Грчко Бета (Вита)

http://en.wikipedia.org/wiki/Byzantine_flags_and_insignia#Tetragrammic_cross

Βασιλεὺς βασιλέων βασιλεύοντων βασιλεύει

beži na temu o vizantiji

Istorija severnih Srba (6): Mistivojeva ratovanja

Venedski kralj obnavlja neprijateljstva sa Saksoncima - pošto ih je ubedljivo porazio 999. godine, ponovo napada Saksoniju 1012. rešen da se jednom za svagda obračuna sa hrišćanstvom.


Grad koji je podigao venedski vladar Kruko

O naseljima Veneda, arapski putopisac Ibrahim ibn Jakub ostavio je, između ostalog, više zapisa, posebno o lučkom gradu na ostrvu Volin, navodeći i neke "nacionalne karakteristike" njegovih žitelja:

"U Pomeraniji se nalazi veliki lučki grad Veletaba na ostrvu Volin. Obogatio se kroz trgovinu, ima 12 prostranih kapija, drži ga narod superioran u odnosu na sve ostale narode severa."

Ovo je zanimljivo zapažanje nepristrasnog putopisca, o Vendima kao superiornom narodu, u oštrom je kontrastu sa prikazima nemačkih i saksonskih htoničara.

Novi venedski gradovi

Drugi autonomni centar Venda bio je na ostrvu Rigen, gde je vladar Kruko udario temelje poznatom gradu Ljubić, savremeni Libek. Njegov naslednik Raco učvrstio je fortifikacijske zidove Racograda, danas poznat kao Racburg, uspešno ratujući protiv starih neprijatelja iz Saksonije.

Kralj Jaromir je 1151. godine primio hrišćanstvo i srušio veliki Svetovidov kip. Imao je dva sina Tecislava i Stoislava. Prvi je odbacio hrišćanstvo i kao kralj Rigena ratovao protiv Danaca i Saksonaca, dok je drugi sin postao lord Putbusa.

Putbus je bio najmlađi od okruglih gradova na Rigenu. Podigao ga je Stoislav i njegov okrug proglasio lordovijom. Tecislavov sin Vislav Prvi je, na ruševinama svetilišta Arkone, 1230. godine izgradio moćnu utvrdu sa gradskim jezgrom. On i njegov naslednik Jaromar Drugi 1241. godine uspešno odolevaju Dancima i Saksoncima.

Ipak, Vislav Drugi, čija je vladavina otpočela 1303. godine, bio je prisiljen da primi ulogu vazala Danske. Potonji vladari Vratislav i Vologost imali su titule vojvoda od Pomeranije, postavši time sukcesori principata Rigen.


Poljski kralj Bolesav

Muke Ota Trećeg

Mistivojevo odricanje od hrišćanstva prinudilo je imperatora Svetog Rimskog carstva Ota Trećeg (983-1002) da krene u krstaški rat protiv Veneda. Na tom putu osvete, 995. godine, pridružio mu se poljski kralj Boleslav. Iako je njihov pohod postigao početne uspehe, Boleslav je odustao, ali se imperatoru priključio nemački kralj. I on je ubrzo odustao od učešća u pohodu.

Kad su počele da mu, iz Italije, stižu onespokojavajuće vesti o pobuni Kreskentijusa, nemački kralj je zaključio da mu je rešavanje tamošnjih problema preča briga od pokoravanja Veneda - okrenuo je trupe i krenuo put Rima.

Kreskentijus Drugi bio je vođa rimske aristokratije. Prvo je sam sebe proglasio za senatora Rima, a potom i za vladara Rimske imperije. Uz to je, 985. godine, svog prijatelja postavio na tron Svete stolice kao papu Jovana Petnaestog.

Oto treći je uspeo da uguši pobunu tek posle 11 godina, kad je nastupila nova papska smena - za glavara svih hrišćana zapadne crkve postavio je (naravno) svog rođaka koji će biti poznat pod imenom Gregor Peti. Istovremeno se krunisao za imperatora.

