Istorija Zoroastrizma posle Zaratustre

Istorija Zoroastrizma posle Zaratustre Počev od 650. godine pre naše ere

Sadržaj
1 Ahemenidi i Zoroastrizam
2 Posle Ahemenida
2.1 Ardašir kralj kraljeva
3 Donošenje zakona o dobru i zlu
3.1 Uvođenje zakona
4 Mazdakiti
5 Vladavina Hozroja i preporod Persije
6 Abasidi i Omajadi
7 Pad sasanidske Imperije
8 Prihvatanje Islama
9 Zoroastrejci i Parsi
10 Napomene

Ahemenidi i Zoroastrizam

Ahemenidi su verovatno prvi vladari koji su se nametnuli celoj Persiji posle Zaratustrine smrti, i većina njih su podredili svoju vladavinu dvema svojstvima koja su deo zaratustranske poruke: to su red, u pravdi čovečjoj od svega što je do tada viđeno u antičkom svetu i bezmalo dogmatska potvrda važnosti istine spram svih oblika laži. Religija Ahemenida, međutim, sačuvala je i popriličan broj odlika naturalističkog panteona sazdanog još u drevnoj civilizaciji bakarnog doba. Pošto se karakter zaratustranske reforme ogledao između ostalog i u dematerijalizovanju obrednih vidova religije zarad isključivo duhovnog žrtvovanja, kad god bi tradicionalna religija, tj. mazdaizam, sadržavala aspekte suprotne toj etici, morali bismo smatrati da se nalazimo pred sinkretizmom, koji je manje ili više apsorbovao zoroastrizam. No njegova samosvojnost se otkrivala povremeno, na dovoljno specifičan način da ne posumnjamo u njegov opstanak, mada ipak u okrilju drugih, sveštenijih ili narodskijih oblika religije.

Pitanje je da li su Ahemenidi i pre Kserksa bili zoroastrejci u pravom smislu reči jer se nisu direktno pozivali na Zaratustru. Kir i Darije se pominju kao izuzetno plemeniti vladari (plemenitost duše) Zaratustra je zahtevao od Ašavana, služitelja božanskog poretka, („nesebičnih boraca za mudrost i svetlost Ahura Mazde“) što predstavlja, ako je tačno, korenitu promenu u odnosu na dotadašnjeg tipičnog autokratskog monarha, čija se snaga izravnavala sa snagom bogova uz koje bi vladar navodno boravio posle smrti. U svakom slučaju sigurno je da je prekretnica u to doba izvršena prema nešto humanijem obliku vladavine, što možda može biti jedan od pokazatelja da je Zaratustrino učenje imalo jakog uticaja među Ahmenidima. Ahemenidi su se često izdvajali od ostalih tadašnjih naroda prihvatajući samilost i slične osobine kao vrline kojih se treba ponositi. Takav stav se uočava u njihovom postupanju s poraženim neprijateljima i prema njihovim kultovima. Naime, Ahemenidi su se odlikovali toliko neuobičajenom blagošću prema neprijateljima da su im se ovi ponekad i divili. Takođe su bili bili pobornici dotad neviđene religijske trpeljivosti prema kultovima pokorenih naroda.

Od prvih Ahemenida pa do kraja sasanidske imperije, tj. oko 12 vekova, glavna religija Persije je ipak Mazdaizam, (a značajni i drugi kultovi, kao npr. Mitre i Anahite). Zervanizam, koji je postavio Ahura Mazdu i Ahrimana u strogi dualizam, se vrlo brzo nametnuo uz izvorni zoroastrizam, tako da je ponekad teško izvitoperavao njegovu kosmologiju. U raspravama oko toga da li ahemenidska religija može potpasti pod Zoroastrizam sa jedne strane stoje oni koji su, sa modernim Irancima, istom nacionalnom slavom objedinili proroka drevne Persije i slavne vladare. Nasuprot njima stoje stručnjaci koji se ograničavaju samo na avestijske tekstove gde nema ni reči o Ahemenidima, i u natpise koje su ovi ostavili u kojima nema nikakvog pominjanja Zaratustre. Odsustvo prorokovog imena je opšteprihvaćeni argument protiv zoroastrizma Ahemenida mada po nekima on uopšte ne dokazuje da su elementi njegovog učenja bili sasvim nepoznati vladarima.

Posle Ahemenida

Posle sloma Ahemenidske Persije, Zoroastrizam se održao na svim prostorima nekadašnjeg carstva, naravno uz pojačani uticaj helenizma koje su prenosili Seleukidi. Na zapadu, u Siriji i Palestini, pod helenskim uticajem, stvorili su se tzv. magizeji, helenizovani Magi koji su imali uticaj isključivo na područja zapadno od Eufrata, dok se zoroastrizam očuvao u svom iskonskom obliku u Mediji, Parsu i istočnim provincijama. Zoroastrizam je u vremenu od III. veka pne. do sredine II. veka ne. donekle uticao i na budizam u državi Kušana, ali su, takođe, zoroastrijske ideje posredstvom jednog parćanskog princa oko 150. godine ne. stigle i u Kinu.

Zoroastrizam i neomazdaizam u vreme Sasanida Iako su parćanske trupe ponovo bile burno pozdravljene pod zidinama Antiohije, s Vologazom III. i Vologazom IV.,treće paljenje Ktesifona, parćanske prestonice (a kasnije i Sasanidske) od Rimljana(197), samo je doprinelo feudalnoj anarhiji koja je odvukla parćansku državu u propast. Kada je Ardašir I. uspostavio Sasanidsku dinastiju 224. pne. i obnovio persijsku nezavisnost posle 555. pne., proglasio se za "kralja kraljeva" po uzoru na stare ahemenidske kraljeve.

Ali, za razliku od eklekticizma Ahemenida i tolerancije Parćana, dinastija Sasanida koju je Ardašir osnovao po imenu svog dede Sasana, nastojala je da više od četiri veka održava nacionalizam privržen persijskoj prošlosti, prinuđen da centralizuje strukture jednog feudalnog kraljevstva i da pred širenjem univerzalističkih i ekspanzionističkih religija: budizma, hrišćanstva, a uskoro i manihejstva, nametne jednu dogmatizovanu religiju. Mazdaizam će se tada sklopiti oko svog najdragocenijeg jezgra, zoroastrizma, čiji će kult jedna grana Arsakida održati u Jermeniji sve do 428. pne. Više nego ikad potvrđivaće se Sasanidi kao "obožavaoci Mazde", mazdajasni, iako se religija koju će kodifikovati u moćnu teokratiju razlikuje od izvornog zoroastrizma koliko i katolička inkvizicija od Jevanđelja. U želji da mazdeo-zoroastrijskim predanjima daju ugled dostojan starodrevne slave Zaratustrine, Ardašir je prvosvešteniku (mobadu) Tansaru poverio ne samo dogmatizovanje predanja iz Aveste, čije je objedinjavanje otpočeo bio Vologaz, nego i uporedo pisanje skupa religijskih zakona.

