jesen u mom kraju!!! :: Buvljak ~ Opsta blebetanja ~ Svastara

Ovo su buksovci napisali, pa eto ko ovo nije jos procitao...:

Datum: 2004-09-22
Autor: Radenčević Slaven

Jesen na cetinju
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo. Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kura.c jer evo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna gov.na, a nije mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje. Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istoj curi. To je mala od pašanoga-Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićne, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Ðed kaže da su one ptičiji proleterijat, a nije tako mislijo ka nam se roda posrala na fiću, pa je fata do Špadijerskog vrha. Ðed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslijed golijama rukama. On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i đeda koji je slomijo nogu. Ali mi je žalije na rodu jer je đed živ a roda ne a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomijo nogu a da je ona ubila đeda pod Špadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra đedu na fiću i da ga je đed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo) šlepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji. Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevića u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi penzioneri igra fircik u pare.
Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Nešo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kuću. Ne znam što bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama đeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

evo jos jedan. Isti autor(i)
Ja se odavno nijesam gleda sa Stevicom Lipovcem, jer je on odavno umro, ali nijesam se dugo gleda sa Vukšanom Ivkovom, iako je i on bijo umro, pa se nijesam gleda ni s Bimom, a on nije bijo umro, pa mi je zato bilo čudno. Ali u jednom ponedeljku videh Bima đe ide ulicama koliko ga noge nose i poviknuh: "Bimo! Bimosave! Ja sam Slavujko!?!" Kad me viđe on mi priđe i poljubi me u ustima, što mene bi gadno, ali pošto ga odavno nijesam gleda uzvratih mu jednim vrelijem poljupcom i uzbuđen ga upitah kako je i sta li radi. On bješe radosan što me vidi pa mi odma predloži da ga pozovem na njegovom mobilnom telefonu, što ga on nosi u džepu i pomoću njega je.be žene e vole momke koi ga imaju, i dade mi broj, i ode, jer žuraše. Ja ga pozvah u srijedi, i on mi se javi skoro odma. Dugo pričasmo od svemu i od meni, a on me onda iznenadi i reče mi da ako ništa ne radim u suboti, u ranom jutru, moga bi da idem s' njim i s' njegovim drugarima u lovu. Ja se obradovah i prihvatih njegov poziv, i još mu saopštih da u lovu nikad nijesam odijo, ali da bih i ja volijo da idem u lovu i hvala Bimo. On mi reče e će mi on nabavit naoružanje i metkove, a ja da dođem u suboti u 3 (tri ujtro) na ulaz u Cetinju odakle se i kreće. Ja do subote učih sve od životinjama iz jednijeh zelenih knjiga i videh i lava i tigra i konja, ali njih nema u Crnu Goru, pa sam odabra bijo da lovim kravu, ili gnu, ili vuka pa makar i neku pticu. U suboti sam bijo prvi na lice mjesta, čak jedan sat prije svih i bilo mi je zima, ali bilo je i nekog čudnog iščekivanja, pa možda i ja ulovim neki trofej, pa možda i danas. Uskoro počeše da pristizu i Bimo i Bimovi drugari s'puškama i svi u kolima, a ja bijah pješki. Upozna me Bimo s' svim njima, a mene prestavi kao svog druga i dade mi pušku, a meni ruka zadrhta i dođe mi da ser.em od uzbudenja. Ali: "Ne, izdrži!" -rekoh meni. "Sra.ćeš doma! Među lovcima je bilo šale, ali bogomi i dogovora de će ko da ide, pa otvoriše gepeke i izađoše psi, a ja nemam psa, pa ni Lesija najobičnijeg glumca psa. On se bješe vratijo kući. Podijeli smo se u grupama, i ja dopadoh sa Simsonom i njegovim psom Obodinom, iskusnim lovcom, trećim među jednakima. Bimo me uhvati pod ruku, povede u strani, i reče da je Simson malo čudan, i da pripazim šta li radi, i srećno Slavujko, a ja mu rekoh da ne brine, i srećno i tebi Bimo. Zatim se razdvojismo, i ja, Simson i Obodin pođosmo na jednoj, a oni na drugoj strani. Čim ostasmo usamIjeni, viđeh i ja e je Simson čudan jer mi je reka da nećemo