IN < - Ivo Andric - >LO
<< < (32/73) > >> :: Odgovori!
Autor: SerbianFighter :
Ova Avdagina kći bila je na oca ne samo likom i izgledom nego i bistrinom i rečitošću. To su znali najbolje momci koji su na svadbama i sastancima pokušavali da je jevtinim laskanjima ili smelim šalama pridobiju ili zbune. Njena veština u govoru nije bila ništa manja od njene lepote. Zato se u pesmi o Avdaginoj Fati (o takvim izuzetnim stvorenjima pesme niknu odnekud same!) pevalo:

Mudra li si, lijepa li si,
Lijepa Fato Avdagina!

Tako se pevalo i govorilo u kasabi i oko nje, ali je bilo vrlo malo njih koji su imali hrabrosti da zaprose devojku sa Veljeg Luga. A kad su i oni svi redom odbijeni, oko Fate se brzo stvorila praznina, onaj krug divljenja, mržnje i zavisti, nepriznavanih želja i zluradog iščekivanja koji redovno okružuje stvorenja sa izuzetnim darovima i izuzetnom sudbinom. Takve ličnosti o kojima se peva i govori odnese brzo ta njihova naročito sudbina, a iza njih umesto ostvarenih života ostane da živi pesma ili priča.

Često se dešava kod nas ovde da devojka koja je na velikom glasu ostane upravo zbog toga bez prosaca i »pousjedne«, dok se lako i brzo poudaju devojke koje joj nisu ni po čemu dorasle. Fati se to nije desilo, jer se za nju našao prosac koji je imao i smelosti da je zaželi i veštine i istrajnosti da postigne cilj.

U ovom nepravilnom krugu koji sačinjavaju višegradska kotlina, tačno na protivnoj strani od Veljeg Luga nalazi se zaselak Nezuke.

Iznad mosta, nepun sat hoda uz vodu, u samom onom sklopu strmih bregova iz kojih kao iz mrkog zida izbija Drina u naglom zaokretu, ima uska povlaka dobre, rodne zemlje na stenovitoj obali reke.

To je nanos od reke i strmoglavih potoka sa Butkovih Stijena. Na njemu su njive i bašte, a u strani strme livade sa tankom travom, koje se pri vrhovima gube u vrletnom kamenjaru i mrkom šipražju. Ceo zaselak je svojina begova Hamzića, koji se prezivaju i Turkovići. Na jednoj polovini žive pet do šest kuća čivčija a na drugoj su kuće begova braće Hamzića sa Mustaj begom Hamzićem na čelu. Zaselak je zaturen i osojan, bez sunca ali i bez vetra, bogatiji voćem i senom nego žitom. Opkoljen i pritešnjen sa svih strana visokim, strmim brdima, veći deo dana je u senci, a uvek u tišini, tako da se svaki doziv čobana i svaki jači pokret bronze na govečetu čuju kao glasna i mnogostruka jeka s bregova. Do njega vodi svega jedan jedini put iz Višegrada. Kad čovek pređe most, izlazeći iz kasabe, i napusti glavni drum koji skreće desno, niz reku, pa se spusti do same rečne obale, nailazi na usku kamenu stazu koja ide ulevo od mosta, pustom vrleti, uz Drinu, pored same vode, kao beo porub na mrkoj strmini koja se spušta u reku. Konjanik i pešak na tom putu, posmatrani odozgo s mosta, izgledaju kao da idu po uskom brvnu između vode i krša, a lik im se pri hodu stalno ogleda u mirnoj zelenoj reci.

To je put koji vodi iz kasabe u Nezuke, a iz Nezuka nema dalje puta, jer nit ima kud da se ide ni koga da putuje. Samo iznad kuća, u strmoj strani, obrasloj retkom šumom, usečene su dve duboke bele vododerine uz koje se pužu čobani kad idu stoci u planinu.

Tu je velika i bela kuća najstarijeg Hamzića, Mustaj bega. Ona nije ništa manja od Osmanagića kuće na Veljem Lugu, ali je za razliku od nje potpuno nevidljiva u onoj nizini i čestaru pored Drine. Oko nje, u polukrugu, raste jedanaest visokih jablanova koji svojim šumom i pokretom stalno oživljavaju taj sa svih strana zatvoreni i teško pristupni predeo. Ispod nje su, samo nešto manje i skromnije, kuće ostale dvojice braće Hamzića. Svi Hamzići imaju mnogo dece i svi su tanki, visoki, bledi u licu, ćutljivi i povučeni, ali složni i vredni na poslu, navikli da cene i brane ono što je njihovo. Isto kao imućniji ljudi sa Veljeg Luga, i oni imaju u kasabi svoje magaze u koje snose sve ono što privrede u Nezukama.

