Izložba jedinstvene odevne kolekcije u Etnografskom muzeju

Teramo modu iz 1867.

- Izloženo je 329 predmeta, 129 fotografija i 68 crteža, što je do sada najstarija etnografska zbirka srpskog nasleđa
- Kreativnu gužvu poklonika umetnosti parao je glas sa razglasa, podsećajući posetioce da mogu da urade ono u čemu su Srbi po pravilu najbolji - da se slikaju kraj starih košulja, gaća, tozluka, čarapa i opanaka predaka

Na hartiji, već požuteloj pod pritiskom godina, skiciran crtež izboranog starca iz okoline Gruže. Ispod njega, olovkom dopisana primedba da "po redu numera valja oblačiti", a zatim po rednim brojevima naređane košulje i gaće, tozluci, čarape i opanci, prsnik... Ovako je slikar Stevan Todorović, te davne 1867. godine, uz eksponate slao uputstva organizatorima Sveslovenske izložbe u Moskvi, da znaju kojim redom narodne nošnje valja modelima oblačiti.

Todorovićevu prepisku sa Rusima, narodne nošnje iz raznih krajeva Srbije, dokumenta, nakit i stare fotografije, preksinoć su u Etnografskom muzeju mogli da vide i Beograđani, prvi put posle 138 godina.

Mesta ni za iglu

Krug se zatvorio, pa dođe red da i Srbi vide srpsko blago, da vide kako se i pre vek i po na ovim prostorima "terala moda". U velikoj sali Muzeja, upravo iz tog razloga, nije bilo mesta ni igla da se spusti. Svi su hteli da vide izložbu, koja je u celini prikazana samo jednom - 1867. godine. Tiskali su se mnogobrojni posetioci, zagledajući krasnim vezom protkanu crvenu kabanicu i žensku haljinu iz okoline Karlovaca, fotografije male Šokice, dečje košuljice i nošnje... Žamor su jedva nadglasavali zvuci ruskih romansi i poznati šlageri Đorđa Marjanovića.

Kako i dolikuje, izložbu "Jesen - zima 1867" otvorio je lično Dragan Kojadinović, srpski ministar kulture, crveneći pomalo zbog opaske organizatora da vlast i sad pomaže isto kako je onomad kulturu pomagao knez Mihailo.

- Izložba se vratila u Beograd, pa ćemo u naredna tri meseca imati priliku da se divimo svoj raskoši odevnih predmeta, koji su tako davno otišli odavde put Rusije. Na mene je najjači utisak ostavilo to što se iz izloženih odevnih predmeta jasno raspoznaje duh ondašnje Srbije. Neki bi rekli da je bila seljačka, ja bih rekao bila je i građanska, jer se i taj građanski duh ovde prepoznaje - rekao je Kojadinović, umešavši se u opštu gužvu.

Probijajući se nekako ka eksponatima, gospođa u crvenom već je komentarisala da bi na ovakvim mestima trebalo uvesti saobraćajce. Možda bi, reče ona, naučio ljude da se izložba gleda s desna na levo, a ne ovako mahnito, uz sudaranja u svim pravcima.

- Postavka obuhvata srpsku kolekciju Etnografskog muzeja iz Sankt Peterburga, materijal koji su za potrebe predstavljanja Srbije u Moskvi, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića, sakupili Milan Đ. Milićević i Steva Todorović. Izloženo je 329 predmeta, 129 fotografija i 68 crteža, što predstavlja do sada najstariju registrovanu etnografsku zbirku srpskog materijala - objašnjava Vilma Neškanović, muzejski savetnik Etnografskog muzeja i jedan od organizatora izložbe, i dodaje da je odlazak naših eksponata na tadašnju Sveslavensku izložbu zdušno pomogao i knez Mihailo sa 200 cesarskih dukata, što je za ono doba bilo pravo bogatstvo.

Izložba nije ostala u našem posedu, jer je u to vreme postojala ideja da se osnuje Sveslovenski muzej u Rusiji, pa je zato jedan od uslova učešća na izložbi bio da eksponati budu nepovratni.

