Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић (рођена 7.априла 1936. у Београду), као једина ћерка Кнеза Павла Карађорђевића и Кнегиње Олге од Грчке и Данске. Кнегињин рођени брат је Кнез Александар Карађорђевиђ, а у сродству је и са шпанском краљицом Софијом и Чарлосм, принцом од Велса. Кнегиња Јелисавета је потомак Карађорђа, по млађој линији и даљи наследник британског трона.

19. јануара 1961. (брак је разведен 1969.) Кнегиња се удала за Хауарда Оксенберга, са којим има две ћерке: Катарину и Кристину. За другог мужа, Нила Роксбурга Балфоура (енг. Neil Roxburgh Balfour), удала се у Лондону 23. септембра 1969. и са њим има сина Николаса (енг. Nicholas Augustus Balfour). 28. фебруара 1987. удала се за др. Мануела Улоа Елијаса (Manuel Ulloa Elias) некадашњег премијера Перуа. Између два брака Кнегиња је била у вези са британским глумцем Ричардом Бартоном.

Кнегиња Јелисавета се школовала у Јужној Африци, Великој Британији и Швајцарској и студирала историју лепих уметности у Паризу. Говори енглсеки, француски, шпански, италијански и српски језик, а држављанка је САД и Србије.

Кнегиња је била посебно ангажована на успостављању мира међу завађеним народима бивше Југославије, а на прве знаке да ће доћи до немира реаговала је огласивши се у Европи и Америци. Против Нато бомбардовања 1999, дигла је свој глас и изнела своје критике на америчким телевизијама.

Кнез Павле Карађорђевић


Син Кнеза Арсена и Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато, Кнез Павле Карађорђевић је рођен у Петрограду, 15. априла 1893. године. Његови родитељи су 1895. године раскинули брачну везу и Кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, Кнеза Петра Карађорђевића у Женеви. Кнегиња Аурора је преминула 1904. године. Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (Brechbuhl), коју су похађали његови рођаци Кнегиња Јелена, Кнежеви Ђорђе и Александар. Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за Краља Србије.

Заједно са својим оцем, Кнезом Арсеном, био је руски држављанин и српска влада је најпре издејствовала њихов отпуст, а затим су 1904. године примљени у српско поданство и постали чланови Краљевског Дома. Кнез Павле се уписује у II Београдску гимназију, у којој је матурирао 1912. године. Наредне, 1913. године, одлази у Енглеску, где је уписан на универзитет у Оксфорду.

Исте године, указом Краља Петра I, био је произведен у чин коњичког потпоручника. У јесен 1914. године узима учешћа у ратним дејствима. У јануару следеће, 1915. године, разболео се од хепатитиса. До одласка на Крф, обављао дипломатске мисије у Италији и Енглеској, а од фебруара 1916. прикључио се главном штабу. На Крфу је радио у Међународном црвеном крсту. Крајем јануара 1917. борави у Солуну где учествује у припремама за пролећну офанзиву. Почетком 1918. опет је на лечењу у Лондону. После рата ступа на Оксфорд, у Колеџ Христова црква.
Кнез Павле на омоту књиге
Кнез Павле на омоту књиге

Кнегињу Олгу, најстарију кћер грчког принца Николе, упознао је у Лондону, у јулу 1922. године. Венчали су се 22. октобра 1923. на дан крштења прворођеног сина Краља Александра I Карађорђевића, престолонаследника Петра. Венчани кум им је био војвода од Јорка и Елизабета Јорк. У августу 1924. године, родио им се син Александар.

Од 1925. године станују у Београду, у Старом двору. Лета проводе на Бохињском језеру (Словенија) и на путовањима. Кнез Павле има замисао да оснује Музеј модерне уметности у Београду. Од своје ране младости био је испољио велики интерес за уметност и највећи део свог слободног времена посвећује својој колекцији слика и уметничких предмета. Као студент у Оксфорду, беше поверио својим друговима, да му је амбиција да постане управник музеја. "Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду" - писао је Кнез Павле својим рођацима и пријатељима по Европи. Почео је да прикупља слике за свој музеј; до пролећа 1927. око педесет слика му је обећано или поклоњено.

