U Srbiji postoji 99 kolektivnih centara u kojima je smešteno oko 9.000 izbeglih i raseljenih ljudi

Ljudi bez imovine nikome ne veruju

Planirano je da se tokom 2006. zatvori oko pedeset preostalih centara i iseli oko 3.000 ljudi. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u Srbiji živi 141.000 izbeglica. Međutim, procenjuje se da je njihov realan broj oko 300.000, jer su mnogi dobili državljanstvo, ali se u njihovim životima ništa nije promenilo

BEOGRAD - U Srbiji postoji 99 kolektivnih centara u kojima je smešteno oko 9.000 izbeglih i raseljenih ljudi. Iako je broj kolektivnih centara u Srbiji manji za oko 200 nego prethodnih godina, planirano je da se tokom 2006. zatvori pedeset preostalih centara i iseli oko 3.000 ljudi. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u Srbiji živi 141.000 izbeglica. Međutim, procenjuje se da je njihov realan broj oko 300.000, jer su mnogi dobili državljanstvo, ali se u njihovim životima ništa nije promenilo.

U Komesarijatu navode da se u Hrvatsku do sada vratilo oko 60.000 ljudi, dok se podaci Unhcra razlikuju i prema njima je u tu državu otišlo oko 80.000 izbeglih. Kada je reč o povratku izbeglica u Bosnu i Hercegovinu, situacija je malo bolja, ali trenutna ekonomska situacija u toj državi ne doprinosi napretku. Pored velikog broja izbeglica, u Srbiji živi i 208.400 interno raseljenih s Kosova i Metohije, od kojih je 5.500 smešteno po raznim kolektivnim centrima. Statistika pokazuje da, od ukupnog broja raseljenih, dve trećine su Srbi, 11 odsto su pripadnici romske zajednice, a 4.000 Albanci. Na teritoriji Kosova, interno je raseljeno 22.000 ljudi i u toj pokrajini je otvoreno 17 centara kolektivnog smeštaja, gde boravi oko 1.000 ljudi.

Samo u izbegličkom centru PIM "Ivan Milutinović" u Krnjači živi oko 500 ljudi, od kojih je 350 njih izbeglo iz Bosne, Hrvatske i Slavonije, a 150 domove ostavilo na Kosovu. Većina je sa sobom ponela samo ličnu kartu, iza sebe ostavila gomilu lepih i ružnih uspomena i danas, posle deset i više godina, nikome ne veruju. I dalje s nevericom dočekuju i ispraćaju novinarske ekipe, predstavnike humanitarnih organizacija, domaće i strane funkcionere, od kojih, kako sami kažu, osim po neke četkice za zube i gomile praznih obećanja, nisu dobili ništa.

Budimir Maslar samo je jedan od stanovnika ovog kampa, koji je ostavio svoje ognjište na Kosovu i sa ženom i sada već petnaestogodišnjim sinom pobegao glavom bez obzira. U Peći je ostavio sve - vinograde, zemlju, kuću - od koje je ostao samo temelj, u kojoj, kako kaže, nije mogao da pronađe sestrine kosti. Sada je u penziji i porodicu izdržava sa 9.000 dinara mesečno.

- Kada smo pre šest godina izbegli, došli smo odmah u Beograd, gde sam ja, dok se nisam razboleo, radio kao građevinac kod privatnika i uspevao da od tih para prehranim sina i ženu. Sada sam spao samo na penziju, od koje krpimo kraj s krajem i preživljavamo samo zahvaljujući ovom izbegličkom centru. Živimo u osam kvadratnih metara, godinama žena, sin i ja spavamo u istom krevetu. U toj prostoriji počinje i završava se svaki naš dan. Sin tu uči, a žena kuva. Ostao sam do poslednjeg dana da na Kosovu čuvam srpstvo i eto šta sam dobio zauzvrat - bedu, sirotinju i mučenje - priča Budimir i dodaje da, kada su mu nudili da proda veliko imanje koje je ostavio u Peći, on nije hteo, ali danas bi mu se to i te kako isplatilo. Kaže, za taj novac mogao je da kupi kuću u centru Beograda.

- Od vinograda smo dobijali po 400 kilograma grožđa, koje smo prodavali, zidali kuću, nadali se normalnom životu sve do poslednjeg dana, ali sve je to, izgleda, bilo uzalud - ogorčen je Budimir.

Prve komšije u izbegličkom centru u Krnjači su im članovi četvoročlane porodice Miljković, koja je, takođe, samo sa ličnim dokumentima pobegla iz Prizrena. S njima dele dobro i loše, prisećaju se starih dana i nadaju srećnijoj budućnosti. Dragica je sa dve ćerke došla u posetu mužu, koji je bio ranjen na ratištu i nije ni slutila da se više nikada neće vratiti kući. Danas, desetak godina kasnije, žive u dve prostorije od po desetak kvadrata. Ćerke idu u osnovnu školu i obe su odlične učenice.

- Radila sam u prosveti, ali sam sada u penziji. Na sreću, muž je uspeo da se zaposli u svojoj struci i radi kao inženjer agronomije. Prima platu oko 20.000 dinara, koja za naše uslove jeste solidna, ali daleko od toga da može da zadovolji sve porodične potrebe, počev od hrane pa sve do školskog pribora za devojčice - priča Dragica. Kaže da bi se vrlo rado vratila kući na Kosovo, ali da je pitanje da li bi ostala živa.

