Kruna kao fes


Piše: Suzana Rajić

KAKAV god bio kralj Milan, on je, po Đorđeviću, bio jedina mogućnost za Srbiju, druge nije bilo. Nadao se da će sazrevanjem i iskustvom mladi srpski kralj, uz pomoć privržene mu okoline, uspeti da nadomesti lične nedostatke, da će godinama postati odgovoran i staložen vladar sa iskustvom, da neće pribežište tražiti u stalnim političkim eksperimentima koji zemlju iznova potresaju i sprečavaju njen napredak i razvoj... Ali, nade su bile uzaludne i potencijal koji je on video u ličnosti Milana Obrenovića ostao je uglavnom neiskorišćen.

Ideja kralja Milana o silasku s prestola pojavila se još 1885. godine, i do svog ostvarenja 1889. prolazila je kroz više faza. Više od tri godine, kralj se na nju pozivao u svakoj kriznoj situaciji tako da krajem 1888. godine niko od državnika u zemlji, pa ni na dvoru u Beču, nije verovao da će se ona zaista obistiniti.

Što je kralj bio sigurniji u svojoj nameri, to se krug ljudi posvećenih u njegove planove sužavao. Ministri su poslednji obavešteni o krajnjoj kraljevoj odluci. Svi su se osećali izigrano, jer su stavljeni pred svršeni čin. Veče uoči državnog praznika, 5. marta 1889. godine, ministri i kralj imali su oproštajno veče. NJega je Đorđević zabeležio u protokole Ministarskog saveta, a kasnije ga je doslovce preneo u roman o kralju Milanu, "Golgota". Grobna tišina je zavladala kada je kralj izjavio da sutra, na državni praznik, ostavlja presto maloletnom sinu i Namesništvu. Đorđević je znao da posredi kraljeve odluke stoji Artemiza Hristić, njegova ljubavnica i strah da se bivša kraljica ne vrati u zemlju.

ODRICANJE prestola zbog privatnih stvari izgledalo mu je neodgovorno do otužnosti. "Bacio je krunu kao da je prljav fes", rekao je Đorđević svojim ukućanima, vrativši se iz dvora gde je izvršena predaja prestola maloletnom prestolonasledniku. "U njemu nema nimalo osećanja dužnosti... klekao pred dete... glumac", prepričavao je on teatralanu, ali, ipak, potresnu scenu u kojoj je kralj na kolenima polagao zakletvu vernosti svom sinu. Đorđević je bio istinski tronut još jednim gorkim saznanjem o ličnosti Milana Obrenovića. Na stranu to što je sebe i svoje kolege smatrao "žrtvom jednog kaprica", koji im je politički naudio i omalovažio ih. Mnogo važnije od toga bila je jasno obelodanjena činjenica da kralj Milan nije onakvog vladarskog kova koji je Srbiji i njenim problemima potreban.

Stavljanje ličnih razloga i želja ispred zahteva dinastrije, prestola i države, bili su za Đorđevića šokantni dokazi neodgovornosti i sebičnosti. Razočaran time pisao je: "Sve što je nepojamno učinismo samo da hadžiju odvratimo od njegovog kobnog hadžiluka, koji se začeo još u Glajhenbergu, samo da ga sačuvamo do četrdeset godina života na prestolu, jer i naše je ubeđenje da bi on tek tada postao vladalac kakvog do sada nije imala ni Srbija, ni Evropa. Ali eto, Čovo prevari. Sve žrtve behu zabadava."

Tokom sedamnaest godina poznanstva i službovanja pod krunom Milana Obrenovića, Đorđevića nisu mogle da mimoiđu gorke čaše koje su morali da ispiju i mnogi drugi kraljevi saradnici. To što je imao "lošu zvezdu" da kao državni službenik deli sa Obrenovićima njihove nesreće, da ga odgurnu kad im ne treba, a da ga zovu kada je neophodan - sve to ga je mnogo puta u životu koštalo, a u javnosti mu iskrojilo odelo "Milanovog čoveka". Ako se ovom sentencom misli da je Đorđević bio odani obrenovićevac, onda je ona ispravna. I pored svih sunovrata u koje je Obrenović srljao, krhajući vrat i sebi i dinastiji, Đorđević se, čim ga je prvo razočaranje prošlo, i dalje nadao da će se dinastija Obrenovića podići iz kolapsa i stati čvrsto na svoje noge.

