Mlada je to civilizacija....

Дакле, то је црни треф који је фалио за покер 

Шпенглер Србенда! 

Eto ja da sam to rekao bilo bi srbujes...ovo ono...

Oni sami to pisu...znaci znaju da je gotovo....

Istorija severnih Srba (4): Venedski kralj se odriče hrišćanstva

Henriha Lovca je nasledio njegov sin poznat kao Oto Veliki (936-973). Sa očevim tronom nasledio je i njegovog vojskovođu Gera koji če se ponašati kao uporedni vladar - upuštajući se u obračune sa Venedima bez vladarevog odobrenja, kao i bez njegovog znanja i bez obzira na posledice.


Istorija severnih Srba (4): Venedski kralj se odriče hrišćanstva

Jedna od takvih njegovih samostalnih operacija bila je kad je uspeo da podmiti izvesnog Tugomira, venedskog pokrštenog aristokratu i neskrivenog germanofila, i uz njegovi pomoć pozvao tridesetak venedskih prvaka na banket. Tom prilikom ih je sve do jednog posekao a da nije ni pomislio da zatraži odobrenje rex teutonicaruma - Ota Velikog.

Kao posledica ovog divljaštva, usledile su dve pobune 955. godine: kod mesta Svetla Strana i u Rosi, municipalu u oblasti Saksonija-Anhalt. Obe je Gerova uvežbana vojna sila, pojačana trupama princa od Lorene Konrada Crvenog, uspela da uguši bez velikih teškoća.

Bitka kod Rednića

Osokoljen ovim uspehom, Gero preduzima dve vojne kampanje - 957. i 959/60. godine. Savladavši protivnika, Lužičane i Milčane, prinudio ih je da na teritoriji, na kojoj su živeli, između Elbe i Bobara, prihvate sizerenski odnos.

Reka Bobra izvire na Krkonošama i teče kroz severnu Češku i jugozapadnu Poljsku. Grad na istoimenoj reci bio je izuzetno važno srednjovekovno utvrđenje.

U tim uslovima, položaj srpskih plemena postao je nepodnošljiv - smatrani su seljacima, dužnim da plaćaju razne namete.

Kad je koju godinu kasnije, među Pomorjane, sa nekoliko vojnih odreda, došao Vigman, nećak saksonskog vojvode Hermana, njegov poziv da se dignu na oružje protiv Germana naišao je na odziv. Prvi će mu se pridružiti oblasni prinčevi Nako i Stojan, zajedno sa Circipanima. Ali, Oto Veliki će ih poraziti u bici kod Rednića. Gero će 963. godine formirati Lužički limes (bivši limes Sorabicus) kao granicu između Svetog Rimskog carstva, srpskih plemena Veleta i Milčana, te kasnijeg poljskog vojvodstva Silesije, današnje Šlezije, odnosno Šljonska.

Vineta, grad i svetilište

Najvažniji trgovački centar nalazio se u gradu Vineti na ostrvu Volinu, vojvodstvu u zapadnoj Pomeraniji, 60 kilometara od Šćećina. Ostrvo ima površinu od oko 150 kvadratnih kilometara. Stanovništvo se bavilo ribolovom, poljoprivredom i stočarstvom, živeći u tipično utvrđenim gradovima, palankama, okruglog oblika, podignutim uz obale reka i jezera, uvek opasanim palisadima. Vineta je bila poplavljena početkom osmog veka i gotovo u potpunosti uništena. Ovaj grad-svetilište oduvek je bio bogato venedsko naselje, kako to i stih narodne pesme opominjući kaže:"Vineta, bogati grade, propašćeš u potopu jer si naneo dosta nevolje." Vineta je brzo obnovljena i prozvana Julingradom.

Izgradnja uticajne i respektabiklne države

Odlučujuća bitka između Ota Velikog i Mistivoja usledila je 983. godine, nedaleko od Brandenburga. U bici kod Rednića Mistivoj je poražen, pretrpevši velike gubitke. Saksonski analisti preteruju kad beleže da je u Mistivojevoj vojsci bilo 37.000 mrtvih jer ukupne venedske snage nisu brojale ni upola manje vojnika.

