Jakov Matvejevič Hlitčijev

Jakov Matvejevič Hlitčijev je rođen 29. novembra 1886, bio je otac srpske moderne brodogradnje.Rodio se u Rusiji, u Nahičavanu na Donu pokraj Rostova, a umro je 1963. u Beogradu na Vračarskom bregu, kao poslednji potomak svoje drevne jermenske porodice.

Biografija

Jedan od njegovih predaka, bogati bankar s istim imenom, Jakov, prodao je sve što je imao, i čitavu porodicu, natovario na dugu kolonu konjskih zaprega i poveo na sever, u Rusiju. Bežali su iz Jermenije od otomanskih pokolja.

Putujući ruskim beskrajom uz reku Don, nikako nisu nailazili na naseljena mesta. Umorni putnici odlučili su da nastave kretanje napred još samo sedam dana, pa ako ni tada ne naiđu na neko naselje, da ga sami osnuju. I tako su posle sedam dana stali i počeli da grade Nahičavan. U tom istom Nahičavanu rođen i "naš" Jakov Hlitčijev. Gimnaziju je završio u Rostovu sa "zlatnom medaljom", kako se tada ocenjivao izvanredan uspeh. Na Politehničkom fakultetu u Petrogradu završio je brodogradnju, potom i specijalizaciju na Visokoj tehničkoj školi u Berlinu. Vraća se u Petrograd, gde dobija mesto asistenta i drži samostalna predavanja iz predmeta Čvrstoća broda.

Mada tek mlad profesor, on brzo postaje čuven po svojoj umešnosti i raskošnom talentu, pa dobija zadatak da projektuje neke od najmoćnijih vojnih i civilnih plovila. Za četiri godine 1912. i 1916 Hlitčijev je projektovao desetak brodova gvozdene konstrukcije kao što su oklopne krstarice, torpedni brodovi, ledolomci i putnički parobrodi za najduže pomorske linije, od Odese do Njujorka. Ali s dolaskom Lenjina u Rusiju, on sa svojom mladom suprugom Tatjanom, profesorom filologije povlači na jug, prema Odesi. Jedne čitave godine, 1919, on u Rusiji mirno radi kao direktor brodogradilišta u Hersonu, čekajući da, kako su mnogi tada mislili, boljševički neredi, glad i epidemija prođu za koji mesec, i da se vrate s dugog odmora u Petrograd na posao. Na kraju je pred najezdom boljševika primoran da beži u Carigrad.

U Carigradu je mnogo Rusa pobeglih pred komunistima. Među njima vlada strah, rasulo i pometnja. Mladi bračni par Hlitčijev tu čuje savet jednog poznanika: "Hajdemo u Srbiju! Tamo nikada niko nije umro od gladi." Tako su se obreli u Beogradu.

Iste godine profesor Hlitčijev dobija mesto predavača na Tehničkom fakultetu. Neobično vešt u organizovanju poslova, Jakov Hlitčijev s poznanicima i prijateljima u Beogradu za samo dve godine osniva tri akcionarska preduzeća i u sva tri on je rukovodilac poslova, to jest direktor. To su preduzeće za centralno grejanje "Kalorija", preduzeće za drvnu građu "Ustripača" i rudarsko društvo " Kalna AD". Tako su on i supruga brzo omogućili sebi primeran živit u Beogradu i počeli da šalju novac rodbini u Risiju, punu gladi i nevolja. Ipak. ono zbog čega mladi Rus u Beogradu brzo stiče najveće poštovanje jesu njegova predavanja na tehničkom fakultetu. Ostalo je zabeleženo da su to bile male umetničke predstave, uzbudljive kao premijera u jednom izvođenju: "Predavanja su mu se odlikovala sažetošću, matematičkom strogošću i kristalnom jasnoćom... Pisao je po tabli kaligrafskim rukopisom... završavao neki trenutak pre isteka vremena, tek koliko je potrebno da se pokloni fasciniranim slušaocima i da lagano, dostojanstveno napust salu."

Za svoj predmet Nauka o Čvrstoći odmah je štampao udžbenik, od svega 144 stranice, koji se i danas preštampava u novim izdanjima. Nije prošlo mnogo vremena i profesor Hlitjičev je redovan profesor, šef katedre, pa redovan član SANU. Objavio je impozantan broj naučnih radova, prevodio strane naučne knjige na srpski, održavao veze s poznatim svetskim naučnicima koji su, pre svega zbog njega, dolazili u Beograd. Njegova životna strast, koja ga nikad nije napustila, bila je brodogradnja. Osnivač je katedre na Mašinskom fakultetu i odseka na Građevinskom fakultetu za brodogradnju.

Životni put profesorau Hlitčijevu i u Beogradu priredio promene na gore, Drugi svetski rat, fašizam, komunizam, glad, nemaštinu. Već u maju 1941. godine Gestapo ga je uhapsio i sproveo u zatvor. Nema podataka koliko je dugo ostao u zatvoru, ali sačuvana je poruka na ceduljici kojom on traži od svoje supruge Tatjane da mu hitno donese Lehrbuch der Phisik, teorijsku knjigu od 625 stranica nemačkog naučnika Vilhelma Vestfala. On ni u zatvoru nije imao vremena za gubljenje. Mada je imao pozive od svoga profesora iz Petrograda S.P Timošenka, koji je tada jedan od najčuvenijih profesora na Stenfordu, u Kaliforniji, Hlitčijev nije napustio Beograd. Ni tokom rata, ni posle njega. Tada je već bio duboko zaražen "beogradštinom" i nije mogao da živi bez ovoga grada. Osim kao vrhunski naučnik, on je u Beogradu postao i ugledna i vrlo popularna figura društvenog života, privatnih sedeljki, slava i okupljanja u letovalištima. Redovno je odlazio na Bled, jer su ga klima i vazduh tamo najviše podsećali na Rusiju. Bio je poznat i kao jedan od najboljih igrača bridža, a u Beogradu još kruži izreka profesora Jakova Hlitčijeva: "Gospodo, ko ne igra bridž, taj sebi sprema tužnu starost ". Profesor Hlitčijev je jednostavno " vladao Beogradom". Neobično lep, vitak i veoma elegantan, govorio je perfektno srpski, neprekidno citirao velike pisce, naučnike i filozofe na francuskom, nemačkom, engleskom, ruskom. Ne zna se ko mu se više divio, beogradske dame ili srpski intelektualci. A najfascinantnija je bila njegova duhovitost. U svakom društvu, on je umeo satima da priča, dok su se svi oko njega valjali od smeha. Nije pričao viceve. Način na koji je on govori izazivao je kod publike ushićenje. Živeli su u ulici Svetog Save, do Papskog nuncijata, sa služavkom Hansen i irskim seterom Ledi. Jednom godišnje služavka je išla dve nedelje na odmor, a Hlitčijevi su se tada selili u neki od beogradskih hotela. Stan je bio ruski namešten, s mnogo vrednih slika.

Jakov i Tanja Hlitčijeva sahranjeni su na Ruskom groblju u Beogradu, odmah iza Iverske kapele.

Izvor: Wikipedia