п.с. друге теме су закључане или застареле на другим подфорумима.

ТАЈНИ ПРЕГОВОРИ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ИТАЛИЈЕ
Иво Андрић: Албанију би требало поделити
Иван Миладиновић | 19. април 2015. 21:30 | Коментара: 51
На захтев Милана Стојадиновића будући нобеловац сачинио службени подсетник за Министарство иностраних дела. Из Приштине су тражили да се Андрић избрише из програма за књижевност




Иво Андрић
ИВО Андрић је, као високи чиновник Министарства иностраних послова, више од две године, од 1937. до 1939, обављао дужност заменика министра иностраних послова. Милан Стојадиновић је истовремено био и председник Владе и министар иностраних послова, Андрић је, као дипломата од каријере, био први човек Министарства. Након пада Стојадиновића са власти, Андрић је постао амбасадор у Берлину.

Гроф Галеацо Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова, посетио је Југославију јануара 1939. године. У сусретима са Миланом Стојадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања из односа двеју земаља.

У Бељу, Стојадиновић и Ћано ће водити тајне преговоре, а Мусолинијев зет је понудио поделу Албаније (тај предлог кнез Павле ће доцније одбити). Високом италијанском госту приређена је "теревенка" са посебно одабраним дамама. Корпулентни Стојадиновић, у заносу доброг расположења, попео се на сто, са намером да одржи здравицу. Међутим, астал се сломио и председник краљевске владе се нашао на патосу затрпан јелима са трпезе.

На Стојадиновићев захтев, сачињен је службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарства. На првој страни подсетника пише: "Реферат г. Андрића 30. И. 1939." (Овај докуменат се чува у Архиву Србије - "Фонд Милана Стојадиновића", кутија 37.)



МИЉЕНИК НОВЕ ВЛАСТИ
РЕАГОВАЊЕ Родољуба Чолаковића је симптоматично за став који су комунисти имали према лику и делу Иве Андрића. Као што су ретуширали званичну фотографију приликом потписивања Тројног пакта у дворцу Белведере у Бечу, на којој се, природно, налазио и његова екселенција амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој др Иво Андрић, тако су настојали да се од јавности сакрије све оно што је Андрић чинио пре Другог светског рата.
Текст ове службене белешке први пут је објављен у "Часопису за сувремену повијест", 1977, ИX, бр. 2 (24), стр. 77-89. Хрватски историчар Богдан Кризман је био уредник овог издања и документ је, заједно са Кризмановим коментарима штампан под насловом "Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939. године".

Своје друго објављивање Андрићева белешка је имала 1988. године, у "Свескама", Задужбина Иве Андрића бр. 5. које је тада уређивао песник Слободан Зубановић.

У закључку овог документа који се бави хронологијом историјских прилика и односа, и има 20.734 словна знака, Андрић пише:

"Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза северне и јужне Србије са Јадраном", писао је Андрић. "Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.000 до 300.000 Арбанаса, али су они већином католици чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава."



ИЗБЕЋИ СУКОБ СА ИТАЛИЈОМ
У СЛУЖБЕНОМ подсетнику, Аиде мемоире о албанском питању, за интерну употребу у Министарству иностраних послова, Иво Андрић, између осталог, пише: "При процени целог овога питања (подела Албаније) треба имати у виду да на сваки начин морамо гледати да избегнемо било отворен било прикривен сукоб са Италијом. Исто тако треба избећи и то да Италија сама окупира целу Арбанију и да нас угрози на врло осетљивим местима, према Боки Которској и према Косову", писао је Андрић.
Истовремено са објављивањем Андрићевог списа у целости, "Свеске" су донеле и полемику која је уследила после Кризмановог чланка. Тадашњи председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића Родољуб Чолаковић протестовао је код главног уредника "Часописа за сувремену повијест" др Ивана Јелића. Полемика Чолаковић-Јелић-Кризман чува се у задужбини Иве Андрића (Центар за документацију, Инв. Бр. 1156-1159).

Чолаковић приговара Кризману за реченицу: "Андрић није био успјешан само на пољу књижевности него је биљежио успјехе и у дипломатској каријери"! Кризман још каже да је "Андрић остао на положају изванредног посланика и опуномоћеног министра све до напада Њемачке на Југославију... да би се вратио у окупирани Београд гдје је - повучен и пензиониран, али списатељски врло активан - дочекао ослобођење". Чолаковић признаје да је Андрић у новембру 1941. године пензионисан, али подвлачи да Андрић никада није примао пензију јер је одбио да је прима. Чолаковић, такође, подсећа Кризмана да је Андрић одбио сваку могућност да се објављују његова дела за време окупације. На Кризманову тврдњу да су "неточне приче о Андрићу да је он у знак протеста због потписивања и формалног приступа Тројном пакту 25. марта 1941. дао оставку на положај посланика у Берлину", Чолаковић одговара:

"Већ 20. марта 1941. године, Андрић је упутио писмо Цинцар-Марковићу: 'Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем са ове дужности ослобођен'", пише Чолаковић, сматрајући да је ово оставка и став против приступања пакту.

