Мапа колонијалне поделе света после Првог светског рата. Мапа колонијалне поделе света пред Други светски рат.С обзиром на његову сложеност као и идеолошким и другим поделама које је изазвао и које дан-данас трају, о узроцима Другог светског рата постоји далеко мањи историјски консензус него о узроцима других оружаних сукоба у 20. веку. Ипак, може се рећи да велики број узрока Другог светског рата има корен у Првом светском рату.
Немачка, Италија и Јапан су се у 19. веку релативно касно профилисале као модерне индустријске државе, па су битно заостајале у стварању колонијалних империја у односу на Велику Британију и Француску. Немачка је у Првом светском рату поражена, те је на основу Версајског споразума остала без колонија, и тако била доведена у још подређенији положај. Италија и Јапан, иако на победничкој страни, били су битно разочарани ратним пленом.
Утицај национализма, који је представљао доминантну идеологију Европе 19. века, порастао је у источној Европи, где су на рушевинама три стара царства — Отоманског, Аустро-угарског и Руског — по прокламованом принципу права на самоопредељење формиране националне државе. У већини случајева границе нових држава се нису поклапале са етничким границама, што је представљало сталан извор иредентизма и напетости, док су неке новостворене државе — Краљевина СХС, Чехословачка и, делимично, Пољска — по саставу биле вишеетничке и оптерећене унутрашњим напетостима које су се накнадно одражавале на међународну сцену. Национализам се проширио и на Азију, поготово на поседе европских колонијалних сила чији поданици су свој положај почели сматрати издајом версајских принципа. Национализам се настављао исказивати и као расизам, који је имао важну улогу у погоршању односа Јапана и САД.
Трећи фактор, који се искристалисао тек након завршетка Првог светског рата, био је слом предратног економског поретка заснованог на слободној трговини. Већина држава се након рата окренула протекционизму и аутархији, што је било плодно тле како за међусобне сукобе, тако и за економску нестабилност која ће се одразити у Великој економској кризи.
Нови фактор представљала је и појава двеју идеологија — фашизма и комунизма — које су, свака на свој начин, представљале радикалну алтернативу поратном светском поретку, те чије се међусобно супарништво одражавало и на међународну политику.
Узроци рата лежали су и у дубоком и непревладаном културном и психолошком шоку изазваном опсегом и последицама Првог светског рата. Многе државе, поготово оне које су се сматрале победницама, настојале су понављање тако трауматичног искуства избећи инсистирањем на дипломатији као једином средству решавања међународних спорова, док је у јавности тих земаља доминирао пацифизам и тежња за нереаговањем на провокације које би могле изазвати нови глобални сукоб.
[уреди] Свет пре рата Избијање Другог светског рата био је процес који је трајао скоро целу једну деценију и коме је главни катализатор била Велика економска криза, која је почела у САД у октобру 1929. године. Она се манифестовала кроз глобални раст незапослености и сиромаштва, које је масе становништва у многим земљама окретало екстремним идеологијама слева и здесна, а у многим државама доводило и до међуетничких напетости, поготово у источној Европи гдје је дошло до наглог пораста антисемитизма. У многим државама, поготово оне које су заостајале за Британијом и Француском, криза је довела до уверења како версајски поредак представља кочницу њиховог економског развоја те да се он мора изменити, ако је потребно и оружаном силом, односно освајањем нових територија. Британија и Француска, главни заговорници политике глобалног разоружања, су такође били снажно погођени кризом која је спријечила њихово поновно наоружавање.
Прва манифестација тог процеса догодила се у Јапану, који је, као земља без властитих извора многих важних ресурса, био снажно погођен економском кризом. Као последица тога, у јапанским владајућим круговима је почео бујати милитаризам, односно уверење да Јапан може осигурати просперитет једино на рачун суседних азијских држава, односно европских колонијалних поседа. Године 1931. Јапанци су извели инвазију кинеске провинције Манџурије те у њој успоставили марионетску власт на челу с бившим кинеским царем Пу Јијем. Многи јапански, а и други, историчари сматрају управо тај догађај стварним почетком Другог светског рата. Западне силе, исцрпљене и презаокупљене економском кризом, на њега нису реаговале те тако створиле преседан који ће користити друге државе.