ABDIKACIJA i odlazak iz zemlje Milana Obrenovića (1889)okrenuli su naglavačke živote mnogih njegovih vernih saputnika, pa i život Vladana Đorđevića. U promenjenim okolnostima, nastalim postavljanjem Namesništva maloletnom kralju Aleksandru i dolaskom radikalskih vlada, valjalo se snaći. Tzv. "stara garnitura" političara ostala je prepuštena sama sebi zbog odlaska njenog glavnog oslonca. Mnogi su se sasvim povukli iz javnog i političkog života, jer u "radikalskoj eri" nisu imali šta da traže.

Nastupilo je teško vreme za Vladana Đorđevića. Padom vlade Nikole Hristića, našao se na životnoj prekretnici: odakle krenuti i šta izabrati za novo zanimanje. Nije bio načisto da li da se zauvek posveti medicini ili da pokuša da živi od pera, što u Srbiji nikada nije bilo lako. Posle samo nedelju dana provedenih u operacionoj sali državne bolnice, morao je konstatovati da je medicina jako napredovala za petnaest godina koliko se on bavio "vilajetskim poslovima" i da ono što je on nekada znao sada stoji u odnosu "sricanja prema deklamovanju". Namesništvo je Đorđeviću ponudilo mesto vanrednog poslanika i opunomoćenog ministra prve klase na dvoru grčkog kralja. Diplomatsku službu Đorđević je odmah prihvatio.

Služba na - Bosforu


Piše: Suzana Rajić
POŠTO su krajem 1893. godine u budžetu ukinuta sredstva za poslanstvo u Atini, Đorđević je posle pola godine poslat za poslanika u Carigradu, koji je još iz doba sticanja autonomije, sa Petrogradom i Bečom, predstavljao jedan od najvažnijih centara srpske spoljne politike. Iz Carigrada se koordinirano sprovodila prosvetna politika među srpske sunarodnike, a poslanik u Carigradu bio je nadređen svim srpskim konzulima u turskim pokrajinama.

Đorđevićeve kolege u Londonu, Parizu ili Beču vodile su diplomatsko opštenje na sasvim drugačijim osnovama, po evropskim modelima, uživajući u prednostima koje daju veliki gradski centri, dok se život na Bosforu i saradnja sa Portom, počev od Avrama Petronijevića i Jovana Ristića, polovinom 19. veka, po malo čemu izmenila. Ona se i dalje zasnivala na pogađanjima, natezanjima, moljakanju i trikovima, usled čega se s pravom može konstatovati da je tu diplomatija još uvek značila "umeće prevare". Jedan od evropskih diplomata formulisao je to na sledeći način: "Ko dođe u Carigrad bez strpljenja, naučiće se strpenju, a ko dođe sa strpljenjem, sigurno će ga izgubiti".

U rasporedu diplomatskih mesta, Carigrad je bio vrlo nepopularan; svi su se trudili da ga izbegnu, jer je bio na lošem glasu kao orijentalna provincija, bez kulturnog i javnog života, koji su cvetali u evropskim prestonicama. Osim toga, u Carigradu je trebalo boriti se za vitalne srpske interese, susrećući se sa namerno sporim i neodgovornim činovnicima, i doživljavati neprijatno i necivilizovano ponašanje čak i od najvećih državnih velikodostojnika. Na istoku je sve to bilo "normalno". Više nego skromno opremljeno poslanstvo odavalo je siromaštvo države koja je pretendovala na aktivnu nacionalnu politiku.

U TAKVOJ atmosferi Đorđević je istrajao pune četiri godine, pod upravom i radikalskih, i neutralnih, i naprednjačkih kabineta. Odgovor na pitanje zašto nije smenjen sa promenama vlada samo je jedan, a to je kvalitet njegovog rada. Stojan Novaković, Đorđe Simić, šefovi vlada, pa i sam kralj bili su izuzetno zadovoljni njegovim angažovanjem. Najveći rezultati, svakako jesu ratifikacija Konzularne konvencije koje su Turci odugovlačili deset godina, vladičansko mesto u Prizrenu na koje je 1896. prvi put zaseo Srbin i dovođenje arhimandrita Firmilijana na skopsku vladičansku stolicu.