Uzgred, da napomenemo da su oni za venedske kraljeve koristili titulu vladar umesto kralj - regulus, umesto rex!

Posle poraza Veneda usledila je konvencija germanskog kralja Ota u Kvadlimburgu. Na ovaj skup su, pored Mistivoja, bili pozvani i vladari Bohemije i Poljske i svi su, zajedničkim aktom koji su potpisali pred Otom Velikim, priznali saksonskog kralja za svog vrhovnog gospodara.

Mistivoja je nasledio Mikislav Drugi koji je vladao samo dve godine (989-991). Njega je nasledio Mistivoj Treći (991-1018), pa će Venetska unija, osnovana 990. godine, pod njegovom vladom doživeti najslavnije doba svog postojanja.
Mikislav je postigao pobede u trima bitkama protiv Svena, kralja Danske, zarobivši ga i prisilivši na plaćanje danka. Uspeh je bio očekivan, zahvaljujući obnavljanju čvrstih veza između srpskih i slovenskih plemena.

Unija je, takođe, uspela da se u dva navrata odbrani od saksonskog nasrtaja. Period Mikislavljeve vladavine, duge skoro tri decenije, pružio je dobru osnovu njegovom nasledniku Mistivoju u izgrdnji čvrste, uticajne i respektabilne države.

"Svi se pretvoriše u sluge Satane"

Mistivoj, vaspitan kao hrišćanin na dvoru saksonskog lorda Bernarda, živeo je jedno kratko vreme, sve do 1012. godine, u prijateljstvu sa vekovnim neprijateljima Veneda i u tom periodu uspeo da modernizuje vojsku i proširi trgovinu sa Rusijom i Vizantijom. Tada je njegovo kralevstvo bilo najmoćnije i Saksonci mu dodeljuju titulu "Najjačeg diva" (Fortišimus gigas).

Ali, ta "ljubav" Saksonaca i Veneda nije dugo potrajala jer Mistivoj nije ostao pod skutom hrišćanske crkve. U zemlji sa većinskim paganskim stanovništvom, jednostavno nije bilo moguće da kralj bude monoteista.

Prvo su se protiv svog hrišćanskog kralja pobunili Ljutići. Kad su upali na njegovu teritoriju, Mistivoju je jedino preostalo da se sa porodicom i odabranim elitnim jedinicama skloni u utvrđen grad Šćećin. Tada je i odustaje od hrišćanstva.

To njegovo odricanje od "Boga jedinoga" komentariše Ditmar sledećim rečima:
"Hristov lik je bačen u prah, pogažen, a idoli pagana ponovo hteše postati Bog; misao Vagra i Bodrića postade hladna kao faraonsko srce, glasno zazivajući lažnu slobodu, kao što je zazivaše Ljutići i, zbog te sudbonosne odluke, svi se pretvoriše u sluge Satane."

Prvosveštenik je iznad kralja

Za odluka Ljutića, a i Rana, koji su im se pridružili, da ustanu protiv Mistivoja, presudna je bila situacija u njihovim zemljama. Naime, na teritoriji koju su oni naseljavali postojala su važna paganska svetilišta, ali i najbogatiji trgovački centri.

Uz to, Rani su jedini od svih venedskih plemena - prema zapisima Helmolda - imali svoga kralja. On je prvo bio potčinjen vrhovnom svešteniku, pa tek onda vladajućoj dinastiji Bodrića. Po tradicionalnom pravu, vrhovni sveštenik je stajao iznad kralja, a baš on je poticao iz Ljutića i razumljivo je da je, po svaku cenu, želeo da spreči širenje hrišćanstva.

Velika, najvažnija i centralna svetilišta bila su Crnobog - u Jasmundu, Ruđevid, Porevid, Porenut - u Kamenici, Ljubici i Retri. Najveći gradovi su bili Rujno, Vujan, Vidovo, Raša i Volin.