U svako doba godine oni i njihove čivčije vrve i gamižu kao mravi onom uskom kamenitom stazom pored Drine; jedni nose robu u varoš a drugi se vraćaju po svršenom poslu, sa parama za pojasom, u svoje nevidljivo selo među brdima.

U Mustajbega Hamzića, u onoj beloj i velikoj kući koja dočekuje čoveka kao prijatno iznenađenje na kraju kamenite staze koja izgleda da ne vodi nikud imaju četiri kćeri i sin jedinac, Nail. Taj Nailbeg iz Nezuka, begovski jedinac, bacio je među prvima oko na Fatimu iz Veljeg Luga. Na nekoj svadbi on se nagledao njene lepote kroz odškrinuta vrata na koja se kao grozd vešala gomila zanesenih mladića. Kad je idućeg puta mogao opet da je ugleda, okruženu drugaricama, on joj je dobacio u smeloj šali:

— Dabogda te Mustajbeg iz Nezuka nevjestom zvao!

Fata se zakikotala prigušeno.

— Ništa se nemoj smijati, — govorio je kroz uski otvor na vratima uzbuđeni mladić, — i to će čudo jednog dana biti.

— Hoće, kad Velji Lug u Nezuke sađe! — odgovorila je devojka sa novim kikotom i jednim ponosnim pokretom tela koji samo takve žene i samo u tim godinama imaju i koji je kazivao više nego i njene reči i njen smeh.

Tako od prirode naročito obdarena stvorenja često izazivaju sudbinu, smelo i nesmotreno. Taj njen odgovor mladom Hamziću pročuo se i ponavljao od usta do usta, kao i sve ostalo što je radila i govorila.

Hamzići nisu ljudi koji se zaustavljaju i obeshrabruju pred prvom teškoćom. Oni ni druge, manje važne poslove ne svršavaju neposredno i na juriš, a kamoli pitanje kao što je ovo. Pokušaj koji su učinili preko nekih rođaka iz kasabe, nije imao više uspeha. Ali tada je stari Mustajbeg Hamzić uzeo stvar sinovljeve ženidbe u svoje ruke. On je sa Avdagom imao oduvek zajedničkih poslova. Zbog svoje naprasne i gorde prirode Avdaga je u poslednje vreme imao znatnih gubitaka iz kojih su proizlazile obaveze kojima je bilo teško na vreme odgovoriti. Mustajbeg ga je u tome pomogao i podržao kako samo dobri čaršijski ljudi mogu da podrže i pomognu jedan drugog u teškom trenutku: jednostavno, prirodno, i bez reči.
Autor: SerbianFighter :
Po tim polumračnim i hladovitim magazama i na uglačanim kamenim sedištima ispred njih ne rešavaju se samo pitanja novca i trgovačke časti nego i čitave ljudske sudbine. Šta je bilo između Avdage Osmanagića i Mustajbega Hamzića, kako je Mustajbeg zatražio Fatu za svoga jedinca Naila i kako mu je preki i častoljubivi Avdaga »dao« devojku? To nikad niko neće saznati. Isto tako nije se pravo znalo kako se stvar odigrala gore na Veljem Lugu, između oca i njegove lepe kćeri jedinice. O nekom otporu s njene strane nije, naravno, moglo biti reči. Jedan pogled pun bolnog iznenađenja i onaj prkosni i samo njoj urođeni pokret celog tela, a zatim nemo i gluvo pokoravanje očevoj volji, kako je svuda i oduvek kod nas bilo i biva. Kao u snu, ona je počela da provetrava, dopunjuje i slaže svoju devojačku spremu.

Ni iz Nezuka nije prodrla nijedna reč u svet. Oprezni Hamzići nisu tražili da im ljudi u praznim razgovorima potvrde njihov uspeh. Postigli su ono što su hteli i, kao uvek, bili zadovoljni svojim uspehom. Nije im bilo potrebno ničije učešće u tome, isto kao što nikad nisu tražili saučešća u neuspesima i nedaćama.

Pa ipak, svet je govorio o svemu tome, mnogo, opširno i bezobzirno, kao što svet uvek govori.

Po celoj kasabi i oko nje pričalo se kako su Hamzići postigli što su hteli: kako je lepa, ohola i mudra Avdagina kći, za koju u celoj Bosni nije bilo prosca, nadmudrena i ukroćena; kako će ipak »Velji Lug u Nezuke saći«, iako se Fata javno zarekla da neće. Jer ljudi vole takve razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko izdignu i polete.