Ardašir kralj kraljeva

"Kad je Ardašir, Kralj Kraljeva, Papakov sin, obnovio persijsko carstvo, na jedno jedino mesto sabrao je sve raštrkane spise; a Herbed nad herbedima, sveti Tansar, čovek koji je savladao učenje starih, došao je i prisajedinio otkrivenje Avesti; i dajući to otkrivenje celini, dao je tačnu sliku izvornog sjaja Šapiganovog blaga". To kanonsko određenje, koje je nastavio i njegov sin Šapur I., navelo je Ardašira da dogmatski proglasi: "Od sada, smatraćemo da je protivno Mazdaističkoj veri svako izlaganje koje ne potiče iz nje". Ovu nepopustljivost nalagao je pritisak okolnih religija i primer njihovog osobnog teocentrizma. Ardašir je uz svakog pokrajinskog satrapa postavio i jednog verskog starešinu, a probrana mesta raspodelio magima, koji će postati strogi mobadi i herbedi sasanidske teokratije; prvi su uglavnom postali sveštenici Vatre, dok će drugi biti pretežno zaduženi za nastavu, tj. upoznavanje naroda sa svim aspektima zoroastrizma.

U stvari, kraljevstvo se preustrojavalo kroz dugotrajan razvoj koji je otpočeo s Ahemenidima i nastavio se s Parćanima, uz helenističke novine u oblasti vojske. Ali uspostavljanje državne "crkve", uglavnom zasnovane na mazdaističko-zoroasterskom predanju i stavljene pod kanonski autoritet Mobadan mobada ili Velikog sveštenika, bilo je nešto sasvim novo u persijskom sinkretizmu, koji je opstao zahvaljujući parćanskoj toleranciji. Po sebi se razume da je takva novina, čija je namena bila da učvrsti nacionalno jedinstvo prostrane zemlje koja je do tad bila otvorena za sve ideje, mogla da se izgradi samo na krutom dogmatizmu i na staroj hijerarhiji čiji se karakter zaista i odražava u sasanidskim tekstovima. Na nesreću, o zoroastrizmu se danas sudi na osnovu strogog stanovišta neomazdaizma što ga je preradila i ispravila mesna teokratija tokom te četvorovekovne vladavine i bezmalo stalnog sukobljavanja s rimskim carstvom koje je primilo bilo hrišćanstvo. Zoroastrizam do tada nije znao za crkvenu ortodoksiju, pošto je postojao uporedo sa tradicionalnim mazdaizmom i zervanizmom Maga, koji su malo marili za to da ljubomorno prisvajaju doktrinu čija se gnoza vekovima prostirala dalje od okvira manjine zadovoljne pobožnom uspomenom na svog Proroka i poštovanjem drevnih seoskih predanja.

Uprkos znatnom dogmatskom otvrdnjavanju, Šapur I. je još bio tolerantan. Izgleda da se čak u jednom trenutku kolebao između reforme što ju je hvalilo negovo sveštenstvo i nove univerzalističke sinkretističke religije koju je propovedao asketa Mani (216.-277.), čuveno Manihejstvo. U svakom slučaju, baš Šapuru I. dugujemo onaj ukaz u kojem već samo izlaganje pokazuje da je odskora u Persiji počela da raste netrpeljivost, pošto je izdao naredbu da se "ostave na miru, bez ometanja slobodnog vršenja njihovih verovanja u raznim pokrajinama Persije, magi, jevreji, maniheji, hrišćani i svi pripadnici bilo koje vere", što je poslednji opšti izraz koji obuhvata kako brahmane i budističke kaluđere, kojih je tad bilo mnogo u zapadnoj Persiji, tako i gnostičke i krstiteljske sekte u Mesopotamiji. Šapurova tolerancija, u uzajamnoj vezi sa njegovom naklonošću prema manihejstvu, još je nalazila odjek u sinkretističkom stavu njegovog brata Piroza koji je postao "veliki kralj Kušana" i koji je, nakon što je na dvor doveo Manija, nastavio da poštuje Budu proglašavajući se, istovremeno, za poklonika Ahura Mazde i sledbenika Manija. Možda je nama takav Pirozov stav čudan, ali u ono doba bio je dosledan persijskom verskom osećaju koji je rado uzdizao sve oblike pobožnosti. Pri svemu tome, pod vladavinom Šapura I.,Kartir, vrhovni Mag koji će postati "Mobad Ormuzda i cele Persije", pokazivaće sve veću dogmatsku krutost. Iako od vladara nije isposlovao osudu ne-mazdaističkih religija, hvali se da je u svim krajevima koje je ponovo osvojila persijska vojska uspostavio hramove Vatre koje su čuvale zajednice maga: "U kraljevstvu Persije, ujedinio sam mnoge vatre i Mage. A takođe i u zemljama ne-Persijanaca... tamo gde su dospeli bili konji i ljudi Kralja kraljeva". Pored svetih vatri kralja, po celoj Persiji bilo je vatri sveštenika i vatri zemljoradnika. Na Šapurovu zapovest, Kartir je dao da se u Avestu uvrste odlomci koji su nekad bili raštrkani, a otkrivali su zanimanje za medicinu ili astronomiju.

Pošto je svoje kraljevstvo proširio sve do Inda, povratio Baktriju i Sogdijanu, i na kraju prodro do veoma hrišćanske Antiohije, godine 260. je blizu Edese, Šapur zarobio cara Valentijana zajedno sa 70.000 legionara. Među zarobljenicima, hrišćanski vojnici mogli su, uprkos svemu, da nastave da slobodno upražnjavaju svoju veru. Upravo su oni i uvećali prve hrišćanske zajednice u Persiji. Šapur je umro 270. pne., a njegov sin Hormizd vladao je samo godinu dana. Tek posle te kratke međuvlade, koja je takođe bila tolerantna, Kartirova teokratija je, iskorišćavajući slabost novog kralja Behrama I., uspela da svoju reformu uzdigne u krutu ortodoksiju.

