Izdali Slobu :: Politicki ~ Geopoliticki forum

ISPOVEST TELOHRANITELJA

U noći kada je bio uhapšen, Milošević bezuspešno pokušavao da stupi u kontakt sa Koštunicom i Milutinovićem, ali mu se oni nisu odazivali

BEOGRAD - Slavko Janković, bivši specijalac srpske policije, bio je deo poslednje odbrane Slobodana Miloševića u noći njegovog hapšenja, 31. marta 2001. godine. Janković u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir otkriva nepoznate detalje o toj noći - o tome na koji način je Milošević mogao da pobegne, kako ga je izdao njegov naslednik na mestu predsednika SRJ Vojislav Koštunica i zašto se glavni pregovarač DOS Čedomir Jovanović u vili Mir "tresao kao prut".

- Da je hteo da pobegne, Slobodan Milošević je mogao to da učini bar 25 puta te noći. Rezidencija "Mir" je podzemnim tunelima povezana sa raznim vojnim objektima, a i nekoliko veoma uticajnih i ozbiljnih ljudi molilo ga je da pobegne. Više od toga ne smem da kažem. Na jednom od stražnjih izlaza od njega su tražili samo da se spakuje, jer je sve organizovano, a Milošević je samo odmahivao rukom: "Neću da bežim, ako treba da odgovaram, odgovaraću svom narodu." Pretpostavljam da je mogao da ode i iz zemlje, jer ako je mogao Bagzi i oni kriminalci koji su ga hapsili, mogao je i Milošević - započinje svoju ispovest bivši pripadnik Protivterorističkih jedinica policije (PTJ) koga je zajedno sa još 20 dobro obučenih ljudi Milošević unajmio samo dva meseca pre hapšenja.

Janković i ostatak Slobinog poslednjeg obruča bili su pod komandom Bogoljuba Bjelice, a mesečna plata koju im je bivši predsednik obećao bila je oko 1.500 tadašnjih nemačkih maraka.
- Sve nas je angažovao Siniša Vučinić. On je u tom momentu bio najodaniji čovek Miloševiću i Slobodan mu je verovao do poslednjeg trenutka. Bili smo direktno, najuže obezbeđenje, ne simpatizeri SPS, a Milošević nam je u jednoj šetnji rekao da, kada Bogoljub Karić može da plaća obezbeđenje, može i bivši predsednik države - navodi Janković, koji otkriva da je Milošević nekoliko meseci pre hapšenja imao informacije o tome šta mu se sprema.


NEČASNI VRH SPS

Slavko Janković je ogorčen na rukovodstvo SPS, koje "već dva izborna ciklusa ulazi u Skupštinu zahvaljujući Miloševićevom imenu, a odriče ga se gde stigne". On tvrdi da se i u noći hapšenja vrh SPS poneo nečasno.
- Pored nas 20, uz predsednika su do poslednjeg momenta ostali pokojni Živorad Igić, Ratko Zečević, Bane Ivković i Dušan Bajatović. Ostali su se posakrivali kao miševi. Ivica Dačić je bio pet minuta s tastom, Baki Anđelković je iznenada dobio napad slepog creva, Mrkonjića, koji se kleo u Slobu, nigde nisam video - nabraja Janković.

SENTINA IZDAJA

Slobin bodigard otkriva i da je u dramatičnoj noći svom višegodišnjem šefu okrenuo leđa i čuveni Senta Milenković, koji ga je 12 godina danju i noću obezbeđivao.
- Neko mu je rekao, a to se kasnije ispostavilo kao tačno, da će ga u najkritičnijem momentu ostaviti Sentina ekipa iz VI uprave. Senta se pet dana pre hapšenja povukao posle sukoba s našim šefom Bogoljubom Bjelicom. Posle toga ostali smo samo mi, a koliki je pritisak vršen spolja na nas, može posvedočiti i Siniša Vučinić, koji je dobio ponudu od milion dolara da likvidira Miloševića pošto mu je tada bio najbliži - navodi Janković.




Milošević je, prema tvrdnjama ovog bodigarda, imao podatke i o tome da će prilikom tog hapšenja biti pokušana i njegova likvidacija!
- Predsednik je bio više zamišljen nego zabrinut. Bez obzira na to što je bio van vlasti, on je u tom trenutku imao veoma kredibilne izvore informacija. Znali smo da će na kapije nagrnuti gomile plaćenika kojima je neko iz vlasti obećao pet miliona dolara za glavu Slobodana Miloševića - kaže ovaj specijalac i otkriva da su "ljudi sa ženskim čarapama na glavama" koji su u noći hapšenja "skakali po žardinjerama vile Mir" bili iz samog vrha "zemunskog klana", "od kojih su neki mrtvi, neki u zatvoru, a neki u bekstvu".

Nakon tog, prvog pokušaja hapšenja, kada je došlo do pucnjave, Milošević je pokušao da stupi u kontakt sa tadašnjim predsednicima Srbije i SRJ Milanom Milutinovićem i Vojislavom Koštunicom, koji su mu se ranije javljali, ali su njihovi telefoni 31. marta 2001. bili isključeni.
- Zvao je najpre Milutinovića, pa Koštunicu, pa opet obojicu, ali nije uspeo da ih dobije. Bacio je od besa telefon i razočarano rekao: "Znam, izdali su me. Neće mi pomoći ni jedan ni drugi. Ali, zašto nisu ljudi pa mi to ne kažu" - kaže Janković, dodajući da "čovek nije bio ni Čedomir Jovanović", koji je kasnije tvrdio da je kompletno Miloševićevo obezbeđenje na čelu sa Vučinićem i Bjelicom bilo uplakano i pijano.

- Čedomir Jovanović je plakao, a ne Siniša Vučinić. Uplašio se, tresao se kao prut kada je Vučinić rekao Miloševiću: "Predsedniče, hajde da uzmemo ovog Ciganina kao taoca, jer onda neće smeti da nas napadnu." Onda je Čeda počeo da plače, pune oči suza, a Milošević je to odbio rečima: "Ne, ne, Siniša, pregovaraćemo s njim, pusti to."

(Kurir)