Mesec dana je svet prepričavao taj događaj i u razgovorima ispirao usta Fatinim budućim poniženjem kao slatkom vodicom. Mesec dana su činjene pripreme u Nezukama i na Veljem Lugu.

Mesec dana je Fatima radila sa drugaricama, rodicama i najmljenim ženama na svojoj opremi. Devojke su pevale. Pevala je i ona. Nalazila je snage i za to. I slušala je samu sebe kako peva, misleći pri tom svoju misao. Jer sa svakim bodom igle znala je (i kazivala to sama sebi) da ni ona ni njen vez neće nikada videti Nezuka. Ona to nije zaboravljala ni za trenutak. Samo joj se tako u radu i pesmi činilo da je od Veljeg Luga do Nezuka daleko i da je mesec dana dugo vreme. To isto se dešavalo noću. Noću, kad bi pod izgovorom da treba da posvršava još neke poslove ostajala sama, noću se pred njom otvarao svet, bogat, pun svetlosti i radosnih promena, nepregledan.

Noći su na Veljem Lugu tople a sveže. Zvezde niske i nemirne, sve povezane belim titravim sjajem. Stojeći pored prozora, Fatima gleda tu noć. U celom telu nosi mirnu snagu, razlivenu i slatku, i svaki deo svoga tela oseća odvojeno, kao zaseban izvor snage i radosti: noge, kukove, ruke, vrat, a naročito grudi. Njene dojke, bujne i teške a prave, dodiruju vršcima drveni demir na prozoru. I na tom mestu ona oseća kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom, zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta zajedno sa svetlim nebom i noćnim prostranstvom. Od toga disanja drveni demir na prozoru pada i raste, pada i raste, dodiruje vrške njenih dojki i udaljuje se negde daleko od njih, vraća se i dodiruje ih ponovo, pa se opet spušta i udaljuje; i sve tako, naizmence.

Da, svet je velik, ogroman je svet i danju, kad višegradska dolina trepti od žege, i žita prostrta po njoj gotovo čujno zru, kad se beli kasaba, prosuta oko zelene reke a zatvorena pravilnom linijom mosta i crnim brdima. Ali noću, tek noću, kad ožive i planu nebesa, otvara se beskrajnost i silna snaga toga sveta u kome se živ čovek gubi i ne može da se priseti ni sama sebe ni kuda je pošao ni šta hoće ni šta treba da radi. Tu se samo živi, istinski, vedro i dugo; tu nema reči koje teško obavezuju za ceo život, ni smrtonosnih obećanja ni bezizlaznih položaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo teče i ističe, a sa smrću ili sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom životu, gde ono što je jednom rečeno ostaje neporecivo, a obećano neizbežno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo.

Tada se negde odozdo, kao izdaleka, začuje težak, dubok i prigušen glas:

— Aaah, khkhkh! Aaah! khkhkh!

To se dole u alvatu Avdaga bori sa noćnim nastupima kašlja.

Ne samo da raspoznaje taj glas nego i vidi oca jasno kako sedi i puši, rasanjen i mučen kašljem. Vidi, čini joj se, njegove krupne, smeđe oči, poznate kao drag predeo, oči koje potpuno liče na njene, samo što su osenčene starošću i zalivene suznim, nasmejanim sjajem, oči u kojima je prvi put ugledala bezizlaznost svoje sudbine, onog dana kada joj je rečeno da je obećana u Hamziće i da treba da se spremi za mesec dana.

— Kha, kha, kha! Aah!

Onaj malopređašnji zanos od lepote noći i veličine sveta naglo gasne. Onaj raskošni dah sa zemlje staje. Devojčine dojke krutnu u lakom grču. Tonu zvezde i prostranstva.

Samo se sudbina, njena sudbina, bezizlazna, preka, sutrašnja, vrši i ispunjava, uporedo sa vremenom koje prolazi, u tišini, nepomičnosti i praznini koja ostaje iza svega.

Muklo odjekuje kašalj iz alvata.