Hamburg i drugi gradovi sravnjeni sa zemljom

Mistivoj je Otove muke protumačio kao povoljnu priliku da na račun Saksonije osvoji nove teritorije. Bez opomene je obnovio neprijateljstva sa Saksoncima i ubedljivo ih porazio na bojnom polju 999. godine. Očigledno to nije bio neki pogibeljni napad kad mu Saksonci nisu uzvratili pa je relativni mir potrajao sve do 1012. godine.

Period bez većih neprijateljstava je te godine opet prekinuo Mistivoj - napao je Saksoniju u pokušaju, kako se nadao, da se jednom za svagda obračuna sa hrišćanstvom. Prešao je Elbu i udario pravo na Hamburg. Hronike kažu da je ovaj lučki grad, veliki i u tom dobu, "sravnio sa zemljom".

Raščišćavanje sa hrišćanstvom je izveo tako što je, posle razaranja Hamburga, u Starigradu uhvatio biskupa Volvada, i još 60 sveštenika. Posle dugotrajnog mučenja, biskupa je razapeo na krst, a sveštenike pogubio.

Napredujući kroz pokrajinu Anhalt, spalio je manastir Svetog Lorenca. U okrugu Brandenburg, spaljeno je i poravnano sa zemljom, kako piše Ted Najdžent u knjizi "Vandalija", niz naselja, uključujući gradove Havelburg i Brandeburg.
 

Mistivojevo ludilo

Ovakvo ponašanje venedskog vladara, koji je bio odgajan i vaspitan kao hrišćanin, da bi potom postao najljući protivnik hrišćanske vere i ogorčeni neprijatelj Saksonaca, istoričar Ditmar objašnjava - ludilom:

"Mistivoja je zahvatilo iznenadno ludilo te je, najposle, morao biti zatočen. Umro je u velikoj bedi."

Ovo ludilo se, međutim, zbilo neposredno pred smrt, šest godina posle antihrišćanskog pohoda na Saksonce.

Andrak (1018-1027), najstariji Mistivojev sin, zaključio je mir sa Saksoncima i krenuo sa obnovom porušenih crkava i manastira. Godine 1023, kralj Nemaca i Svetog Rimskog carstva Henri Drugi, poznat kao Sveti Henri, mudar i blag vladar, održao je u Verbenu, gradu na Elbi, višednevni sastanak sa najviđenijim aristokratama i prinčevima Veneda iz plemena Bodrića, Kifina, Polaba i Vagra. Postignut je dogovor o obnavljanju porušenih sela i gradova, iz vremena Mistivojeve ratne kampanje.

Osveta za ubistvo oca i strica

Andrak će biti ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima 1027. godine.
Naslediće ga njegov mlađi brat Udo. On će, posle šest godina vladavine u miru, biti ubijen u atentatu. Razlog surovog smaknuća analisti objašnjavaju njegovim odbijanjem da primi novu veru, iako je obnovio hrišćanske svetinje, omogućivši misionarima nesmetan rad.

Sledeći vladar bio je Godeskal, krunisan 1032. godine, kršten i obrazovan kod saksonskog princa Bernarda, u manastiru Svetog Mihaila u Lunenburgu. Bio je na studijama kada je saznao da mu je otac Andrak ubijen, zbog odbijanja hrišćanske vere. Pobegao je iz manastira, krunisao se i okupio vojsku u nameri da osveti smrt oca i strica.

Na čelu svojih trupa prešao je u Nardalbingiju i u okruzima Holštajn i Starmar započeo svoju osvetu, ubijajući i paleći sve na svom putu. Rušio je crkve i manastire, sveštenike razapinjao na krstove - ni za koga nije imao milosti, ni za starce, ni žene, ni decu.

Ipak, u nekoj prilici, u trenu pokajanja, "videći pustoš, jad i bedu što ih je ostavio u popaljenoj Saksoniji, Godeskal odluči da se vrati na stazu istine" - pripoveda Helmold. U nastavku legendarne priče o ovom venedskom suverenu on dalje navodi:

- Putujući, Godeskal srete jednog čoveka i upusti se s njim u razgovor. Na pitanje ko je, ovaj mu odgovori: - Ja sam siromah iz Holštajna, nemam pameti nego srce puno jada, gledajući veliku nevolju svaki dan. Godeskal, varvarski princ Slovena, vatrom i mačem, potamanio je stanovnike ove zemlje. Opustošio je ovu jadnu zemlju i nastavlja da prosipa nevinu krv sa još većom okrutnošću. Kucnuo je čas da se njegovim varvarskim postupcima učini kraj i da Bog donese osvetu i mir ovom napaćenom narodu.


vesti onlajn

Јок!