Od početka je uspeo da odnose sa ruskim ambasadorom Nelidovim postavi "na dobru nogu", što mu je znatno pomoglo da reši najkrupnije zadatke u Carigradu. Rusa je smatrao "apsolutnim gospodarem na Bosforu". Sa ruskim ambasadorom i njegovom porodicom izgradio je veoma harmonične odnose, pune obostranog poverenja i razumevanja. Time je obezbedio veću prohodnost srpskim zahtevima Porti, a svojoj diplomatskoj karijeri dao veće šanse za uspeh.

Kako je Vladan Đorđević od rane mladosti iskazao glavnu svoju karakteristiku - sklonost ka redu i poretku, bilo mu je veoma naporno i teško da radi u Carigracu, gde je vladala totalna anarhija u funkcionisanju državnog organizma, ali i u degradiranim društvenim odnosima, koje je Stojan Novaković u svojim izveštajima nazivao "moralnom truleži". Iscrpljujući rad sa malo rezultata, ponekad je i optimistu poput Đorđevića bacao u očaj. Tada je obično postajao skeptičan prema svojim sposobnostima, za koje je govorio da bi možda drugde i privredile nešto za Srbiju, ali u Carigradu one ne vrede mnogo, jer sultan sebi dozvoljava "da prostački laže", a vlade praktično nema i njen uticaj na državne poslove ne postoji.

POSLE jedne neprijatne audijencije kod velikog vezira, na kojoj je vezir negirao ono što je izjavio nešto ranije Đorđević je uzviknuo da svaki normalan čovek mora da "izađe iz kože" kada je prinuđen da radi sa takvom vladom, kakva je turska. To, ali i smrt šesnaestogodišnjeg sina, urušili su psihičku stabilnost i njegove ličnosti i cele porodice. Posle nekoliko godina iscrpljujućeg rada, kralj i ministar su mu odobrili da krajem septembra 1897. godine ode na odmor.

U Karlsbadu, gde je otputovao, sreo se sa bivšim kraljem i poveli su se razgovori oko toga da on uzme mandat za sastavljanje nove vlade. Đorđević se malo dvoumio zbog kraljevog nestalnog karaktera; znao je da kralj pokušavao svim sredstvima da se vrati u Srbiju i nije želeo da posluži kao sredstvo u ispunjenju njegove namere. Đorđevićeva žena Paulina, sa kojom se uvek konsultovao kada su u pitanju krupne životne odluke, nije se slagala sa time da celu porodicu izlaže nesigurnosti. Kralj Milan koji se često pozivao na svoje zasluge i dobročinstva, izneo je pred Đorđevića baš takve argumente:

Zahtevao je da mu se Đorđević oduži, da pomogne njegovom sinu u nevolji i da prihvati ponudu da sastavi vladu. Đorđević nije sporio kralju ogromne zasluge i brigu koju je ispoljio prema njegovoj porodici i kao častan čovek znao je to da ceni. I decu je učio i podsticao ih na blagodarnost prema kralju Milanu. Sem toga, šikaniranja od radikala, kojima je bio izložen od abdikacije Milana Obrenovića, egzil u Atinu, nipodaštavanje poslaničkog rada u Carigradu i svakojaki napadi u štampi na račun njegovog poštenja i znanja, prevršili su odavno podnošljivu meru.

Veridba mladog kralja


Piše: Suzana Rajić
KAO ministar inostranih dela i predsednik vlade Đorđević je sa interesovanjem pratio rad svojih kolega u ministarstvima finansija i prosvete, ministarstvima narodne privrede i građevina. Bio je stalno u toku svih poslova koje ministri preduzimali. Redovno je opštio sa predstavnicima stranih država u zemlji i svojim kolegama iz inostranstva, trudeći se da pripremi politički teren za one projekte i planove za koje je bila neophodna pomoć sa strane. Pisao je i pozivao sve svoje prijatelje i poznanike privrednike da dođu i investiraju u Srbiju, zvao je strane novinare da pišu o Srbiji i njenim potencijalima i da putem štampe obaveste kapitaliste da je Srbija pogodno tle da se njihovi kapitali umnože. Đorđević nije žalio snage i energije u svim poslovima. NJegov radni dan nikada nije bio kraći od deset ili dvanaest časova, u vreme zasedanja skupštine i duže. Đorđević je bio pedantan u poslu, uvek pripremljen i informisan.

