Narodna verovanja u Tajvanu su jedinstvena kombinacija duhovnog i zemaljskog, a to najbolje pokazuju striptiz predstave na proslavama, svadbama, ali i sahranama.



- Teško mi je, ali moram da zaradim za život - kaže En En (18) koja je upravo završila svoju plesačku tačku pred publikom tokom jednog verskog praznika, za šta je zaradila 3.000 tajvanskih dolara (100 američkih dolara).
 
Njen nastup je počeo na bini, ali se završio time što je sišla u publiku gde joj muškarci daju napojnicu da bi mogli da je dodirnu.
 
En radi u specijalno dizajniranom kamionu sa svetlosnom i zvučnom opremom koji može da se pretvori u pozornicu, a kojim njena grupa putuje i izvodi zabavni program u manjim gradovima i ruralnim oblastima, navodi AFP.
 
- Takve grupe privlače ljude na naše događaje - kaže Čen Čungsien, zvaničnik u taoističkom hramu Vu Fu na severu Tajvana dodavši da su one "postale deo naše religije i narodne kulture".

Čiang Pejing se već skoro 20 godina bavi striptizom i sa ocem i dve sestre putuje po celom Tajvanu. Razvili su porodični biznis zabavljanja publike - i na svadbama i na sahranama.

Kaže da je debitovala još u vrtiću jer je volela da peva i pleše na bini, a sada sa sestrama zaradi 80.000 tajvanskih dolara za 20-minutni šou.
 
Ona uživa u svom poslu pa čak i kada ima čudne zahteve mušterija, kao što su šetnja oko kovčega pokojnika i pevanje na sahranama.
 
- Ti ljudi su voleli pesmu i igru za života, pa njihovi rodjaci onda angažuju nekoga da im peva na ispraćaju. Ja dobijem dobru napojnicu i nadam se da tako privući dobru karmu - kaže ona.

Ima i izvođača koji zarađuju mnogo manje nego ona. Potpuni striptiz se retko viđa u javnosti jer se smatra krivičnim delom, a delimični se još odvija na svetkovinama, privatnim proslavama i sahranama.

Teško je zamisliti slični šou ispred crkve u nekom evropskom selu i neki ovu praksu osuđuju kao "vulgarnu", dok drugi pak smatraju da je to prirodni nastavak tradicionalne narodne kulture
 
- U tradicionalnoj kineskoj i savremenoj tajvanskoj kulturi dogadjaji moraju da budu bučni i posećeni jer to donosi pozitivnu konotaciju - rekao je Mark Moskovic, antropolog sa Univerziteta Južne Karoline koji je snimio dokumentarni film "Ples za mrtve" 2011. godine i dodao da je reč o "interesantnom i jedinstvenom kulturološkom fenomenu" koji po njegovim saznanjima, postoji samo na Tajvanu.

Izvor