У јуну, 1928. породица Кнегиње Олге и Кнеза Павла добија принову: рађа им се други син, Никола.

Тек средином 1933. године, Краљ Александар се сели у нови двор на Дедињу, а Стари двор пристаје да претвори у музеј. Почетком септембра, именовао је Кнеза Павла за шефа свих музеја у Југославији.

У Марсеју је, 9. октобра 1934. године, извршен атентат на Краља Александра I Карађорђевића. Тестаментом Краљевим, Кнез Павле је био предвиђен за намесника, заједно са Перовићем и Станковићем. На Краља Александра су већ били вршени атентати, био је обавештен о хрватској завери, због тога је захтевао од Кнеза Павла да буде припреман, ако се њему шта деси. Нарочито је био изричит, пред своје посете Софији и Паризу. Кнез Павле се, због великог поштовања и љубави према Краљу Александру, прихватио врло одговорног и осетљивог положаја намесника. На том месту је остао све до 27. марта 1941. године, када је отишао у изгнанство.

У априлу 1936. године, Кнегиња Олга и Кнез Павле добијају кћерку, Јелисавету.
1934 г., сахрана Краља Александра
1934 г., сахрана Краља Александра

У лето 1939. године, сазнавши да су Русија и Немачка пред потписивањем пакта о ненападању, влада Драгише Цветковића је убрзала преговоре са Хрватима и убрзо, 23. августа, потписан је споразум Цветковић-Мачек. Кнез Павле је, од самог преузимања одговорности за Краљевину, чинио све што је било у његовој моћи, како Југославија не би била увучена у рат. То је било супротно интересима политике Велике Британије на Балкану.

У време када се одлучивало о судбини земље, Кнез Павле је имао само два избора: да прихвати предлог Адолфа Хитлера за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом. Његова влада и Крунски савет, одлучили су се за прву варијанту. То је изазвало бурна негодовања у земљи, војни удар и преузимање власти од Краља Петра II, малолетног сина Краља Александра. Слабо наоружана и још горе припремљена за рат против неупоредиво јачег непријатеља, Југославија је била окупирана за само једанаест дана.

Принуђен да оде у егзил, Кнез Павле је из Београда отишао са породицом у Грчку, затим у Каиро. После неколико недеља, под будним оком енглеске обавештајне службе, пресељен је у Најроби (Кенија). Тамо је, што због климе, што због удаљености од света коме је припадао, имао тешкоћа са здрављем. У таквим, нарочито тешким условима живота, породица ће остати све до почетка јуна 1943. године, када ће бити пребачени у Јужну Африку, у Јоханезбург. Издржао је све тешкоће изгнанства, клевету и потврду својих најцрњих слутњи у погледу судбине његове српске отаџбине. Долазак комуниста на власт и забрану повратка. Судбина му се осмехнула тек почетком 1947. године, када су Краљ Џорџ и Краљица Елизабета посетили Јоханесбург и том приликом примили у аудијенцију Кнеза Павла и Кнегињу Олгу.

Са новим пасошем и швајцарском визом стиже у Женеву крајем октобра 1948. године. Убрзо, било му је допуштено да посети Енглеску. Поводом смрти Краља Џорџа VI, фебруара 1952. године, био је позван у Виндзор и присуствовао је сахрани њему оданог пријатеља и Краља. Наредне године, као краљевски сродник, позван је и на крунисање енглеске Краљице.

На дан 12. априла 1954. године, велика несрећа задесила је породицу Кнеза Павла и Кнегиње Олге. У аутомобилском удесу, у близини Лондона, Кнез Никола је изгубио живот. Кнез Павле никада није прежалио смрт свога сина.

Поживео је још двадесет две године, станујући у Паризу. Путовао мање него раније. Његова љубав за лепе уметности, међутим, не беше пресахла. Пред крај, поклањао је својим омиљеним музејима и галеријама слике, ретке уметнине.

Између одликовања Кнеза Павла треба издвојити следећа: Орден Белог Орла трећег степена, Орден Карађорђеве звезде, дански Орден Белог слона, Орден Легије части I реда и Орден подвезице, којим га је енглески Краљ Џорџ одликовао 17. јула 1939. године. Ово је највише одликовање витешког реда, основано 1348. године, и додељује се за изузетне врлине, у ретким приликама.

