Istok na Zapadu :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Овај текст се може наћи у НИН-у написао га је Игор Ивановић.
(сарадник НСПМ)

Исток на Западу

Последња два века политике Запада прошла су у грчевитим настојањима да опкољавајући Русију, продре у Сибир- ту неисцрпну сировинску ризницу.
Последња два века политике Русије огледала се у напорима да чувајући сопствени потенцијал, помери одбрамбени бедем што дубље у Европу.
Наша судбина је била нуспроизвод сукобљавања ове две цивилизције.
Енглеска је све чинила да удаљи Русију од Балкана и деценијама је давала вештачко дисање болеснику са Босфора, да би тако контрирала Русији. За ову велику и прагматичну политичку једначину, питање српске слободе и државности је било у супротности са њиховим, односно са турским интересима.
Од тада код већине западних земаља влада каузлно- консеквентно политичко уверење да је Србија, шта год радила и шта год ће радити, руска интересна зона.
Само је код Енглеза овај прагматични образац добио неочекивани патолошки набој: не постоји политика која нам је у та два века нанела више зла од енглеске, а са којом смо, да парадокс буде већи, на свим историјским раскрсницама били савезници!
Зато је тумачење доброг дела “ демократске” јавности о “ Западу као пријатељу шта год се десило” у основи инфантилно. Базирано је на рецидивима младалачких представа о западним слободама и вредностима из трајно несталог доба гвоздене завесе, и неуком сагледавању историјске садашњости. Психолошка предства о масовној западној производњи и њеном пратећем хедонизму, као и вера у бесмртност те моћи, нису одговрајући кодови за дешифровање западне политике према нама у реалном времену и простору. Јер ако би Запад преко ноћи постао црство добрих намера, он би тиме поништио своју традиционалну политику, обезвредио своју темељну економију и издао своју фаустовску душу, оличену у вољи за моћи. Не треба чак ни озбиљније познавати историју наших и западних односа; довољно је погледати последње две деценије и видети да није постојао ни један једини српски непријтељ кога Запад није директно помогао!
Па ако треба и “хуманитарним “ бомбардовањима српског народа! А на примеру подршке косовским Албанцима, народу код кога су западне вредности најзакржљалије у региону, јасно се види колико је Запад спреман да иде далеко у таквој политици слабљења Србије. Да понижење по нас буде веће, Запад је за главне промотере такве лицемерне политике у којој нас са једне стране позива у породицу европских народа, док нам са друге ради то што нам ради, одабрао генерлску децу из отетих дедињских вила. Тиме је најдиректније показао какву Србију жели, комесарску и штреберску. Иако већ у силазној путањи, Запад ће још дуго бити водеће светско царство и његово је апсолутно право да са позиције моћнијег диктира услове које жели. Зато овде није реч о тумачењу самог Запада, јер је он антрополошки невин, овде је реч о нашим површним тумачима западних вредности. За њих је улазак у ЕУ највреднији државни пројекат после кога историја губи смисао. И за њих нема алтернативе том пројекту.
Уместо да мукотрпно граде онакву Србију каква би се по уређењу и стабилности требала угледати на земље ЕУ, они у својим неукусно честим опсадама медија проповедају о “царству земаљском” у које се стиже путем члнства.
Нико од Србије неће направити безбедну и просперитетну државу ако она сама не поседује тај потенцијал и ниједан регионални и континентални савез није базиран на принципу чаробног штапића. Улазак Србије у ЕУ има смисла само ако је она у стању да се одупре и да се очува. То се првенствено односи на питање Косова и Републике Српске, али и на положај српског народ у Црној Гори, који је уз западни благослов од државотворног постао мањински. У противном, Србија ће у ЕУ постати полигон за иживљавање трећелигашких дипломата и дежурна земља за кажњавање.
Зато су од брзине уласка Србије у ЕУ много битнија питања везана за начин пријема, као и она о сврсисходности самог уласка у ову породицу држава. Јасно је да је тесна и свеобухвтна сарадња са ЕУ неопходна за стабилност и развој Србије, али још ниједна озбиљна студија није проговорила о интересима Србије у том јединству или о степенованим облицима сарадње и интеграција.
Да не говоримо о заштити српског идентитета и културе, о њеном традиционалном духу чије би револуционарно прозпадњачење личило на “ жабу која је видела да се коњи кују”. Потпуним политичким интегрисањем у ЕУ, Србија би прилично себи везала руке и остала усамљена под тешким историјским наслеђима.
Са неколико симпатизера, али без озбиљног и јаког савезника. Либерално –левичарска вера у разум као фетиш и добре намере што из њега произилазе, увек су на историјским раскрсницма Србију оствљале на ветрометини Запада,те просвећене и напредне цивилизације, која је на српском народу утовљавала своју антрополошку глад за апсолутном моћи. Зато је данас интерес Запада у Србији контрадикторан: са једне стране он има потребу да Србију смести унутар свог цивилизацијског организма да не би у трбуху имао територију на коју друге растуће цивилизације могу ствити шапу, а са друге стране Запад наставља интерну политику кажњавања стару два века. Србија после дужег времена, има могућност избора. Као малој и немногољудној земљи, Србији је довољан један велики и моћан савезник. И она га има у Русији, држви за коју више нема сумње да се вратила на светску сцену и да непрестано јача. Држави која је научни, сировински, војни и енергетски џин и која покрива управо оне области које су Србији најпотребније. Данас и поред привидног политичког јединства у ЕУ, економије и стабилност многих њених држава дугорочно зависе од степена сардње са Русијом и спремности Москве да их пусти у сибирске ризнице. Србија је једна од ретких малих држава која има априорну шансу у томе и никако не би смела да дозволи да унутр ЕУ под административним ограничењима са Русијом има подједнаке економске односе као друге сличне члнице. Једначина мора бити обрнуто-пропорционална: од степена сарадње са Русијом мора зависити степен интеграције у ЕУ! Дилема ЕУ или Русија је лажна дилема на начин на који је својевремено пласирана друга лажна дилема: нација или демократија. Сваки априорни ограничавајући фактор који искључује једну од поменутих могућности и даје апсолутно право другој, замагљује видике српске будућности и сужава широки простор перспективе, који нам се указао.
Зато се, уместо лажне дилеме, намеће прави одговор: и Русија и Европа! Само тако ћемо испунити пророчку визију Светог Саве да “будемо Исток н Западу и Запад на Истоку”.

Морам рећи да је ово доста занимљив чланак, можда зато што обухвта више тема о којима се расправља на бурек форуму па сам зато одлучио да прекуцам овај текст ( није било лако вјерујте).
Занимљив је и због тога што има доста истине у њему и ако се размисли може се видјети да стварно у нашем народу се ствари обично од великог значаја посмтрају површно, још горе је то што нас у пресудним тренуцима воде у најмању руку речено људи који не разумују свијет и нису у стању препознати најбољи интерес за своју земљу за свој народ.

Он такође говори цитирам : Србија после дужег времена, има могућност избора.
Е мене конкретно то страши јер знајући наш избор у последња два велика светска догађаја ( 2 светска рата) а последице наших грешака смо осетили у последњих 20 година бојим се да ћемо опет погрешити .

Шта ви мислите?