Српска далека мода

После 138 година у Србију се вратила збирка народних ношњи коју су чланови Српског ученог друштва 1867. године послали на Прву сверуску етнографску изложбу. За изложбом остала је занимљива прича

Две године пре одржавања Прве сверуске етнографске изложбе, 1865. године, Српско учено друштво добило је писмо од Друштва љубитеља природних наука при Московском универзитету које је желело да на изложби представи културу свих словенских народа, те је позвало кнеза Михаила да новчано помогне сакупљање одеће, музичких инструмената и оружја: „Одело које ово друштво тражи нека буде домаће, чисто народно и потпуно, све од главе до пете, а особито без икаквих уведених новости... Добро би било такође да уз одело буде цртеж ма и најпростији како који комад од одела на човеку стоји јер без тога комитет може починити нехотичних погрешака кад стане фигуре намештати. И лутке те што ће на њима стајати хаљине треба да буду портрета и копије са оних мештана одакле је рухо, зато је жеља нека уза свако рухо буде приложен и фотографски лик с лица и с профила мештана одакле је ношња... Сваку групу која буде карактерисала једно племе, или место, опкољаваће сви могућни предмети домаћега живота, на прилику: посуђе домаће, столско и собње, музички инструменти и уопште предмети домаћих и друштвених обичаја.”
На ово писмо кнез Михаило Обреновић одговорио је са 400 дуката које је посебном одбору дао са задатком „да се договоре и одреде шта се има спремити да се на тај излог пошаље”. Одбор је одлучио да набави по једно одело „девојачко, женско, удовичко, мушко за младића и за средовечног човека”. Чланови одбора решили су да одела траже и откупљују по селима у Ваљевском, Ужичком, Чачанском, Рудничком, Крагујевачком, Јагодинском и Ћупријском округу. Секретар Министарства просвете и црквених дела Милан Ђ. Милићевић и сликар и професор београдске реалке Стеван Тодоровић, најбоље су познавали српске пределе и народне обичаје, па је договорено да њих двојица крену на пут, „одаберу и сакупе све оно чиме би се Србија достојно представила на предстојећој изложби”. Изгледало је као да је све спремно и одабрано - новац, људи, места... Међутим, невоље су почеле кад су сакупљачи одеће зашли по селима и почели да објашњавају обичном народу како треба да се фотографише за потребе науке.


Једна од слика коју је Стеван Тодоровић направио показује редослед облачења ношње. Овај цртеж био је неопходан да би кустоси у московском музеју знали којим редом да облаче лутке. Поред скице жене из Ваљевског округа, стајала је легенда:
1. кошуља
2. кецеља
3. тканице
4. пафте
5. прсник
6. конђа
7. чарапе, ципеле

Највише мука имао је професор Никола Вукичевић из Сомбора који се пријавио да сакупи ношњу Срба из Бачке. Према његовом признању, био је то неочекивано тежак посао: „Пред само Успење, видео сам у цркви момка обученог у комплетну свечану ношњу, какве носе момци - домаћини у Бачкој. Истог дана, по подне, на пазару ми је пошло за руком да наговорим једну младу жену (њеног мужа сам исто одлучио да сликамо, јер се никако није слагао да се она слика без њега). Истог дана на пазару сам срео три Шокице (Српкиње католичке вере) из села Берега - младу удату жену и две девојке, и само после многих молби су се сложиле да се сликају наредног дана. Морао сам им дати по гулден и обећао свакој портрет.”


Сакупљачи народних ношњи који су од 1865. до 1867. године путовали по Србији, фотографисали су и девојку Савку Милановић из Буђановаца да би колегама из Москве тачно објаснили како се одећа носи.

У истом писму професор Вукичевић жали се на невоље које има с народом: „Људи су ови врло чудни, па су држали да ја с њима комедију хоћу да проводим и умал нисам зло прошао, јер чуо сам да муж оне жене, коју сам једну фотографију послао, злостави је и држи да је непоштено дело од ње што се фотографисати дала.”
Московско друштво захтевало је у својим „Инструкцијама” да се за изложбу забележе сви подаци о особама од којих је откупљена ношња и да се на цртежу прикаже начин ношења одеће. Следећи ове захтеве, сакупљачи су морали да приону на врло захтеван посао и направе детаљан опис одеће која се у то време носила. У једном од писама, „етнолози” су до танчина описали девојку из Бачког Подунавља чије су одело купили: „Њено име је Клара Дружина, има 17 година, висине пет стопа без једног палца. Њена ношња је следећа: дугачка кошуља, појас и кецеља (прегача). Минђуше у ушима. Разнобојна огрлица око врата. Покривало за главу. Носи се поврх главе у кики и спушта низ леђа. Никакву другу одећу Шокице немају, и носе је како лети, тако и зими. Осим тога носе црвене чизмице са жутим крајевима, али само на велики празник, и пошто је тада био обичан дан, све три су биле босе, те сам морао да кажем да их сликају такве.”