Uzme li se u obzir blagonaklonost s kojom je Mani bio primljen kod Šapura, i širenje njegovog učenja, on je bio prva žrtva Kartirove inkvizicije (277.). Ovim činom prema mistiku, čija je jedina krivica bila ta što su njegovo ponašanje i poruka bili takmac vladajućem sveštenstvu, otpočelo je doba netrpeljivosti kojim se Kartir gordo hvali u natpisima u Nakš-i-Rustamu: "Ahrimanova učenja i demoni nestali su iz carstva i učinjeni nedostojnim vere. Jevreji, samane (budistički kaluđeri), brahmani, nazoreji, hrišćani, jogiji i zandiki (manihejci) potučeni su u carstvu, a idoli su uništeni, demonska gnezda rasturena, a od njih su napravljena staništa za bogove". Ovaj neumoljivi stav sveštenstva, međutim, ublažavala je politika države, čiji eklekticizam nije mogao da zanemari veliki broj stranaca. Nova prestonica Persije, Ktesifon, bila je toliko kosmopolitska da su u njoj živeli, osim Persijanaca i Arapa, Jermeni, Indijci, Afrikanci, Kinezi, Sirijci, Grci i Rimljani. Tako je jedan sasanidski kralj, koga je njegovo sveštenstvo pozvalo da strogo postupa sa hrišćanima dao, pokazujući svoju šaku, ovaj lepi odgovor: "Dlan je mazdaistička religija, ali šta bi dlan bio bez prstiju? Prsti su ostale religije u Persiji". U stvari, ne-mazdaističke zajednice nikad nisu bile dugo ometane i potpuno odbačene od sveštenstva, čija je strogost bila suprotna persijskoj tradiciji i ekonomskim interesima kraljevstva otvorenog tolikim raznim narodima.

Samo je manihejstvo, nastalo u Persiji, bilo preveliki takmac persijskoj religiji i aristokratskim strukturama. Preobraćenje cara Konstantina Velikog u hrišćanstvo dovelo je hrišćane u Persiji u nezgodan položaj, posebno za vreme vladavine Šapura II. Hrišćanski podanici kralja kraljeva, postali su jasno, sumnjivi u očima vlasti. Povrh toga, Jermenija podeljena između Rima i Persije na dve različite zone uticaja, zapadno i istočno od Eufrata, glavnim je delom prihvatila hrišćanstvo. Šapur II. lično izgleda nije bio neprijateljski nastrojen prema hrišćanima, a istočnjačko predanje iznosi čak da je sveti Evgenije, verovatno, izlečio jednog od njegovih sinova. Ako su hrišćani bili samo tolerisani sve do vladavine vrlo tolerantnog kralja Jezdegarda I., što sam već opisao, jasno je da se to nije nimalo dopadalo krutom i netolerantnom zoroastrijskom sveštenstvu. Osim toga, dok su brahmani i budisti, zbog svoje miroljubivosti, bili retko uznemiravani, pristalicama drugih religija često je zamerano. Uživajući hiljadugodišnju blagonaklonost, Jevreji, čiji je Jezdegard bio zet, bili su, opšte uzev, uvek dobro tolerisani osim pod kraljem Pirozom (459-484), ili onda kada su dva mazdaistička sveštenika bila živa odrana u jednoj jevrejskoj koloniji u Isfahanu. Ista odmazda čekala je i hrišćane kad bi opustošili hramove vatre. Sem toga, hrišćanske raspre, otpočete veoma rano protiv markionita, nestorijanaca i mnogobrojnih gnostika u Persiji, pružao je isti primer kao njihove svađe u rimskom carstvu. Te unutrašnje borbe u hrišćanskoj zajednici već su do 345. godine prouzrokovale više žrtava nego što su ih prouzrokovali rimski progoni. Nestorijanska crkva, izopštena zato što je osuđivala obožavanje Marije, u Persiji je bila zaštićena, a kao što sam već opisao, u V. veku je na sinodu u Seleukiji postala jedina dozvoljena hrišćanska crkva u sasanidskoj imperiji. Nestorijanci su od tada igrali aktivnu ulogu, obaveštavajući sasanidskog kralja o Vizantiji i pristupajući persijskoj vojsci da bi se borili protiv svojih istovernika koji su pripadali vizantijskoj crkvi, prema kojoj su gajili još samo mržnju.

Na kraju, kad su vizantijski hrišćanski carevi Justin i Justinijan 527. ustanovili smrtnu kaznu za sve pristalice nekog dualističkog učenja, ne uviđajući da time pobijaju i esenizam i izvorno hrišćanstvo, i da istovremeno osuđuju i hrišćane-gnostike, Jermene, Manihejce, i razume se, zoroastrijce, videvši u svima njima samo neprijateljske dogme, pošto je ovim carevima dualizam izgledao kao nešto suštinski persijsko, Persija će za mnoge biti zemlja u kojoj će naći utočište. Posle toga borba između Rima i Vizantije će krenuti pravcem "svetog rata", koji će kasnije islam nastaviti protiv Sasanida. Godine 529., Justinijan je proterao filozofe-platoniste koji su, pred fanatizmom, krenuli istim putem kojim i mnogobrojni izgnanici iz Grčke: u Persiju. Ipak, ponovo je Jermenija, zemlja tragične sudbine, najviše stradala zbog podeljenosti između upada Huna na severu i sučeljavanja sa zoroastrijskom Persijom i hrišćanskom Vizantijom. Na koncilu u Dvinu 506., Jermenija, koja je još ranije prihvatila hrišćanstvo, ali je u njoj odavno bilo mesta i za zoroastrizam i manihejstvo, pristala je uz monofizitizam i objavila vernost antiohijskog episkopa Pavla iz Samostate (200-273) dualizmu, što ju je učinilo raskolničkom zemljom kako u očima Rima, tako i u očima Vizantije.

