляков и силезские немцов)
- Сорбы-белые сербы — (предки лужицких сербов и немцев)
- Лютичи — (предки немцев)
- Висляне — (предки поляков)
- Волиняне — (предки поляков)
- Вятичи — (предки русских)
- Белые хорваты — (предки хорватов и поляков)
- Белые сербы — (предки сербов, немцев и лужицких сербов)

Која је разлика између наших "историчара" и њихових "повјесничара" ?





TANAJSKE  PLOČE

Povijesno pitanje Hrvata nije se dugo stoljeće smjelo postavljati niti istraživati njihovo porijeklo i njihov postanak. Uvijek se pisalo samo odakle su došli u 6.i 7. stoljeću, dok se raniji put iz Perzije, Afganistana i Pakistana i Crnog mora zataškavao iz više razloga.

Kao prvi razlog je taj da su Hrvati jedan od starijih naroda ne samo u Europi nego i na Svijetu.

Povijest civilizacije stara je 10.000 godina, a tako je i Hrvatski narod na pragu povijesti u pre-povijesti, isto toliko star, jer se Hrvati  nalaze u zapisima 2.milenija pr. Krista i poslije kada imamo u sanskritu oznaku naših zemalja i naroda kao Harahvati koju su Grci zvali Arahozija, i poslije u Tanaisu na Azovskom moru.



Za temelje moderne  Hrvatske povijesti možemo uzeti pisanje bizantskog cara Konstantina VII Porfirogeneta (905.-959.g.) koji kaže da su Hrvati došli u svoju današnju postojbinu za vrijeme carevine cara Heraklija (610.-641.g.) i to iz svoga carstva VELIKA HRVATSKA I SMJESTILI SE IZMEĐU Drave i Jadrana, gdje su prije njih bili Avari, Slaveni i ostaci Gota, Ilira i Rimljana. Ovo je čvrsti dokaz onog vremena, što znači da je to bila poznata povijesna činjenica da su Hrvati pobijedili Avare koji su pokorili skoro cijelu Europu, a posebno Italiju i Balkan i predstavljali opasnost za Carigrad.



Moć i nasilje Avara bili su strah i trepet za tadašnji svijet, utvrđeno je da je car Heraklije zvao Hrvate u pomoć protiv nadiručih Avara koji su opsjedali Carigrad 626. g. ali  su ih pobijedili Hrvati u pokrajinama rimskih imena, Dalmacija, i dvije pojkrajine Pannonia Savia i Pannonia Secunda, Od tih poraza Avari se nisu nikada oporavili i Karlo Veliki ih je nakon toga konačno dokrajčio uz pomoć Hrvata i Avari su povijesno nestali.

Po Ugovoru sa bizantskim carom Heraklijem Hrvati su se smjestili na tim pokrajinama i osnovali svoju državu Kraljevinu Hrvatsku.

Carevina VELIKA HRVATSKA bila je s glavnim gradom Hrvat, danas Krakov, odakle je rodom i papa Vojtila. O porijeklu imena HRVAT napisano je mnogo djela, o čemu svjedoće i stari zapisi cara Heraklija i Konstantina a poslije i drugih.



Prije postojanja Velike Hrvatske imamo spomenik iz grada TANAIS s AZOVSKOG mora iz II. i III. st. gdje je na grčkom jeziku napisano Horoathos i Horouathos u kojem su živjeli tri skupine građana Arijci ili Iranci  Tanaićani i Grci, te je postojala dvostruka uprava, arijska/iranska itanaitska i grčka.


Glava Grčke uprave zvao se gradonačelnik Hellenatches ( Helena –Grka) stanovnika i trgovaca, te četiri arhonta zvanih Horoathos i Hofarnos . Gdje opet imamo zapise u Tanaisu za vrijeme Velikog Kralja Tiberiusa i Sauromatesa (175.-211.g. ) Obitelj Horoathos uživala veliki ugled i držala polovicu uprave.



Prije Tanaisa imamo najstariji iranski pobjednički spomenik poznatog natpisa na pećini Behistun,( ili Bagistan, Bisutum),  Kralja Darija Velikog 522.-486. g. pr.Krista, prijašnji glavni grad Medijaca; tada Ahemenidskog kraljevstva, i grada Parta, Ekbatana u Babiloniji, a danas zvan Hamadan u zapadnom Iranu.