pucati no da ćemo fatat bilo koju životinju rukama i trčeći, i reče da bi bilo najbolje da uhvatimo srnu, a zašto videću. Ja se složih iako nijesam znava kako ćemo fatat divlju krmad i jelena rukama, ali Simson je glavni, pa Obodin poslijed njega, pa onda i ja sam. Već smo bili jedno dva sata u lovu, ali nijesmo ništa bili ulovili, a bogomi smo mogli, no su nam utekle tri srne, jedno divlje krme, a i ja sam bijo ufatijo jednu malu ticu, ali sam je pustijo e je Simson reka e ne valja, a kad sam je pustijo ona je mahala samo jednijem krilom, i pala je, a Obodin je izijo. Onda smo videli jednoga jelena đe ser.e na jedne stijene, i trčali za njim do Careva Laza, ali ni je i on uteka, i ioš mu je Simson u govnu ugazio a ja nijesam. Već sam bijo izgubijo sva moja nadanja u vezi lova, kad Obodin otkri jednu pećinu i poče da reže (zvuk psa kad je uzbuđen) put nje. Mi uđosmo u njoj, i viđesmo jednoga međeda đe jedno nekakvo magare, što ga je dati bijo ubijo, a ja sam mislijo e međed jede samo biljku, ali kad ne viđe prekidoh s' razmišljanjem, e međed krenu put nas i odma ubi Simsona boksom u glavu, i on pade. Onda krenu put mene, ali na njega skoči Obodin, i međed ubi njega boksom i zubima u glavi i Obodin zacijuka, a Simson se diže krvave glave, i naprska međeda s' onijem sprejom te devojke nose (puzavac) u očima, međed zaplaka, onda ga isčukasmo kundacima po glavi, i on pade, a Obodin je bijo skoro mrtav. Onda svezasmo međeda s' jednijem konopom e ga je Simson ima, tako da ne može mrdat kad se osvijesti, a Obodin je bijo skoro mrtav, Simson krvave glave mi reče da ja izađem ispred pećine, e će on nešto da priča s međedom, koi se bijo skoro osvijestijo, i režaše, a Obodin je bijo umro, ili se foliraše. Ja nijesam znava šta li će on da priča s' međedom, i da li će možda on da izije ono magare, ali ipak izađoh, a Obodin je bijo mrtav, bogomi se ne foliraše. Ja sam stoja ispred pećine već jedno petnajes minuti kad počeh da čujem nekakvi ropac, za mene do tada nepoznat. Čudijo sam se šta li je to i boja sam se da se Simsonu što ne desi, pa odlučih da provirim u pećini. Ja provirih i vidoh jednu od naj čudnijih scena, jer međedu bjehu oči došle ka one lopte e se vrte u diskoteku na Brodarevo, a iza njega stojaše Simson, i ja poslijed dvije-tri sekundi zaključih e ga Simson j.ebe, i to stravično. Međed roptaše, a Simson j.ebe li j.ebe, a Obodin je bijo potpuno mrtav. Simson me onda viđe i reče da sačekam da on završi, pa ću i ja je.bat, a međed poče da plače, i molijo je da ga ubijemo. Ja nijesam stijo da je.bem međeda, jer sam se boja da čojeku nijesu plodni dani, i da što ne napravim, pa da se onda moram ženit, a Simson onda doživi organizam, a međed je i dalje plaka, a meni se nije jeb.alo. Računa sam, da smo kakvu srnu ili ticu ufatili možda bih j.eba, ili da smo Stelu ufatili j.eba bih sigurno, ali međeda koi plače, to ne sigurno. Kad Simson viđe e mi se međed ne sviđa predloži mi da probam da jeb.emo ono magare ili Obodina, a ja mu rekoh e je bolestan, i pobjegoh pud Belvedera. Taman sam bijo izaša uz brdo, kad čuh da neko opali metak, a zvuk dolazaše iz one pećine. Ja se vratih trčeći tamo i videh Simsona koi se ubijo, mrtvo magare, mrtvog Obodina, i međeda đe plače, vjerovatno e je mislijo da sam se vratijo da ga i ja je.bem. Ja pođoh na Belveder i čeka sam Bima i ostale do 6 ujtro i sve im ispričah kad su došli, i oni pođoše u toj pećini sa mnom. Kad smo stigli oni prvo izniješe Simsona, staviše ga na jedne gajbe e smo bili donijeli, a onda su Ljubo i Mitar jeb.ali onog međeda, i on je opet plaka, a Bimo je je.ba ono magare (tada sam sazna zašto su mi pričali e sve magarad jeb.e), a jedan Srđan je stijo mene da j.ebe, ali ja utekoh pud Belvedera i Cetinja, i psi su trčali za mnom, a međed je i dalje plaka. Ja ovo do sad nijesam nikome priča, ali se od tada s Bimom ne družim. Ja sam jednom poslijed toga j.eba neke golube, gore u potkrovlje, ali mi se nije sviđelo pa mislim da to nije u redu, i da je poštenije bilo ubit onoga međeda, a da treba j.ebat samo žene, ali samo one koe se tome raduju, a ne da plaču. Ja od tada volim samo žene, a Simsona su sahranili, a s međedom ne znam šta li je bilo.
....nije ovo sve...