Jezdegard II. pak, uz pomoć 700 maga, uzaludno je pokušavao da ponovo preobrati Jermeniju. Pod Pirozom i Kavadom I. sasanidsku imperiju su potresali spoljni ratovi protiv Huna Heftalita i unutrašnje krize koju su izazvali krupni feudalci i društveno-religijski pokreti koji će dovesti do Mazdakove komunističke pobune. Pritisnuta sa svih strana, sasanidska teokratija potražila je utočište u teološkoj kristalizaciji kojom je nameravala da spase persijsko društvo, uvodeći u njega nečuveno stroge religijske i moralne zakone. U ovome se Vendidad određuje kao kruti kodeks koji, u pogledu moralne discipline, nema više nikakve veze sa Zaratustrinom etikom, te se može reći, ne bez razloga, da je "Vendidad zoroastrizam transponovan na ton maga". Upinjajući se da spas nađe u duhovnom ugledu velikog proroka, sasanidska teokratija je zapravo nasledila, osim gata i zastarelih odlomaka (drevnih jašta), i sinkretističke doktrine nastale u kultovima u kojima su magi ukazivali poštovanje Mitri i Zervanu. Ovi prilozi, koji dopunjavaju one što se nalaze u starim jaštima, nastali su objedinjavanjem avestijske zbirke u tri navrata: prvi put pod Vologazom, sredinom I. veka, potom onog koje je naložio Ardašir i na kraju pod Šapurom II., oko 309.-330., u času kad je koncil u Nikeji pokušavao da utvrdi prvi hrišćanski kanon. Pošto je konačno sređivanje tekstova poverio prvosvešteniku Aturpatu, Šapur II. objavljuje: "Sad kad se prava vera pokazala našim očima na vidljiv način, više neću trpeti lažne vere". Ovaj svetovni i netrpeljivi stav, opravdan u političko-religijskoj ravni, nije bio ni malo nalik smotrenosti koju je Zaratustra pokazivao u svojim patetičnim pitanjima o razlikovanju dobra i zla.

Sasanidska dogmatizacija bila je praćena složenim skupom moralnih zakona koji su sudije i sveštenike učinili svemoćnima u društvu. Neomazdaistički moral iskazuje se oko dve glavne teme: oko opsednutosti čistoćom koja je, posle rođenja, prvo dobro čovekovo, i oko širenja života Ahura Mazdinih stvorenja nasuprot životu Ahrimanovih stvorenja. Kroz sve ovo očigledno se, i na svim razinama, probija radikalni dualizam maga koji će obeležiti celo društvo, prirodu i životne radnje. Dok je Zaratustra razmatrao, pre svega, čistotu savesti suočavajući se sa sve jačim osećajem za etiku, i poštovanje života kao sveopštu vrednost u prirodi, neomazdaizam, donoseći i zakone o javnom zdravlju, ponekad teži da do apsurda odredi šta je čisto a šta nečisto, sve preko mučne materijalizacije religijskog mišljenja, protiv čega se prorok baš i bio digao. Time je sveštenstvo napravilo strogu podelu životinja, na one koje su korisne čoveku, koje štiti zakon, i one koje su štetne ili koje se smatraju za takve, a koje se progone i bez milosti ubijaju. Sa stanovišta zaratustranske etike, ovo je srozavanje na nivo praktičnog, društvenog i proizvoljnog morala. Od proroka i njegove više i univerzalističke etike u Vendidadu je skrpljeno ozakonjenje jednog nemilosrdnog morala, zakonika često nerazumnog, a ponekad i nečovečnog.

Donošenje zakona o dobru i zlu

Pojmovi dobra i zla, koje je Zaratustra definisao kao odraze kosmičke borbe koja nas prevazilazi, ali u kojoj naš moralni i duhovni izbor svakodnevno dobija novi značaj, ovde su primenjeni samo na merila ljudskog morala, fragmentarnog i prolaznog. Pošto predanja nisu zabeležila prethodna donošenja zakona, često se pomišlja da je sasanidska imperija bila podstaknuta na to da brzo ozakoni javni moral primerom koji mu je pružao judaizam, koji je u Persiji odavno trajao uz druge religije. Istina, čak i ako su čiste i nečiste životinje različite u jednoj, odnosno drugoj religiji, neka pravila Jevreja bila su bliska razvrstavanju životinja kakvo je odredilo sasanidsko sveštenstvo. Kao primer, reći ću da se u Vendidadu za štetne životinje, ili one ocenjene kao štetne izdvajaju: insekti, miševi,zmije, mačke, kornjače i žabe. Sasanidski zakonik ne zadovoljava se imperativima utilitarnog morala, i izričito zapovedajući sistematsko uništenje štetočina, od tog čina pravi vrlinu koja uvećava Ahuramazdino carstvo na račun Ahrimanovog. To je izrazito antropocentrično viđenje u kojem čovek koji je počinio tako težak greh, kao što je ubistvo vidre, dobija 10.000 udaraca bičem, što se svodi na smrtnu kaznu koja se mogla zameniti visokom novčanom globom. Sem toga, osuđeni je morao da iskupi svoju dušu umilostivljujućim darovima i da, zauzvrat, ubije bezbroj štetočina: 10.000 zmija, 10.000 kornjača, 10.000 žaba, 10000 mrava i 10.000 muva. Prosto da čovek ne veruje šta su radili ovi grešni sveštenici!!! Po Vendidadu, mrav je rđav, ali jež je dobar zato što začepljuje rupe i poravnava tlo.