Kako Helmold kazuje, vrhovni sveštenik se zvao Drvovid, što bi značilo da je bio druid, i stolovao je u glavnom hramu utvrđenog grada Kamenice. Najpoznatije svetilište bilo je u Radogostu, odnosno Maklenburga, na ostrvu Rujan, centru plemena Ljutića. O njemu je Titmar iz Marseburga ostavio duži zapis koji ovako počinje:

"Dobro branjen, neranjiv Radogostov hram se nalazi u dvorcu trouglastog oblika sa tri kule. Sa svih strana je okružen velikom, devičanski svetom, šumom. Dve kapije su otvorene za prijem, a treća, najmanja, istočna kapija vodi ka veoma dubokom jezeru u blizini. U ovom vešto napravljenom dvorcu, hram stoji na temeljima načinjenim od bezbrojnih rogova raznih životinja."

U nastavku kazuje: "Idoli pagana bejahu raspoređeni unutar hrama. Svaki od njih je imao ugravirano svoje ime na šlemu. Najveće božanstvo bejaše Svarožić. Njihova oružja bejahu uz njih, napuštajući hram samo u slučaju rata."

Grad Slovena, Grka i varvara

U vreme kada je Julingrad pohodio Adam iz Bremena, 1075. godine, u njemu je živelo oko 10.000 stanovnika. U "Istoriji saborne crkve u Hamburgu", Adam zapisuje:

"Iza Ljutića zvanih Vilčani, ima jedan poznat grad Jamsburg, stvoren za Grke (misli na ruske i grčke trgovce) i varvare. To je zaista najveći od svih velikih gradova što se u Evropi nalaze gde žive, jedni s drugim, Sloveni, Grci i varvari (Adam iz Bremena pod varvarima podrazumeva nekrštene Vende, to jest - Srbe). Čak su tu i stranci iz Saksonije mada, prilikom boravka u ovom gradu, ne treba spominjati ime hrišćana. Svi od stanovnika uhvaćeni su u paganskoj jeresi mada, ljudi su gostoprimljivi, žive časno i u prijateljstvu. Grad je krcat raznovrsnom robom donešenom sa severa, od raznih naroda, jako vrednom."


vesti onlajn

Sad, ako se amebe ne mogu svrstat pod "narod", onda definitivno jesu.

Не знам да ли је писало (130 и кусур страна, мрзи ме да тражим), али је занимљиво да су две од три сачуване хунске речи (осим личних имена) очигледно словенског порекла. То су

Камос (за неко пиће од јечма)

Медос - за пиће слично медовини
Страва - за даћу

Istorija severnih Srba (5): Nemilosrdni princ Rigena

U silovitom napadu, Kruko ruši crkve i manastire, ubija hrišćane bez milosti, a biskupa Maklenburga, zajedno sa sveštenicima, krvavo žrtvuje bogu Radogostu.


Nemilosrdni princ Rigena

Po oslobađanju iz tamnice, Godeskal, sa odredom od oko 800 ljudi, ženom i decom, odlazi u Dansku gde će, za račun Danaca, ratovati protiv Norvežana. Posle, diže sidra i otplovljava u Englesku, gde boravi u manastirima, predan molitvama i hrišćanskom nauku.
 
Za to vreme, na venedski presto sedaju Ratibor i Sveno, njegovi stričevi, odmah otpočinjući rat sa Danskom. Po tvrđenju Adama iz Bremena, Ratibor je bio hrišćanin.

Nekako u to vreme, Godeskal napušta Englesku i izvesno vreme boravi u Švedskoj.

Godine 1045, Ratibor pustoši obalu Danske i na njega kreće Magnus, dansko-norveški kralj. U odlučujućem sukobu gine vođa Veneda. Naredne dve godine, Ratiborovi sinovi, bilo ih je osam, organizuju pohode protiv Magnusa. Na drugom, 1047. godine u sudaru kod Šlezvika, izginuće sva osmorica, ali strada i kralj Magnus - nerećnim slučajem: Na povratku kući, nezgodno pada s konja i umire.