Иво Андрић после предаје акредитива Хитлеру

Др Богдан Кризман доказује сасвим супротно и одговара:
"Претпостављате ли, друже Чолаковићу, да би га Стојадиновић унаприједио за свога најближег сурадника да се Андрић није - бар у главним линијама - слагао са његовом (односно кнеза Павла) генералном вањскополитичком линијом? Иво Андрић био је заправо врло успјешан у дипломатској каријери до 1941. године. Без подршке неке одређене грађанске странке, без добрих веза у чаршији, а познат по свом ранијем дјеловању у омладинском покрету у Аустроугарској, ушао је у министарство вањских послова у Београду 1920. год. и ту брзо напредовао. Није га омела ни епизода с масонском организацијом када је из организације (ложа Доситеј Обрадовић) био искључен због љубавне афере (1926), што сам у мом 'необјективном' и 'недобронамјерном' чланку свјесно прешутио. За разлику од других књижевника-дипломата (Јован Дучић, Милан Ракић, Сибе Миличић, Милош Црњански и други) Андрић је за вријеме министровања Милана М. Стојадиновића постао 5. XИ 1937. његов помоћник, дакле највиши чиновник у том изразито политичком министарству", примећује Кризман. "Послије Стојадиновићева пада Андрић одлази у Берлин за изванредног посланика и опуномоћеног министра гдје остаје све до напада Њемачке на Југославију. Мислите ли, друже Чолаковићу, да би му Њемци удијелили агреман да није био за њих као Стојадиновићев човјек у министарству персона грата? Добро познам архиве нацистичког министарства вањских послова из тог раздобља и нигдје нисам нашао забиљешку да би се њемачка страна икада тужила на Андрића. Напротив, Љубо Бобан у књизи 'Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1929-1941. Из повијести хрватског питања' ИИ, Загреб 1974, стр. 348 наводи да је у јуну 1940. њемачки посланик Хирен говорио свом талијанском колеги да би, по његовом мишљењу, најбоље рјешење било кад би на чело владе дошао Б. Максимовић, а за министра вањских послова Стојадиновић.


Милан Стојадиновић дочекује грофа Ћана у Београду

Дотадашњи министар вањских послова Цинцар-Марковић могао би се вратити у Берлин као посланик, а Андрић могао би преузети мјесто помоћника министра вањских послова. Италијан у извјештају грофу Ћану, истиче да у тој Хиреновој изјави види не само његово особно предвиђање и жељу него и смјер њемачке оријентације у кризи југославенске владе. Позната су Андрићева писма из фебруара и марта 1941. године, али разлог Андрићева (оправданог) незадовољства лежи у ангажирању Данила Грегорича као тајног емисара и посредника Милана Антића и Драгише Цветковића у Берлину - иза Андрићевих леђа као тамошњег посланика. Зато Андрић у цитираном писму од 20. ИИИ 1941. спомиње 'службене' и 'личне многобројне и императивне разлоге' који му налажу да буде ослобођен дужности посланика и што прије повучен с положаја. Да ли се у писму наводи његово евентуално политичко неслагање с курсом владе Драгише Цветковића?"

Једна од последица полемике био је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела бришу из програма за наставу књижевности.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:544163-Ivo-Andric-Albaniju-bi-trebalo-podeliti

nobelova nagrada narocito u to vreme je velika stvar...

ali nije ni izbliza toliko velika koliko su veliki pisci koji je nisu dobili zbog andrica...

На паради у Берлину, Хитлер и принц Павле, иза њих Иво Андрић, у јуну 1939. године

Бошњачки академици Андрића упоредили са Хитлером?!