Uvođenje zakona

Na način isto tako sulud, materijalno uživanje toliko je hvaljeno da od dva čoveka, onaj koji je napunio trbuh mesom bolje prima u sebe dobru misao, što je, ponovo, potpuno suprotno sa Zaratustrinim nejedenjem mesa. Opsednutost čistoćom voda i zemljišta nalagala je nečuvene predrostrožnosti, kako bi se izbeglo da ih ne zagadi neki leš, pošto je mrtvac zarazan za svakog čoveka koji mu se približi. Zato je običaj ostavljanja mrtvaca na kulama da ih tamo pojedu ptice grabljivice, postao opšte rasprostranjen, dok pod Parćanima to još nije bio. Spaljivanje je bilo zabranjeno isto kao i pokopavanje. Zbog svetog karaktera elementa vatre izgubljena je iz vida njena očisna moć, koja je u Evropi korišćena da bi se zaustavile epidemije kuge. S druge strane, nije sve bilo preterano i negativno, i mnogi postupci kojima se sprečavalo zagađivanje preduhitrili su modernu ekologiju. U celoj Persiji, pas, čuvar ognjišta i stada, bio je predmet poštovanja, koje se i dan-danas održava u parsijskom obredu. Za ubistvo psa sasanidski je zakonik dosuđivao krivcu strahovite muke "za iskupljenje njegove duše". Slično tome, kažnjavano je i medicinsko ubistvo, u kom slučaju je bila proveravana i stručnost lekara. Javni moral obuhvatao je, isto tako, prevelik broj osuda kojima ravnih ima samo u tabuima knjige levitske. Neumoljiva strogost Vendidada okomljuje se na nečistotu porodilje i žene koja ima menstruaciju, a čija je prljavština najveća, isto kao i prljavština leša. Homoseksualnost je suzbijana u istoj meri kao i prekršaj onoga koji leš spaljuje ili baca u vodu. Ovi zločini mogli su biti kažnjeni smrću na licu mesta od svakog svedoka, bez sudske odluke. Možemo samo da nagađamo kakve su sve zloupotrebe lako proizilazile iz takvih zakona! Protekcionistički moral medijske kaste maga udružio se s arijevskim patrijarhatom za kojim je došao mazdaističko-zoroasterski pater familias da štiti porodicu, brak, pa i poligamiju koju su Indo-Evropljani uveli u monogamni prepersijski svet. Zoroastrizam će se ipak truditi da uvek bude monogaman, iako su običaji dopuštali poligamiju feudalnim vlastelinima i onima koji su imali sredstava da izdržavaju više žena, pa i harem. Usvajanje je bilo svojski ohrabrivano, a pobačaj strogo kažnjavan. Kao i svuda pre velikih medicinskih otkrića, život dece bio je vrlo ugrožen, a u Persiji su kuga i kolera ostavljale strahovitu pustoš, tako da je, izgleda, kralj svake godine davao nagrade onima koji su imali najviše dece. Brižnosti da se zaštiti život i opstanak porodice, svete ćelije arijevskog društva, magi su dodavali svoj kastinski rasizam koji ih je primoravao da pribežište traže u endogamiji, kao što su Jevreji održavali svoju etničku čistotu osudom brakova sa strankinjama. Rodoskvrnuće i brak krvnih srodnika još su više uznemiravali mage. Homoseksualnost je bila suzbijana, kao i podsticanje na neženstvo i nerađanje, dok je u Grčkoj homoseksualnost kao praksa bila česta, uporedo sa brakom.

Puritanska strogost sasanidskog zakonika često se pokazuje kao toliko bliska puritanskoj strogosti opisanoj u jevrejskim zakonima da imamo prava da se upitamo nisu li ta dva sistema moralne kodifikacije razrađena na istoj osnovi mišljenja, srodnoj u isti mah i svešteničkim pravilima kaste Maga iz Medije i unutrašnjem zakonodavstvu koje je sačinjavalo skelet plemenskog hebrejskog društva u neprestanom izgnanstvu. Upoređivanjem Vendidada sa knjigom levitskom i petom knjigom Mojsijevom iznosi na videlo uznemiravajuće slične teme. Levitski zakoni o podeli životinja, o očišćenju žene koja se porodila, o bolestima vlasišta i drugim bolestima, o seksualnim nečistotama muškarca i žene, o homoseksualnosti, u saglasnosti su sa zakonima neomazdaizma, što teško može biti puka slučajnost. Bilo je uspostavljeno dovoljno veza između Jevreja i Persijanaca da bi se sazdale ideološke naklonosti oko prijateljstava sklopljenih tokom njihovog dugotrajnog življenja jednih uz druge. Može li se iz ovih pokazatelja zaključiti da je postojao uticaj ozakonjenog judaizma na priređivanje sasanidskog zakonika? Smotrenije bi bilo zaključiti da su se ta dva sistema slagala zato što su povodom mnogih stvari imala ista gledišta, ali su se razvijala različitim putevima.

Nekoliko je uzroka izazvalo preobražaj persijskog eklekticizma iz religiozne tolerancije u to kruto, zakonima sputano neomazdaističko društvo sasanidske države. Posle sloma parćanskog carstva, do koga je došlo zbog istrošenosti, kao i zbog ratova protiv Rimskog carstva, tako i usled unutrašnjeg pucanja feudalnih sklopova, Sasanidi su svojom nacionalističkom reakcijom nastojali da dejstvuju tamo gde su Arsakidi omašili, tj. pokušali su da Rimskom carstvu suprostave jednu slično centralizovanu silu, dostojnu Darijeve organizacije. Trebalo je, s jedne strane, umanjiti i usmeriti prema centralnoj vlasti moć krupnih feudalaca koji su držali prave pravcate vojske, a s druge strane, suočiti se s time da su Persiju, preko državne teokratije, preplavile moćne religije, kakve su bile Hrišćanstvo, Budizam i Judaizam. I tako, dok pod Ahemenidima i Parćanima Magi iz Medije nisu monopolisali moć kultova, iako su stvorili moćno i poštovano bratstvo, njihova sveštenička i nasledna kasta sasvim je prirodno postala novo kraljevsko sveštenstvo sa neumereno velikim povlasticama. Sasanidska "crkva" izgrađena je tada stapanjem maga iz Šiza, čija je glavna religija bila religija zervanizma oplođenog mazdaističko-zoroastrejskim sinkretizmom, s herbadima ili sveštenicima vatre iz Ištakara i Parsa, kod kojih je preovlađivala zoroasterska komponenta. Do tada, zoroastrizam u pravom smislu reči vezivao se uz porodične i seoske sklopove u kojima je glava porodice predstavljala patrijarhalni autoritet, igrajući ulogu sveštenika i održavajući domaću vatru. U sasanidsko doba, nacionalna crkva odobrila je sebi monopol nad novim oblasnim žrtvenicima vatre, a sveštenička klasa Maga prigrabila je sveštene povlastice, dok su u isto vreme mobadi malo-pomalo preuzeli sudsku vlast. U svim religijama, ujedinjenje religijske i sudske vlasti povuklo je za sobom najgroznije ideološke diktature. No porodica će, uprkos svemu, sačuvati sveti karakter koji Parsi održavaju i dan danas. Dok je duh zoroasterskog predanja i dalje bio čuvan u okrilju seoskih porodica, i dok je izvan Persije zoroasterska gnoza bogatom duhovnošću oplodila tajnu velikih religija, u samoj se Persiji nova ozakonjena sasanidska religija digla protiv duhovnih reformi, dubokih i nužnih, u kojima je neomazdaistička teokratija bila nesposobna da prepozna posledice dragocenog duhovnog para. Rođeni iz najčistijeg persijskog duha, ali razrađeni u originalnom obliku prilagođenom novim okolnostima i takmačkim stranim religijama, manihejstvo i mazdakizam nastojaće da, posle tri veka, obnove staru persijsku veru. I jedan i drugi tragično su omanuli ali, dok je manihejstvo svoje ideje i plodove proširio čak do Kine i Evrope,zervanizam maga na vlasti bio je otrov neomazdaizma,koji je podrivao zoroasterski duh preduzimljivosti i optimizma. Isto onako kako je ovo odstupanje od zoroastrizma opterećivalo fatalizam judeo-hrišćanskih milenarista, zervanitski determinizam ubrzao je raspad sasanidske države i bio istinski smrtni otrov za drevni duh mazdaizma.