Sitni, s mukom postignuti uspesi na svetskom tržištu kapitala anulirani su posle atentata na kraljevog oca, na Ivanjdan 1899. usred Knez Mihailove ulice, na ulazu u Kalemegdan. Više niko nije pitao za srpske železnice i niko nije hteo da pristane da ulaže bez državne garancije. Borba vlade sa opozicijom je krenula stranputicom, dok nije kulminirala posle Ivanjdanskog atentata hapšenjem radikala. Đorđević, koji je bio na poslovnom putu u vreme atentata i dve nedelje posle njega, vrativši se imao je šta i da zatekne: pune zatvore, preki sud, ustreptalo javno mnjenje. Shvativši da nije dorastao iskrslim problemima, rešio je da se povuče. U usmenoj ostavci koju je podneo kralju kad se vratio u zemlju, on je priznao svoju krivicu:
"Jedan kabinet koji nije umeo da spreči da se u po bela dana i na najživljem mestu u Beogradu puca na kraljevog oca - nema više nikakvog raison d’etre", što jeste bilo tako. Optužen od kralja da se sklanja kad je najteže, Đorđević je povukao ostavku.

ALI, od tada poslovi vlade i na unutrašnjem i na spoljnom planu idu sve lošije. Montirani dokazi protiv uhapšenih radikala uznemirili su sve duhove u zemlji. Đorđević i njegove kolege nisu uspeli da ubede kralja u štetnost takvog procesa. Politički život u zemlji bio je načisto umrtvljen. U pozadini počinje da tinja sukob vlasti sa tzv. "mladom generacijom". NJeni nosioci su bili mladi srpski intelektualci za koje je autokratska vlast Obrenovića značila poniženje, a francuski ili engleski parlamentarizam bio je jedini politički cilj kojem su težili. Svi oni su doživljavali Đorđevićevu vladu kao najveći teret, delom jer su bili isključeni iz političkog života zemlje, a delom i zbog toga što se ova "mlada generacija" nije mirila sa autoritarizmom kao oblikom državne vlasti.

Uprkos mnogobrojnim problemima, Đorđević je bio rešen da kao odani obrenovićevac ostane uz kralja. Ali, taj isti kralj nije gajio ni deo odgovornosti i poštovanja prema odanim podanicima. Iako ga nije poznavao tako dobro kao kralja Milana, jer je otišao u diplomatsku službu u vreme kada je Aleksandar Obrenović imao svega petnaest godina, Đorđević je i u njemu, kao Obrenoviću i vladaru Srbije, gledao uzdanicu Srpstva i dinastije. Od Obrenovića očekivao je da doprinese razvoju i procvatu zemlje u svim sferama života, očekivao je da sin Milana Obrenovića ispravi i nadomesti sve očeve političke pogreške. Bio je ubeđen da Aleksandar ima potencijala za tako ozbiljno vladarsku misiju. Međutim, za razliku od kralja Milana, Đorđević nije poznavao narav i karakter kralja Aleksandra. On je znao za kraljevu milosnicu Dragu Mašin, kao što su znali i drugi ministri, pa i kraljev otac, ali niko od njih nije pomislio da bi kralj mogao doći na ideju da Mašinku uzme za ženu. Tim pre su bili sigurni u svoja razmišljanja, budući da je kralj dao odobrenje vladi da vodi pregovore sa stranim dvorovima oko izbora njegove buduće supruge.

KADA su u leto 1900. kraljev otac i predsednik vlade u toj nameri napustili zemlju, prvi da ugovori prstenovanje sa jednom od nemačkih princeza, a drugi da pripremi doček u Parizu gde će kralj posetiti čuvenu Parisku izložbu, mladi Obrenović je objavio svoju veridbu sa Dragom Mašin. Bio je ovo grom iz vedra neba za obojicu. Ministri koji su ostali u zemlji, obezglavljeni odsustvom predsednika, reše da podnesu ostavku, kojoj se telegrafskim putem pridružio i Vladan Đorđević. Od tada kreće golgota - progoni i psihičko mučenje i za Đorđevića, i za njegovu porodicu.

Pošto je telegrafom poslao svoj potpis i saglasnost da kabinet podnese ostavku, Vladan Đorđević se iz Pariza uputio u Beč, gde je, zatečen šokantnom vešću, boravio otac mladoženjin - ekskralj Milan. Tamo se zadržao nekoliko dana, koliko da se vidi sa kraljem.