Da, i čuje ga i vidi, kao da je tu pred njom. To je njen dragi, moćni, jedinstveni babo, sa kojim se oseća jedno, nerazdeljivo, slatko jedno, otkako zna za sebe. I sam taj njegov teški i potresni kašalj oseća u svojim grudima. Istina, to su ta usta koja su kazala da tamo gde je ona kazala ne. Ali ona je u svemu jedno sa njim, pa i u tome. I to njegovo da ona oseća kao svoje (isto koliko i svoje ne). I zato je njena sudbina preka, neobična, sutrašnja. i zato ona na njoj ne vidi izlaza, a ne može ni da ga vidi, kad ga nema. Jedno zna. Zbog toga očevog da, koje je veže isto kao i ono njeno ne, moraće izaći pred kadiju sa Mustaj-begovim sinom, jer je nemoguće i pomisliti da Avdaga Osmanagić ne održi reč. Ali isto tako zna, i isto tako dobro i posigurno, da posle toga ne može njena noga stupiti u Nezuke, jer onda opet ne bi ona održala svoju reč. A to je, naravno, nemoguće, jer i to je Osmanagića reč. Tu, na toj mrtvoj tački, između svoga ne i očevog da, između Veljeg Luga i Nezuka, tu, na najbezizlaznijem mestu treba tražiti izlaz. Tu je sad njena misao. Ne više u prostranstvima velikog i bogatog sveta, ne čak ni na celom putu od Veljeg Luga do Nezuka, nego na tom kratkom i žalosnom komadiću druma koji vodi od mešćeme u kojoj će je kadija privenčati za Mustajbegova sina, pa do kraja mosta gde se kamenita strmina spušta na uski put kojim se ide u Nezuke i na koji ona, to pouzdano zna, neće nikad nogom stupiti. Taj komadić puta preletela je njena misao bez prestanka, s jednog kraja na drugi, kao što čunak leti kroz tkanje. Od mešćeme, preko polovine čaršije, pa preko pijaca do kraja mosta, ali otud bi se odmah vraćala kao od ponora, preko mosta, pijaca, kroz čaršiju, do mešćeme. I sve tako: napred-natrag, napred-natrag! Tu se tkala njena sudbina.
Autor: SerbianFighter :
I ta misao koja nije ni mogla da stane ni umela da nađe izlaza, sve se češće zaustavljala na kapiji, na onoj lepoj i svetloj sofi od kamena, na kojoj ljudi sede u razgovorima i mladići pevaju, ispod koje huči zelena, brza i duboka reka. Pa bi onda, užasnuta od takvog izlaza, letela kao ukleta ponovo sa jednog kraja puta na drugi, da, ne našavši drugog rešenja, stane ponovo na kapiji. I svake noći njena se misao sve češće zaustavljala na tom mestu, i sve se duže zadržavala na njemu. A sama pomisao na taj dan kad će stvarno, a ne ovako u mislima, morati da pređe taj put i da još pre kraja mosta nađe izlaz, nosila je u sebi svu strahotu smrti i sav užas života u sramoti. Činilo joj se, ovako nemoćnoj i napuštenoj, da bi sama strahota te misli morala da udalji ili bar odloži taj dan.

Ali dani su išli, ni brzi ni spori nego jednomerni i suđeni, i sa njima je došao i svadbeni.

Poslednjeg četvrtka u avgustu mesecu (to je bio taj suđeni dan) došli su Hamzići na konjima po devojku. Pod teškom novom feredžom, kao pod oklopom, Fata je posađena na konja i povedena u kasabu. U isto vreme u avliji su tovareni konji sa sanducima devojačkog ruha. U mešćemi je pred kadijom obavljeno venčanje. Tako je održana reč kojom je Avdaga dao svoju kćer za Mustajbegova sina. Zatim je mala povorka krenula put Nezuka, gde je bila spremljena svečana svadba.

Prešli su polovinu čaršije i pijac, deo onoga puta bez izlaza koji je Fata u mislima toliko puta prešla. Bilo je tvrdo, stvarno i obično, gotovo lakše nego u mislima. Ni zvezda ni prostranstva, ni očevog muklog kašlja, ni želje da vreme ide brže ili sporije. Kad su naišli na most, devojka oseti još jednom, kao za letnjih noći pored prozora, svaki deo svoga tela, snažno i odvojeno, a naročito grudi u lakom grču kao u panciru. Stigli su do kapije. Kao što je radila mnogo puta u mislima za prošlih noći, devojka se nagnu i šapatom zamoli najmlađeg brata, koji je jahao pored nje, da joj prikrati malo uzengije, jer sad dolazi onaj strmi prelaz sa mosta na kameni put koji vodi u Nezuke.

