Istorija Kuvajta

Antička istorija

Grci

U 3. veku pre nove ere, Antički Grci su kolonizovali ostrvo Failaku, pod Aleksandrom Velikim, i dali mu ime "Ikaros". Neki veruju da ime potiče od ostrva sa grčke obale, gde se verovalo da je zakopan mitski Ikar, jer ovo ostrvo podseća na Failaku. Drugi veruju da je dobilo ime zbog svoje vreline, i verovanja da je blizu sunca.

Osnivanje Kuvajta

Kuvajt su početkom početkom 18. veka osnovali razni klanovi, koji su se postepeno naseljavali tokom kasnog 17. veka iz Neđda na obale Persijskog zaliva. Tokom ovih migracija, razne plemenske grupe sa različitim veštinama su se skupile, i formirale novo pleme, koje je grupno postalo poznato kao Bani Utub nakon migracija. Prema lokalnom predanju, Sabahani su migrirali na jug, kako bi pobegli od suše u Nađdu, ali su naišli na još turobnije uslove. Vratili su se u Nadđ, tamo su se pregrupisali sa drugim porodicama, i preselili se u Zubaru, na katarskoj obali. Kako ni tamo uslovi nisu bili bolji, konačno su otišli na sever u Kuvajt, gde su našli vodu, i kasnije se tu i naselili. U zadnjoj etapi puta, oni su izvršili atabu ila al-shamal (prelazak na sever), što je jedno od objašnjenja porekla imena Bani Utub.

Rani politički i ekonomije razvoj

Rana ekonomija

Mir u regionu kojim je dominirao Bani Kalid, kao i unutrašnji problemi koji su sprečavali regionalne sile da se mešaju, su ostavili priliku za Bani Utub da razviju nove pomorske veštine. Mada je Bani Kalid kontrolisao luke, i održavao mir, oni su bili prvenstveno pustinjski-orijentisani ljudi, i nisu mnogo trgovali putem mora. Neki smatraju da je Kuvajt imao jednu od najboljih prirodnih luka u Persijskom zalivu; njegova lokacija mu je omogućila da profitira od karavanske trgovine za Alepo i Bagdad, trgovine sa Šat el-Arabom, i od krijumčarenja na otomansku teritoriju, zbog visokih poreza. Samodovoljnost Bani Utuba i zadovoljenost pustinjom je napuštena, kada su se povezali u ovu trgovačku mrežu, koja je uključivala trgovinu konjima, drvetom, začinima, kafom, urmama, i posebno biserima; Kuvajt se nalazio blizu nalazišta bisera koja su se prostirala duž obale Persijskog zaliva.

rano političko okruženje

Trgovina je postala osnova ekonomije, i Bani Utub su razvili novo političko i društveno uređenje kako bi organizovali život u sređenoj privredi. Plemenske tradicije su održane, ali su postavljene u kontekstu kompleksne profesione i socijalne stratifikacije; trgovina je bila hijerarhijski organizovana. Lovci na bisere su se razlikovali od mornara, kapetana, ili trgovaca. Dohodak od trgovine biserima je deljen na osnovu zanimanja; na vrhu je bio sloj trgovaca, čije jezgro su činili pripadnici Bani Utuba. Iznad trgovacasu bili pripadnici Al-Sabah porodice, koji su od početka bili istaknuti.

al-Sabah

Ubrzo nakon što je kolonija osnovana, Sabah je postao vođa, i vladao je do smrti, 1762. Po jednom predanju, politička vlast je došla u ruke Sabaha, kao plod eksplicitnog dogovora: 1716, vođe porodica al-Kalifa, al-Sabah, i al-Džalahima su se dogovorile da daju Sabahima prevlast u vladinim, i vojnim pitanjima, dok bi Kalife kontrolisale lokalnu trgovinu, a Džalahime pomorska pitanja. Drugi izvori navode da su nakon stizanja u Kuvajt, Bani Utub održali savet, i izabrali predstavnika da ode u Basru i objasni njihove miroljubive namere Otomanima. Izabran je Sabah, Sabah I bin Džaber. Diplomatske veštine Sabaha su verovatno bile važne i prema okolnim plemenima, posebno kako je opadala moć Bani Kalida.