Kralj Milan je već čvrsto rešio da neće ništa preduzimati povodom poslednjih događaja. Đorđević se spremao na povratak u Beograd iako ga je kralj Milan upozoravao na revanšizam kralja Aleksandra. Ubrzo se pokazalo da je kralj Milan imao pravo. Đorđević je morao naslućivati šta ga čeka u Srbiji posle članaka objavljenih u "Dnevnom listu i "Srpskim novinama". U njima su Đorđević i njegove kolege obeleženi kao izdajnici dinastije koji su se ogrešili o svoju zakletvu datu kralju, jer su ga napustili pre nego što je on sastavio novu vladu.

Egzil zbog kralja


Piše: Suzana Rajić
NA železničkoj stanici, umesto ordonansa, dočekao ga je policijski komesar koji mu je preneo poruku kralja da se ne meša u politiku, jer će, u suprotnom, biti uhapšen. Sukob između kralja i njegove supruge sa bivšim predsednikom kabineta počeo je da se rasplamsava. Po kraljevom naređenju, upravnik grada je morao strogo da motri na bivše ministre, posmatra s kim se druže, ko im dolazi, šta rade. Mnogobrojne dostave teretile su ga da se pogrdno izražavao o kralju, kraljici i o novom predsedniku vlade. Kralj je 1. novembra naredio upravniku da pozove "onog Cincarina Vladana" i da mu kaže da on "zna za njegovo konspirisanje i ogovaranje". Pretio mu je da će ga javno optužiti za zloupotrebe u službi, ali i za veleizdaju.

Upravnik grada Božo Maršićanin, kaže da mu je bilo mnogo teško da izvrši ovu kraljevu naredbu jer je cenio Đorđevića kao pravdoljubivog čoveka. Ipak, morao je da ga pozove i da mu kraljeve poruke saopšti. Na jednu po jednu Đorđević je, kaže Maršićanin, odgovarao hladno i sa puno takta, i to u trećem licu:

- Da doktor Vladan nikada nije "konspirisao" protiv Obrenovića, pa da to neće činiti ni ubuduće. Kao opravdanje, naveo je da nema za čiji račun to da radi - sigurno ni za Karađorđevića, ni za Nikolu Petrovića, ali ni za kralja Milana jer zna da kralj nikada neće krenuti na svog sina. Nikada nije pretio nikome prevratom, jer bi prevrat upropastio zemlju u kojoj i on ima dece i imanja. Posebno je istakao kako nikada nije govorio za kralja da je "šašav i nesposoban za vladu", jer bi time omalovažio sebe, pošto je pune tri godine "preuznosio" kraljevu pamet i sposobnost, i da takvo političko samoubistvo on nije u stanju da izvrši.

ŠTO se tiče "bljuvotina" koje kralj daje da se štampaju po novinama, on moli kralja da podigne optužnicu protiv njega. Svoju izjavu Đorđević je završio rečima: - Ja vas, gospodine upravniče, molim, recite gospodaru da ga doktor Vladan moli, neka ga za sve njegove krivice, koje se sad iznose, stavi pod sud, to i Vladan želi...

Silina kraljevih uboda bila je prejaka. Kralj je naručivao u štampi najbezočnije napade protiv Đorđevićeve vlade i kralja Milana. "Mali žurnal" je u septembru i oktobru 1900. donosio seriju članaka pod nazivom "Vladanovština". Oni su sledeće godine preštampani u zasebnu knjigu sa podnaslovom "Slike iz političkog i društvenog života u Srbiji od 1856. do 9. jula 1900, a naročito za vreme poslednje trogodišnje crne Vladanovštine". NJihov autor je Boža Savić, vlasnik lista, kojem se Đorđević zamerio još davne 1881. godine, kada je kao načelnik Saniteta oduzeo stipendiju njegovom bratu zbog nesavesnog izvršavanja obaveza na studijama. "Malom žurnalu su se pridružili "Dnevni list", "Večernje novosti", "Dnevnik".