Na tim svetim mjestima Iranaca Goetterstaette = što znaći, Sijelo Bogova, car Darije je uklesao 520. g. pr. Krista u klinastom pismu na tri jezika: staroperzijski, elamitski (susa) i akadijski ili babilonski, svoje pobjede protiv devet pobunjenih kraljeva, a na velikom reljefu, u sva tri natpisa nalazimo IME HARAHVATIŠ i HARAHVATIJA,  kao i na spomenicima kralja Darija u pečinama kod Persepolisa, danas Nakš-e-Rostam, nalazi se na kamenoj ploči  asirskog kralja Tukultipalesar-a
(745.-727. g. pr. Krista) u obliku Arakuttu. NAJSTARIJI se nalazi u Avesti (Videvdat) svetom pismu Iranaca sastavljenog u (XV. st pr. Krista)  od Zarathustra Austrijski pvjesničar Friedrich Koenig navodi Šest plemena koje nam daje Herodot za Medijce, kao STRUHATES, ARUHATES,  stanovnike zemlje HARAHVATIŠ – ARAHAZIJA, dok je Medija bilo carstvo koje je postojalo još prije Perzijskog carstva, a druga plemena su bili Busi, Paretakieni, Arizanti, Budini i Magi, Oznaka Medijaca iz 836. pr.K. nalazi kod kralja Silmanasara (859.-824. g.) a potvrđeno je da su Medijci kao i Perzijanci došli oko 1.000 g. pr.K. u Iran iz današnjeg Turkestana,

Vidimo da je jezičnih pitanja bilo i tada jer su svoju pripadnost od Arijstva prozvali  Iranstvo. To su učinili židovski povijesni znanstvenici kako bi izbjegli pojam ARIANIZMA i Arijaca pa su arianizam čitali kao iranstvo i sve arijce zvali Irancima, pa su zaveli znanost sa tim nazivom jer njihova varka nije bila prepoznata.

Lingvisti to lijepo mogu pratiti po oblicima  koji su tada postojali satem i Kentum skupina, koji spadaju u indo-europske jezike, prema latinskom Centum – Kentum, stitina, pa neka se sručnjaci time bave.



Pa kako kaže Herodot, da je oznaka STRUHATES, kod Medijaca isto što i oznaka Harahvati, a u AVESTI u (XV.-XVI. st.pr.K.) i ona u Sanskritu SARASVATI  (u XX. st znači 2.000. g. pr. K.) pa je to jasno dokazano da su  SARASVATI, Sanskrita, STRUHATES  Medijaca isto što i HARAHVATI  AVESTE jesu HRVAT i  HRVATI.

Ako znanost svrstava Avestu u doba XII st. pr. K. koja tada ne pozna ni Medijce ni Perzijance, koji su poznati tek u X. st. pr.K. a AVESTA XV.st, spominje Hrvate, a ne spominje Medijce i Perzijance .



Naše postavljanje  i pobijanje činjenice da stanovnici Harahvati nisu nikakvi Indijci, a pogotovo ne  Iranci VEĆ nezavisan narod arijske narodnosne boje, što je osim lingvistički dokazano i putem znanstvenog istraživanja DNK da su Hrvati jedan od najstarijih naroda u Europi i Svijetu koji su ostali svoji sve do polovice V. st. kada su u svome carstvu VELIKA ili BIJELA HRVATSKA postali Slaveni i preuzeli njihov jezik te u 6. st. naselili današnju Hrvatsku koja još uvijek ne vlada svojim suverenitetom jer je okupirana od strane Srbije, Dunavska Ada i Slovenije Sveta Gera, i neraščišćenih granica sa Bosnom i Crnom Gorom.


mr.sci. Karino Hromin Sturm
Predsjednik Pokreta ZAJEDNO
član Znanstvenog Društva Ekonomista ZDE

Nije ti dugo trebalo...

Covjek ima "dokaze" kao i vi 

niko nema dokaza, sve su puste pretpostavke na granici lepih zelja i pristrasnosti.

Шта фали, заиста се спомињу речи које личе на "Хрват".