Postoje mnoge teorije o izvoru moći porodice Sabah. Ova porodica je, zbog svoje uloge u karavanskoj (suprotno od pomorske) trgovini, razvila bliske veze sa pustinjom, zbog čega su tamo postali sakupljači poreza, što je bio važan izvor prihoda. Smatra se da su njihovom usponu doprinele i administrativne funkcije, kao što je kontrola luke.

Sabah I je umro 1762, i nasledio ga je najmlađi sin, Abdulah. Ubrzo nakon Sabahove smrti, 1766, al-Kalife, i nedugo zatim, al-Džalahime, su grupno napustile Kuvajt, i otišle u Zubaru u Kataru. Kako su al-Kalife i al-Džalahime bili među glavnim takmacima za vlast, njihov odlazak je ostavio Sabahe neprikosnovene na vlasti, i na kraju duge vladavine Abdulaha I (1762. - 1812.), vladavina Sabaha je bila sigurna, a politička hijerarhija u Kuvajtu stabilno uspostavljena.

Trgovci

Iako je bila stabilna, vladavina porodice Sabah je ostala ograničena do duboko u 20. veku. Ovo je bilo zbog trgovaca, koji su zahvaljujući svojoj finansijskoj moći i dalje mogli da utiču na planove Sabaha. Finansijski uticaj trgovaca je poticao od njihove kontrole nad trgovinom, i uvozom. Kako je njihovo bogatstvo bilo u pokretnim dobrima, trgovci su mogli da izvrše secesiju, i prebegnu na okolne teritorije, što bi oslabilo vlast Sabaha, i otvorilo prostor za nove disidente.

Spoljni odnosi

Kuvajćani su imali prvi kontakt sa Britancima 1775, kada su prvo kuga, a zatim i Persijanci napali Basru, pa je Britanska istočno-indijska kompanija napravila dogovore da se Poštanska služba Persijski zaliv-Alepo preusmeri kroz Kuvajt.

Takođe, tokom ovog perioda, Britanci su uspostavili bazu u regionu. Njihovo interesovanje za Kuvajt, i za Bliski istok generalno, je poraslo, jer su Nemci planirali da produže svoju predloženu prugu Berlin-Bagdad, do Kuvajta.

Atentat na Muhamada bin Sabaha

Mada se Kuvajtom nominalno upravljalo iz Basre, Kuvajćani su tradicionalno imali relativno autonoman status; njihova kulturna integracija sa emiratima Zaliva je formirala mrežu plemenskih i trgovačkih odnosa, koji su bili jači od veza sa otomanskim Irakom. Otomansko Carstvo je bilo pred bankrotom, i kada su evropske banke preuzele kontrolu nad otomanskim budžetom 1881, zahtevan je dodatni prihod iz Kuvajta, i Arapskog poluostrva. Midhad Paša, guverner Iraka, je zahtevao da se Kuvajt podvrgne otomanskoj vlasti. Al-Sabasi su našli diplomatske saveznike u britanskom Forin ofisu. Maja 1896, šejka Muhamada Al-Sabaha je ubio njegov polubrat, Mubarak al-Sabah (Veliki), koga je početkom 1897, otomanski sultan priznao za qaimmaqam (provincijalnog pod-guvernera) Kuvajta.

Mubarak Veliki

U julu 1897, Mubarak je pozvao Britance da rasporede svoje borbene brodove duž kuvajtske obale. ovo je dovelo do Prve kuvajtske krize, u kojoj su Otomani zahtevali da Britanci prestanu da se mešaju u njihovo carstvo. Na kraju, Otomansko Carstvo je popustilo, i izbeglo rat.

U januaru 1899, Mubarak je potpisao sporazum sa Britancima, u kome je izjavio da Kuvajt nikad neće ustupiti neku teritoriju, niti primiti agente ili predstavnike ijedne strane sile, bez pristanka britanske vlade. U suštini, ovaj sporazum je dao Britaniji kontrolu nad spoljnom politikom Kuvajta. Sporazume je takođe Britaniji dao odgovornost za državnu bezbednost Kuvajta. Zauzvrat, Britanija se složila da da godišnju potporu vladajućoj porodici, od 15.000 indijskih rupija (1.500 £). 1915, Mubarak Veliki je umro, i nasledio ga je sin Džabir, koji je vladao tek malo duže od godine dana pre nego što je umro početkom 1917, i nasledio ga je brat Salim.