У Немачкој Вајмарској републици је економска криза изазвала рекордну незапосленост и нагло сиромашење, продубила свеопште незадовољство одредбама Версајског мира који се сматрао неправедним те изазвала политичку нестабилност и трајну кризу коју постојећи демократски поредак није био у стању решити. Почетком 1933. је, обећавајући рјешење тих проблема, на власт дошла Националсоцијалистичка странка Адолфа Хитлера те успоставила фашистички режим. Темељ нацистичке идеологије представљала је расистичка замисао у ширењу њемачког животног простора (лебенсраум) на исток, на рачун словенских народа. На краћи рок се та идеологија манифестовала као прокламован циљ окупљања свих земаља где живи немачка мањина у јединствену државу - Велику Немачку. Нацистичка влада је постепено једнострано одбацила одредбе Версајског уговора те започела с поновним наоружавањем у сврху постизања тих циљева оружаним путем.
Италија, у којој је од 1922. године на власти био фашистички режим Бенита Мусолинија, такође је била битно погођена Великом економском кризом, која је показала недостатак властитих ресурса. Мусолини је дошао до закључка да ће ти проблеми бити решени ширењем Италије на Балкан, Медитеран и Блиски исток, што је било прокламирано као службена политика под геслом обнове Римског царства. Та је политика довела Италију у директан сукоб са бившим савезницима Британијом и Француском, те приближила Хитлеровој Немачкој. Као прва озбиљнија манифестација те политике се показао Абисинијски рат, на који су западне силе реаговале тек млаким економским санкцијама, дајући још један примјер невољности да се на изазов версајском поретку супротставе икаквом озбиљнијом акцијом.
У то вријеме је СССР под влашћу Стаљина био углавном нетакнут економском кризом, али и преозаокупљен унутрашњим проблемима, првенствено колективизацијом земље - која је довела до масовне глади и великих демографских губитака - и индустријализацијом, која је пак СССР учинила великом силом и у рекордно кратком року створила услове за трансформацију Црвене армије у велику и модерну оружану силу. СССР је након деценија дипломатске изолације настојао побољшати односе са западним силама, страхујући да би се на темељу искустава грађанског рата могла створити велика коалиција с циљем његовог уништења. СССР је настојао страх западних држава од ширења бољшевизма на запад умањити представљајући се као природни идеолошки савезник у борби против фашистичких држава. У ту сврху је преко Комунистичке интернационале промовисана политика Народног фронта, која је за последицу имала стварање леве владе у Француској, али и избијање грађанског рата у Шпанији.
Шпански грађански рат, као и рат који је године 1937. избио између Јапана и Кине, тзв. Други кинеско-јапански рат, јасно је демонстрирао како су Немачка, Италија, Јапан, а делимично и СССР, битно побољшали властиту ратну технологију, односно стекли предност у односу на западне силе. То је довело до постепене промене пацифизмом вођене политике у Британији и Француској - започело је поновно наоружавање, а дипломатско удовољавање немачким и италијанским захтјевима је добила сврху добијања времена за неумитни оружани обрачун, умјесто спречавања рата као таквог.
[уреди] Судетска криза и избијање рата Хитлерова Немачка је прву директну акцију кршења версајског поретка подузела године 1936. углавном симболичком гестом слања Вермахта на леву обалу Рајне, која је претходних година била демилитаризована. Недостатак било какве реакције на ту провокацију је нацисте уверио како ће и убудуће моћи предузимати сличне кораке.
Након што је године 1937. између Немачке, Италије и Јапана потписан тзв. Антикоминтерна Пакт - претеча будућег Тројног пакта - Немачка је године 1938. подузела насилну анекцију, тзв. Аншлус Аустрије. Хитлеров режим је тај потез оправдавао провођењем начела о праву на самоопредељење, односно чињеницом да су многи Аустријанци себе сматрали делом немачке нације од које су одвојени вештачком границом.
Хитлер је сличан изговор одлучио применити на Судете - област Чехословачке где су Немци чинили већину. Чехословачка влада је била спремна да се покушају мењања граница одупре оружаним путем, рачунајући на свој статус верне француске савезнице. Међутим, британска влада је држала да још није у потпуности спремна за рат, па је наговорила Француску да заједно с њом 30. септембра 1938. склопи Минхенски споразум којим је Немачкој признато право на Судете. Остављена на цедилу, чехословачка влада је подлегла немачком ултиматуму. Док је део светске јавности овим догађајима био шокиран и разочаран, велики део западне јавности их је сматрао исправљањем версајских неправди те искориштеном приликом за постизање трајног мира у свету.
