Šta me to privlači kod tebe

- Znam šta ti voliš kod mene - rekao mi je zavalivši se u krevet. - To što sam prirodan.
Da, možda je to tako. Ali obično čovek voli kod drugog nešto što sam nema, a ja nikad nisam imala problema sa prirodnošću. Moje reakcije su iskrene, oduševljenje očigledno, tuga vidljiva na kilometar.

Znači, nije samo prirodnost. Sećam se početka naše veze. Kad je prvi put prespavao kod mene, poslao mi je poruku "Volim te". Bila sam ljuta. Hej, nemoj da skrnaviš te reči, pomislila sam. Stigla je druga poruka "Voliš li me?". Opet ignorišem. Poziv i isto pitanje. I onda izleti bujica: "Tako nešto se ne govori dok to stvarno ne osećaš! Nemoj više to da mi spominješ!". Onda stiže poruka kad da se nađemo, a u zagradi piše - ono što mi zabranjuješ da ti kažem.

I mnogi drugi mladići su me sigurno voleli mnogo više, ali niko tako ležerno nije gledao na ljubav. I koliko god da mi je to gadno, naličje te neopterećenosti u svakodnevnom životu mi se dopalo.

Kako je to bezbrižan stvor! Sve on radi s lakoćom - ode kod druga i mrzi ga da se dovuče kući i ostane tamo da spava. Ujutro ode neobrijan na posao, bez kinte, ne jede čitav dan, zaspi čim dođe kući, pije čaj, pa zatim vino, pa kafu, obrnutim redom i naravno, posle ne može da zaspi. Onda euforičan bdi do pola četiri ujutro. Vuče svoj sako, novac mu je usput ispao, popio je više piva nego ijedan drugi tip u kafiću, i ostavio najbolji bakšiš, i skitnjici je kupio jedno i naterao ga da mu kaže "ti". Ćaska s kasirkama, s neljubaznim gazdaricama kafana, provlači šale i samozadovoljno se osmehuje. Nikad nije imao svoju kuću.

Platu je uvek potrošio do kraja, a minus je uporno ignorisao. Nema plan ni za popodne. O onom što dolazi kasnije, neće ni da misli. Što da se preopterećuje? Njegove stvari vukle su se svuda po podu, odeća s rupama od cigarete, fleke retke, ali vidljive, cipele zinule, čarape zaturene... Krenuo je kući, zaboravio da zatvori kancelariju, onda ustanovio da mu nema ključa od kuće. I tako bezbroj primera. Uvek ti pošalju nekog da te nečemu nauči. Da na život gledaš s šeretskim osmehom. Daj mi samo tračak te njegove ležernosti i bila bih srećna. Da ne znam da će i na sve što mi je rekao i doživeo sa mnom - ležerno zaboraviti.



Izvor: Glas Javnosti \ Milica Bjelovuk

Šta me to privlači kod tebe

- Siniša, šta te to privlači kod nje? - upitala me je Jana.
- Znaš, pogledaću pa ću ti reći. Najiskrenije. Obećavam. Sutra.
I zaista, dok smo sedeli u bašti kod Doma Vojske, krišom sam pratio sopstveni pogled koji je tumarao po Aninim oblinama. Pravio sam akuratnu mentalnu belešku o vremenu, mestu i intenzitetu zadržavanja pogleda na mapi njenog tela. Obećanje je obećanje, pogotovo ako je dato Jani. Grudi su zasad bile u vođstvu.

- Krcko, ajmo na bazen! - nasmešio sam se, čekajući reakciju.
- E, aj' me još jednom nazovi Krcko, znaš 'de ću ti nabijem ovu flašu! - razgoropadila se moja ljubimica.
- Dobro, dobro, ne mora ceo Knjaževac da zna gde "će mi nabiješ flašu" - nastavio sam sa zezanjem.
- Uh, a ti si mi kao... - prekinula je "svađu" kratkim poljupcem u vrat. - Idemo na bazen!

Leto 2001. bilo je vruće... Put od dva kilometra do bazena nije bio mačji kašalj i to se prvo pokazalo na njenim leđima, koja se ovlažiše. Namerno sam zaostao metar-dva, i opet uključio beležnicu. Sve za zadovoljenje Janine znatiželje. Ana je na sebi imala tanku, sintetičku haljinu, bež sa cvetićima. Ispod se jasno ocrtavao oskudni kupaći kostim. Kratka, crna kosa presijavala se na svetlosti raspomamljenog sunca; na jakim, ali vrlo ženstvenim nogama stvorili su se potočići znoja koji su se ulivali u jeftine "japanke". Pogled, strogo kontrolisan, zadržavao se uglavnom na guzi i međunožju.
- Sva si opasna - rekoh joj iznenada, kad smo već bili nadomak cilja.
- Što me, bre, zezaš stalno... - reče ona mazno i pokaza na gomilu ljudi koja se čvarila na betonu pored bazena. - Sa'će se brčkamo!

Moje strogo kontrolisano voajerisanje nastavilo se i pored bazena. Beležio sam i analizirao svaki moj pogled upućen Ani, u koju sam sigurno bio zaljubljen. To joj i rekoh, pored tuševa.
- Volim te, znaš.
Ona nije bila od onih koje padaju na svaku reč, no znala je da ja retko govorim takve stvari, a i osećala je da je iskreno. Pogledala me i stresla se umesto odgovora...

Dok sam zvonio na Janina vrata, prebirao sam po sećanju ne bih li našao još nešto što nisam uključio u izveštaj. No, stvar je bila krajnje prosta.
- I? Da čujem - upitala me Jana čim je otvorila vrata.
- Sise, dupe, noge, usta... Eto...
- Bitango jedna! Svi ste, bre, kreteni... - ošamarila me je i zatim raspustila kosu, cereći se. Onda je, kao i svake večeri, skočila na mene, obuhvatajući me rukama i nogama. - Tu... U hodniku - mucala je već, sva zadihana.


Izvor: Glas Javnosti \ Igor Ćuzović

 

Nista mi nije jasno?!

kooonacno sam ukapirala-Jana i Ana su ista riba       

stvarno......

ово је стварно велика мистерија жено зеко