Anglo-otomanski sastanak

Uprkos želji kuvajtske vlade da bude ili nezavisna, ili pod britanskom vlašću, na Anglo-otomanskom sastanku 1913, Britanci su se složili sa Otomanskim Carstvom u definiciji da je Kuvajt "autonomna država" Otomanskog Carstva, i da šejci Kuvajta nisu nezavisne vođe, već da nose titulu qaimmaqam (provincijalni pod-guverner) otomanske vlade.

Na sastanku je dogovoreno da šejk Mubarak ima vlast nad površinom koja se prostire u poluprečniku od 80 km od prestonice. Ova oblast je označena crvenim krugom, i uključivala je ostrva Auhah, Bubijan, Failaka, Kubar, Mašian, i Varba. Zeleni krug je označavao površinu od dodatnih 100 km poluprečnika, u kojoj je šejk imao pravo da sakuplja doprinose i poreze od lokalnog stanovništva.

Granični rat sa Neđdom

Nakon Prvog svetskog rata, Otomansko Carstvo je bilo praženo, i Britanci su poništili Anglo-otomanski sporazum, proglasivši Kuvajt "nezavisnim šejkatom, pod britanskim protektoratom". Vakuum koji je ostao nakon pada Otomanskog Carstva je zaoštrio sukob između Kuvajta i Nađda. Šejk Salim Al-Mubarak Al-Sabah je insistirao da je Kuvajt imao punu kontrolu nad svom teritorijom u poluprečniku od 140 km od prestonice; međutim, vladar Nađda, Abdul Aziz ibn Abdul Rahman ibn Saud, je septembra 1920. tvrdio da se granice Kuvajta ne prostiru dalje od zidina prestonice. Ibn Saud je primetio da sporazum nikad nije ratifikovan, i da Kuvajt nije imao efektivnu kontrolu nad spornom teritorijom.

Maja 1920, ibn Saudovi Vahabiti Beduini iz Neđda su napali kuvajtsku ispostavu u južnom Kuvajtu, nateravši je na povlačenje. U oktobru su napali Džahru, 40 km od prestonice. Kao odgovor, Britanci su poslali brodove, oklopna vozila, i avione. Beduini su se tada povukli.

Ukuairski protokol

Tokom 1920-ih i 1930-ih, je došlo do kolapsa industrije bisera, a samim tim i kuvajtske ekonomije. Jedan od glavnih razloga za ovo je otkriće veštačkog gajenja bisera. Kuvajt je postao jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, i postao je još više zavistan od britanske zaštite.

Kao odgovor na razne beduinske napade, britanski visoki komesar u Bagdadu, ser Persi Koks, je doneo Ukuairski protokol iz 1922, koji je definisao granice između Iraka i Neđda, i između Kuvajta i Neđda.

1. aprila, 1923, šejk Ahmad Al-Džaber Al-Sabah je pisao britanskom političkom agentu u Kuvajtu, majoru Džonu Moru, "Ja još uvek ne znam koja je granica između Iraka i Kuvajta, i bilo bi mi drago ako bi ste vi bili ljubazni da mi date ovu informaciju". Mor je, kada je saznao da al Sabah prisvaja spoljnu zelenu liniju iz Anglo-otomanskog sporazuma (4. aprila), ovu informaciju prosledio ser Persiju.

19. aprila, ser Persi je izjavio da britanska vlada priznaje spoljnu liniju iz sporazuma, za granicu između Iraka i Kuvajta. Ova odluka je ograničila irački pristup Persijskom zalivu na 58 km uglavnom močvarne obale. Kako bi ovo veoma otežalo Iraku da postane pomorska sila (dodeljena teritorija nije imala nijednu luku sa dubokom vodom), irački kralj Faizal I (koga su Britanci postavili kao marionetskog kralja u Iraku) se nije slagao sa ovim planom. Međutim, keko je njegova zemlja bila pod britanskom upravom, on se nije puno pitao. Irak i Kuvajt su formalno ratifikovali granicu u avgustu. Granica je ponovo priznata 1927.

1941, istog dana kada je otpočela nemačka invazija na Sovjetski Savez (22. jun), Britanci su preuzeli potpunu kontrolu nad Irakom, Iranom i Kuvajtom.