Mazdakiti

Podržavan od strane seoskog plemstva i seljaka, Mazdak je stao na stranu starijeg Kavadovog sina, Kavusa, koji je bio mazdakit, a bio je protiv izbora drugorođenog Hozroja za budućeg kralja. Čim su utvrdili da je Kavad stao na stranu moćne većine u državi, mazdakiti su ubrzali događaje. Kao što su se ranije bili dočepali poreske riznice, tako su sad opljačkali zamkove i podelili zemlju seljacima. Mazdakiti su tako zaboravili da za Zaratustru cilj nije opravdavao sredstva. Kao i u svakoj nasilnoj revoluciji, razularenost je uništila seosko stanovništvo, sasanidski moral je bio smrvljen, a otpočele su i otmice žena koje su odmah stavljane na zajedničko raspolaganje. Jedno podmuklo lukavstvo omogućilo je Kavadu i Hozroju da svrše sa Mazdakitima. Pozvavši ih na ekumenski dogovor sa mazdaistima i hrišćanima, izmešali su doktrine i sve ih na taj način pobili. Mazdaka takođe, na dan Mitrinog praznika(529.). Ostavši bez starešine i organizacije, mazdakiti su se sve do islama potajno održali u planinama na severu. Pošto je podrazumevao kako poligamiju, tako i poliandriju, mazdakitski seksualni kolektivizam samo je ljutio muslimanski patrijarhat. U VIII. veku, pobune neomazdakitskih "Crvenih" još su izbijale u Mediji, Hirkaniji i Horasanu protiv kalifata Haruna al-Rašida i Al-Mamuna. Godine 837. Bagdadski emir proterao je poslednje mazdakitske zajednice iz Medije sve do vizantijske teritorije.
[uredi]

Vladavina Hozroja i preporod Persije

Blistave vladavine dvojice Hozroja, materijalni preporod Persije tokom VI. veka, vojni uspesi na istoku i zapadu, stvorili su mišljenje da je njihova religija mogla ostaviti traga u istoriji zapada, budući da je neomazdaistička teokratija postala nepopustljiva baš pod ovim vladarima. U ime Zaratustre, kao drugi u ime Hrista ili Muhameda, ona se okomila protiv stranih religija izvan zemlje, i protiv mazdaikita koji su, kao i manihejci, svojom žudnjom za slobodom i društvenom pravdom, pokazivali vlasti nečovečnost njenih institucija. Grubi i nagli prelazak mazdaističke Persije u islam, brisanje granica između te dve religije sasvim različitog porekla, zamaglili su istoriju tako da smo u prvoj videli prirodan nastavak "zoroastrizma", iako kraljevska neomazdaistička teokratija, i pored toga što je preuzela neke elemente od drevne prorokove religije, više nije imala ničeg zajedničkog s njenim istinskim izražavanjem koje se često održalo u seoskim sredinama i u pokrajinama na istoku. Okamenjena u svojim zastarelim sklopovima, sasanidska religija više nije bila u stanju da postigne društveno-duhovni razvoj koji je zahtevao zoroastrijsko preobraženje. Neomazdaizam je živeo svoje poslednje dane, i uskoro će ga zbrisati duhovni proročki dah čiju opasnost niko nije ni naslućivao: islam arapskih beduina.

Pred otvrdlim religijskim mentalitetom i političkom vlašću koju su dinastički zločini i žeđ za ratovanjem učinili sklonom da daje za pravo religijama koje su ranije bile osuđivane, krepka je vera zoroastrejaca, jednostavna i poletna, zapala posle Hozroja I. u najveći skepticizam. Čini se da su najtvrđi tekstovi neomazdaizma prisajedinjeni Avesti tek pod vladavinom Hozroja I. Sumirajući persijsku religiju iz sasanidskog perioda, može se sa priličnom sigurnošću reći da je sasanidsko kraljevstvo imalo osobeni religijski karakter koji je veoma malo bio zoroasterski. Naravno, potonje religijsko predanje nastojalo je da što je mogućno više izbriše tragove tog ne-zoroasterskog karaktera. Dugotrajna podčinjenost opstalog zoroastrizma u islamizovanoj Persiji, kao i izgnanstvo velikog broja njegovih posvećenika u Indiju počev od VIII. veka, doprineli su tome da se sasanidsko doba slavi kao blistava stranica zoroasterske istorije, iako je neomazdaizam često bio pobijanje istinskog zoroasterskog duha.