Те су се наде врло брзо изјаловиле, када су мађарска и пољска влада искористиле Хитлеров преседан како би и оне тражиле и на крају добиле чехословачке територије. До пролећа 1939. ауторитет владе у Прагу је био тако уздрман да се у Словачкој, на немачки наговор, развио сепаратистички покрет. Користећи то као изговор, немачке снаге су у пролеће 1939. окупирале Чешку и успоставиле протекторат у саставу Рајха, док је Словачка успостављена као сателитска држава.
Комадање Чехословачке представљало је шок и понижење за западне силе које су на гажење споразума реаговале гаранцијом независности и територијалног интегритета Пољске и Румуније - држава за које се држало да ће представљати следеће мете немачког, односно мађарског ширења. У међувремену је, користећи Хитлеров пример, Мусолинијева Италија извршила инвазију и без борбе успоставила власт у Албанији.
Хитлер није био импресиониран тим гаранцијама те је као следећу мету немачке територијалне експанзије одабрао Данцинг - луку на Балтичком мору под управом Лиге народа коју су и Немци и Пољаци својатали, али у којој су Немци имали већину становништва. Но, овога пута су Пољаци, за разлику од Чехословака, иза себе имали формалне западне гаранције те били спремни на оружани отпор. Немачкој влади је постало јасно да се криза у немачку корист не може решити другачије него оружаном инвазијом, за коју је планирање отпочело већ у пролеће.
Хитлер је био уверен како ће западне силе на крају Пољску ипак оставити на цедилу исто као што су били оставили Чехословачку. Томе је у прилог ишао дебакл преговора о евентуалној војној сарадњи који су се у то време водили у Москви између англо-француских и совјетских представника.
На крају се Стаљин одлучио купити време за припреме за рат тако што је прихватио Хитлерову понуду за споразум о подели интересних сфера у источној Европи. Потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 25. августа 1939. Немачка се осигурала од евентуалне совјетске интервенције у пољску корист, односно евентуалног ратовања на два фронта. Након инсценираног пољског напада на радио-станицу у Глајвицу, немачке оружане снаге су 1. септембра 1939. отпочеле напад на Пољску, чиме је у Европи почео Други светски рат.
[уреди] Оружане снаге и планови зараћених сила [уреди] Немачка Супротоно устаљеном мишљењу, Немачка у време избијања рата за њега није била спремна, односно, по објективним критеријумима, била је у много инфериорнијем односу у поређењу с почетком Првог светског рата. С друге стране је у квалитативном смислу била у великој предности у односу на своје противнике.
То се можда најбоље одржавало у копненој војсци - Вермахту. Иако је поновно наоружавање ван версајских оквира отпочело још године 1933. Немачка је још увек заостајала за западним силама по питању модерне опреме, поготово тенкова. С друге стране, у раздобљу када се држала версајских критерија, Немачка је смела имати малу професионалну војску, што је довело до ригорозне селекције и филтрације најспососбнијих кадрова који ће после бити срж Хитлерове војне машине.
Други важан фактор у корист Немаца била је склоност новим идејама као и настојање да се избегну грешке које су довеле до пораза у претходном рату. Немачки војни стратези на челу с генералом вон Сектом су још крајем двадесетих, узимајући у обзир немачки недостатак нафте и других стратешких сировина, закључили како се победа у будућем рату може извојевати једино брзим ударом, при чему би се користиле новоразвијене форме оружја као што су тенкови, механизоване јединице и авијација. Та се доктрина назвала блицкриг, односно муњевити рат, те је на почетку представљала готово сигуран рецепт за немачке војне успехе. С друге стране, Немачка ипак није била у стању у потпуности искористити њене могућности, пре свега због недовољног броја модерних превозних средстава, што ће се исказати у каснијим фазама рата.