Istorija severnih Srba (7): Krstaški rat protiv Srba

Hristijanizacija izazvala silovito protivljenje većinskog mnogobožačkog stanovništva, što nanovo uzrokuje niz krvavih sukoba i Svetopolkova pogibija u bici sa paganskim Rugijima


Godeskal "...otišao u zemlje Slovena sa velikom vojskom, napadajući i uterujući ogroman strah među pagane i izazvao građanski rat među narodom"

Henrihov naslednik Svetopolk, sa rezidencijom u Libeku, već se 1130. godine suočio sa velikom pobunom Vagra i napadom na grad Verle, na granici principala Venda, na reci Varnavi. Pobuna je poprimila velike razmere pa je Svetopolk bio prisiljen da zatraži vojnu pomoć od Adolfa, vojvode od Šaumberga, proverenog saveznika Bodrića u ranijim bojevima sa Vagrima. On je, posle Henrihove smrti, 1127. godine, i njegovim sinovima Svetopolku i Kanutu obećao da će ih vojno pomagati. Hristijanizaciju je sprovodio sveštenik Vicelin, prozvan apostolom Veneda-Vagra. Misiju je započeo iz Libeka, podigao je niz manastira i mnoge crkve.
 
Na crkvi u Bosauu, sačuvanoj do danas, stoji zapis: "Sazidao je Vicelin 1159. godine".

Njegova akcija je, međutim, izazvala snažan otpor većinskog, mnogobožačkog stanovništva, pa je usledio niz krvavih sukoba. U jednom od njih, sa paganskim Rugijima 1133. godine poginuo je Svetopolok, a sličnu sudbinu su doživeli i njegovi naslednici Suniko i Kanuta Drugi, likvidirani u međusobnim sukobima pagana i hrišćana.

Bila je to pljačka bogatih Veneda

Pribislav Prvi dolazi na vlast, zajedno sa Niklotom Prvim, 1136. godine. Oni su delili vlast tako što je Niklot gospodario na istoku - oblastima oko gradova Šverin, Kvecin i Malhov, to jest plemenima Kisina i Circipana. Time je obnovljena drevna kraljevska linija Bodrića.

Bitkom kod Odenzea s kraljem Erikom Trećim, Pribislav počinje i okončava brzi rat protiv Danske.

Niklot i Pribislav odlučuju da odbace hrišćanstvo i Pribislav okupira Holštat čime počinje borbu protiv hrišćana, uključujući uništavanje bogomolja. Ali, 1138. godine podiže naselje Pribislavgrad i uspeva da normalizuje odnose sa germanskim plemstvom.
On čvrsto drži važnu utvrdu Brena na reci Havel, kao i važne pogranične utvrde Špandau, Slovengradec, Drevič, Trebinje i Kenbojten.

Katolička crkva se, međutim, ne miri sa opstankom i pobedama mnogobožaca i godine 1147, 13. aprila, Vatikan objavljuje papsku bulu Divina dispensatione - poziv na konačno pokrštavanje Veneda. Papa Eugenije postavlja Anselma od Harelberga za vrhovnog zapovednika armije od 100.000 ljudi. U ovom ratu za iskorenjivanje mnogoboštva učestvuju nemačke vladarske kuće Askanija, Vetin, Šenburg i Holštajn, uz pomoć dobrovoljaca iz Danske i Švedske, a vojni se pridružuju i biskupi od Hamburga, Magdeburga, Halmštata, Minstera, Marseburga i Brandenburga.

Helmold je ovako komentarisao biskupske namere: "Nije tu bilo ni pomena o hrišćanstvu. Reč je bila o novcu."

Hristijanizacija je bila samo dobar izgovor za pljačku bogatih vendskih poseda, gradova i trgovačkih centara.