Ne uspevši da izvede preobražaje neophodne za evoluciju, što je zahtevala Zaratustrina etika, mazdaistička Persija živela je takva kakva je bila. Uzroci propasti Sasanidske Persije bili su duboki, metafizički i psihološki, a mentalitet običnih ljudi bio je podriven zervanitskim fatalizmom. Društvenom raspadu i pobunama satrapa pridružila se sve veća netrpeljivost sveštenstva, sve zavidljivijeg zbog takmaštva življih religija, sveštenstva koje se suprostavljalo moćnim udruženjima zanatlija čiji je rad "zagađivao čiste elemente". Okamenjeno u svojim povlasticama nasleđenim od kaste Maga, neomazdaističko sveštenstvo, kao nekadašnje katoličko, podržavalo je moćnike i tolerisalo nepravdu i nejednakost. Odstupanja od izvornog Zaratustrinog učenja više se nisu računala, i pod uticajem tradicionalnog mazdaizma, malo-pomalo će preovladati zastareli i kultni elementi (mitologija, haoma, prinošenje žrtava, teški obredi), dok je prorok baš i pokrenuo bio svoju reformu protiv tih odlika stare arijevske religije. Isto onako kao što je ono najbolje u zoroasterskoj gnozi imalo koristi od duha egzotičnih religija, tako će se između istinske zoroasterske misli i novoga islama izvršiti prava osmoza. Društvenom i političkom raspadu pridodali su se znaci koji su najavljivali stvarnu apokaliptičku katastrofu: priraštaji Tigrisa s plavljenjem leve obale doveli su, na dugu stazu gledano, do propasti Ktesifona u korist Bagdada. Pucanje brana i kanala poremetilo je zemljoradnju. Isto onako kao što je Luj XIV., preziranjem Fronde utro put revoluciji, tako je Hozroje, uprkos vladavini koja je obilovala laskavim pobedama i kulturnim pregnućima, ubrzao pad Persije time što je odbio da povede računa o dubokim potrebama naroda i što je persijsku religijsku misao, tradicionalno sinkretističku i tolerantnu, zatvorio u građanski i religijski zakonik, nesumnjivo juridistički znamenit, ali hladan i nečovečan. Kad su u Persiju prodrli prvi muslimani, pobornici jednakosti i pravde za sve, univerzalizam beduinskog islamskog mišljenja smesta je dopro do prirodne žeđi za slobodom koja je više odgovarala osnovama persijskog mentaliteta.Suprotno tome, stanovništvo na istoku, u Horasanu, Baktriji i Sogdijani, koje se držalo tradicionalnijeg zoroastrizma, dugo se odupiralo zavojevaču i naglom upadu njegove religije koju je smatralo tuđinskom, i toliko obeležilo njegovu religijsku misao da već od VIII. veka primećujemo pravu provalu zoroastrijskih tema u abasidski islam.

Abasidi i Omajadi

Od samog početka okupacije Arapi su umeli da pokažu toleranciju, pogotovo prema pristalicama "otkrivenjskih" religija, tj. religija koje su imale proročku knjigu sličnu Bibliji, a Avesta je smatrana za knjigu proročkog otkrivenja. Hrišćani, Jevreji i mazdao-zoroastrijci, zvani Gebri, morali su da plaćaju malu glavarinu. Mnogi su se preobratili na islam da bi plaćali manji porez, ali i zato što su vera i univerzalizam islama ispunjavali prirodnu pobožnost mnogobrojnih Persijanaca, čija je religioznost bila opala zbog neomazdaističke teokratije. Moć i uticaj zoroastrizma uočava se kada su pristalice Alija, Muhamedanovog zeta, povukle razliku između persijanizovanih Abasida i Omajada. Omajadi su se polovinom VIII. veka sudarili sa pobunom prvih Abasida u većinom zoroasterskoj provinciji Horasan. U toj pokrajini, muslimani su brzo oblikovali svoju veru oko čisto persijskih dualističkih tema. Otpor koji je trajao dva veka okončao se pobedom persijanizovanih Abasida, a protiv Arapa u strogom smislu. Samo jedan vek posle islamske pobede, muslimanski mitološki znaci već su u tesnoj vezi sa zoroasterskim eshatološkim uticajima.

Persijanci su verovali da u Abu-Muslimu, narodnom junaku i vođi antiarapskog ustanka, vide obnavljača kraljevstva, te su ga poistovećivali sa izvesnim Ošedermom čiji su dolazak Magi očekivali kao dolazak Zaratustrinog potomka. Ali godine 757., zauzeće Tabaristana (zapadna Persija) simbolizovaće pad poslednjeg uporišta mazdaističko-zoroasterske Persije, što je od 766. izazvalo prva emigriranja prema Indiji (Parsi). Za samo 150 godina islam se u dodiru sa Persijom rascepio u dva ogranka, i dok su Omajadi odneli plodove persijsko-muslimanske civilizacije daleko na zapad, Abasidi su na licu mesta iznedrili onaj većma persijanizovani islam iz kojeg će proisteći šiizam. Praktično, može se reći da je šiizam persijski oblik islama, pošto izvorni islam nije u potpunosti odgovarao persijskom duhu i običajima.

Pad sasanidske Imperije

U ovom poglavlju o religiji, ostaje još samo da objasnim tužnu sudbinu zoroastrejaca nakon pada Sasanidske imperije sve do danas. Bez toga, ovaj opis zoroastrizma bio bi nezavršen i nedorečen. Manje zahtevni i od manihejstva i od zoroastrizma, hrišćanstvo i islam bili su omiljeniji. Pošto neomazdaizam, okamenjen u svojoj dogmatičnosti, nije ispunjavao svoju ulogu društvenog veziva i pošto se po duhu držao nasleđene kaste Maga, čisti zoroastrejci zavukli su se u svoje porodične i seoske sisteme. Između ta dva sveta, sveta sasanidske crkve i sveta zoroasterskog predanja, uvukao se demokratični duh islama i poslužio kao novi društveni cement koji je verovatno pristajao svim sredinama. Od prva dva veka hidžre, zajedno sa većinom persijskih Jevreja i hrišćana, u Muhamedovu veru prešao je i popriličan broj zoroastrejaca, naročito u gradovima, ne bi li se rasteretio poreza. Zoroastrejci u istočnim provincijama, koji su bili najodbojniji prema islamu, domogli su se u VIII. veku starih persijskih ispostava na Indu, na čijoj su se zapadnoj obali nastanili, u Suratu i u Bombaju, stvorivši blistave trgovačke kolonije Parsija. U muslimanskoj Persiji, Gebri, koji su ostali verni svojoj drevnoj veri, povukli su se oko Jazda, drevnog središta religije u kojem je nekadašnji hram Vatre postao velika džamija, i u pokrajine Kerman i Fars (Pars), tj. na teritoriju stare Persije u strogom smislu, odakle su u XIII. i XVII. veku dve male skupine iseljenika krenule prema svojim istovernicima u Indiji. Pokrajina Fars, ili Pars, je bila na glasu po ružnoj esenciji, čije je ekstrahovanje nastalo iz zanimanja starih Persijanaca za mirise, i iz velikog učešća mirisa, cveća i biljaka u zoroasterskim ceremonijama. Posle žestokih polemika u IX. i X. veku, napisanih s ciljem da odbrane svoju veru od novih "otkrivenjskih" i pobedničkih religija hrišćana i muslimana, Gebri su se povukli u uzdržanost, predstavljajući se kao ljudi "Knjige", a Avesta, poput Biblije ili Kurana, bila im je sveta knjiga Zaratustrinih otkrovenja. Ne morajući više da je brane na duhovnoj ravni, Gebri su se ograničili na zatvorenu sredinu jednog domaćeg i porodičnog kulta, a neke porodice su nasledno održavale lokalno sveštenstvo u nekoliko hramova Vatre. U III. i IV. veku hidžre, arapski istoričari i geografi još su govorili o hramovima vatre na koje su nailazili u mnogobrojnim gradovima Persije. Danas ih je ostalo svega tri u Teheranu, četiri u Kermanu, jedan u Širazu i oko dvadeset dva u Jazdu i okolini.