Блицкриг је битно утицао и на развој Луфтвафеа, немачког ратног ваздухопловства које је у року од само неколико година постало једна од најимпресивнијих оружаних формација на свету - како бројем, тако и извежбаношћу људтства. Немци су тридесетих година развили модерне типове ловачких и бомбардерских авиона којима су били у стању створити ваздушну надмоћ над већином противника. Али, с друге стране, већина тих авиона су били углавном на непосредну подршку копненим снагама, те су се врло брзо исказали не баш тако ефикасни у другим улогама.
Кригсмарин или ратна морнарица је била најслабији вид немачких оружаних снага због версајских ограничења која су је била свела на готово симболичку оружану формацију. Она су укинута тек 1930их година када је већ било касно да нови бродови у градњи битно утичу на ток ратних операција. Немачка слабост на мору одразиће се већ на самом почетку.
[уреди] Италија Италија је, захваљујући постојању колонијалног царства те Мусолинијевим амбицијама, имала потребу да сагради модерну ратну морнарицу која би се могла супротставити Британцима и Французима. Резултат тога је била трећа по снази морнарица у Европи с великим бројем модерних бродова и веома квалитетним и извежбаним људством, спремним на примену разноразних свежих идеја и неконвенционалних замисли, од којих можда најспектакуларнији пример представљају људи-жабе.
Мусолинијев режим је исто тако велики напор уложио у стварање квалитетног и релативно модерног ваздухопловства које се 1930-их могло мерити с већином великих сила. Томе је поготово у прилог ишла доктрина генерала Дуета који је држао да ће управо авијација бити кључан фактор победе у будућем рату, односно да се надмоћном ваздухопловству ништа не може супротставити.
Италијански војни стратези су такође створили доктрину сличну немачком блицкригу, но за њену ефикасну примену је недостајао кључан фактор - квалитетна копнена војска. Италија није имала ресурсе ни индустријску инфраструктуру да створи копнене снаге у истом оном опсегу или квалитету какву је имала Немачка, па су италијански војници у рат ушли углавном са застарелом или неадекватном опремом, што је било највидљивије у тенковима - бројем и квалитетом погодних за колонијално ратовање, али далеко испод савезничких и немачких стандарда.
Ипак, највећа италијанска слабост био је морал - уздрман трауматским искуствима битака на Сочи које није избрисала чак ни побједа у Првом светском рату.
[уреди] Јапан
Растући јапански милитаризам преселио се на азијско копно - Шангај у пламену током Другог јапанско-кинеског рата, 1937.Од свих великих сила Јапан је године 1939. имао највише ратног искуства, захваљујући походу на Кину који не само да је на почетку постигао спектакуларне успехе, него био и сјајна прилика за тестирање нових технологија, поготово на морнаричком и ваздухопловном пољу.
Јапанска ратна морнарица је била од најјачих и најмодернијих на свету. Настојећи одржати корак с Британцима и Американцима, Јапанци су били склони иновацијама и примени модерних технологија и стратегија. Од свих њих је велику важност имала оријентација на високу координацију морнарице и авијације, што је довело до градње носача авиона и стварања врхунски обученог кадра морнаричких пилота способних за најсложеније операције. Јапанци су такође велику важност уделили површинским снагама, при чему се развило тзв. дуго торпедо које ће постати једно од најубојитијих оружја рата и омогућити Јапанцима поморску надмоћ на самом почетку рата на Пацифику.
За разлику од морнаричког, јапанско ратно ваздухопловство у саставу копнених снага је по квалитету авиона и пилота понешто заостајало за већином држава у свету, а посебни недостатак је био оријентација на непосредну подршку копненим снагама.
Копнене снаге су, пак, слично као и у Италији, представљале најслабију јапанску карику, иако је то постало видљиво тек у каснијој фази рата. Јапанци су сматрали да ће се будући рат одвијати по слабо настањеним острвима где примена тенкова или сличне модерне опреме није тако битна. У томе су у прилог ишла и искуства из Кине где су велики успеси постигнути против не превише инфериорних кинеских снага. Због свега тога је јапанска војска по квалитету опреме и оружја била на нивоу Првог светског рата, али је све то надокнађивано фанатичном индоктринацијом и врхунском извежбаношћу људства.
[уреди] Велика Британија
Најсавременији британски предратни ловачки авион Спитфајер.Велика Британија је године 1939. ушла у рат с плановима прилично сличнима онима с којима се ушло у Први светски рат.