Napomena pre nego pocnete da citate ovaj pismeni zadatak Vladimira Seve
(pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:

- Kostana
- Svetlosti nesta, prestadoh da citam i tuga me obli: opet zivim

Seva je izabrao ovu drugu...

"Gledam, al' oci su mi sklopljene. Osecam miris sveze lakiranog drveta.
Pomislih kako je moj mrtvacki sanduk prilicno dobar za pare koje sam
dao. Da, konacno sam umro. Slusam popa koji narice i decu koja se deru:
"Kuku! Strikooo!" Odlucih da se malo prosetam, da vidim je l' mi baba
Bosa dosla na sahranu. Zacudio sam se kad sam shvatio koliko se lako
krecem.

Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilicno dobro uradjena.
Mile, prvi gucevacki trubac sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao
posao. Svinja se okretala na raznju, dok se moj pijani zet valjao u
blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamisljeno gledala u moj grob i
uzdisala.

Poceh da vicem: "Sta kukas stara, nije Omoljica mrtav, opet zivim", ali
se setih da ne moze da me cuje. Pogledah jos jednom moje sirote unucice
i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu nece tesko
pasti."

Osetih u tom trenutku kako me nesto vuce na gore: "E pa dodje vreme da
se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reci, dobrih pet sati. Na vratima
raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi
ispricamo". Petar me je mrko gledao, ali konacno prozbori: "Ne pise ti
se dobro, Omoljice, puno si gresio. Bog te ceka."

Priznajem, malo sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa
Bogom, a to nije mala stvar. cutim ja, cuti on. I tako cutimo mi jedno
pola sata i konacno se odvazih pa rekoh: "Dobar dan, Boze!". Opet
cutimo, a mene vec pocele i noge da izdaju. Znate, ne umire covek svaki
dan.

Konacno Bog popravi kravatu, promeckolji se malo na svom oblaku i rece:
"Kazi Omoljice." Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam resio da mu
kazem sve od prve do zadnje rec: "O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti
koji nebom hodas, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Zuje, baba Bose i
deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj
brzopletosti zaboravio da spomenem.

Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako
mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim nasao je nekako prave reci, pa
rece:

- Jesi li ti Omoljice procitao "Kostanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet cu ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zasto?
- Zato sto je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si
promasio temu.
Bog je mocan - pomislih u sebi"

skinuto sa krstarice