U tim člancima Đorđević je toliko ružen i napadan, da je, kako kaže, morao da krije te novine da ih ne vide deca, od kojih su dva deteta bila ozbiljno bolesna (Milan i Talica). Uvreda časti naneta je celoj porodici Đorđević, a njen pater familijas ozbiljno se zabrinuo da se kod dece ne poljulja vera u poštenje rođenog oca. Bivši ministar predsednik nazivan je u štampi "pacovom", "neverom", "izdajnikom", "uljezom" i "poslednjim čovekom na svetu". Kralj je hteo sasvim da ga upropasti. Ukazom mu je oduzeo pukovnički čin u vojsci, pošto ga je prethodno, protivno zakonu, penzionisao.

PO Beogradu su lepljeni plakati u kojima je "sa najvećom radošću" pozdravljen kraljev potez, jer su njime "zadovoljeni pravda i čast srpske vojske", a uniforma srpskog oficira skinuta je sa "najpraznijih" grudi. U ovoj paškvili, Đorđeviću se odriče srpska nacionalna pripadnost na jedan krajnje uvredljiv način. On se poredi sa psom koji se ušunjao u Srbiju kao kakva skitnica, sa stranim imenom, tuđim jezikom i odelom, čime se ciljalo na njegovo cincarsko poreklo. Vređano je, na vrlo nizak način, i socijalno i nacionalno poreklo njegove supruge koja je nazvana "vešerkom iz gornje bečke maale" čije su ruke još ispucane od ceđi.

Jednog dana kralj mu je poslao čoveka da mu prenese poruku kako on zna da Đorđević radi za kralja Milana i za - Karađorđeviće. I ovo je bila još jedna u nizu uvreda za njega, najpouzdanijeg obrenovićevca, koji je celog života služio samo pod zastavom njihove dinastije. Život u Beogradu je za Đorđevića postao noćna mora. Sa vrha lestvice, gotovo preko noći, srozao se do dna. Niko mu više nije pisao, niti ga tražio. Jednom od retkih koji ga se setio tih dana, otpisao je: "O, ti, bela vrano, ti!", vidno iznenađen smelošću da bilo ko nazove svojim prijateljem najomraženiju ličnost u zemlji. Đorđević nije hteo više da čeka. Skupio je stvari i krenuo u "dobrovoljno izgnanstvo", kako je nazvao svoje putešestvije koje je trajalo skoro pet godina. Izgleda da je Đorđević od samog početka nameravao da duže ostane u Beču, jer samo to može biti razlog što je od ukućana zahtevao da mu po Vukašinu Petroviću pošalju njegovu ličnu arhivu, koja je, kako kaže, težila oko sto kilograma. Želeo je odmah da sedne i napiše istorijat svoje trogodišnje vlade. Tako je nastalo trotomno memoarsko-istorijsko delo "Kraj jedne dinastije".

Suze kralja Milana

Piše: Suzana Rajić

KADA je Đorđević došao u Beč, u njemu je već boravio kralj Milan, oboleo od nekog jesenjeg virusa. Kako su lekari mislili, bolesnik se već nalazio na putu ozdravljenja. Bivši kralj i bivši ministar su se posećivali, mada se ne zna koliko su česta bila njihova viđenja. Kako je iz tih susreta saznao, Đorđević je držao da će kralj sa pratnjom otići u toplije krajeve da provede zimu. Već su se pakovali sanduci za Kairo, gde se spremala i uređivala posebna vila za njega. Iznenada, Đorđevića je u pansionu posetio poznati mađarski magnat i prisni prijatelj kralja Milana, grof Evgenije Ziči. Rekao mu je da se zdravstveno stanje kralja znatno pogoršava i pozvao ga da se nađe pored postelje bolesnika, za slučaj da se nešto nepredviđeno dogodi.

Đorđević je odmah otišao. Zatekao je kralja u jako lošem stanju, demoralisanog i fizički i psihički. Sinovljevi napadi na njega mnogo su ga boleli. Život mu se činio besmislen, a buduće čergarenje nesnosno. Tražio je od Đorđevića odgovor na pitanje - koju je nepravdu učinio svom sinu i svojoj zemlji, kad mu tako vraćaju. Đorđević je otvoreno rekao da srž njegove tragedije leži u prevremenoj abdikaciji, čime se ogrešio o svoju vladarsku dužnost i o svog sina jedinca, kojeg je uputio pogrešnim pravcem i da ga je zbog toga stigla kazna. Đorđević je u više navrata ponavljao da je otac, na umoru, nekoliko puta svog sina nazvao oceubicom, no Đorđević ne kaže da otac nije smrtno voleo jedinog sina. Stanje se sve više pogoršavalo, a konzilijum lekara je konstatovao pneumoniju gornjeg dela desnog plućnog krila. Kao i Ziči, i Đorđevića je uhvatio strah da ostane dalje nasamo sa kraljem. Pismom je pozvao jedine preostale rođake kralja Milana - Aleksandra Konstantinovića i njegovu sestru Simku Lahovari. Agonija je bivala sve dublja. Ziči je predlagao Đorđeviću da pošalje telegram kralju Aleksandru, ali ovaj, posle svega, nije hteo da to učini. Zato je predložio da se u Beograd telegrafski pošalje bilten (dijagnoza) lekara. Tako je i bilo.