Magdeburg - grad prvog kralja Vandala

Pre odučujuće borbe, 1164. godine, pre nego što je odlučio da spali grad da ne bi pao neprijatelju u ruke, Pribislav je, kao poslednji kralj Veneda, uspeo da povrati gradove Ilovu, Malhov, Kušin i Magdeburg. Magdeburg, imenom Veliki grad - Magnopolis, osnovao je Antarije, prvi kralj Vandala. Bio je opasan zidinama sa tri visoke odbrambene kule. Dugo vremena je bio sedište carstva Vandala i važan trgovački centar.

Zatočenje i smrt kralja Pribislava

Krstaški rat široke koalicije Henrija Lava, Konrada, vojvode od Saringa i Alberta Medveda, protiv Pribislava i Niklota, završiće se mirovnim sporazumom. Albert, zvani Medved (1100-1170), lojalni vazal vojvode Lotara Prvog, koji je od 1123. upravljao i Lužicom, a 1138-1142. bio je na čelu Saksonije.

Niklot je u početku rata imao uspeha - stavio je Vagriju pod kontrolu svojih trupa i, zahvaljujući čvrstoj utvrdi, zamku Dobin, između jezera Šverin i Depa u oblasti Venčo, gde se sklanjao nakon brzih udara, uspevao je da protivnicima nanosi velike gubitke. Krstaši su doživeli poraz i prilikom opsade Dimina, utvrde Circipana. Saksonac Gramatik će Niklota nazvati Pontentišimus Sclavorum princeps - Najmoćniji vladar Slovena.

Ipak, neprijateljska koalicija je bila neuporedivo brojna, pa je Niklot morao da sklopi primirje i pristane na plaćanje danka. Opirao se, ipak, Rimskom carstvu sve do 1060. godine, dok nije ubijen.

Pribislav je, kao vladar Veneda, u međuvremenu postao hrišćanin, ali ga je Albert na prevaru zatočio. U tamnici je dočekao i smrt 1150. godine.

Prvi genocid

Istrebljenje Veneda bio je prvi genocid koji je zabeležen u istoriji - plansko istrebljivanje jednog naroda. Pre toga, pobednici su se obično zadovoljavali pljačkom i zadobijenom teritorijom.

Ima razloga prigodno se setiti čuvenih reči Teodorikovih, kralja Italije, upućenih generalima pre svake bitke: "Neka se drugi kraljevi zadovoljavaju pljačkom i razaranjem poniženih gradova, a mi ćemo osvajati tako da, našim novim podanicima, bude žao što ranije ne dođosmo da uspostavimo svoju vlast."

Pobijeno 70.000 nemoćnih civila

Nakon Pribislavove smrti, Albert će se proglasiti vladarom i markgrofom od Brandenburga, u koji je preimenovan venedski grad Brena. Sedam godina kasnije, ovaj grad i cela oblast postaće glavni principat Rimskog carstva i biće to sve do 1806. godine. Protiv Medveda će jedino manji otpor pružiti Jaka Kopanik, vlastelin iz istoimenog grada na reci Spreji, danas berlinskog predgrađa.

Uvažavajući snagu Veneda i odsustvo Fridriha Barbarose, Henri Lav sklapa savez sa danskim kraljem Valdemarom i otpočinje sveobuhvatan krstaški rat protiv Niklotovog naslednika, Pribislava Drugog.

Pribislav Drugi je stupio na presto posle očevog ubistva i vladao je sa bratom Veroslavom. Veroslav će dopasti u zarobljeništvo i biti obešen tokom jednog od krstaških ratova.

Monah Vitekind će zapisati da je u tom drugom krstaškom ratu 1161. godine pobio 70.000 nemoćnih civila - žena, dece i staraca:

"To je taj heroj, obljubljen od Saksonaca, što je slavio hrišćanstvo istrebljujući cele nacije. Kad napraviše pustinju pozvaše se na religiju da njom opravdaju svoja zločinstva."

Verski građanski ratovi u konfederaciji Veneda i potonji krstaški pohodi, fatalno su se okončali, bez obzira na povremene uspehe, kako za kraljevsku lozu, tako i za stanovništvo.