Zastali su, najprije njih dvoje pa onda, malo podalje, ostali svati na konjima. Ničeg neobičnog nije bilo u tome. To nije ni prvi ni poslednji put da svatovi zastaju na kapiji. Dok je brat sjahao, zaobišao konja i prebacio uzdu preko ruke, devojka je priterala svoga na sam kraj mosta, stupila desnom nogom na kamenu ogradu, vinula se, kao okrilatila, sa sedla, preko zida i poletela sa visine u hučnu reku pod mostom. Brat koji se ustremio za njom i celim telom polegao po ogradi još je dotaknuo rukom uzvitlanu feredžu, ali je zadržati nije mogao. Ostali svati su poskakali s konja sa najneobičnijim uzvicima i ostali pored kamene ograde u čudnim položajima, kao skamenjeni.

Još istog dana predveče pala je kiša, obilna i neobično hladna za to doba godine. Drina je nadošla i zamutila se. Sutradan je nabujala žućkasta voda izbacila Fatin leš u jedan plićak kod Kalate. Tu ga je primetio jedan ribar i odmah otišao i prijavio stvar mulazima. Malo posle stigao je mulazim sa muktarom, ribarom i Salkom Ćorkanom. Jer bez Ćorkana ne biva nijedna ovakva zgoda.

Leš je ležao u mekom, mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s vremena na vreme potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredža od crne čoje, koju voda nije uspela da svuče, posuvratila se i prebacila preko glave: tako je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sačinjavala zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojčinog tela sa kog je bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine. Namršteni, stegnutih vilica, Ćorkan i ribar su zagazili u plićak prihvatili nagu devojku i oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u koji je bila počela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom feredžom, mokrom i punom mulja.

Još istog dana davljenica je sahranjena na najbližem turskom groblju, u strmoj strani, ispod glavice na kojoj se diže Velji Lug. A predveče okupljali su se dokoni ljudi u mehani oko ribara i Ćorkana sa onim nezdravim i ružnim ljubopitstvom koje je naročito razvijeno kod sveta čiji je život prazan, lišen svake lepote i siromašan uzbuđenjima i doživljajima. Častili su ih rakijom i nudili duvanom, ne bi li čuli od njih neku pojedinost o lešu i ukopu. Ali ništa nije pomagalo. Ni rakija nije mogla da im razdreši jezik. Čak ni Ćorkan nije ništa govorio. Pušio je bez prestanka i jednim sjajnim okom gledao za dimom koji je snažnim dahom odbijao što dalje od sebe. Samo bi se njih dvojica, Ćorkan i ribar, s vremena na vreme pogledali, podigli bi svoje čokanje ćutke, obojica u isti mah kao da se nevidljivo kucaju, i nadušak ispili.

Tako se desila ta neobična i nezapamćena stvar na kapiji. Velji Lug nije sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamziće.

Avdaga Osmanagić nije više silazio u kasabu. Izdahnuo je te iste zime, zagušen kašljem, ne progovorivši nikad ni s kim nijedne reči o jadu zbog koga je umirao.

Idućeg proleća Mustajbeg Hamzić je oženio sina drugom devojkom, iz Brankovića.

Svet je u kasabi još neko vreme prepričavao događaj pa zatim počeo i da zaboravlja. Ostala je samo pesma o devojci koja lepotom i mudrošću sja iznad svega, kao da je neprolazna.
Autor: SerbianFighter :
IX

Sedamdesetak godina posle Karađorđeve bune, zarati se opet u Srbiji i odmah granica odgovori ustankom. Opet planuše i turske i srpske kuće na visovima, u Žlijebu, Gostilji, Crnčićima i Veletovu. Prvi put posle toliko godina opet osvanuše na kapiji odsečene glave pogubljenih Srba. To su bile mršave i kratko ošišane seljačke glave spljoštena potiljka, koščata lica i dugih brkova; kao da su iste one od pre sedamdeset godina. Ali sve to ne potraja dugo. Čim rat između Turske i Srbije prestade, svet se umiri. Istina, to je bio prividan mir pod kojim se krilo mnogo bojazni, uzbuđenih glasova i zabrinutih sašaptavanja. Sve se određenije i sve otvorenije govorilo o ulasku austrijske vojske u Bosnu. Početkom leta 1878. godine prođoše kroz kasabu jedinice redovne turske vojske na putu iz Sarajeva za Priboj. Ustali se mišljenje da Sultan predaje Bosnu bez otpora. Nekoliko porodica se spremi na seobu u Sandžak; među njima je bilo i takvih koje su se pre trinaest godina doselile iz Užica, ne hoteći da žive pod srpskom vlasti, i sada su se ponovo spremale da beže od drugog, novog hrišćanskog gospodstva. Ali većina sveta ostade, čekajući događaje, u mučnoj nedoumici i prividnoj ravnodušnosti.