АВЕ СЕРБИУС: Нећете веровати колико је римских императора родом из Србије!



Некада давно, у једној непрегледној империји које је прво и за сада једино у историји успело да обједини под исту капу западни и јужни део европског континент, постојале су провинције које ће и државно и друштвено па чак и биолошки посрнулом Римском царству продужити живот за бар два додатна века, ако не и више. Те провинције су биле смештене на простору данашње Србије.

Премда освојене још у другом веку пре нове ере, никада нису у пуном смислу романизоване, као што се то десило са Галијом и Хиспанијом. Узрок томе пре свега треба тражити у жилавости, анархичности, антиауторитативности, ћудљивости, тврдоглавости и конзерватизму ондашњег балканског (српског) становништва: свака сличност са данашњим житељима овог прелепог полуострва није случајна.

Чак и када је Сирмијум, данашња Сремска Митровица, постала престоница огромне префектуре Илирикума и једна од четири престонице целог царства, унутрашњост наших земаља остала је у највећој мери дивља и неспутана.

Ово се показало као пресудно у историји Рима, али и као пресудно за потоњу историју света. Тај је дивљи Балкан од трећег века па надаље био резервоар из кога је империја црпела снажне цареве и лудачки храбре легионаре који су је одржавали у животу када су сви њени остали поданици били спремни да падну на колена пред варварима. Нећемо се бавити извлачењем паралела са садашњицом, али сте ви слободни да их извучете. Можда једнога дана Балкан поново спаси Европу.

Ако сте спремни да зароните у овај свет сплетки, династичких борби, грађанских и спољних ратова, и паклене амбиције која је омогућила простим пастирима да постану господари свет, идемо!

Maksimin-Tracanin-1-670x506

МАКСИМИН ТРАЧАНИН ИЛИ МАКСИМИН ПРВИ

Рођен је око 173. године у Тракији или Мезији. За цара га је 235. извикала војска у Мајнцу, након што је претходно прво убила императора Александра Севера. Ово је први цар који никад није крочио у Рим. Наводно је био дивовске грађе и веома јак, а хришћане је немилосрдно прогањао. Убила га је Преторијанска гарда 238. код Аквилеје.

ДЕЦИЈЕ ТРАЈАН

Рођен је у близини Сремске Митровице, тада Сирмијума, у селу Будалија које се данас зове Мартинци. Војска га бира за цара 249. године. Прогањао је хришћане, а српско народно предање његову тврђаву смешта на Цер и сматра га демоном од кога потичу најбољи јунаци.

Погинуо је 251. године у области данашње Добруџе у бици против Гота. Први је римски цар који је погинуо у боју, а убрзо након тога је деификован, односно проглашен за божанство.

ХОСТИЛИЈАН

Не зна се тачан датум његовог рођења, али се претпоставља да је то било после 230. године. Родио се у породици Деција Трајана у Сирмијуму. Већ за живота свог оца поштован је као царевић. Када су његов отац и старији брат Хереније погинули војска је извикала за цара Требонија Гала који је Хостилијану признао право на царску титулу и усинио га. Умро је 251. године (није владао ни годину дана) у Виминацијуму, данашњем Костолцу, од куге. Познат је као први цар у 40 година који је умро природном смрћу.

Klaudija-II-Gotski-3-670x466
КЛАУДИЈЕ ДРУГИ ГОТСКИ

Вероватно је из околине Сремске Митровице или Дарданије. Након што је победио Готе у бици код Ниша 268. године војска га бира за цара. Познат је по томе што је 14. фебруара 269. наредио убиство једног хришћанског монаха који је касније постао познат као Свети Валентин. Умро је од куге почетком 270. Римски сенат га је деификовао под именом Божански Клаудије Готски.

КВИНТИЛ

Брат Клаудија Другог. Изабрала га је војска одмах по братовљевој смрти, а избор је потврдио сенат. Међутим, дунавске легије су изабрале Аурелијана. Владао је између 17 и 177 дана. Различите верзије о томе како је умро постоје, од тога да се убио јер је знао да не може да угрози конкурента до тога да га је његова војска убила због дисциплине коју је покушао да уведе. Сматра се умереним и способним човеком. Углавном, скончао је у Аквилеји.

