Istoričar Darko Gavrilović bavi se istorijom hrane
Rat na usta ulazi
Kako se civilizacija menjala i kako smo ušli u eru ratova, tako je i pitanje hrane postajalo sve važnije. To je navelo i čuvenog Pitagoru da zaključi kako će ratovi prestati onda kada ljudi prestanu da jedu meso

Da li ste znali da je prvo pecivo pripremano u mlađem kamenom dobu, da su još Egipćani poznavali tehnologiju spremanja kiselih testa, kao i vina i piva, a da je na vizantijskom dvoru najveća poslastica bila beli pšenični hleb? Jeste li već čuli da je stari Grci izmislili bevandu, da su Rimljani prvi masovno otvarali pekare, ili da su špagete izmislili Kinezi? Koliko je među nama onih koji znaju da je najveća glad u Evropi zabeležena krajem 18. i početkom 19. veka, u doba snažne industrijalizacije, a da "mračni srednji vek", posebno u svom ranom dobu, gotovo nije ni poznavao ovaj problem, te da vrlo ozbiljni naučnici tvrde da bi posledice kuge na našem kontinentu u prvoj polovini 14. veka bile znatno manje samo da su tadašnji Evropljani jeli više hleba.

- Ishrana je uticala na razvoj ljudske zajednice od samih njenih početaka. Pošto se bez hrane nije moglo, onda je čovek svoj način života, svoj dnevni ritam usklađivao s tom potrebom. Istorija najstarija društva opisuje kao sakupljačka jer su u njima ljudi uglavnom prehranjivali onim što su mogli da nađu u prirodi, a to su bili razni divlji plodovi, bobice i slično, pa tek onda i u znatno manjoj meri i meso. Kako se civilizacija menjala i kako smo ušli u eru ratova, tako je i pitanje hrane postajalo sve važnije. To je navelo čuvenog Pitagoru da zaključi da će ratovi prestati onda kada ljudi prestanu da jedu meso - kaže istoričar Darko Gavrilović, koji se u svom naučnoistraživačkom radu bavi i istorijom hrane.

Vino od 20 gradi
Savremeni čovek je zasut knjigama iz tzv. političke istorije, gde različiti ljudi pišu o istim, ili sličnim, a uvek teškim temama. Iako je istorija mnogo zanimljivija kad je reč o hrani.
      
DOBA DOBROVOLJNE GLADI

- Čovečanstvo je kroz istoriju prolazilo kroz različite periode oskudica i relativnog blagostanja, ali se tek za drugu polovinu 20. veka može reći da je period u kojem je za veliki broj žitelja naše planete bilo dovoljno, a za neke i previše, hrane. Hiršefelder taj period istorije ishrane naziva periodom ždranja, a kraj tog doba pronalazi u poznim osamdesetim godinama, kada se ljudi počinju ozbiljno zanimati za pitanja šta je zapravo zdravo za jelo, koliko ishrana utiče na opšte stanje našeg organizma i slično. Budući da smo sada zasuti predlozima raznih dijeta i informacijama o mršavljenju, ovo doba bismo mogli nazvati periodom dobrovoljne gladi - kaže Gavrilović.      
   
   



- Poznate su sveske LJube Dimića, u kojim se ovaj istraživač bavi problematikom ishrane na ovim prostorima, proučavajući šta je na početku 20. veka jeo seljak u Srbiji. Tako saznajemo da je najčešće jeo kačamak i neke kaše, a meso samo u izuzetnim prilikama. U međunarodnim okvirima poznat je Norman Dejvis, koji se u svojoj "Istoriji Evrope" u pojedinim poglavljima dotiče i pitanja hrane. Ipak, najkompletniju knjigu koja se isključivo bavi ovom problematikom, jer su svi ostali autori o ovom pisali sporadično, u okviru neke druge, šire, teme, napisao je Gunter Hiršefelder, koji je prvi definitivno dokazao da se istorija ljudskog društva može dočarati i kroz istoriju ishrane. NJegova "Evropska kultura hrane" se nedavno pojavila i u našoj zemlji u izdanju novosadskog "Stilosa", tako da je i našoj čitalačkoj publici na raspolaganju. Ovaj etnolog proučavajući istoriju hrane sarađuje sa biolozima i genetičarima, pronalazeći podudarnosti između njihovih otkrića i onog što se zna o ishrani od najranijih ljudskih društava do danas. Knjiga je vrlo zanimljiva i svakom bih preporučio da je pročita - nastavlja Gavrilović.

Nutricionizam i zdrava hrana možda jesu noviji pojmovi, ali ove teme nikako nisu nove u ljudskom društvu. Pitanjem šta je zdravo u ljudskoj ishrani bavio se još otac istorije Herodot, koji je na jednom mestu poredio grčku i etiopsku kuhinju, da bi na kraju zaključio: kad bi Grci jeli ono što jedu Etiopljani, živeli bi znatno duže. On je zapisao da su se Etiopljani hranili isključivo mlekom, prerađevinama od mleka i kuvanom govedinom, dok su Grci jeli pečeno mesto, pili mnogo izuzetno jakog vina (čuveno vino sa Farosa je imalo čak 20 gradi) i, sve u svemu, uopšte nisu obraćali pažnju na kalorije, holesterole i slične trice.

Nacistički hleb
Ono što je Herodot savetovao Grcima, danas će vam preporučiti svaki savetnik za ishranu, baš kao što će vam svako reći da je najzdraviji integralni hleb. Samo dobro upućeni u ovu stranu istorije, međutim, znaju da su za uvođenje hleba od integralnog brašna u ljudsku ishranu zaslužni nemački nacisti. Ideolozi Trećeg rajha su se prvi setili da putem hleba ojačaju nacionalni duh: hleb od integralnog brašna je zdrav, hranjiv i pomaže protiv karijesa, a on je u određenoj meri sredstvo za ishranu koje naročito podvlači nemački narodni karakter. Hleb od integralnog brašna odgovarao je nacionalsocijalističkim predstavama o higijeni, pa je tipični arijevski hleb deljen sunarodnicima putem sistema kartica, dok su nearijevci ostali isključeni iz prehrane ovim tipom osnovne namirnice.

- Hrana se najviše kod nacista koristila u ideološke svrhe, ali to nije jedini takav slučaj u istoriji. Zna se da su Persijanci namerno pili dosta vina i to u prilikama kad je trebalo da donesu neke važne odluke, koje su se uglavnom odnosile na ratove. Oni su imali običaj da se u trenucima kad treba doneti taktičku ili stratešku odluku dobro napiju i onda u tom stanju zaključuju šta im valja činiti. Onda su sutradan, kad se otrezne, ponovo razmatrali odluku i vagali da li je ono što su odabrali u pijanom stanju i najbolje. Uostalom, i Aleksandar Makedonski je često bio pijan jer je kao vladar morao svima da nazdravlja - zaključuje Gavrilović.
Radomir Kukobat

Izvor: Glas Javnosti