12.01.2017 10:36 34 МОСТАР - У мостарском Центру за културу одржана је промоција књиге Русмира Махмутћехајића “Андрићевство: Против етике сјећања“, на којој су српског нобеловца упоредили, ни мање ни више, него са Хитлером! Представљачи Махмутћехајићевог дјела тврде како представља "прво цјеловито испитивање односа националистичких, оријетнталистчких и културно расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву". Успоредба Андрића с Хитлером Посланик "мултиетничког" СДП-а у Скупштини Херцеговачко-неретванског кантона Нерин Диздар изјавио је како је "Андрић декадентнима увијек означавао само Турке, муслимане и ислам", истичући да бројни књижевници који га бране, попут Ивана Ловреновића и Миљенка Јерговића, "не желе признати његов расизам" Наводи и како не стоје аргументи да је Андрић био паметан, па није могао бити националист, јер су "и Адолф Хитлер и Добрица Ћосић и Војислав Шешељ били паметни!" Након поређења са Хитлером, Диздар је своју "аргументацију" о Андрићевом расизму пронашао у његовој докторској дисертацији, истичући како су Андрићеве књиге за резултат имале "геноцид над Бошњацима, посебно у Вишеграду". У прилог томе навео је и чињеницу да Андрића данас цитирају хрватски и српски политичари, попут Милорада Додика, Војислава Шешеља, Ивана Мусе па чак и бившег предсједника Хрватске Иве Јосиповића. И други учесници промоције ове "књиге" Андрића су оптуживали за "негативан однос према муслиманима и Босни", а његову књижевност описивали као "велики антибосански пројект, великосрпски пројект, резултат Недићевог режима, у ком су добри Бошњани приказани као реметилачки фактор". Универзитетски професор Вахидин Прељевић Андрића је назвао “фантомским монструмом који је фалсификовао историју“, истичући да су његова дјела користила "у пропагандне сврхе током рата у БиХ". Књижевни теоретичар Сањин Кордић тврди како су “Андрићеви романи дијелом расистички, али је позивао јавност да их, ипак, чита и суочи се с њима кроз процес 'детрауматизације'“. Публици се на крају промоције, обратио се и сам аутор "књиге", Русмир Махмутћехајић који је рекао, да "уколико би имао било што рећи на излагања својих колега, морао бих написати нову књигу, а то би сигурно било о свемирском питању – питању Босне“. (Дневник.ба)
http://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Necuveno-Bosnjacki-akademici-Andrica-uporedili-sa-Hitlerom/407506

retardi iskompleksirani

andrić je bio srbomrzac, a i mrzeo je srbe

​Андрићево дело између „расизма” и „пророштва”


Недавна мостарска конференција о Иви Андрићу наставак приче у којој писца неки сматрају „расистом”, у чему други налазе испразно демонизовање

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Да ли је Иво Андрић, описујући у својим романима властито уметничко опажање стварности и историјских токова у вековима ровитој Босни, на својим страницама можда делимично описао и актуелне покушаје превредновања свог дела, у којима једни виде демонизовање највећег писца ових простора, јер они други у реченицама нобеловца препознају и „расизам”?

Добар део сарајевске академске јавности углавном се не изјашњава о оспоравању Андрића, Бранка Ћопића, Његоша или Меше Селимовића, које долази од дела бошњачких интелектуалаца и политичара, па остају упамћене изјаве академика Мухамеда Филиповића, који је о Андрићевом делу рекао да је „БиХ нанело више штете него ли све војске које су харале њоме”, или Алије Изетбеговића, за кога је Иво Андрић, како препричава режисер Емир Кустурица, „подворничко копиле пуно мржње”.

Последња у низу јесте мостарска конференција есеја Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања”, с које су се у разним контекстима анализе Андрићевог дела, сем паралела с Хитлером, могле чути и квалификације „расизам”, а књижевност нобеловца оквалификована је као „великосрпска”, чиме су створене „претпоставке за геноцид”. Књижевне корене геноцида над Бошњацима некадашњи реис Мустафа Церић пронашао је и код Његоша, у „Горском вијенцу”, а један сарајевски лист недавно је објавио текст под насловом „Бранко Ћопић учествовао у масакру Бошњака у Великом Дубовику”, о злочинима почињеним од стране „партизана, то јест четника”.

Један од учесника недавне мостарске конференције, Нерин Диздар с Факултета хуманистичких студија у Мостару, говорећи за наш лист о Андрићевим личним ставовима у контексту „расног смисла”, цитира извод из Андрићеве докторске дисертације: „Подмитљивост коју су, како изгледа, Турци као порок своје расе испољили већ при првој појави, временом се, током опадања њихове моћи, све више повећавала, ширећи свој штетан и разоран утицај у земљи”.

Анализирајући ове реченице и наглашавајући нужност расправе о свим питањима, Диздар поставља питање: „Како називамо особу која говори о ’пороку расе’?”