АУРЕЛИЈАН

Рођен у околини Сремске Митровице септембра 214. године, на малом сеоском имању. Мајка му је била свештеница Соколовог култа. Дунавске су га легије извикале за цара након смрти Клаудија Другог. Познат је као поборник митраизма и култа Непобедивог сунца, и као фискални реформатор. Међутим, најбитнија ствар коју је урадио било је рушење отцепљеног Галског царства и његово враћање под окриље Рима. Владао је пет година, до 275. Умро је изненада у часу када је планирао освајање Месопотамије.

ПРОБ

Рођен је 19. августа 232. на једном сеоском имању у околини Сирмијума. 277. године побеђује надмоћнијег претендента Флоријана и постаје цар. 282. убија га војска јер их је натерао да копају канале у Сирмијуму по врелом летњем дану. Касније су се покајали и сахранили га уз све царске почасти. Његов брат и рођаци су били хришћани и епископи у Цариграду. Познат је по томе што је први дозволио да се винова лоза сади ван Италије, и то на брду Главица на Фрушкој гори, код данашњег села Шуљам, али и код Смедерева на Златном брду, где је зачета и аутохтона сорта грожђа Смедеревка. Дозволио је и садњу у Галији, Британији и Шпанији.

Dioklecijan-5-670x476
ДИОКЛЕЦИЈАН

Цар Дукљанин из наше народне поезије није рођен у Србији, али је рођен у истом етно-културном миљеу: верује се да му порекло вуче из данашње Црне Горе, тада Дукље (Диоклеје) па отуд и његово име. Светлост дана је угледао у околини Сплита око 244. године. Отац му је вероватно био роб, или ослобођеник. Војска га је извикала за цара 285, а владао је 20 година. Један је од најбитнијих римских императора уопште, и познат је као највећи реформатор још од времена Августа. Прогласио се сином Јупитера и увео правило да пред њим сви морају падати ничице и поштовати га као живог бога.

Са њим се завршава принципат а почиње доминат. Творац је римског државног социјализма. Створио је тетрархију, односно четворовлашће (два августа, један на западу а други на истоку, који именују два цезара као своје заменике), и повукао се на своје имање да би садио купус. Царство је после тога упало у потпуно расуло, али он није хтео да се врати на положај иако су га молили, духовито се правдајући укусом купуса из своје баште. Умро је 311. године у 67. години живота. Остаци његове сплитске палате данас су сам центар овог далматинског града.

МАКСИМИЈАН

Рођен је око 250. године у близини Сремске Митровице, у сиромашној породици. Диоклецијан га је начинио цезаром 285, а наредне је постао август, једнак Диоклецијану. Повукао се са трона истовремено са својим ментором, 305. године. Наредне се вратио, поново постао цар, уздигао Константина Великог, али га је збацио син Максенције.

Tetrarsi-rimski-imperatori-6-670x446

КОНСТАНЦИЈЕ ХЛОР

Рођен 31. марта око 250. године негде у Илирији. Развео се од Јелене, ћерке нишког гостионичара са којом је имао сина који ће касније постати Константин Велики, и оженио Максимијановом пасторком Теодором. За цезара је проглашен 293. године, а када су Диоклецијан и Максимијан абдицирали уздигнут је на положај августа заједно са Галеријем. Био је господар запада. Умро је Британији, а сахрањен је у Галији која га је обожавала.

ГАЛЕРИЈЕ

Илирског порекла, рођен је око 250. године у околини Сербике, данашње бугарске престонице Софије. За цезара га је именовао Диоклецијан, а титулу августа уместо њега узео када се Дукљанин повукао са трона. Познат је по Гамзиграду код Зајечара, који је као Феликс Ромулијану саградио у част своје мајке и где се повукао пред крај живота. Премда је прогонио хришћане, 311. године донео је едикт о толеранцији који ће Константин две године касније Миланским едиктом потврдити. Умро је исте године, вероватно од канцера.

СЕВЕР ДРУГИ

Флавије Валерије Север је био војник из неке од балканских провинција. Од 305. је био савладар Констанција Хлора на Западу, а Галерије га је именовао за августа 306. године. У сукобу са Максенцијем доживео је катастрофалан пораз због кога је абдицирао. Максенције га је убио наредне године.

