Iz ženskog ugla

Svadba, svadba... samo što pre da prođe

Nekako uvek sažaljevam parove na dan svadbe. Toliko truda, priprema i stresa da bi se gosti najeli i napili. Umesto da taj dan bude najbolji na svetu, neponovljiva ljubavna žurka, on se pretvara u svojevrsnu alegoriju grupnog seksa, tokom koga svako svakog, svuda i na sve načine. Prvo tu su mladenci, puni nade, na početku obično čvrsto rešeni da venčanje bude ili po njihovom scenariju ili nikako.

Onda pristupaju njeni mama i tata, koji jednom ćeru udaju, ne može to da prođe nekonvencionalno, kako baba Smiljku da ne pozovu, pa ona će se uvrediti do groba, a teča Brana (inače peto koleno) jadan nema dece, pa bar nju da vidi kako staje na ludi kamen. Ludi-nego šta! Kada njegovi upadnu u šemu zvanu pripreme, ne gine im velika sala izanđalog hotela u kome sve smrdi na paučinu i svojevrsnu hotelsku čorbu, stolovi ko divizija u stroju, ravni, spojeni i nepregledni, podijum crvene boje gde će bend pržiti Šaka Polumentu, a pevaljka se, gle čuda, zove Seka, zabavni blokovi variraju od "Crvene jabuke" do "OK benda".

"Neću", kaže ona, "Neću ni ja", kaže on. A tazbine se udružile, red je red, niste vi tu da ga pravite, samo se opustite i uživajte. Šta će... mladenci stisli petlju. Da ne prave cirkus, ućutali se, pogurili, posustali, prepustili se volji i nevolji "mudrijih". Čekaju sudnji dan. Kada su se tog jutra probudili, oboje su pomislili da jedva čekaju da se sve završi, da uzmu sve što im treba i prave "kaiperinje", puste onaj miks sa Ibice i divlje se vole sve do "nakosutra".

Kada su pingvini doneli poluhladno, žilavo meso preliveno sosom od pečuraka, bend je zaprašio: " U kafani punoj dima ostaviću sve što ima, kroz po stola svi će pasti ove noći kuća časti. "
Čestitamo - rekoše odvaljeni ko letve baba Smiljka i teča Brana.


Izvor: Glas Javnosti \ Ivana Stojanov

Iz muškog ugla

Svadba, svadba... samo što pre da prođe

- Burazere, na.. 'o si! Aaaa... - grlio me Mile, drugar iz detinjstva. Pijan kao stoka.
Prava je umetnost bila doći do stola sa mladom i mladoženjom. A mladoženja sam bio ja. Pijan kao stoka.

- Kume, će da promenimo repertoar, samo reci, dosta s ovi narodnjaci... - rekao mi je Bora Ciga, šef orkestra, mrtav ozbiljan. I mrtav pijan.
Tad sam rešio, usred sve te gungule, da ga upitam ono što me je mučilo već tri-četiri dana (od trenutka kad sam saznao ime Borinog orkestra).

- Je li, čika Boro, a što vam se orkestar zove "Džudi"? Jel' po onoj pesmi Danijela sa Evrovizije?
- Ma kakvi - široko se osmehnu matori Rom. - "Đudi" zato što smo svi đudiste.

Na svu sreću, iz ove rasprave izvukla me Mirela (bivša devojka/buduća supruga). Trezna i ljuta.
- 'Ajde j... te, stvarno si bre... Kao da se ništa nismo dogovarali. Pravi srpski krelac: mora da se napije na sopstvenoj svadbi.
- Maco, nemoj da...

Ovu raspravu, kao i sve ostale koje su se mogle čuti kroz "mesečinu" koju su svirali "đudiste", prekinula je lomljava. Znao sam: Pera i Marko. Mrtvi pijani.
- Sa'ću da ti j... sve najmilije - galamio je Marko, držeći u jednoj ruci viljušku sa sve ćevapom, a u drugoj naslon stolice.
- 'Ajde dođi, oko ću da ti izvadim - pretio mu je Pera preko onih koji su ih razdvajali.

Pera i Marko se nikad nisu voleli. Uvek sam se pitao kad li će već jednom da se potuku i reše to. Neće ni danas, smirili su se.
- A od kuma... a-haa, ha, ha, haa... - izdrao mi se utom na uvo Goran, moj prvi komšija.

Joj, kad bi samo znao koliko ja ne volim tu glupavu reklamu i one što se lože na nju. Malo-malo, pa se neko napravi pametan i kaže "a od kuma... pa nešto". U trenutku me otreznio.
- 'De si bre Godžo - rekoh mu.

Onda se okrenuh Mireli.
- Idemo.
Pola sata nakon bega sa svadbe, sedeli smo u našem novom "jugu", na onom brdu sa kojeg se videlo celo Valjevo.
- Eno... Peti Puk. Bog zna kad ćemo opet da ga gledamo ovako... - rekao sam joj.
A Mirela je spavala, raspršena po sedištu poput snega, u onoj svojoj iznajmljenoj venčanici.

Izvor: Glas Javnosti \ Igor Ćuzović