На путовању кроз Србију, професор Вукичевић бележио је подробно све податке о људима чију је ношњу откупљивао. Тако је описао и Петра Вукичевића из околине Сомбора: „Момак од 22 године, Србин православне вере. Раст 5 стопа и 9 палаца. Ношња овог момка је јако скупа и тешко је дознати праву цену зато што ни момци не знају колико кошта: мајке и сестре саме ткају и шију. Према савету тих момака, може се уместо њихове скупе ношње набавити иста таква, али с лажним златом, што је много јефтиније. Ношња момка је следећа: шешир, кошуља везена белим концем, дуге платнене гаће и свилена марама на врату са златним ресама, свилени прслук. Пуна ношња (летња, празнична) с правим златом за 67 гулдена, а с лажним – 40.”


Оглавље из средње Бачке из средине 19. века

Мушкарци су били мање стидљиви, али многи од њих нису умели да објасне колико њихове ношње вреде и како се праве. У то доба, у Србији, одећу су шиле жене, па њихову праву цену некада није било могуће одредити. Једна од забележака сведочи о недаћама које су имали сакупљачи који су хтели да откупе мушка одела: „Петар Вукичевић је момак од 22 године. Србин православне вере, рођен у Сомбору. Раст пет стопа и девет палаца. Ношња овог момка је јако скупа и тешко је дознати праву цену његове кошуље и дугих панталона, зато што ни момци не знају колико кошта: мајке и сестре саме ткају и шију. Према савету тих момака, може се уместо њихове ношње набавити иста таква, с лажним златом, што је много јефтиније. Ношња момка је следећа: шешир, кошуља везена белим концем, дуге платнене гаће и свилена марама на врату са златним ресама, свилени прслук (прсњак). Пуна ношња (летња, празнична) с правим златом за 67 гулдена, а са лажним - 40.”


Милан Милићевић и Стеван Тодоровић забележили су на једној фотографији коло које се 1866. године играло у близини Јагодине и покушали да на тај начин веродостојно прикажу живот у тадашњој Кнежевини Србији.

Поред људи из одбора, колекцију одеће која је кренула пут Москве обогатио је и кнез Михаило Обреновић. Он је поклонио две ношње - „Србин слепи гуслар” и „Удата Српкиња у градској ношњи из Београда”.
На изложби у Москви Србија је била представљена у призору „Слепи српски певач” који се састојао од 14 фигура деце, жена и мушкараца окупљених око слепог певача испред манастирског зида. У „излогу” су се нашли музички инструменти - гусле, гајде, фруле, карабе (дувачки инструменти), оружје, али и дрвени модели разних грађевина - летњих кућа, предмета из домаћинства - клупа, столица и столова. Према неким подацима, изложбу је видело скоро милион људи, а до данас је остао сачуван запис једног посетиоца: „Пет грдних дворница било је пуно различних ствари којима се народи служе, а било је неколико група из воска начињених људи различног рода и пола, те су изгледале као да ту стоје живи људи.”

Након затварања изложбе, сав материјал је спакован, а потом је три пута мењао власника. Прво је био смештен у Етнографском музеју Дашкова, потом у Музеју народа у Москви, а од 1948. године чува се у Етнографском музеју у Санкт Петербургу. После 138 година, кустоси Етнографског музеја у Београду донели су у нашу земљу део народних ношњи које се више од једног века чувају у Русији. Нажалост, неке ствари су током времена пропале, неке су загубљене, али данас очувана збирка броји око 160 предмета. Неколико месеци Србија је поново уживала у најстаријим сачуваним ношњама са овог простора, а сада је поново у Русији да тамо и надаље буде амбасадор наше културе.


Ношња слепог гуслара из Доње Груже (Шумадија) и одећа дечака из Јасенице (Шумадија) које су биле приказане на московској изложби 1867. године.(слика лево)
Ношња старије жене из околине Ужица је из средине 19. века.(слика у средини)
Мушка ношња из Горње Груже (Шумадија)(слика десно)

Милица Петровић

Izvor: Politikin Zabavnik