Konstantin-Veliki-statua-u-Jorku-8-670x531

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ

Рођен је у Нишу 27. фебруара 272. године, од оца Констанција Хлора и мајке Јелене, ћерке нишког крчмара који је био пореклом из Битиније. Војска га је у близини данашњег Јорка извикала за августа по смрти његовог оца, након чега је ушао у крвави грађански рат против Максимијана и његовог сина Максенција којег је победио у чувеној бици код Милвијског моста, када ставио хришћански крст на штитове своје војске тврдећи да га у сну посетио анђео и рекао му да то уради. Пошто је на супротној страни била војска Непобедивог сунца ова битка се сматра симболичном прекретницом историје.

Познат је као император који је хришћанство подигао на ниво државне религије, иако то технички није тачно: оно што је урадио је давање привилегованог положаја Цркви и спровођење верске толеранције. Натерао је епископе да се у Никеји договоре око догматских основа нове вере. На месту античког Бизанта подигао је Нови Рим који ће потомство назвати Константинопољом, Срби Цариградом, а Турци Истанбулом. Крстио се тек на самрти 337. године, а крстио га је Евсевије Никомедијски, један од првака аријанске секте.

МАКСЕНЦИЈЕ

Премда се не зна тачно где се родио, био је син Максимијана који је био родом из околине Сирмијума. Светлост дана је угледао 278. године, а цар западног дела царства је био од 306. до 312. године, када се после битке код Милвијског моста 28. октобра – на годишњицу свог устоличења шест година раније – удавио у Тибру. Тело му је пронађено наредног дана. Познат је по томе што је на свој барјак ставио Непобедиво сунце, односно Сол Инвицтус. Хришћанска пропаганда га је у потоњим вековима сатанизовала.

МАКСИМИН ДАЈА

Рођен је 20. новембра 270. године на подручју данашње источне Србије. Надимак Даја је понео из сељачког детињства. Галерије му је био ујак. Август је постао 310. године, уз помоћ сопствених војника. У сукобу са Лицинијем извукао је дебљи крај и умро је 313. године.

ЛИЦИНИЈЕ

Рођен је око 250. године у Дакији или у Мезији. Галерије га је уздигао на ниво августа запада 308. године. Заједно са Константином Великим донео је Милански едикт којим је потврђена верска толеранција коју је Галерије објавио две године раније, и постао сувладар са њим, па чак оженио и његову сестру. Водио је два грађанска рата против Константина: први је завршен миром иако је тешко поражен, али други 324. године није. Заробљен је у Византу, будућем Цариграду, одведен у заробљеништво у Солун и после – по Константиновом наређењу – погубљен заједно са својим сином, Константиновим сестрићем. Српски средњевековни родослови га именују као претка Стефана Немања.

Konstancije-II-10-670x609

КОНСТАНЦИЈЕ ДРУГИ

Средњи син Константина Великог рођен у Сирмијуму 7. августа 317. године. За цезара га је именовао отац. На управу је добио читав исток царства, док су његова два брата добила остатак. Био је на страни аријанске секте и након грађанског рата постао једини господар империје. Умро је изненада код Тарса у Киликији 3. новембра 361. године.

ВЕТРАНИОН

Родио се у Мезији, на територији данашње Србије, а за цезара се прогласио у Сирмијуму 350. године на захтев Константине, ћерке Константина Великог. Констанције ИИ га је прво прихватио за сувладара, чак су се и срели у Нишу, али је онда променио мишљење и приморао Ветраниона да абдицира. Живео је као обични грађанин у Малој Азији, примавши издржавање од државе. Вероватно је извршио самоубиство око 360.

Julijan-Otpadnik-11-670x443

ЈУЛИЈАН ФИЛОЗОФ

Познат и као Јулијан Отпадник, јер је одбацио хришћанство и покушао да врати точак историје уназад, на паганштину, родио се 17. новембра 331. или 332. године, у Цариграду, у породици Константина Великог. Није технички “српски” император али јесте из породице која је са територије српских земаља и из истог етно-културног миљеа.