Уживао је у својим унуцима, којих је у време његове смрти било седморо.

Његово Височанство Кнез Павле Карађорђевић преминуо, 14. септембра 1976. године, у Америчкој болници у Неију, крај Париза.

Da bi neko bio (i nazivao se tako) prestolonaslednik, kralj, kraljica i bilo sta od tih "uzvisenih" titula, u zemlji mora da postoji presto/tron/kruna na koju pretenduje. Posto toga u Srbiji nema, niko od njih nije prestolonaslednik, i tu se svaka dalja prica na tu temu zavrsava.

Tako je ovi vanparlamentarci nikako da nauce ...

Vojo junacki sine!

Dr Seki car!

A kakve to veze ima sa temom?

Dosta off-a!!!

Neznam sta tu ima da se raspravlja. Srbija nije monarhija, niti ce to ikada biti.
A inace dvor, kraljevi i ostale gluposti samo trose lovu...

Oве године навршава тачно 6 деценија како је монархија укинута Србима насилним путем комунистичке револуције. To нас само потсећа на свеукупној државнотворној кризи у којој се налазимо свих тих година. Али има провереног лека - то јесте монархија. То што је овдашњи народ  данас прилично политички неписмен, односно у времену комунистичке тираније систематски погрешно, лажно и злонамерно учен по питању монархије, не може као такав да се изјашњава по питању избора државног уређења. Основни демократски стандарди изискују да се чује и друга страна, да макар мали део оноликог времена и места колико је пола века било за противнике монархије коначно добију и њени заговорници, па да тек тада можемо о томе и да се као народ изјашњавамо. И најзад, али не и на последњем месту, сматрамо да оно мало монархистичких уверења што их спорадично чујемо не показују утемељење у озбиљним теоријским и практичним основама монархизма, већ више представљају инстиктивне аргументације у корист монархије. Монархистички принцип власти није нешто што сепредлаже на бази личних осећања или претпостављања; за то се има доказе да је монархистички принцип власти бољи од републиканског, да не говоримо о историјској утемељености тога принципа у нашем народу.

     Оно што је непобитна чињеница јесте да нам је што пре неопходна теоријска мисао о предностима монархистичког принципа власти. Тај теоријско-историјски уџбеник о значају установе монархије за наш народ недостајао нам је све ове године да успешније артикулишемо наша настојања ка обнови Краљевине, у оквиру свеукупне духовне и друштвене обнове. Имали смо довољно сентименталних, дневно-политичких и неодговарајућих аргумената за монархију, тако да је коначно дошло време да наступимо са теоријских и историјски потврђених позиција које би нашој монархистичкој мисли дале неодољиву практичну убедљивост и утицајност.

И немојте мислити да се зато залажу СПО-вце или сличне структур квазимонархистички политиколози....знамо у које пропагандне сврхе и медијски бред се то може употреблјавати...Овде  првенствено мислим на  одређену структуру свеопштег народног живља који у кодексу сопственог менталитета понакад једини спас види управо у таквом уређењу...Не кажем да је тренутно адекватно време и да је у оптицају потенцијални кадар који то може на своја плећа попримити (било са стране потенцијалног престолонаследника било са стране народа који то активно треба да саживи), али се на томе свакако треба радити као потенцијалну опцију за иоле неко очување сопстевог државног и изворног идентитета...у супротном, сви ови бивши и будући геополитиколози и стратешки партнери, са свим оним пратећим факторима што нам рану стално освежавају уместо да је зацељује, ће нас довести до незаобилазне епохе у којој од нас ни пашалук ваљани неће остати 

Pa kakva monarhija i gluposti. Sve drzave na koje se zagovornici monarhije pozivaju bi takve bile i bez nje. Stvar mentaliteta i kulture. A i to ne potvrdjuje pravilo. Sta je sa Italijom, Nemackom, Francuskom, ... ? Pa i one su duuugggoooo bile uspesne carevine i kraljevine, pa sta im danas fali? Nista, super im je u republici.

Zakljucak: pusti uvodjenje monarhije, uvedi ti Srbima radne navike i kulturu i resio si sve probleme.