... iz mog ugla



    Imam 18 godina i uskoro ću postati svršeni srednjoškolac, ali me to ni po čemu ne čini jedinstvenim. Ono što me određuje u prostoru i vremenu je činjenica da sam Srbin i da beskrajno volim svoju zemlju. Uzimam zato sebi slobodu da iz ugla mladog, kritički nastrojenog uma napišem kratak osvrt na protekla dva veka njene istorije.
    U godinama jubileja obično se svode neke računice. Pa, šta smo to onda mi uradili od one davne 1804. godine, kada je besmrtni Vožd rešio da stane na megdan svemoćnom turskom sultanu?
     Bili smo kneževina, kraljevina, republika i državna zajednica. Zbacili smo dve dinastije, sami ili uz pomoć drugih ubili nekoliko vladara, a jednog uhapsili i poslali u inostranstvo da mu tamo sude. Srušili smo tri najveće imperije u novijoj istoriji sveta, a umalo da se to desi i četvrtoj. U svim ratovima smo pobeđivali ili bili na strani pobednika, a onda, u miru, gubili sve što je osvojeno. Imali smo najhrabrije vojskovođe, ali smo ih se odricali posle dobijenih bitaka. Jurišali smo kada su se drugi povlačili i odstupali kada je trebalo ostati. Branili smo Vukovar a izgubili Kosovo. Nismo trpeli tuđu tiraniju, a svoje se nismo stideli. Od saveznika smo pravili neprijatelje, prijateljima previše verovali, jedni druge istrebljivali. Čitave nam generacije zameniše carstvo zemaljsko carstvom nebeskim. Ujedinjavali smo se i razjedinjavali, grešili i bili grešni. Grešili su i drugi, ali nama nije oprošteno. Dođoše da nas kazne, da spasu te druge od nas i nas od sebe samih. Poslaše nam pametne bombe da nas pameti dozovu. Uzalud.
    Pamćenje nam je bilo kratko, klanjali smo se tuđim svetinjama, slali u svet svoje najumnije glave, a onda sebi pripisivali njihovu slavu. Grabili smo se oko vlasti, otimali od bližnjih, činili sve na sopstvenu štetu, kao da nas je pratilo prokletstvo one srpske glave iz Radovanjskog Luga, otsečene kumovskom rukom.
    Ali, nije uvek sve bilo tako crno. Jer, da jeste, zar bi nas i ovoliko ostalo? Imala je Srbija i svoje svetle trenutke. Oni su obično nailazili posle velikih nesreća. Tada bi, u inat dušmanima, podigla svoju ponosnu glavu i, ranjena i osiromašena, kretala dalje, prateći neku nedostižnu viziju, zbog koje je bilo vredno ponovo platiti danak u krvi i izgubiti svoje najbolje sinove. Zbog te i takve Srbije, odajući poštu žrtvama i praštajući dželatima, mi, deca odgajana na svetosavlju, ostajemo danas ovde. Da za svoju zemlju osmislimo i izgradimo budućnost dostojnu čoveka.

Веома фин текст.

@ SF

Ovdje je riječ o tipičnom kompleksu "malih naroda velike povijesti."

Osim što si me na jednom mjestu povukao za jezik, al ću prešutjeti, jer znam  da ti nije namjera provocirati, htio bih samo reći da ne trebaš gledati tako pesmistično.

Svi mi koji živimo u odgoju konstantne ugroženosti i zanemarenosti koji put im se ne možemo oduprijeti. Reći da su sve te priče o veličini i zanemarenosti ipak ponajviše samo mitovi još nam djeluje kao izdaja nekih pradavnih svetinja.

Znam da će netko na ovo reći:"ah, to ste vi Hrvati, odnarođeni Srbi, vi se sebe sramite, al mi ćemo čuvati naše svijetle tradicije....", al ako se bilo tko od nas zamisli vidjet će da smo si nevolje uvijek nanosili sami, a uspjesi su nam ipak uvijek bili vezani uz druge. Ovo što ti reče "srušili smo tri imperije." Sami? Možeš u to vjerovati i željeti vjerovati, ali......

Ne vidis da se zajebavam u tekstu? Nisi to primetio posebno kod onoga sto ide odmah nakon toga? a zamalo i cetvrtu
Cinjenica je da smo uvek turali nos u takve stvari, i da jesmo par puta ozbiljno zatersli svet... ali ovo je vise prozivanje nas samih nego nekog drugog.
Zasto je ovo napisano?
Zato sto mi je profesor rekao da napisem tekst od dva veka srpske drzavnosti, pa sam ga ja onako telece pogledao i upitao KOJA 2 VEKA? I on mi kaze pa poslednja...
Reko covece, aman, reci mi koliko je godina za tih 2 veka srbija bila drzava?
Pa ... nije u tome sustina...
Ja kazem jeste i on zacuti

To ne znači da ti nemaš što da napišeš . Moja je sestra dobila za domaći uradak da napiše ukratko povijest Splita i fino se potrudila i donila dvadesetak stranica ispisanih o Splitu . Učiteljica kaže da je mogla i manje napisati , a ona njoj da i jest , jer da je samo ponešto takla , a da ona zna još puno ...
Htjela sam samo reći da i kad ste bili pod Turcima , ipak ste bili Srbi , zar nije tako ?

Svakako, to niko ne porice, ali kakve to veze ima sa nasom DRZAVOM i nasom DRZAVNOSCU [=nezavisnoscu?]
Nemam ja nista protiv da je tema 1000 godina srpske istorije, ali 2 veka moderne srpske drzave ili 2 veka srpske drzavnosti... koja? imalo je 2 veka... 1189 - 1389 ... al sumnjam da su na ta 2 veka mislili

Dobro jutro svima !
Ne znam zašto , ali ova vaša tema o nacionalizmu bi možda tribala bit preimenovana u DOMOLJUBLJE , bar je izraz lipši , a nas Hrvate ne bi privlačio ka i magnet .
Split postoji 1 700 i nešto godina , i njegova se povijest ne može napisati unazad " DVA VEKA " , prvo ; nije pristojno , a drugo ; nije moguće ! I basta ! Kada su Slaveni stigli u 7 stoljeću na Jadransko more i zatekli palaču , morali su ostat zauvjek uz takvu lipotu .... i nisu Hrvati došli , nego smo još onda bili svi Slaveni , i nisu Hrvati napravili Dioklecijanovu palaču nego Rimljani , i nisu naišli na Srbe nego na Rimljane i Ilire .... neke istine su ipak samo istine i nikako drugačije .
POZDRAV

Ne kontas poentu...
Nije mi najjasnije zasto....
Ne poricem ja da srbija/hrvatska i sl imaju dugu istoriju, nego mi nije jasna tema i njena poenta.
Ko kad bi ti pisala o 200 godina moderne hrvatske samostalne drzave, a zna se koliko dugo ste samostalni.

Шта ћеш, нису људи навикли да имају држву па им ни појам државности није  јасан   .

Nemo podjebavas, nije lepo