Početkom jula meseca naiđe plevaljski muftija sa malim brojem ljudi, ali sa velikom rešenošću da organizuje u Bosni otpor protiv Austrijanaca. Ozbiljni, plavi čovek mirna izgleda ali vatrene prirode, sedeo je na kapiji, gde je, po lepom letnjem danu, sazvao turske prvake iz kasabe i nastojao da ih oduševi za borbu protiv Austrijanaca. Uveravao ih je da će većina redovne vojske, i pored zvaničnih naredaba, ostati da se sa narodom zajedno odupre novom zavojevaču, i pozivao da mu se odmah pridruže svi mlađi ljudi i da mu se šalje hrana u Sarajevo. Muftija je znao da Višegrađani nisu nikad uživali glas oduševljenih ratnika i da više vole da ludo žive nego da ludo ginu, ali ga ipak iznenadi mlakost i uzdržljivost na koju je naišao. Ne mogući se duže zadržavati, muftija im pripreti narodnim sudom i božjim gnevom i ostavi svog pomoćnika Osman-efendiju Karamanliju da dalje ubeđuje višegradske Turke o potrebi njihovog učešća u opštem ustanku.

Još dok su trajali razgovori sa muftijom, najviše otpora pokazivao je Alihodža Mutevelić. Njegova je porodica jedna od najstarijih i najuglednijih u kasabi. Nisu se nikad isticali velikim imetkom, nego svojim poštenjem i otvorenošću. Oduvek su važili kao tvrdoglavi ljudi, ali nepristupačni mitu, strahu, laskanju ili ma kakvim drugim nižim obzirima i pobudama. Za više od dve stotine godina najstariji član njihove kuće bio je mutevelija, čuvar i upravljač Mehmedpašinog vakufa u kasabi. On je vodio brigu o čuvenom Kamenitom hanu, pored mosta. Videli smo kako je posle gubitka Mađarske Kameniti han izgubio prihode iz kojih se izdržavao i kako je sticajem prilika postao ruševina a od vezirove zadužbine ostao samo most, kao javno dobro koje ne traži naročitog izdržavanja i ne donosi prihoda. A ostalo je i Mutevelićima njihovo porodično ime, kao ponosna uspomena na zvanje koje su toliko godina tako časno vršili. Zvanje je prestalo, stvarno, još u vreme kad je Dauthodža podlegao u svojoj borbi da održi Kameniti han, ali ponos je ostao i sa njim urođena navika da se oni, Mutevelići, mimo sav ostali svet smatraju pozvani da brinu o mostu, i da su na neki način odgovorni za njegovu sudbinu, jer je most, bar građevinski, bio sastavni deo velikog i lepog vakufa kojim su oni upravljali, a koji je onako žalosno presušio i propao. I još je bio jedan od davnina utvrđen običaj u njihovoj porodici: da u svakom naraštaju bar jedan od Mutevelica izuči škole i pripada ulemi. Sada je to bio Alihodža. Inače su prilično otančali i brojem i imetkom. Ostalo im je nešto kmetova i jedan dućan koji su od starina držali u čaršiji, na najboljem mestu, na samom pijacu, u blizini mosta. Dva starija brata Alihodžina poginula su u ratovima, jedan u Rusiji, a drugi na Crnoj Gori.

Alihodža je još mlad čovek, živ, nasmejan i punokrvan. Kao pravi Mutevelić on je redovno, u svima stvarima, imao odvojeno mišljenje, uporno ga branio i tvrdoglavo ostajao pri njemu. Zbog svoje prgave naravi i samostalnosti u mišljenju, on se često razilazio sa mesnom ulemom i starešinama. Imao je naziv i čin hodže, ali niti je vršio neku dužnost niti imao kakvih prihoda od svog zvanja. Da bi bio što nezavisniji, vodio je sam dućan koji mu je ostao od oca.

Kao većina višegradskih muslimana i Alihodža je bio protiv oružanog otpora. U njegovom slučaju nije moglo biti govora ni o kukavičluku ni o verskoj mlakosti. Isto kao i muftija ili ma koji od pobunjenika, on je mrzeo tuđu hrišćansku silu koja dolazi i sve ono što ona može da donese. Ali videći da je Sultan zaista prepustio Bosnu Švabi i poznavajući svoje sugrađane, bio je protivan neorganizovanom narodnom otporu koji može samo da donese poraz i nesreću učini težom. A kad se to mišljenje ustalilo jednom u njegovoj glavi, on ga je otvoreno ispovedao i oštro branio. On je i ovoga puta postavljao nezgodna pitanja i oštroumne primedbe koje su najviše zbunjivale muftiju. I tako je i nehotice podržavao među Višegrađanima, koji ni inače ne bi bili brzi na boj ni mnogo spremni za žrtve, duh otvorenog otpora protiv muftijinih ratobornih namera.