TELEGRAM iste sadržine upućen je i kraljici Nataliji. Đorđević je bio uveren da će sin doći na samrtničku postelju ocu, da se sa njim oprosti. Zajedno sa Konstantinovićem on je obavestio kralja da će mu, po svemu sudeći, sin doći da ga vidi. Na zaprepašćenje svih okupljenih, to se nije dogodilo. Umesto sina došao je njegov ađutant, general Laza Petrović. Jauk "Ja sam njegov otac" odjeknuo je u sobi, u kojoj su general i bivši kralj bili nasamo. Đorđević kaže da su i Konstantinoviću i njemu grunule suze na oči.

Poslednja noć i dan uoči smrti kralja Milana bili su najgori i za bolesnika i za prisutne. Bolesnik se borio za vazhduh, jer mu je voda nadirala u pluća. Agoniju je ubrzo smenila smrt. Bio je 11. februar 1901. Đorđević kaže da je prvi prišao da celiva kralja i prijatelja. Konstantinović je jecao od bola. Kad je otac sklopio oči, sin nije došao ni na poslednje celivanje. "Da je bar sad dojurio", komentarisao je Đorđević, možda bi mu svet i oprostio ovu nečovečnost. Ali, ništa. Ovakav postupak sina prema ocu bio je za Đorđevićeve pojmove neshvatljiv i neoprostiv. Zar najstariji monarh Evorpe, Franja Josif, po ciči zimi da prvi korača za kovčegom prvog srpskog kralja posle Kosova, a da do njega nema pokojnikovog jedinog naslednika. Ova činjenica je bila poražavajuća za Đorđevića; ona je potpuno uništila i najmanji tračak vere u postojanje karaktera Aleksadra Obrenovića.

KADA se 1902. godina počela plesti zaverenička mreža protiv života Aleksandra Obrenovića, među inicijatorima je bilo i onih koji su potražili Đorđevićevu pomoć, računajući na njegovu žeđ za osvetom. Međutim, Đorđević se nije dao nagovoriti. On im je kazao da će kraljeva smrt načiniti od njega mučenika, a da će situaciju iskoristiti Draga koja će, uz pomoć ustava, preuzeti stvar u svoje ruke. Sem toga, on se ogradio time što je njegova porodica starinom proobrenovićevska i da on, posle svega, ne može da radi protiv jednog Obrenovića, a najmanje da mu radi o glavi. Još je rekao da on nikada nije bio konspirator i da to ne može postati ni u starosti. Ograđujući se od svih smutnji koje su radile o glavi poslednjem predstavniku srpske dinastije, Đorđević je pisao da ne želi da bude grobar dinastije kojoj je služio celog života. "Eno Karađorđevića, eno radikala koji su se borili protiv te dinastije, neka je oni sahrane sa pripadajućim joj počastima. Velite, moje akcije skaču. Teško meni kad akcije moje otaxbine moraju tako nisko da padnu, pa da moje skoče", pisao je Đorđević.

Neposredno posle Majskog prevrata, on je napisao kraću brošuru "Poslednji Obrenović". Vest o krvavom 29. maju zatekla ga je u Gishiblu i zaprepastila ga je. Ćutanje je morao da prekine kada je evropsko mnjenje "graknulo" protiv njegove otaxbine. Kao što su njegovi članci za života kraljeva bili ubojiti, osvetnički i drski, posle kraljeve pogibije bili su još gori. Đorđević je tvrdio da je uzeo pero u ruke da odbrani časnu srpsku vojsku koja nije pretorijanska banda, kako se po Evropi naziva, već herojska vojska koja je branila opstanak jednog naroda.

K R A J