Британске копнене снаге су биле релативно малобројне и професионалне нарави, те су се на почетку требале користити у ограниченим акцијама, односно као подршка бројнијој француској војсци, све до тренутка када се попуни регрутима. С друге стране, малобројност је британску војску учинила једином потпуно моторизираном војском у свету, те је квалитетом и обученошћу људства била изнад европског просека. С друге стране, међуратни период је представљао и својеврсну стагнацију, јер су на темељу искустава Првог светског рата, поготово у примени и тактици тенкова извучени погрешни закључци.
Недостаци британских копнених снага су имали потпуну супротност у Краљевској морнарици (РН) која је, успркос својеврсног заостајања почетком 1930-их, још увијек представљала силу способну да оствари потпуну надмоћ на већини светских мора. РН је имала врло квалитетно људство, као и командни кадар отворен према новим идејама, због чега су британски бродови били прилично разнолики - од торпедних чамаца до носача авиона - те у стању изводити различите и најсложеније операције. Слично као и у Наполеоновим ратовима, управо ће РН омогућити Британији да сама води рат против остатка европског континента.
Највреднији и најмодернији део британских оружаних снага представљало је Краљевско ратно ваздухопловство (РАФ). Било је састављено од разноликих типова авиона и способно за разноврсне задатке, делом и због различитих доктрина које су, свака на свој начин, помогле његовом развоју између два рата. На почетку се сматрало да ништа не може зауставити бомбардере, те се уместо инсистирања на ловачкој авијацији створио великих број тешких тзв. стратешких бомбардера како би се на непријатељске нападе одговорило истом мером. Касније је већи нагласак стављен на ловачке авионе који ће бранити Британска острва и његове индустријске центре, за што су развијени квалитетни ловци Спитфајер и Харикен, од којих се потоњи показао и добрим избором за подршку копненим снагама.
[уреди] Француска
Бункер на Мажино линији саграђеној између два светска рата.Француска је 1939. године била под снажним утицајем искустава Првог светског рата које су се одразиле како на војну доктрину, тако и на морал нације.
Основна мисао водиља француских војних стратега су били енормни губици у људству након покушаја да се офанзивним акцијама пробију немачке линије. Зато се за будући рат одабрала дефанзивна стратегија темељена на примени запречне ватре и система утврђења који је требао на смрт искрварити немачког нападача. Крајњи израз те доктрине била је чувена Мажино линија - систем утврђења на немачкој граници који се сматрао најмодернијим на свету и практички непробојним.
Мажино линија је, с друге стране, у себи крила озбиљни недостатак - огромне трошкове због којих се, делимично, одустало од градње сличног комплекса на белгијској граници (иако је одлука била делом и политичке нарави, у сврху охрабрења Белгије да се у будућем сукобу придружи савезницима). Но, далеко већи проблем је био тај што су средства уложена у Мажино линију ускраћена развоју и производњи нових, модерних оружја. Зато је француска копнена војска у рат ушла с великим делом застареле и неадекватне опреме. Једини изузетак су били тенкови, који су у то доба били најсавременији у свету, али чије предности нису дошле до изражаја због погрешне тактике.
Додатни проблем за француску војску била је у изузетно лошој квалитети највишег командног кадра који су, с изузецима попут генерала де Гола, сачињавали потпуно неспособни људи застарелих схватања, па тако у згради француског генералштаба није постојао ниједан телефон или радио-станица. И међу људством је било доста проблема, поготово због тога што су велики део јединица сачињавали неквалитетни и дефетизму склони резервисти.
Француска ратна морнарица је, с друге стране, била прилично модерна, али она у рату, с обзиром да је била концентирана у Медитерану, углавном није дошла до изражаја.
Француско ратно ваздухопловство је, пак, било инфериорно немачком бројем и квалитетом апарата. Тек је крајем 1930-их уложен одређен напор да се почну производити модерни типови авиона, али је то дошло прекасно да би се одразило на бојишту.
[уреди] Совјетски Савез
Совјетски пропагандни постер из времена Зимског рата са Финском, 1939-1940.СССР је од свих великих сила године 1939. имао најбројније оружане снаге, како по питању људства, тако по питању броја авиона, тенкова и другог савременог оружја. Праве размере совјетске војне силе су постале очите тек касније током рата.
