Izlazak iz vlastitog tela :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Izlazak iz vlastitog tela
Naučnici potvrdili vantelesno iskustvo koristeći opremu za virtuelnu stvarnost, u čemu im je saveznik bio ljudski mozak koji je zbunjen „sukobom više čula“. Možemo li tako da se prebacimo (teleportujemo) na udaljene planete?

Svaki deseti ispitanik izjavljuje da je doživeo vantelesno iskustvo, zbog čega su se vekovima razgorevale rasprave među filozofima, teolozima i psiholozima (Putnike na bližim i daljim astralnim putovanjima namerno zaobilazimo).

Naučnici su dokazali da slični doživljaji nikom nisu uskraćeni ukoliko se upotrebi odgovarajuća oprema za prividnu (virtuelnu) stvarnost. Čak možete sebe da preslikate (projekcija), što je neka vrsta teleportacije (prebacivanje s jednog na drugo mesto), omiljen prevoz u „Zvezdanim stazama“.

Za sada samo da prenesete odraz, a nikako i vlastito telo. Namerna varka, u suštini, omogućava da se nekome učini da oseća i posmatra samog sebe izvan svojeg trupa. Nekoliki dosadašnji ogledi razotkrivaju, kako piše čuveni naučni časopis „Nauka“ (Science), da je mozak zbunjen boreći se da objedini protivrečne poruke iz različitih čulnih izvora, a ujedno sam sebe zavarava nastojeći da u svakoj nađe smisao; ukoliko je ona netačna ili oštećena, može da bude pogrešno protumačena.

Slične zgode prepričavali su mnogi posle proživljene kliničke smrti, najčešće opisujući da su lebdeli iznad svojeg tela na operacionom stolu i s tavanice posmatrali koje zahvate izvode hirurzi. U brojnim usmenim i napisanim kazivanjima svakojaki duhovnjaci su se hvalisali da su se zagledali u vlastitu dušu. I da ne zaboravimo sportove s naprezanjem do samih granica izdržljivosti (ekstremni), upražnjavanje dubinskog samoposmatranja (meditacija) i oduzetost u toku spavanja (paralizujući san).

A šta tek da kažemo za sijaset svedočanstava podvajanja duhovnog i telesnog izazvanog uzimanjem opijata, moždanim poremećajima i napadima padavice (epilepsije), uredno zapisanim u lekarskim izveštajima?

Moždana opsena

Odranije se zna za neobičnu uobrazilju: držeći jednu ruku u krilu i gledajući gumenu dvojnicu na stolu, čovek oseti u isti mah bol u obe ako ih istraživač udari; ispitanik se trgne i ponekad jaukne i kada čekić dotakne samo veštačku. Dotična opsena pokazuje da se pojedini delovi „odvajaju“ od tela zašto što su pogrešno spojeni vid i dodir. Mozak isto opaža i oseća i kada je lažna ruka udarena, jer je lažno pripisan osećaj da je dodirnuta.

Iza svega stoji, dakle, lukavi i prevarni mozak koji istovetne osećaje priušti najobičnijom prirodnom obmanom. Tehnički kazano: prekidom ili brkanjem čulnih opažaja.

Neurolog Henrik Ehrson iz Karolinska instituta u Stokholmu (Švedska), na završnoj godini studija medicine na Univerzitetu Koledž u Londonu (Engleska), zapitao se šta bi se desilo ako biste izvadili oči i premeštali ih u različite delove sobe. Da li biste sebe videli onamo gde su oči ili ovamo gde je ostalo telo?

„Zanima me zašto osećamo da je naša ličnost u našim telima, zašto doživljavamo vantelesno iskustvo, ako hoćete. Vekovima je to razmatrano u filozofiji, ali je bilo teško dokazivo u stvarnosti“, objašnjava Henrik Ehrson.

Stoga je on osmislio ogled: učesnike s kacigama i naočarima za virtuelnu stvarnost posadio je u stolice, a skalameriju na glavi povezao s dve kamere koje je postavio dva metra iza. Ispred svakog oka imali su malene ekrane na kojima su posmatrali šta su kamere prikazivale: snimak iz leve je stizao u levi „digitalni prozorčić“, a iz desne u desni. Imajući na umu da je to bila trodimenzionalna slika, gledali su pozadinu iz daljine i ugla (perspektiva) nekoga koji im je sedeo iza leđa.

Zatim je uzeo dva plastična štapića: dva minuta je jednim dodirivao prsa dobrovoljaca, a drugim je mahao ispred sočiva kamere kao da je doticao prividno telo. Posle toga je u isti mah gladio i jedno i drugo, a ispitanici su prijavili da se osećaju kao da su izvan svojih tela, kao da sebe posmatraju s mesta na kojem su im se nalazile tobožnje oči.

Telesna samosvest

U sledećoj proveri je zgrabio čekić i pretvarao se da će im razmrskati prividno telo vitlajući ispred kamera. Istog trena su se ljudi preznojili i otkucaji srca se ubrzali, što su zabeležili čitači (senzori), osećajući strah da će biti ozleđeni.

Malo drugačiji opit sproveo je neuronaučnik Olaf Blanke iz Savezne politehničke škole u Lozani (Švajcarska), zamolivši učesnike da u praznoj sobi stave na sebe opremu za virtuelnu stvarnost. Po ugledu na prethodno ispitivanje, kamera je sliku snimljenu pozadi prikazivala dva metra ispred, stvarajući svakom dobrovoljcu varku da vidi samog sebe. Dok ih je minut pipkao štapićem otpozadi, to je istovremeno dočarano na prividnom telu. Kada su pokreti bili usklađeni, ljudi su u isti mah prijavili nadražaje i na prividnom telu; čim su bili razdešeni, opsena je nestala.

Potom je uveo malu promenu: kroz virtuelne naočare je prikazao plastične lutke, odevene kao ispitanici. Uz jednovremeno šašoljenje štapićem, oni su izjavili da te pokrete osećaju na lutkama.

Oba istraživanja potvrdila su da se vantelesno iskustvo zasniva na „sukobu više čula“, a za to bi mogla da bude odgovorno moždano neizvršavanje zadataka koje ometa da se rastumače čulni podražaji, mada ostaje nejasno da li je, baš, u svaki oblik ispoljavanja upleteno. Načinjen je, u svakom slučaju, krupan napredak zato što doživljaj da je naše telo središte svesnosti predstavlja temeljni vid ispoljavanja samosvesnosti. Povrh svega telesna samosvest je, možda, uključena i u saznanje.
Virtuelna stvarnost će, verovatno, priuštiti nove odgovore u predstojećim izučavanjima: posredstvom virtuelnih (digitalnih) junaka stručnjaci će upravljati robotima na Mesecu i operisati preko Interneta, imajući osećaj da su, zaista, na mestu događaja. A zamislite tek međuplanetarna putovanja u kojima, boraveći na Zemlji, doživljavate sve zgode i nezgode istraživača tih zagonetnih svetova!
Stanko Stojiljković

Izvor: Politika