"Milostivi rat"

U pitanju je bio genocid, navode u svojim zapisima Sakso i Helmold: Ništa nije bilo pošteđeno. Pošto je stanovništvo isečeno mačevima, grobovi, naselja, sela i hramovi su spaljivani, a zgarišta i ruševine su bile preoravane, da ne ostane kamen na kamenu. Uništen je ceo jedan narod, a samo su grupice preživelih stradalnika bile pokrštene i germanizovane. Njihovu zemlju naseliće Germani.

Zabeležene su Henrijeve reči: "U dubokoj veri odlučih da, ovisno od snage moje reči, 1162. godine po ustanovljenju našem i druge godine od početka vojne na podmukli narod Slovena, po božanskom milosrđu vodim ovaj milostivi rat."
Glavni cilj krstaških pohoda bio je, pored pljačke, zauzimanje zemlje Venda zbog njenog izuzetnog bogatstva: "Zemlja pagana obilovaše svim dobrima - žitnim poljima, voćnjacima, ribom i stadima" - zapisao je Helmold. Anonimni saksonski pesnik kaže: "Nasrnusmo na njihove granice i tako osudismo podmukli narod Slovena."

Krvnik i bivši kralja Postaju prijatelji

Pribislav je, posle bitke kod Demina, bio prisiljen da potpiše diktirani mirovni sporazum - da zemlju i narod preda na milost neprijatelju.

Osvojenu zemlju Henri Lav je podelio svojim oficirima, kao nagradu, ali je Magdeburg i teritoriju nekadašnje Vandalije, sa gradovima Meklenburgom, Šverinom, Kvecinom i Roštokom, ostavio Pribislavu.

Bivši kral Veneda dobija titulu naslednog lorda i vazalni položaj. Bio je lord od Maklenburga od 1167. do 1178. godine.

Njegov sin je nosio lordovsku titulu do 1227. godine. Potonji venedski lordovi utopili su se u germansko plemstvo. Lordstvo Maklenburg- Šverin vladaće sve do kraja Prvog svetskog rata, 1918. Henri Lav će postati prijatelj sa bivšim kraljem Pribislavom, pa će - pre nego što strada na viteškom turniru 1178. godine u Lineburgu - udati svoju ćerku za njegovog sina Borivoja. Njegova majka, Pribislavova žena, zvala se Vojislava.


vesti onlajn


 
 

   elem možda je trebala posebna tema. nek nadležni razmotre.

Па није баш први плански геноцид - Јевреји су наменски похарали Ханан, Римљани затрли Картагину, а Франци истребили Аваре.

П.С. Случајно или не, Магдебург је систематски опљачкан и разорен у Тридесетогодишњем рату.

У вези са инцидентом на утакмици између Србије и Албаније промакла је по нама, једна изузетно битна чињеница а то је, да је на крпи (јер како другачије назвати то што је висило са летелице) писало испод мапе Велике Албаније порука "АУТОХТОНИ"! Шта нам то говори? Мапа Велике Албаније са таквом поруком може да значи само једно "Ми полажемо као аутохтони (староседелачки) народ ИСТОРИЈСКО ПРАВО НА АЛБАНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ"! Борба за садашњост и будућност почива на историјским околностима. Управо таква историјска борба се води и између Срба и Албанаца са једном фундаменталном разликом а то је да србска деца у школама уче из историје да су ДОШЉАЦИ А ДА СУ АЛБАНЦИ ПОТОМЦИ ИЛИРА! Са друге стране албанска деца на Космету и Албанији уче из историје да вуку историјско порекло од древних Илира. На тај начин, изводећи фалсификовано порекло, граде опасну тезу о АУТОХТОНОСТИ АЛБАНСКОГ НАРОДА на Балкану. Међутим, најтрагичније од свега је што се кључна "историјска битка" губи на домаћем терену у школским клупама широм Србије у којима стасавају генерације ђака потпуно индоктринираних лажима од стране својих учитеља и наставника. Препород Србства лежи у препороду просвете и учењу истините а не лажне и наметнуте историје. Све док не буде тако доживљаваћемо катастрофалне националне поразе а после, биће касно. На застави је мапа "Велике Албаније", као и фотографије Исе Болетинија и Исмаила Ђемалија, који су први, 1912. године подигли албанску заставу. Застава "Велике Албаније" обухвата Албанију, Косово, део Црне Горе, Рашке, југ Србије до Ниша, западну Македонију и део Грчке.


Сербона