Zanimljiva anegdota iz porodičnog života Nikole Ćetkovića. –Iz ‚‚Prisećanja i zapisa“ prof.dr Desanke Kosanović-Ćetković

‚‚Može se reći da je malo građana koji nisu manje ili više opterećeni odnosima između Srbije i Crne Gore“, piše u svojim Prisećanjima i zapisima  prof. Dr Desanka Kosanović-Ćetković, koja je ceo svoj radni vek provela na Infektivnoj klinici Medicinskog fakulteta Beogradskog univerziteta“. Međutim, ovaj odnos nije od juče, a posebno je poostao aktuelan 1945-1946. godine posle članaka Milovana Đilasa da je u Narodnooslobodilačkoj borbi istovremeno konačno rešeno i nacionalno pitanje, te je tako priznata i crnogorska nacija“.
‚‚To se odrazilo ne samo na mnoge segmente života zemlje, nego i na životi odnose mnogih porodica i pojedinaca. Već 1945. godine počela je zamena ličnih karata u Beogradu, a na osnovu ranije podeljenih formulara, u kojima je svako, pored ostalog, trebalo da navede i svoju nacionalnu pripadnost. Upravo tada nastaju veliki problemi u mojoj porodici.
Stariji brat i ja smo bili komunisti, učesnici Narodnooslobodilačke borbe i logoraši. Bilo nam je 'jasno' da mi kao članovi komunističke partije možemo biti samo Crnogorci. Tako smo se izjasnili u formularima i bez problema brzo dobili lične karte u Ozninom odeljenju u Čika LJubinoj ulici.

Uporni oficir Ozne
Posle nekoliko dana naisto mesto došao je i naš otac Nikola Ćetković, star 62 godine i umesto lične karte dobio – 15 dana zatvora!
Naime, on se izjasnio da je Srbin i nadležni oficir mu nije dao ličnu kartu, jer on ne može biti Srbin nego crnogorac rođen u Podgorici. Otac nije hteo da odstupi od svoje izjave i tada je nastalo njegovo uporno dokazivanje istorijskih činjenica, ali i stradanje.
Tvrdio je da je on od detinjstva znao da je Srbin, pa je zato decembra 1915. krenuo preko Albanije do Krfa i dalje. Moj otac je 1909. godine u Beču završio studije i mogao je mirno da sačeka austrijsku okupaciju Crne Gore i da kao njihov student i poliglota dobije visoko zvanje, kao i ličnu sigurnost, ali on je, kao patriota i Srbin krenuo sa srpskom vojskom i njenom sudbinom. Govorio je oficiru Ozne da se otac srpske dinastije Nemanja rodio kao i on – u Podgorici, u Ribnici na Zeti, i da je Nemanjin sin Sveti Sava osnovao prvu srpsku arhiepiskopiju.
No, to nije bilo dovoljno, pa su Nikolu Ćetkovića zbog njegovih patriotskih ubeđenja zatvorili u Oznin zatvor, gde je na golom betonu odležao punih 15 dana. Oficir ga je svakodnevno izvodio na saslušanje i pitao: 'Jesi li ti Nikola Ćetković Crnogorac ili Srbin?'. Moj otac je na to odgovarao stihovima Njegoša i kralja Nikole o srpstvu i navodio istorijske činjenice da su Srbi i Crnogorci jedan narod, ali – uzalud.
Posle odležanih više od dve nedelje u zatvoru i istrajnosti moga oca u njegovim stavovima, data mu je lična karta u kojoj je ipak stajalo da je on, Nikola Ćetković – Srbin.
Mi, njegova deca, nismo odobravali njegovo držanje u Ozni, niti njegovo 'srbovanje', jer su nama kao komunistima bili odmah 'jasni' Đilasovi stavovi o crnogorskoj naciji. Zato smo našeg oca svi spontano bojkotovali kada se vratio kući, iako smo ga mnogo voleli i poštovali. On je naš bojkot prihvatio dostojanstveno, bez ijedne reči osude i prekora, iako smo svi mi tada jeli njegov hleb.

Slepi poslušnici
Bio je hladan zimski dan nove 1946. godine i svi smo sedeli u trpezariji, koja se jedina i grejala, a mi deca se spremali za ispite. Tada je naša majka prekinula mrtvu tišinu i zapitala oca šta da napiše u formularu – rubrika za nacionalnost. On joj je odgovorio da je ona znala da je Srpkinja za vreme Balkanskih ratova i oba svetska rata i zašto ga to baš sada pita.
Naša majka je znala i osećala da je očev stav već mnogo naškodio nama kao komunistima i htela je da nas zaštiti od daljih nemilih posledica. Zato je jasno izjavila da će ona biti uz svoju decu, to jest kao i mi – Crnogorka.
Otac je bio iznenađen, ali ne i poražen. On je naglo ustao i obratio se majci hladnim glasom da ona od sutra više neće biti njegova žena. Majka je  zaplakala i opomenula ga da bi takav razvod braka bio velika sramota za našu porodicu i da time preuzima veliku odgovornost za 'nafaku' (sudbina, udadbena sreća) svoje tri odrasle kćeri.
Na to je otac dostojanstveno odgovorio da svako bira svoj put, a da on neće ni zbog koga i ni zbog čega izdati pripadnost svome narodu. Majka je dobro znala da otac neće promeniti svoj stav, pa ga je, izmenivši taktiku, umiljato upitala: 'Nikola, ti veliš da smo mi Srbi. Pa kako smo mi Srbi mogli roditi đecu Crnogorce? Reci mi, Nikola, kako?'
A otac mirno odgovara: 'Danice, čedo moje, mi smo Srbi, a rodili smo slepe poslušnike. Plačimo, jadnice, plačimo!'
Naš otac Nikola Ćetković umro je 1957. godine pred prvi posleratni popis stanovništva. Sa prekornim sećanjem na naš bojkot oca i naše tadašnje nacionalno opredeljenje, mi, njegova deca, spontano smo se izjasnili kao Srbi“.

 Miodrag Maksimović
(Politika, 24/02/2002)

Selim u Srpski nacionalizam.