Kad je Osman efendija Karamanlija ostao da produži razgovore sa Višegrađanima, prema njemu se našao Alihodža. A ono nekoliko begova i aga koji su žvakali reči i merili izraze, a u stvari bili potpuno saglasni sa Alihodžom, puštali su iskrenog i plahovitog hodžu da se istrčava i sukobljava sa Karamanlijom.

Ugledni višegradski Turci sedeli su predveče na kapiji, podvijenih nogu, poređani uokrug sve po starešinstvu. Među njima Osman efendija, visok, mršav i bled čovek. Svaki mišić na licu mu je neprirodno zategnut, oči grozničave, a čelo i obrazi puni ožiljaka, kao kod padavičara. Prema njemu je stajao rumeni, omaleni, uočljivi i prgavi Alihodža i svojim piskutljivim glasom postavljao sve nova pitanja. Koje su snage? Kuda se ide? Kojim sredstvima? Kako? Šta je cilj? Šta će biti u slučaju neuspeha? — Hladna, gotovo zlurada pedanterija kojom je hodža raspravljao ovu stvar, prikrivala je samo njegovu zabrinutost i gorčinu zbog hrišćanske nadmoćnosti i očigledne turske nemoći i poremećenosti. Ali zaneseni i mrki Osman efendija nije bio čovek koji bi takve stvari mogao da primeti i razume. Silovita i neumerena priroda, fanatik nezdravih živaca, on je brzo gubio strpljenje i prisebnost i obarao se na svaki znak sumnje i kolebanja kao da se radi o Švabi samom.
Autor: SerbianFighter :
Ovaj hodža ga je dražio i on mu je odgovarao sa uzdržanim gnevom, samo opštim izrazima i krupnim rečima. Ide se kud se mora i sa onim sa čim se može. Glavno je da se dušmanin ne pusti u zemlju bez boja, a ko mnogo pita, ometa stvar i pomaže neprijatelju. Na kraju, potpuno razljućen, odgovarao je sa jedva prikrivenim prezirom na svako hodžino pitanje: »Doš'o zeman da se gine«. »Hoćemo da glave položimo«. »Izginućemo svi do jednoga«.

— A tako, — upadao mu je hodža u reč, — a ja sam mislio da vi hoćete da istjerate Švabu iz Bosne i da nas za to skupljate. A ako je do toga da se gine, umijemo i mi da izginemo, efendija, i bez tebe. Ništa lakše nego izginuti.

— Ama, vidim ja da se tebi ne gine, — prekidao ga je grubo Karamanlija.

— Vidim ja da se tebi gine, — odgovarao je oštro hodža, — samo ne znam što tražiš društvo za taj ćoravi posao.

Tu se razgovor izmetnu u prostu svađu u kojoj je Osman efendija nazvao Alihodžu vlahom i murtatinom, jednim od onih izdajnika čije glave, kao i vlaške, treba da okapaju na ovoj kapiji, a hodža i dalje neustrašivo cepao dlaku načetvoro i uporno tražio razloge i dokaze, kao da i ne čuje pretnje i uvrede.

Zaista, teško je bilo naći dva gora pregovarača i nezgodnija čoveka. Od njih se nije moglo očekivati drugo do da povećaju opštu zabunu i stvore jedan sukob više. To je bilo za žaljenje, ali se nije dalo izmeniti, jer u trenucima društvenih potresa i velikih, neminovnih promena obično izbiju upravo ovakvi ljudi napred i, nezdravi ili nepotpuni, vode stvari naopako i stranputicom. U tome i jeste jedan od znakova poremećenih vremena.

Pa ipak, begovima i agama dobro je došla ova jalova svađa, jer je tako pitanje njihovog učešća u ustanku ostalo nerešeno i oni sami nisu morali neposredno da se izjasne. Dršćući od gneva i preteći glasno, Osman efendija je sutradan otišao sa nekoliko svojih ljudi za muftijom put Sarajeva.