Но, та је бројчана надмоћ у себи крила озбиљну слабост. Почетком 1930их су уложени велики напори да се Црвена армија опреми не само модерним наоружањем, него и доктрином која ће, по узору на искуства из грађанског рата, користити модерна техничка средства како би се маневром и нападачком тактиком сломио непријатељ.
С друге стране, сав тај напредак је готово у потпуности заустављен Стаљиновим чисткама крајем 1930их током којих је у потпуности избрисана цела једна генерација способних и квалитетних официрских кадрова, а на њихова мјеста доведене неискусне или неспособне замене. Као последица свега тога, совјетска тактика, стратегија и целокупни квалитет војске био је далеко испод стандарда већине западних земаља. Тек ће неугодна искуства у Зимском рату натерати Стаљина да почне обнову Црвене армије.
Совјетска авијација је такође бројчано била прилично импресивна, али је, слично као и Луфтвафе, била претежно оријентисана на подршку копненим трупама. Са друге стране, Совјети су били међу првима који су препознали потенцијале вертикалног маневра те створили ваздушно-десантне и падобранске јединице, односно развили технике снабдевања падобранима.
Због затворености мора и оријентације на копнену и ваздухопловну силу, совјетска ратна морнарица је 1930их играла подређену улогу. Већина пловила је била застарела, али је бројношћу била способна подржати копнену војску у амфибијским операцијама.
[уреди] САД Због океана који су је одвајали од Европе и Азије, те у домаћој политици владајућег изолационизма, САД су 1930их врло мало улагали у одбрану, верујући да ће се будући рат избећи, односно да САД у њему неће учествовати.
Једини изузетак је била ратна морнарица, која се развијала због све већег супарништва САД с Јапаном у подручју Тихог океана. Због великих удаљености између појединих тачака у Тихом океану, велики је нагласак стављен на авијацију, односно координацију њених активности с морнарицом. Због тога су САД, слично и Јапан, развиле врло квалитетну и извежбану морнаричку авијацију те саградиле неколико носача авиона. Велики су напори уложени и у развијање техника за амфибијске операције, односно брзу градњу аеродрома и лука на изолованим острвима.
Због тога је развој копнене војске, односно планови за евентуално деловање на европским бојиштима био потпуно занемарен. Године 1939. америчка војска је имала застарелу опрему и неадекватну тактику. Но, релативно касни улазак у рат је омогућио учење на туђим искуствима, док су многи од тих недостатака компензовани индустријском моћи САД која је, слично као и СССР, квалитативне недостатке избрисала квантитетом.
[уреди] Ток рата године 1939. За више информација погледајте Немачка инвазија Пољске
Мапа немачке и совјетске инвазије на Пољску, септембар 1939.Пре избијања непријатељстава, Пољска је већину војске концентриала на границама, настојећи да демонстрира вољу за отпором, односно да крене у противофанзиву ако се укаже прилика. Тиме је, с обзиром на пољски геостратешки положај, Немцима омогућена прилика да на самом почетку изведу серију обухватним маневара којима ће пољске снаге бити одсечене од своје позадине и почесно присиљене на предају.
Два дана након немачког напада Немачкој су рат објавиле Француска и Британија, чиме је рат и формално добио карактер светског, па зато неки историчари наводе 3. септембар 1939. као датум његовог почетка.
Све наде Пољака да ће се успети одбранити су врло брзо распршене из два разлога - Немци су, користећи технике блицкрига, у потпуности изненадили Пољаке брзином свог напредовања, а француска офанзива у Сарској области, која је била требала растеретити Пољаке, одмах је заустављена. 17. септембра је, видевши неминовност пољског колапса, СССР предузео инвазију с истока и без неког већег отпора избио на унапред договорену демаркациону линију која мање-више одговара данашњој пољској граници. Део пољске војске је избегао у Румунију, одакле ће пријећи на Запад, док је остатак заробљен до почетка октобра. Источни део Пољске анектирао је СССР, а западни постао део тзв. Генералног гувернмана у саставу Трећег рајха.
