Sonic Youth – Rather Ripped (Geffen 2006)


KO.ŠTA.KAKO: (I dalje važi da je ovo) grupa koja je definisala američku nezavisnu muziku. Rather Ripped je njihov poslednji album (po ugovoru) za Davida Geffena. Pitanje od milion $$$: Imaju li SY plan za penziju?

Sa kontinuiranim prisustvom od četvrt veka u šou-biznisu, Sonic Youth imaju malo parnjaka koji mogu da se pohvale sličnim stažom. Ipak, ukoliko se malo pažljivije zagledate u njihovu karijeru, tu slabo da je postojala mogućnost da se ona prekine, jer svih onih razloga koji obično rasturaju bendove (sex&drugs&rockandroll) u njihovom slučaju nije bilo. Čak ni na novinskim stranicama. I to je zgodan temelj na osnovu koga se njihova karijera može, recimo, uporediti sa onom u U2, a sve da bi se pokazalo da su se i mejnstrim i andergraund poneli kao veoma slični „mali preduzetnici“.

Iako se Steve Shelley bendu priključio nešto kasnije (nakon Bad Moon Rising), SY su od samog starta bili kompaktna četvorka, sličnog kreativnog zanosa i radnih navika, i što je veoma bitno- usklađenih ambicija (zapanjujuće koliko se tome lako prilagodio i Jim O’Rourke, koji nakon tri zajednička albuma više nije sa njima). Svi oni kao da su nekim nevidljivim ugovorom vezani za ideju i poštovanje načela tvrtke „Sonic Youth“. Brak između frontmenskog dvojca, Moorea i Gordonove, i dalje je toliko nebitan u kontekstu, da je, maltene, nepristojno i pričati o njemu. Svi članovi su se okušali u brojnim solo-projektima i/ili manje formalnim muzičkim izletima, ali sve to uvek je samo doprinosilo konsolidovanju kompanije iz koje su potekli.

Sa „srebrnim stažom“ na indi estradi i +/- 15 albuma iza sebe Sonic Youth nemaju razloga da prekinu svoje bavljenje muzikom. Ugodnih 16 godina na Geffenovoj korporativnoj sisi (i teorijska mogućnost da će obnoviti ugovor) ni najmanje nije narušilo njihov kredibilitet kod fanova i kritičara, naprotiv. Pružena im je prilika da zrelo doba svoje karijere odvuku u mirnije vode, neopterećeni kompromisnim „rasprodajama“, što je uslovilo više nego koinzistentnim kvalitetom 9 albuma u nizu. Eksperimentalne turbulencije, istina, nisu bile velike kao pre, ali i buntovna mladost je sve više bila bliža u sećanjima. Ovaj album postavlja pitanje- imaju li oni plan za penziju?

Noseći simboličan pečat kraja jedne ere u njihovoj karijeri, Rather Ripped je prilično ničim-upadljiva-„strejt“ ploča. Pesme se vrte oko strofa i refrena, malo toga je prepušteno, za njih tipičnom, formiranju „atmosfere“, nema bruke&buke od gitara koje pršte, nema daba, nema regea, nema fridžeza, eksperimentalnog džet-seta, nema, čak, ni Njujorka. Napori su udruženi da se napravi SY rok pesma. Zao komentator bi mogao da kaže da se Geffenove uši diskretno podmazuju za berićetnu obnovu ugovora.

Iako ga mnogi kritičari integrišu u trilogiju sa Sonic Nurse i Murray Street predstavljajući ga kao profilterisanu verziju prethodna dva, možda je uputnije reći da su od Goo naovamo sva „skretanja“ koja SY prave od svetlog puta zacrtanog sa Daydream Nation uvek bila njihovim sopstvenim prevozom. Sa izuzetkom Dirty, kada je izvršen rent-a-car ne bi li se malo p(r)ojurilo i po top listama. Rather Ripped zato svojom kreativnom samo-minimalizacijom podseća na koščatost Experimental Jet Set..., dok su pesme ne-himničnih refrena „večite“ permutacije materijala koji smo, možda, čuli na Washing Machine ili A Thousand Leaves.

Ono što je bizarno jeste da uprkos činjenici da je napravljen stanovit napor da finalni proizvod bude kompilacija pesama, on, kao i apsolutno svi albumi SY (sa delimičnim izuzetkom Dirty i NYC Ghost + Flowers) zvuči neverovatno kompaktno. Pod tom kompaktnošću podrazumevam i predvidljivo izdvajanje Lee Ranaldove pesme (Rats) koja, uvek, za dva koplja svojim emocionalnim impulsom nadmašuje pesme bračnog para.

Reena počinje (i traje) kao neka pesma R.E.M., na tragu Near Wild Heaven ili nekog drugog Millsovog hita, ali oblačni glas Kim Gordon stvar vraća na domaći teren. Sličan komentar stoji i za još jedno njeno izdanje, ovaj put u Turqoise Boy, s tim što Thurston gitarom evocira sirovi Monster. Solidan singlični potencijal nosi (hronološki) druga pesma koju peva Kim, What A Waste, sve sa bizarnim gitarskim solom koji preuzima ulogu drugog refrena. Thurstonove pesme mahom su bazirane na sličnoj formuli i započinju melanholičnim introm u koji njegov glas tone kao noge dečaka u hladnu vodu. Thurston Moore je vegetativni sistem ovog benda.

Ne znam koliko će objavljivanje ovog albuma na početku leta pogodovati njegovom „toplom“ prijemu, ali njegovi kupci su odavno „pretplatnici SY“. Ukoliko zanemarimo onaj deo novih soničnih regruta koji će dobiti pozamašan brif od svojih starijih kolega „odakle da počnu da bi stigli“ do Rather Ripped, slučajni novi konzumenti biće prijatno iznenađeni koliko su u prisustvu muzike koju, zapravo, na ovaj način niko na estradi ne pravi. Penzija ako je i počela, počela je dostojanstveno.

I zato su Sonic Youth j****o kul. Ali i j****o dostojni našeg sažaljenja. Kako vam drago.


Izvor: B92-Kultura