Kako funkcioniše sećanje ...   
Zašto nekih dogadjaja možemo da se setimo i posle više decenija, dok nam nešto – uprkos mnogobrojnim ponavljanjima – jednostavno ne ulazi u glavu? Šta se dešava prilikom pohranjivanja sećanja i njegovog ponovnog oživljavanja? Sve to je, uprkos mnogobrojnim istraživanjia – i dalje uglavnom tajna.

Hari je prvi veliki napad epilepsije imao na šesnaesti rodjendan.Bolest je brzo napredovala.Kada je napunio 27 godina Hari je imao po 11 napada nedeljno.Ništa nije pomagalo.Inteligentni mladić iz Konektikata u SAD, koji je tako rado čitao kriminalne romane, više nije mogao sam da izadje iz kuće.Njegov lekar odlučio se za radikalnu operaciju.

Na početku, reč je o rasplinutom modelu električnih i hemijskih aktivnosti u mozgu.Oslobadjaju se prenosnici poruka, stvaraju belančevine, pojačavaju veze izmedju nervnih ćelija.Na kraju, od tog rasplinutog modela nastaje sećanje koje može biti veoma plastično.Profesor Kristijan Elger sa klinike za epileptologiju u Bonu kaže:

”Ukoliko danas treba da se setimo čuvenog 11.tog septembra, ljudima dajem deset sekundi – u tom roku oni u sećanju evociraju celu scenu”.

Čovek ima pred očima kako se Boing zabija u zgradu Svetskog trgovinskog centra, vidi eksploziju, čuje krike.Elger objašnjava:

”Snažne emocije usecaju se duboko u mozak i imaju posebno spremište”.

Slike se urezuju duboko u pamćenje i pritom se, kao i sva sećanja, pohranjuju na različitim mestima u mozgu.Kada se sećamo, različiti sadržaji sećanja se povezuju i vraćaju u svest.

Kako epilepsija predstavlja kratak spoj na odredjenom mestu u mozgu, Harijev lekar želeo je da zlo saseče u korenu i odlučio je da otkloni slepoočni deo u kome su nastajali napadi njegovog pacijenta.Sa obe slepoočne strane izvadio je deo mozga veličine omanje jabuke.Napadi su prestali.Ali, otada se za Harija život sastojao samo od uspomena i stvarnosti koja je trajala najviše nekoliko sekundi – više nije bio u stanju da zapamti bilo šta.

Hipokampus se nalazi u slepoočnom delu mozga ispod kore velikog mozga.Do 1953.će niko nije znao čemu služi taj deo mozga, sličan morskom konjiću.Harijeva operacija to je otkrila – hipokampus ima centralnu ulogu u nastajanju sećanja.Profesor Elger kaže:

”Hipokampus ima presudnu ulogu i prilikom sećanja na relativno nedavne dogadjaje od pre nekoliko meseci, možda godine – dve.Što je starija neka informacija i što je dublje pohranjena utoliko je otpornija na smetnje”.Zato oboleli od Alchajmerove bolesti, kod kojih je razoren hipokampus, ipak mogu da izrecituju pesmu koju su naučili u školi.Zašto – to se ne zna.Elger kaže:

"Jedna od pretpostavki jeste da imamo niz fascikli i da se s vremenom napune sve one sigurne".

Onda se koriste druge fascikle, odnosno područja mozga, ali sećanja u njima više nisu tako sigurno pohranjena.Poznije u životu na sigurno mesto dolazi samo ono što je od velikog emotivnog značaja – kao što su to slike atentata 11.tog septembra.

Medjutim, i teško dementni pacijenti sećaju se veoma davnih stvari.To je bio slučaj i sa Harijem.Operacija koja je uništila njegov život nije uništila sećanja iz detinjstva i rane mladosti, niti njegovu ličnost.I dalje je voleo detektivske romane i za njega je Truman i dalje bio predsednik SAD.Znao je ono što je znao do 1953.će.I dalje je živ, ali u poslednjih pola veka više ništa nije zapamtio.

D.Roerlich