Одрастао је у изолацији и заточеништву Констанција ИИ који га је потом 355. године прогласио за цезара. Касније је отпочео грађански рат са њим, из кога је вештином и стицајем околности да је Констанције изненада умро природном смрћу у Киликији, изашао као победник.

У складу са покушајем обнове паганских култова, познат је и по делу “Против Галилејаца” који је учени вид полемике са хришћанском црквом. Погинуо је 26. јуна 363. године у бици са Персијанцима, храбро покушавајући да помогне својим војницима на зачељу на које је непријатељ ударио с леђа. Стрела му је пробола јетру.

ЈОВИАН

Родио се у Сингидумуму, односно Београду, 331. године. Једини је Београђанин на римском трону. Отац му је био заповедник царске гарде императора Констанција ИИ. По смрти Јулијана Отпадника извикан је за цара од стране војске, али се верује да су га легионари помешали са другим Јовијаном који је био главни нотаријус. Одмах је постигао понижавајући мировни споразум са Персијанцима, и вратио хришћанство на ниво државне религије.

Спалио је библиотеку у Антиохији у складу са хришћанским уверењем и увео смртну казну за обожавање предачких богова, да би касније то проширио на партиципацију у паганским церемонијама. Био је следбеник православља, за разлику од неких хришћанских претходника који су више нагињали ка алтернативној догматици. Владао је само осам месеци. Умро је у сну, или од испарења из свеже окречених зидова своје собе или га је убио дим од лошег угља који је ложен у њој.

Kolos-iz-Barleta-za-koga-se-veruje-da-je-Valentinijan-I-12-670x456

ВАЛЕНТИНИЈАН ПРВИ

Родио се 321. године у Цибали, данашњим Винковцима у Хрватској. Премда није технички рођен на територији наше земље, рођен је у градићу који је био сателит Сремске Митровице. Био је официр у царској гарди и под Јулијаном и под Јовијаном, а војска га је изабрала за цара након смрти овог потоњег. Поделио је царство са својим братом Валенсом, тако што је за себе узео запад. Владао је 11 година. Умро је 17. новембра 375. Био је хришћанин, али је толерисао пагане. Био је против богаћења црквеног клера. Стао је на страну православља у борби са донатистима.

ВАЛЕНС

Брат Валентинијана, владао је три године дуже од свог брата. Родио се 328. године исто у Цибали. Сукобљавао се са Сасанидима, а ратовао је и против Гота од којих је изгубио битку код Хадријанопоља, успут изгубивши и живот. Валенс је био аријанац, па је његова смрт значила и коначну пропаст те верзије хришћанства.

ГРАЦИЈАН

Био је син Валентинијана И из брака са Марином Север, а рођен је у Сремској Митровици 8. априла 359. године. За августа га је прогласио отац, али је војска за цара прогласила његовог полубрата Валентинијана ИИ. Он је избор прихватио, али се убрзо показало да стварна власт лежи у његовим рукама. Када је погинуо Валенс поделио је царство са источним царем Теодосијем. Облачио се као Скит, а за телохранитеље је држао Алане, због чега је дошло до побуне у војсци. Убијен је 383. године. Познат је по томе што је први престао да носи обележја врховног свештеника, што је уклонио статуу богиње Победе из Сената и што је православље подигао на ниво државног хришћанства. Забранио је све паганске култове.

Valentinijan-II-13-670x328

ВАЛЕНТИНИЈАН ДРУГИ

Син Валентијана И, родио се у Триру 371. године. На списку се налази због порекла свог оца, који је из Цибале. Био је цар на Западу од 375. па све до своје смрти 392. године. Од 383. године делио је империју са Теодосијем који је господарио Истоком. Император је био само формално. Када му је један римски војсковођа франачког порекла, Арбогаст, на његове очи убио пријатеља а Валентинијан ИИ хтео да га отпусти, овај је поцепао ту наредбу. Нађен је обешен, али се не зна да ли је убијен од стране Арбогаста или се сам убио.

КОНСТАНЦИЈЕ ТРЕЋИ

Родио се у Нишу, али се не зна тачно када, и био је скромног порекла. Титулу патриција је добио због војничких заслуга. Женидбом са полу-сестром Хонорија постао је његов савладар, али Теодосије ИИ то није хтео да прихвати. Претња новим грађанским ратом окончана је 2. септембра 421. године када је напрасно умро.