Савезничка врховна команда је након тога закључила да никаква офанзива на Немачку нема смисла, него да се рат добије поморском блокадом односно ограниченим операцијама у циљу спречавања Немаца да добијају стратешке ресурсе из неутралних земаља. У међувремену се испоставило да одлука Италије да буде неутрална има заправо користан ефект на Немачку, јер је преко ње несметано ишао увоз тих истих сировина. Дотле се на Западном фронту развило стално затишје, повремено прекидано ограниченим акцијама - период познат као тзв. Лажни рат.
У међувремену је СССР консолидовао своје позиције у источној Европи успоставивши војне базе у балтичким државама Естонији, Летонији и Литванији, припремивши тако терен за формалну анексију следеће године. Покушај да се Финска натера на уступање територија северно од Лењинграда довео је крајем новембра до финско-совјетског или тзв. Зимског рата у коме су Финци испочетка успешно зауставили надмоћне совјетске нападе.
[уреди] Ток рата године 1940. Хитлер је септембра 1939. године добио оно што је тражио. Пољску, тј. њен западни део до Брест - Литовска. Зимски рат и Лажан рат дали су немачкој армији кратах предах пре почетка огромне офанзиве на Западу. Улогорили су се на Зигфридовој линији и чекали. Куцнуо је час. Велика немачка армија од неколико десетина дивизија снажна, опремљена и свежа 9. априла нагрнула је у Норвешку и Данску а 10. маја у Белгију, Холандију, Луксембург и Француску. Велике дивизије напредовале су без заустављања. Хитлер је желео да изненади Савезнике и одлучно их порази. Данску је узео без отпора, а Норвешку војном премоћи и осионом лукавошћу. Групу армија Б концентрисао је на Земаље Бенелукса а оклопне дивизије бацио на Арденске шуме када нико није ни очекивао то. 3.000 тенкова јуришало је кроз тешко проходне шуме Ардена док су Савезници хтели да у Белгији дочекају и сукобе се с Немацима.
[уреди] Норвешка операција За више информација погледајте Норвешка кампања
Зимски рат је савезничким планерима учинио занимљив Скандинавију. Створени су планови да се пошаље експедициони корпус с циљем пружања помоћи Финској, односно њеног стављања на савезничку страну. То је касније требало послужити као изговор за блокаду допреме Немачкој стратешки важних залина гвоздене руде из Шведске. На плановима се наставило радити и након финске капитулацију у марту 1940. године.
Делимично узнемирен најавама о таквим плановима, Хитлер је наредио да се припреми инвазија Данске и Норвешке. 9. априла 1940. године су Немци без отпора освојили Данску која ће бити окупирана следећих пет година. У Норвешкој су краљ и војска пружили отпор, али су Немци, користећи локалну надмоћ у авијацији те брзо освајање аеродрома, установили мостобране које није био у стању уништити ни долазак релативно малобројног савезничког експедиционог корпуса. Иако је РН немачкој морнарици нанела велике губитке, Норвешка је у јуну 1940. пала под потпуну немачку контролу, чиме је створена важна база за будуће подморничке операције на Атлантику.
[уреди] Пад Француске За више информација погледајте Битка за Француску
10. маја је, након вишеструког одгађања и промене планова, отпочела велика немачка офанзива на западном фронту.
Као што се било и очекивало, Немци су одлучили заобићи Мажино линију и Француску напасти преко територија неутралне Белгије. Због тога су савезници одмах послали своје најбоље и најбројније снаге у дубину белгијског територија да их тамо, према претходном плану, зауставе.
Оно што се није очекивало било је да ће Немци заједно с Белгијом напасти Холандију која је, за пет дана и након терористичког бомбардовања Ротердама, одмах капитулирала, односно да ће главни удар бити кроз шумовите Ардене за које се држало да су непроходни за тенкове и друга модерна возила.
Француске снаге су биле потпуно изенађене, те када су немачке снаге већ за три дана избиле на реку Меус код Седана, нису биле у стању пружити адекватни отпор. Немци су прешли реку и тенковским колонама брзо одсекли главнину савезничких снага у Белгији од Француске. Покушаји савезника да се разбије немачки клин нису успели, а 28. маја је Белгија службено капитулирала. Савезничке снаге су биле сведене на све мањи мостобран код Денкерка где је до 4. јуна изведена од најспектакуларнијих и најуспјешнијих евакуација у војној историји.
Tema: 