„Уз тезе о претњи ’европском човечанству’ од очито ’нечовечних’ муслимана, Андрић детаљно елаборира тезу о ’пороку турске расе’”, образлаже Диздар замерке Андрићу.

Диздар верује у то како идеја да одређене групе имају одређени „менталитет” није ништа до „расистичко уверење о укорењеним облицима понашања и размишљања”, па пита који је, према томе, менталитет муслимана? „Муслимани у Андрићевој перспективи, с којим су дакле суочени Срби и Хрвати (’наши’), су набијачи на колац, подмукли страни елементи, претња хришћанској Европи, нагонски агресивна и примитивна раса”, износи Диздар своје тумачење за наш лист.

Тим поводом историчар Вук Бачановић за портал „дневник.ба” запажа: „Напокон, није ни свака антипатија расизам. Андрићева антипатија према умирућем и декадентном Османском царству, као и антипатија савременог слободоумног човека према режиму какав је нпр. данас саудијски или ирански, аутоматски не подразумева да тај неко прижељкује извршавање геноцида над Саудијцима, Иранцима или муслиманима генерално, већ, једноставно, његово право на слободу мишљења и антипатије”.

Покушаји оспоравања Андрића за професора Ранка Поповића са Филолошког факултета у Бањалуци нису ништа неочекивано, јер је та искра у латентној фази прво тињала док су политички услови били такви, али је све време постојала у оквиру афирмације муслиманске нације. Такве намере описује као „демонстрацију зловоље и бесмисла”, јер код Андрића „нема ништа од оног што покушавају да му припишу”.

„Његово приближавање српској литератури, имајући у виду његову светску величину, одредило је став оних који прекрајањем истине покушавају да га оспоре, што не могу било чиме бранити, ни правдати”, каже нам Поповић.

Вахидин Прељевић са Филозофског факултета у Сарајеву каже да је одлика сваког великог књижевног дела, које је по природи ствари слојевито и вишезначно, да изазива различите, па и опречне интерпретације, и додаје: „Немам ја проблем с тим што неко не воли Андрићеве текстове или их чита на другачији начин. Проблем настаје кад се у неким наводним ’читањима’ помешају фикција и факција, поетска визија и историјска истина, па се тумачења претворе у идеолошки, па и политички образац, који нема везе с Андрићем, али има с његовим наводним ’браниоцима’ и ’нападачима’ на свим странама подједнако.”

Оспоравање, каже бањалучки књижевник Ранко Рисојевић, долази од оних који се, као интелектуалци, теоретски гнушају теорије одраза, али који у пракси иду много даље и траже од писца да положи рачун на који начин бира своје ликове како би кроз њих описао Босну. „Андрићево дело даје Андрићеву Босну, а не историјски дату Босну”.

Игор Симановић, с Филолошког факултета у Бањалуци, појаснио нам је да није ништа ново да се нека матрица или друштвено-политички оквир покушава наметнути као модел за ишчитавање текста неког писца. „Слика Андрићеве Босне толико је снажна и уверљива да они којима се то не свиђа више говоре о себи него о самом Андрићу”. Примећује и да, кад би неко тако „искривљено читао” Андрића или било којег писца, онда би га могао са сваке стране оспоравати, јер „у сваком делу можете наћи речи да искривљеном логиком аргументујете такве квалификације”.

Историчар Вук Бачановић написао је како су се, након што је Бранко Ћопић дефинитивно проглашен четником и непријатељем „сваког иоле образованог Бошњака”, а Меша Селимовић неписмењаковићем иза чијих дела стоји мрачни господар Добрица Ћосић, конструктори бошњачке стварности вратили свом омиљеном узрочнику свих историјских недаћа – Иви Андрићу.

rece i ostade ziv!

Мрзео је Србе потурице.

 

Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску


Студија Иве Андрића, нашег јединог нобеловца, о албанском питању, први пут је обелодањена 1977. године у загребачком „Часопису за сувремену повијест“. Непосредно после тога стигао је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела избришу из програма за наставу књижевности.


Иво Андрић, поштанска марка из 1983. године

Јануар је 1939. године. Иво Андрић је заменик министра иностраних послова. Пошто је Милан Стојадиновић истовремено председник Владе и министар иностраних послова, Андрић је, као дипломата од каријере, био први човек Министарства.