Vesti koje su u toku toga meseca dolazile sve su više utvrđivale age i begove u njihovom oportunističkom mišljenju da je bolje bilo čuvati svoju kasabu i svoje kuće. Polovinom avgusta Austrijanci su ušli u Sarajevo. Malo zatim bila se nesrećna bitka na Glasincu. To je bio ujedno i kraj svakog otpora. Niz strmi drum sa Lijeske, preko Okolišta počeli su da se spuštaju u kasabu ostaci razbijenih turskih četa. Bili su pomešani askeri iz redovne vojske, koji su se i pored Sultanove zapovedi pridružili na svoju ruku otporu, i domaći ustanici. Askeri su samo tražili hleba i vode, i pitali koji je put za Uvac, ali ustanici su bili ogorčeni i borbeni ljudi koje porazi nisu slomili. Pocrneli, prašni i pocepani, jetko su odgovarali na pitanja neratobornih višegradskih Turaka i spremali se da kopaju šančeve i brane prelaz preko mosta na Drini.

I opet se istakao Alihodža; bezobzirno i neumorno je dokazivao da se ova kasaba ne može braniti i da je odbrana besmislena kad je »Švabo već prešišao Bosnu, s kraja na kraj«. Ustanici su to i sami uviđali, ali nisu hteli da priznaju, jer su ih dražili i izazivali ovi čisto odeveni, dobro hranjeni ljudi koji su sačuvali svoje kuće i imanja, držeći se mudro i kukavički daleko od bune i boja. Uto je naišao onaj isti Osman efendija Karamanlija, kao raspamećen, jos bleđi i mršaviji, još ratoborniji i zahuktaniji. To je bio jedan od onih ljudi za koje nema neuspeha. Govorio je o otporu, na svakom mestu i po svaku cenu, i neprestano o potrebi da se gine. Pred njegovom besnom revnosti sve su se sklanjali i povlačili, samo nije Ali-hodža. On je nasrtljivom Osman-efendiji dokazivao, bez i najmanje zluradosti, hladno i bezobzirno, da se sa ustankom desilo ono što mu je on na ovoj istoj kapiji pre mesec dana prorekao. Preporučivao mu je da sa svojim ljudima krene što pre put Plevalja i da od zla ne pravi gore.

Hodža je sada manje nasrtljiv, nekako bolno i tronuto pažljiv prema ovom Karamanliji, kao prema bolesniku. Jer, u sebi i ispod svoje spoljašnje prgavosti, hodža je bio teško potresen zbog nesreće, koja se približavala. On je bio nesrećan i ogorčen kako može samo da bude pravoveran musliman koji vidi da se neumitno približava tuđa sila pored koje ovaj drevni islamski red neće moći dugo opstati. Iz njegovih reči izbijao je i protiv njegove volje taj skriveni jad.

Na sve Karamanlijeve uvrede on je odgovarao gotovo tužno.

— Misliš ti, efendija, da je meni ovdje lako živ čekati da ugledam Švabu na svome? Kao da mi ne vidimo šta nam se sprema i kakva vremena idu? Znamo mi gdje nas boli i šta gubimo; znamo dobro. Ako je do toga da nam to protumačiš, nisi morao po drugi put navraćati, ali nije vala trebalo ni da se krećeš iz Plevalja. Jer te račune, kako ja vidim, ti ne anlajišeš. Da ih znaš, ne bi radio ovo što si uradio ni govorio ovo što govoriš. Gora je ovo muka, moj efendija, nego što ti i misliš; ni ja joj lijeka ne znam, ali znam da nije u onome što nam ti svjetuješ.

Ali Osman efendija je bio gluh za sve što nije povlađivalo njegovoj dubokoj i iskrenoj strasti za otporom i mrzeo je ovoga hodžu koliko i Švabu protiv koga je ustao. Tako se uvek u blizini nadmoćnog neprijatelja i pre velikih poraza javljaju u svakom osuđenom društvu bratoubilačke mržnje i međusobni sporovi. Ne nalazeći više novih izraza, on je Alihodžu neprestano nazivao izdajnikom, preporučivao mu ironično da se pokrsti još pre nego što stignu Švabe.

— Nisu mi se ni stari krstili pa neću ni ja. Ja, efendija, niti hoću sa Švabom da se krstim nit sa budalom da idem na vojsku, — odgovarao je mirno hodža.

Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža, ali svi nisu smatrali za uputno da to i kažu, pogotovo ne tako oštro i neuvijeno. Oni su se bojali Austrijanaca koji nailaze, ali i Karamanlije koji je sa svojim odredom zavladao kasabom.

Zato su se zatvarali u kuće i sklanjali na imanja izvan varoši, a kad nisu mogli da izbegnu susret sa Karamanlijom i njegovim ljudima, onda su šarali očima i dvoličili rečima, tražeći najzgodniji povod i najsigurniji put kako da se izvuku.
> Odgovori
^ Povratak na viši nivo
>> Sledeća strana
<< Prethodna strana