Do početka 1961, Britanci su povukli svoj posebni sudski sistem, koji se bavio slučajevima stranih državljana u Kuvajtu, i kuvajtska vlada je preuzela pravnu jurizdikciju po novim zakonima, čiji su nacrt sačinili egipatski pravnici. 19. juna 1961, Kuvajt je postao potpuno nezavistan, nakon razmene diplomatskih nota sa Ujedinjenim Kraljevstvom.

Granica sa Saudijskom Arabijom je postavljena 1922, Sporazumom iz Ukuaira, nakon Bitke za Džahru. Ovaj sporazum je takođe uspostavio Neutralnu zonu između Kuvajta i Saudijske Arabije, površine od oko 5.180 km², na južnoj granici Kuvajta. Decembra 1969, Kuvajt i Saudijska Arabija su potpisali sporazum, kojim su podelili Neutralnu zonu (sada poznatu kao Podeljenu zonu), i izvršili demarkaciju nove međunarodne granice. Dve zemlje podjednako dele naftu Podeljene zone, na kopnu, i moru.

Severna granica Kuvajta sa Irakom datira iz sporazuma načinjenog sa Turskom 1913. Irak je prihvatio ove uslove 1932, pri sticanju nezavisnosti od Turske. Međutim, nakon što je Kuvajt stekao nezavisnost 1961, Irak je hteo da prisvoji Kuvajt, pod argumentacijom da je Kuvajt bio deo Otomanskog carstva, pod iračkim suzerenitetom. 1963, Irak je ponovo prihvatio kuvajtski suverenitet, i granice na koje je pristao 1913. i 1932, "Dogovorenoj zabelešci između Države Kuvajta i Republike Iraka, koja se tiče ponovnog uspostavljanja prijateljskih odnosa, priznanja, i srodnih pitanja".

Sukob sa Irakom

Tokom 1980-ih, Kuvajt je u strahu od Irana nakon Iranske revolucije podržavao Irak u Iransko-iračkom ratu. Kuvajt je slao velike svote novca Iraku. Zbog ovoga, Iran je napao kuvajtske naftne tankere, i Kuvajt jeonda zatražio zaštitu od Sjedinjenih Država, koje su poslale svoje brodove u zaliv.

Nakon što je bio saveznik Iraka tokom Iransko-iračkog rata (uglavnom zarad iračke zaštite od islamističkog Irana), Irak je izvršio invaziju, i anektirao Kuvajt (Irak je tada bio pod režimom Sadama Huseina) u avgustu 1990. Huseinova glavna opravdanja su bila da je kuvajtska teritorija u stvari iračka provincija, i da je aneksija bila odmazda za "ekonomski rat" koji je kuvajt vodio tako što je navodno pravio kose bušotine, i krao iračku naftu. Nakon aneksije je ukinuta monarhija, i postavljen je irački guverner.

Iako je isprva bio neopredeljen prema potencijalnoj iračkoj aneksiji Kuvajta, američki predsednik Džordž H. V. Buš je na kraju osudio Huseinove akcije, i započeo isterivanje iračkih snaga. Pod mandatom Saveta bezbednosti UN, Sjedinjene Države su povele koaliciju 34 zemlje u Rat u Persijskom zalivu, kako bi ponovo uspostavile vlast kuvajtskog emira. Nakon nekoliko nedelja vazdušnog bombardovanja, koalicija Ujedinjenih nacija, predvođena američkim snagama, je započela kopneni napad 23. februara 1991. Ovim napadom su iračke snage u potpunosti izbačene iz Kuvajta za samo četiri dana. Nakon rata, UN su, po rezoluciji Saveta bezbednosti 687, izvršile demarkaciju iračko-kuvajtske granice, na osnovi dogovora između dve države iz 1932, i 1963. Novembra 1994, Irak je zvanično priznao ovu granicu sa Kuvajtom.

Kuvajt je potrošio više od pet milijardi dolara da popravi naftnu infrastrukturu oštećenu tokom 1990. i 1991.

2003, Kuvajt je služio kao glavna pripremna baa koalicionih snaga koje su predvodile SAD, u invaziji na Irak; Kuvajt je bio jedina arapska država koja je javno podržala invaziju.

Izvor: Wikipedia