Povratak hrišćanstva uz otpor stanovništva

Budući da su njegovi protivnici izginuli, Godeskal se sa porodicom i odanim vojnim odredima - uz pomoć svog prijatelja i saveznika kralja Danske Svejn, vraća u domovinu. Njegov stric, Ratiborov brat Sveno biće žrtva Henriha Trećeg, imperator Rimskog carstva. Biće obešen, ali kada je to bilo, kao i druge okolnosti, ostalo je nerazjašnjeno. Pretpostavlja se, 1044. godine, posle bitke kod Menfa, u kojoj je Sveno bio saveznik Samjuela Abe, pretendenta na mađarski presto.

Odmah po dolasku na presto, Godeskal je krenuo u hristijanizaciju zemlje, ali je nailazio na veliki otpor sunarodnika. Obnavlja manastire i, uprkos negodovanju, podiže crkve i ustanovljava dijaceze u Maklenburgu, Starogradu, Racburgu i Libeku. Njegova nasilna hristijanizacija prvo će podeliti četiri plemena Ljutića na dve suprotstavljene strane, pa će Kesini i Circipani krenuti protiv Tolensa i Redara. U napadu će im pomoći danski kralj Svejn.

Adam iz Bremena piše da je Godeskal "...otišao u zemlje Slovena sa velikom vojskom, napadajući i uterujući ogroman strah među pagane i izazvao građanski rat među narodom".

Godeskal završava razapet na krstu

U tom vendskom ratu između pagana i hrišćana, 1055-56. godine, na čelo prvih su Kruko, princ iz Rugena, i njegov brat Blusfo, oženjen Godeskalovom rođenom sestrom.


Godeskal "...otišao u zemlje Slovena sa velikom vojskom, napadajući i uterujući ogroman strah među pagane i izazvao građanski rat među narodom"

Kruko, u silovitom napadu, ruši crkve, manastire i ubija hrišćane bez milosti. Maklenburgskog biskupa Džona Norta Britona, zajedno sa sveštenicima, krvavo žrtvuje bogu Radogostu. Maklenburg je sravnjen sa zemljom i zapaljen. U sukobu kod grada Retre, na jezeru Plan, porazio je Godeskalove trupe, a sam Godeskal je kasnije uhvaćen u Lencinu, na prepad, za vreme molitve u crkvi i žrtvovan paganskom božanstvu.

Pošto je Godeskalovo izranjavano telo bilo raspeto na krst, Kruko nastavlja pohod i razara gradove Holštajn i Hamburg, upada u vojvodstvo Šlezvik gde mu šaka dopada Godeskalova žena Sjarita, sestra kralja Danske. Njeni sinovi Buto i Henri, našli su pravovremeni spas u saksonskom i danskom izbeglištvu - prvi u gradu Bardeviku, drugi kod svoga dede, danskog kralja Svejna Drugog.

Kruko siluje Sjaritu, ubija je, a onda njeno golo telo raspinje na krst.

Posle krvave i uspešne vojne protiv hrišćanskih sunarodnika, pobunjenici pokušavaju da osnuju vladu pod zapovedništvom Kruka, princa Rigena.

Venedima uporedo vladaju dva kralja

Godeskalov sin Buto, uz pomoć saksonske vojske, pokušava da se vrati na presto, organizujući vojnu ekspediciju na Vagriju, u nameri da uništi pobunjeničke centre. Nakon početnih uspeha, uleteo je u Krukovu zamku - namamaio ga je u potpuno ispražnjenu palanku Ploen i čim je Buto ušao sa vojskom u grad, Kruko ga je opkolio i započeo opsadu.

Pokušaji da se kuriri probiju iz grada da bi dozvali pomoć, redom su propadali i, posle skoro dve nedelje opsade, gladna i žedna Butova vojska pristaje na predaju. Kruko je obećao da će im svima poštedeti živote.