МАРКИЈАН

Рођен је у Тракији или Илирику око 390. године, а напредовао је кроз војску од обичног војника до заповедника. Захваљујући подршци сабораца постао је сенатор, а 450. године на позив сестре преминулог Теодосија ИИ и император. Одбио је да плаћа понижавајући данак Хунима који су се због тога окренули Западу – којим се Маркијан није интересовао – и почели његову пљачку. Мирио је епископе на Четвртом васељенском сабору. Умро је 457. године, вероватно од гангрене. Православна црква га поштује као светитеља. И њега, и његову жену.

ЈУЛИЈЕ НЕПОТ

По многима последњи легитимни западни римски император, рођен је око 430. године у Далмацији, у богатој породици. Био је сестрић чувеног војсковође Марцелина – пореклом из наших крајева – који је практично отцепио Далмацију од Запада (Далмација у Римској империји је обухватала не само узани појас морске обале већ и земљиште западног дела Крајине и Босне, затим Херцеговину, Црно Гору и делове Србије) и владао њом као независном државом 14 година. Када је Марцелин убијен на Сицилији, Јулије је постао заповедник Далмације.

Ставља се под власт Цариграда, и спретношћу, претњом оружјем и игром престола постаје император Запада. Смењује га у пучу војсковођа Орест и проглашава за цара свог малог сина Ромула Августула кога ускоро смењује варварски краљ Одоакар. Непот, међутим, остаје легитимни цар и номинални господар Запада. Одоакар постаје господар Италије, у сваком смислу.

Телеграф.рс

 Винстон Черчил ванбрачни син српског краља Милана Обреновића





Позвала се и на мемоаре Џени Џером, која је познатија као лејди Черчил, у којима говори „о непревазиђеној љубави с краљем Миланом Оберновићем”. Па нагласила: „Нашла сам се у миљеу начина живота владара и елите у Европи 19. века где су ванбрачна деца правило а не изузетак, и зато је ова прича могућа и добар увод у истину о рођењу Винстона Черчила”

ДРЖАВНИК и политичар Велике Британије – Винстон Черчил (1874-1965) – ванбрачни је син је српског краља Милана Обреновића (1854-1901), рекла је Драгослава Копривица, на промоцији свог романа „Краљ Милан и лејди Черчил”.

Знатижељна публика у Горњем Милановцу са пажњом је слушала историографске приче о којима су многи подаци проналажени у архивама европских земаља и мемоарима Џени Џером, познатој као лејди Черчил, „о непревазиђеној љубави с краљем Миланом Оберновићем”, чије је писане успомене касније наводно избрисао њен син Винстон.

„Нашла сам се у миљеу начина живота владара и елите у Европи 19. века где су ванбрачна деца правило а не изузетак, и зато је ова прича могућа и добар увод у истину о рођењу Винстона Черчила”, рекла је Копривица.

Она је нагласила да је овај роман писала три године окружена стотинама књига, списа и чланака који су ослоњени на грађу различитог порекла и различитих језика.

Један детаљ на крају Другог светског рата, који је посебно обрађен, баца светло на понашање Черчила на Јалти фебруара 1945. године када се правила „ахитектура” послератне Европе.

Копривица пише да тројица кључних државника Черчил, Рузвелт и Стаљин расправљају о судбини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада је Черчил, како се аутор позива на Стаљинове записе, био најгласнији да се у Југославији укине монархија, да се успостави комунистички режим а краљево злато пребаци на Титово име, што је збуњивало ову двојицу.

Због тога је Стаљин наводно запитао Черчила да ли има неке личне разлоге за укидање монархије и рекао му: „Да ти неки српски краљ лично на жуљ није стао?”.

Књига „Краљ Милан и лејди Черчил” је промовисана у таковском крају који, како је књижевница рекла, „представља постојбину Обреновића” а где је недавно обележена и 200. годишњица од почетка Другог српског устанка под вођством књаза Милоша Обреновића.

Драгослава Копривица, рођена Стефановић у Горњем Милановцу 1971. године, дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду, где сада живи а објавила је већи број књига и члан је Удружења књижевника Србије.

Бета