Тих дана гроф Галеацо Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова, посетио је Југославију. У сусретима с Миланом Стојадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања из односа двеју земаља. У Бељу, Стојадиновић и Ћано ће водити тајне преговоре, а Мусолинијев зет је понудио поделу Албаније (тај предлог кнез Павле ће доцније одбити). За ту пригоду, на Стојадиновићев захтев, сачињен је службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарству. Аутор је наш једини нобеловац Иво Андрић. На првој страни тог подсетника, који се налази у Архиву Србије и има 20.734 словна знака, пише: „Реферат г. Андрића 30. I. 1939.“

У том документу, који се бави хронологијом историјских прилика и односа, Андрић пише: „При процени целог овога питања (подела Албаније), треба имати у виду да на сваки начин морамо гледати да избегнемо било отворен, било прикривен сукоб са Италијом. Исто тако треба избећи и то да Италија сама окупира целу Арбанију и да нас угрози на врло осетљивим местима, према Боки Которској и према Космету…“

„Поделом Арбаније“ – пише даље Андрић – „нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином католици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.“

У закључку се каже: „Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза северне и јужне Србије са Јадраном“, писао је Андрић.

Иван Миладиновић

извор: Новости

БОСНА ЈЕ ЗЕМЉА МРЖЊЕ И СТРАХА – Писмо Иве Андрића из 1920.
 Twitter  Facebook  Google +  Linkedin  Comments
Драги пријатељу,

(..) Да пређем одмах на ствар. Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха. Али да оставимо по страни страх који је само корелатив те мржње, њен природан одјек, и да говоримо о мржњи. Да, о мржњи. И ти се инстинктивно трзаш и буниш кад чујеш ту реч (то сам видео оне ноћи на станици), као што се сваки од вас опире да то чује, схвати и увиди. А ствар је баш у томе што би то требало уочити, утврдити, анализирати. И несрећа је у томе што то нико неће и не уме да учини. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини. Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.


Иво Андрић; фото: Стеван Крагујевић

Ја знам да мржња, као и гнев, има своју функцију у развитку друштва, јер мржња даје снагу, а гнев изазива покрет. Има застарелих и дубоко укорењених неправди и злоупотреба, које само бујице мржње и гнева могу да ишчупају и отплаве. А кад те бујице спласну и нестану, остаје место за слободу, за стварање бољег живота. Савременици виде много боље мржњу и гнев, јер пате од њих, али потомство ће видети само плодове снаге и покрета.

Знам ја то добро. Али ово што сам гледао у Босни, то је нешто друго. То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминован део једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху. Мржња која диже човека против човека и затим подједнако баца у беду и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер таква мржња као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква и постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.


Иво Андрић, 1922. године

Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари и није тако чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непорозним дубинама олујне мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час. Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају.

И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човек улази неприметно и заобилазно у све његове, и најбоље поступке.

Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна и врлине говоре и делују често мржњом. Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. и, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човек срести око богомоља, манастира и текија.).

Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнела и тлаченог заједно са мрским тлачитељем.

Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста река и планина, а предмети ваше одвратности и мржње ту су поред вас, у истој вароши, често са друге стране вашег авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дела, а ваша мржња прелази врло лако на дело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају.



У некој Мопасановој приповеци има један дионизијски опис пролећа који се завршава речима да би у такве дане по свим угловима требало излепити огласе: „Грађанине француски, пролеће је, чувај се љубави.“ Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем, осећању чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње. Јер тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено две различите вере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је, напротив, неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника.

Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе. Знам да ми се на то може одговорити, и са доста права, да се у том погледу ипак примећује известан напредак, да су идеје XIX века и овде учиниле своје, а да ће сада после ослобођења и уједињења све ићи много боље и брже. Бојим се да није сасвим тако. (Ја сам, чини ми се, за ово неколико месеци добро видео страшне међусобне односе мећу људима разних вера и разних народности у Сарајеву!)

Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: „Брат је мио, које вере био“ или „Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси“. „Туђе поштуј, а својим се дичи“, „Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика“. Али одувек је у босанским грађанским круговима била доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је уклања и не спречава у растењу. Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дремају стари нагони и каиновски планови, и да ће живети док год не буду потпуно измењене основе матерјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то време, и ко ће имати снаге да то? Једном ће доћи, ја у то верујем, али ово што сам видео у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив.


Иво Андрић

Ја сам о томе размишљао, нарочито последњих месеци, кад сам се још борио са одлуком да заувек напустим Босну. Разумљиво је да не спава добро човек који се носи таквим мислима. И ја сам лежао поред отвореног прозора у соби у којој сам се родио, напољу је шумела Миљацка наизменице са ветром ране јесени у још обилном лишћу.

Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом.  (…)

Иво Андрић 1920. године