- U Prizrenu danas više nema Srba, a sve priče o eventualnom povratku samo su bajke. Niko od nas nije spreman da rizikuje živote dece zarad neizvesnosti koja nas tamo čeka - navodi Dragica.

Većina izbeglica koji dane provode u ovom kampu ogorčena je i veoma besna na vlast. Kažu, obećavaju im kule i gradove, a ne daju ništa. Milorad Uvojičić izbegao je sa ženom i dvoje dece iz Hrvatske i u početku je živeo u Sloveniji. Sada živi u jednoj sobi u kampu i pokušava da prehrani porodicu radeći kao radnik obezbeđenja.

- Dolazili su, prolazili i odlazili razni funkcioneri, naši i strani. Snimali potresne priče nesrećnih ljudi koji ovde žive i slali da svet vidi. Pričali nam o navodnoj novčanoj pomoći, obećavali nam pristojan život, a kao garanciju za to dali nam po koji paket maramica, pastu ili četkicu za zube. Pravili se da ne vide da mi ovde živimo kao životinje i da nam ne treba krov nad glavom i posao.

- Dosta nam je lepih priča, hoćemo da se konačno reši naš status i da nam ponude konkretna rešenja. Gde je taj novac koji šalju stranci, ko je dobio stanove o kojima bruji javnost? Kako oni zamišljaju da prehranimo porodice, da li se pitaju šta nam treba ili nam samo, kad im se učini da treba, poture po nešto? - rezigniran je Uvojičić.
   

U izbeglički kampu PIM "Ivan Milutinović" pre osam godina stigla je i jedna beba, koja je tada imala samo osam dana. Tu je i dan-danas. Živi sa ocem, majkom i šesnaestogodišnjim bratom. Čuva je tata Živko dok je mama na poslu, gde radi kao kuvarica.

- Pre 11 godina izbegli smo iz Hrvatske i pokušali da nastavimo normalan život u Sandžaku, međutim, put nas je naneo u Beograd, gde živimo već osam godina. Dok sam mogao, radio sam, ali s obzirom na to da sam imao dve teške operacije, sada nas žena izdržava od svoje plate. Međutim, to je veoma teško. Sin je veliki, on sam može da pojede celo pile za ručak. Šta je da mu dam 50 dinara za užinu, ne može da kupi ni kiflu i jogurt. A gde su cipele, garderoba, knjige, sveske - kaže Živko, ali sa ponosom naglašava da, i pored takvih uslova za život, sin je najbolji đak i nedavno je od nastavničkog veća dobio pohvalnicu. Međutim, izbeglički život je toliko težak da, ukoliko, ne daj bože, ovaj kamp, koji im je jedino utočište, zatvore, ne preostaje mu "ništa drugo nego da se obesi".

U ovom kampu ima i dosta penzionera. Većina njih su invalidi, koji već godinama tavore po kampovima i centrima i, kako kažu, odbrojavaju svoje poslednje dane.
   

Romi posebno ugroženi

Poznato je da vlada zagovara povratak raseljenih na Kosovo i Metohiju, kao jedinu politički prihvatljivu opciju, iako to još nije moguće zbog bezbednosne situacije, porušenih kuća, nerešenih imovinskih pitanja i nemogućnosti zaposlenja. Raseljene osobe se suočavaju i sa problemima ostvarivanja ljudskih prava i korišćenja javnih usluga poput dobijanja dokumenata, adekvatnog smeštaja, zdravstvene zaštite i socijalne pomoći. Među izbeglicama i raseljenim posebno su ugroženi Romi, samohrani roditelji, deca, oni koji su smešteni po kolektivnim centrima, stari ljudi i penzioneri i osobe sa smetnjama u razvoju.
      
   

Mapa puta

Krajem januara ove godine potpisana je Sarajevska deklaracija, kojom su se vlade Srbije i Bosne i Hrvatske dogovorile da se pitanje izbeglih i raseljenih ljudi reši do kraja 2006. godine, tako što će svaka država napraviti svoju "mapu puta", a zatim će se one ujediniti u jednu matricu koja će obuhvatati rešenje svih problema.
         

Stanovi za izbeglice

Kada je reč o integraciji izbeglica, u toku je izmena Nacrta zakona o izbeglicama kojim će se omogućiti da oni, po povoljnim cenama, postanu vlasnici objekata u kojima se nalaze. Paralelno sa zatvaranjem kolektivnih centara, gradi se i oko 150 stambenih jedinica, pri čemu je kvadratura najmanjeg stana 35 metara kvadratnih, a na svakog člana porodice dodaje se još 10 kvadratnih metara. Izgradnju još oko 1.000 stanova finansiraće Svetska banka sa 20 miliona evra, a ostalih osam miliona evra daće Srbija.
      
      

Izvor: Glas JavnostiM. BlaževskiFoto: A. Jovanović

mnogo je ovakvih ljudi..jbga da su im barem na vreme rekli pa da prodaju sta se moze pa da se snalaze kako tako
a i oni koji su se vratili,pitanje je kako zive...Srpska sela su uglavnom izolovana,nema mladih...

Izbeglice sa Kosova su suocene sa apsurdom: ne mozes biti izbeglica zato sto je Kosovo sastavni deo drzave Srbije pa su oni izjednaceni sa obicnim migrantima.

Pa drzavu nije briga ni za one koji nisu izbeglice,a kamoli za one koji jesu