Reč je pogazio, celokupno ljudstvo, svi do jednoga, bilo je posečeno mačevima.
Godine 1075, na krilima pobede, Kruko se proglasio kraljem venedske federacije, a pre toga je uspešno okončao rat sa Dancima, da bi 1095. godine sklopio mir s njihovim kraljem Erikom Prvim.

Godeskalov mlađi sin Henrih 1105. godine okuplja vojsku - oko 1.000 njegovih pristalica kojima se pridružuju razni dobrovoljci - i upadaju u Vandaliju. Kad je okupirao Vagriju, Kruko, već u godinama nudi mu primirje. Henrih pristaje i potom obojica uporedo vladaju Venedima - svaki na svojoj teritoriji.
Upravo u to vreme, već ostareli Kruko se oženio Slavinom, ćerkom Svetibora Prvog, princa od Pomeranije.

Slovenska imena kod Pomorjana

Pomorjani su pripadali vendskom, odnosno srpskom narodnom korpusu, kako piše Bertijus:
"Pomeranija, koju naseljavaju narodi Vandala, svoje ime je dobila od ranijih stanovnika, što se pre njih naseliše uz Baltičko more, zauzevši teritoriju od Halštata pa sve do Livonije, gde se završava njihova granica. Pomorjani su, stoga, stanovnici morskih obala ili, kako oni sami sebe zovu, Pomorcima. Imah prilike i da glasno i jasno čujem njihova vlastita imena koja glase: Bogoslav, Vladislav, Vislav i ona, starinom, nisu germanska već slovenska."

Slavina, znatno mlađa od Kruka, dogovara se sa Henrihom da ga ubiju. Henrih zove Kruka na gozbu. Slavlje se odužilo do duboko u noć i, kada je Kruku, iako je bio u dobroj kondiciji, glava otežana od medovine pala na sto, Henri je priskočio i odrubio mu je jednim zamahom mača.

Tako se neslavno završio život ovog ambicioznog tiranina. Henrih onda ženi Slavinu i plemena Veneda ga prihvataju za kralja. Na skupštini, on sklapa vrlo jak savez sa norveškim kraljem Magnusom.

Krukov unuk Raco, princ Rigena, osniva Racburg, veliki grad kršten njegovim imenom. Posle će se Raco upustiti u niz vojnih čarki sa Henrihom, ali će se sve završavati Racovim povlačenjem na Rigen, dok će Henrih zaposesti njegov grad. Raco, pod pretnjom da će biti napadnut, pristaje da Rigenom vlada Valdemar, Henrihov sin.

Grad nazvan po brdu leševa

Henri će, za svoju prestonicu, izabrati grad Ljubin u Vagriji. Raco i njegovo pleme Rugija nije dugo mirovalo. Uslediće rat sa Henrijem i velika bitka na polju kraj reke Trave gde su veliki poštovaoci Radogostovi posečeni do nogu. Od njihovih izranjavanih leševa, napravljeno je čitavo brdo. Ova lokacija, po njima, dobila je ime Ranjeno brdo (Runiberg).

Kaznena ekspedicija
Henrih je, konačno, postao vladar Rugija, Bodrića, Kišana, Circipana, Ljutića i Pomorjana, na teritoriji od Elbe do Visle i obale Baltika, naseljenu plemenima Brizerjana i Stodorjana. Uslediće, 1113. godine, i drugi rat protiv Rugija, pobunjenih protiv nametanja hrišćanstva, pošto su odbili da plaćaju danak i ubili svog guvernera princa Valdemara. Kaznenoj ekspediciji koju je Hnerih poslao na ostrvo niko nije umakao, a stradala su i sva paganska svetilišta.


vesti onlajn

http://www.dnevne.rs/nesto-drugacije/misterija-srpskog-naroda-da-li-srpski-grb-sa-4s-predstavlja-4-srpska-plemena-koja-su-nakon-potopa-krenula-u-4-pravca


Prapostojbina srba Atlantida

To je slovo...