Prihvatanje Islama

Dolaskom na vlast dinastije Sasanida, 228. godine, zoroastrizam je postao državna religija u Iranu tj. drugom persijskom carstvu, mada je još za vreme dinastije Ahemenida bio široko raširen. Bio je značajno zastupljen u prehrišćanskoj Armeniji, a do šestog veka se raširio na severni deo Kine. Nakon potpadanja Sasanida pod Arape u sedmom veku, zoroastristima nije ni na koji način uskraćeno pravo na slobodu veroispovesti, osim što im je propisan poseban porez, veći od onoga koji su plaćali Muslimani, što je bila uobičajna politika islamskih osvajača prema veroispovestima osvojenih zemalja. Ipak, vremenom je, prvo u gradovima, a zatim i po selima, stanovništvo počelo da polako prihvata islam. Deo stanovništva koji je pred islamskim osvajanjima utočište potražio u Indiji, kasnije znani kao Parsi, hindu kralj Jadav Rana je prihvatio pod uslovima da odustanu od svojih misionarskih delatnosti i da se venčavaju samo među sobom. Parsi se i dan danas, više od milenijuma posle ovog događaja pridržavaju ovih zaveta.

Zoroastrejci i Parsi

Zoroastrizam se trudio da pod islamom očuva folklorni karakter i društveni stav u kojem je preovlađivala primerna moralnost koja im služi na čast. Pošto je njihov broj bio beskrajno mali u odnosu na muslimansku masu, čiji su prezir često osećali, ovi daleki učenici Zaratustrini zatvorili su svoju religiju u ograde domaćeg kulta, ali, napolju, pokazivali su se kao vredni i krajnje pošteni radnici. I dan danas, pod sadašnjom iranskom teokratskom vladom stvari bi se verovatno povoljno odvijale za predstavnike jedne od najstarijih religija sveta. Od pre nekoliko decenija iranski zoroastrejci su u najtešnjoj vezi sa Parsima iz Indije, s kojima dele bogosluženje koje je, uz nekoliko izuzetaka, veoma slično kod jednih i kod drugih. U obe zajednice mrtvi se i dalje ostavljaju na tornjevima tišine a ceremonije navđote, neke vrste prvog pričešća mladog zoroastrejca, kom se oko pasa stavlja vunena traka (kusti), i braka, razlikuju se samo po upotrebi sanskrita ili pazenda u Indiji, odnosno persijskog u Iranu. Dok se zaratuštiji uglavnom bave zemljoradnjom, verni Zaratustrinim poukama, a mladi priželjkuju administrativna zanimanja ili zavidne društvene položaje, dotle Parsi koriste svoj preduzimljivi duh u trgovini, industriji i bankarstvu, čiji su pioniri u Indiji bili. Isto onako kao što je tokom vekova islam ostavio izvesnog traga na njihovim srodnicima u Iranu, tako su Parsi od XIX. veka bili pod jakim uticajem britanske kulture engleske Indije, od koje su sačuvali izvesni puritanizam. Usled veće slobode koje imaju i finansijskih sredstava koje zaratuštije u Iranu nisu imale, Parsi su od početka razvili prilično obimnu književnu delatnost, kako bi mogli da učestvuju u radovima evropskih naučnika na proučavanju Aveste. Naravno, neki autori su primetili da se kod preostalih zoroastrejaca ne može naći verni odraz Zaratustrinog učenja – i to baš zbog neomazdaističkih odstupanja i muslimanskih i indijskih uticaja i na jednu i na drugu zajednicu – ali ipak ti zoroastrejci predstavljaju žive i moralno primerne svedoke postojanja velike religije staroga Proroka. Sačuvali su punu ubeđenost u toleranciju njihove vere, što je vrlina o kojoj svedoči njihova istorija. Ta tolerancija potiče od ideje da cilj nikad ne opravdava podmukla ili surova sredstva. Što se njihovog milosrđa tiče, jezuiti su još pre više vekova primetili da ono ni malo ne zaostaje za hrišćanskim. Oko svakog parsijskog centra postoje zgrade koje održavaju vernici, a namenjene su namirivanju potreba siromašnih. U današnje vreme, u Indiji i u Iranu, zajednice izdržavaju putnička svratišta od pedesetak postelja u kojima zaratuštije ili Parsi mogu besplatno da odsednu dve nedelje. U Bombaju postoji teološki fakultet u koji iranski studenti dolaze na redovne studije. Teheranska zajednica drži bogatu biblioteku, a više iranskih erudita sarađuje u radu Kulturnog društva stare Persije. Procenjuje se da danas u svetu ima 30.000 zoroastrejaca u Iranu, 150.000 u Indiji i Pakistanu, 50.000 u Evropi i SAD, a postoji i mali broj u Južnoj Africi, Japanu i na Tajvanu. Sveštenstvo se regrutuje iz porodica sveštenika čiji se sveštenički poziv oslanja, u isti mah, i na drevni arijevski patrijarhat i na naslednu kastu Maga čiji je glavni Mag pod Sasanidima postao Mobad Mobada, a danas ga još predstavlja samo Dastur Dastura (Mobadi Mobadan u Iranu). U Iranu, posle mnogo vekova muslimanske vlasti, povučena u sebe ili prognana u indijsku sredinu, zoroasterska zajednica često podseća na "jevrejsku dijasporu" i u oblasti religije kod nje tek počinje da se ispoljava izvesno otvaranje prema spoljnom svetu. Kao vera koja istrajava hiljadama godina, zoroastrizam je uspeo da se očuva u relativno nepromenjenom obliku, ali ako zoroastrejci hoće da sačuvaju svoju religiju, nema im druge nego da se širom otvore prema svetu i da pokušaju da budu priznati u svojoj sopstvenoj zemlji, Iranu.

Napomene
Kompletan tekst preuzet iѕ diplomskog rada Aleksandra Kostića "Istorija Persije za vreme dinastije Sasanida" pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a, a diplomski je odbranjen 24. februara 2005. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Izvor: Wikipedia