Ali, zbog političkih neprilika u Rusiji i kod nas, do osnivanja tog muzeja nikada nije došlo, a svi ti eksponati su ostali u Rusiji. Selili su se od muzeja do muzeja, sve dok 1949. godine nisu postali deo stalne postavke Etnografskog muzeja iz Sankt Peterburga.

Kao kod babe iz Užica

Uz prateći spot izložbe, na projektoru su se ređale fotografije eksponata, samo povremeno "presečene" obrisima glava posetilaca koji su, očigledno, bili ubeđeni da svetlost može da prođe i kroz novu frizuru.

Pevale su devojke iz etnogrupe "Moba", ređali se pozdravi Velibora Stojakovića, direktora beogradskog Etnografskog muzeja, i Vladimira Grusmana, direktora muzeja iz Sankt Peterburga.
- Uvek je prijatno doći u goste starijem gradu, jer je beogradski muzej čak godinu dana stariji od našeg - pričao je Grusman, podržavajući Aleksandra Aleksejeva, ruskog ambasadora u Beogradu, koji se javno ponosio vekovnim prijateljstvom dva naroda.

Kreativnu gužvu poklonika umetnosti povremeno je parao glas sa razglasa, podsećajući posetioce da mogu da urade ono u čemu su Srbi obično najbolji - da se slikaju.
I to ne samo da se slikaju, nego da, nalik staroj, zaboravljenoj tradiciji srpskih vašara, budu i umontirani, ruku pod ruku, pored male Šokice ili babe iz Užica...


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić Žak

jako intereantno za videti

yep
samo sto je ovo vec postovano u centru pod izlozbe

nije bitno..bino je da je postovano..

oki srdjane

Bila...
svidelo mi se...
samo ne znam zasto u poslednje vreme kad idem po galerijam uvek upadnem u neke radionice, sto je u principu ok i interesantno, ali ovog puta su  bila u pitanju neka vrlo nemirna deca, prilicno nezainteresovana za temu... no dobro...
Svidelo mi se sto je dokumentacja vezano za izlozbu (onu iz 1867) postavljena pa se lepo moglo videti kako je do nje i doslo, pocev od originalnog poziva Rusije Knezevini Srbiji za ucestvovanje, odluke Srbije da se prestavi na velikoj Slavenskoj izlozbi, dokumentacija o odluci kneza Mihaila Obrenovica o novcanoj pomoci za istu. Takodje su sacuvana i prezentovana pisma koja su ljudi koji su isli po Srbiji i skupljali, otkupljivali narodne nosnje razmenjivali sa Rusima odnosno knezom Mihailom a sva ona nastala povodom izlobe i skupljanja gradje za istu.
E sad da ja ne ponavljam sta je sve jos bilo... lepo pise u gornjem tekstu...
Misim da jedino gore nije navedeno da su poziv za ucestvovanje na izozbi imali i Srbi koji su u to vreme ziveli u Austro-Ugarskoj (za podrucje Vojvodine) ali zvanicno, nesto nije bila raspolozenja za tako nesto... No svejedno, predmeti odnosno gradja za izlozbu je skupljena i sa tih prostora i poslata i to zahvaljujuci licnom entuzijazmu par lica (ali ja ne upamtih imena

Ono sto meni ostaje kao utisak jeste da je sve radjeno tj. uradjeno zahvaljujuci velikom entuzijazmom i dobroj volji nekih ljudi koji su zeleli odnosno smatrali da je bitno prestaviti se na najbolji moguci nacin na tada bitnom dogadjaju. Odnosno, da je sve u zemlji Srbiji, ako se malko povezu neke istorijske cinjenice i ako se podseti na to kako su neke stvari nastajale, radjeno na tom principu

a slike, a slike?

sarmice, ne ovog puta...
ali ako budem isla jos jednom (a planiram) uradim nesto po tom pitanju

da da, pliz

oki

slikacu ja kad budem isla.. drugarica zavrsava sa ispitima 28.. tako da cemo da slikamo..