Генадиј Георгијевич Мајоров, доктор филозофских наука, професор, академик РАЕН (Руске академије природних наука), истакнути професор МГУ (Московског Државног универзитета), Добитник Ломоносовљеве награде првог степена

ИСТОК И ЗАПАД У ЕВРОПИ

   Подела Европе на источну и западну, која се осећа и у наше време, постала је историјска чињеница још у античко доба. Већ тада су сами Европљани ту поделу доживљавали не просто као географску условност, већ као последицу суштинских разлика у психологији, начину живота, начину мишљења, погледу на свет и систему вредности народа који су насељавали сваки од тих делова Европе.
   Пошто је цивилизацијски простор Европе тада био ограничен Средоземним морем, антитеза Исток-Запад се првобитно односила углавном на два народа која су се појавила на арени историје: на Грке и Римљане. Постоји мноштво античких сведочанстава да су стари Грци и Римљани добро схватали неподударност, па чак и крајњу супротност својих менталитета. Временом је сваки од тих народа пренео суштинске црте свог менталитета на друга племена Европе: Грци – на источне, Римљани – на Западне. Тиме је умногоме била предодређена потоња европска историја.
   Ако је судити по најстаријим споменицима грчке и римске писмености, што су код Грка поеме Хомера и Хесиода, а код Римљана, знатно касније, „Закони дванаест таблица“, онда се већ на основу самих жанровских разлика може закључити да у менталитету Грка од почетка преовладава машта, а у менталитету Римљана - практични разум. Истина, извесне сумње у погледу такве оцене може изазвати Хесиод, јер је тај, други после Хомера, грчки епски песник био аутор дела “Послови и дани“ – поеме која је имала карактер практичног упутства у пољопривреди и свакодневици сељака. Наравно, и у тој поеми значајну улогу игра фантазија, нарочито у митским пасажима и у опису тока историје, а у другој поеми Хесиода, у „Теогонији“, његова машта се разиграва пуном снагом, формирајући за многа столећа својеврсни канон грчке митологије и теологије. Што се пак тиче „Послова и дана“, у оном делу где Хесиод детаљно описује календар пољопривредних радова, не треба заборавити да је њихов аутор – генијални сељак, право благо, пореклом из забитог села Аскра, и да, уз то, није Грк по пореклу. Било како било, потоња древногрчка литература од ране лирике до класичне драме Есхила, Софокла и Еурипида, и  даље, до учене александријске поезије, само потврђују нашу мисао о томе да је једна од типичних црта грчког менталитета била изузетно развијена машта.

Напротив, код Римљана се уметничка литература у високом уметничком смислу, која је немогућа без развијене фантазије, појављује релативно касно, притом се појављује као подражавање хеленске литературе и то управо од оног тренутка када Римљани долазе у прве контакте с грчком цивилизацијом. Као сликовит пример таквог подражавања може послужити први значајни латински песник Квинт Ениј. Па и касније, чак и на врхунцу своје славе, римска уметничка литература остаје и даље зависна од Грчке. Вергилије у „Енеиду“ подражава Хомеру, а у „Георгикама“ Хесиоду, у „Еклогама“ – грчкој александријској поезији (Теокрит). Грчка поетска митологија у обради Калимаха лежи у основи „Метаморфоза“ Овидија, а његове елегије у жанровском смислу извиру из грчких елегија епохе класике и хеленизма. Александријска поезија је веома снажно утицала на „неотеоретичаре“ на челу са Катулом, на Тибула, и нарочито на Проперција, који је сам себе сматрао за следбеника Калимаха. Чак се и најримскији од свих песника, Хорације, у својим „еподима“ ослањао на Архилоха, а у „сатирама“ на грчку диатрибу. И римска драма (Пакувије, Акције) снажно зависи од грчке. Утицај грчке књижевности на римску не престаје ни у каснијем периоду, све до краја античког доба.
   Нешто слично је карактеристично и за ликовну уметност Римљана и за њихову архитектуру. Ипак, овде су Римљани показали већу самосталност. У сликарству, и нарочито у скулптури, прославили су се у таквом жанру као што је реалистички портрет. Чињеница да су управо у овом жанру Римљани у највећој мери изразили свој таленат, опет је била везана за особине њиховог менталитета, и то њихову практичност и реализам у погледу на ствари, као и за својеврсни индивидуализам, тј. за оне црте које ће касније бити карактеристичне за читаву западну цивилизацију. Па ипак, манифестујући своју оригиналност у уметности портретисања, Римљани су у исто време неуморно копирали идеалне узоре грчке скулптуре тако да већи део онога што је од те скулптуре дошло до наших дана, представља римске копије. У европској архитектури се за један од проналазака Римљана обично сматра купола. Истина, тај елеменат архитектуре су касније у византијском периоду чешће примењивали Грци него његови латински изумитељи (уосталом, купола је још пре Римљана била позната народима древног Истока). Али, Римљани су, нема сумње, показали своју оригиналност у архитектури јавних зграда, у изградњи вишеспратних стамбених зграда, тријумфалних капија итд.
   Резимирајући речено, може се закључити да су и у сликарству, као и у књижевности, Грци били пионири, и у исто време класици, а да су Римљани у највећој мери подражавали и настављали, иако веома талентовано и са изузетним укусом. Мада, разуме се, у оквиру сопствене римске, и уопште латинске културе, о таквим песницима као што су Вергилије или Хорације, или на пример о таквом теоретичару архитектуре

као што је Витрувије, па и о многим другим знаменитим Римљанима, може се смело говорити као о класицима и пионирима. Што се пак тиче њиховог потоњег утицаја на културу европских народа, онда треба признати да у целини утицај Грка незнатно превазилази утицај Римљана, а када је реч о западним народима, римски утицај у сваком случају није ништа мањи од грчког.
   Да се вратимо ипак самим Грцима. Упоредо с изузетно развијеном маштовитошћу, грчком менталитету биле су својствене и такве црте као што је осећај повезаности с природом, контемплативност и радозналост. Између осталог, то се манифестовало и у томе што су архитектура древних Грка, њихови градови и насеља, били по правилу прекрасно уклопљени у пејзаж, њихова љубав према поимању ствари и контемплацији направила је од њих нацију путника, трагача, и упоредо с њиховом тежњом да досегну праоснове – нацију филозофа. Легендарни митско-поетски обрасци Грка који путују јесу Одисеј и аргонаути. Ипак, Грци нису путовали само у машти. Од најдавнијих дана они су заиста били чувени као прекрасни морепловци. Путујући по морима у потрази за лепотом, новинама, авантурама и ненаданом срећом, они су основали своје мирне колоније у најживописнијим местима Јужне Европе: од обала Крима и Кавказа до обала Италије, јужне Галије, Шпаније и северне Африке. Насељавали су се у приморским областима Мале Азије и готово на свим острвима Средоземног мора. Притом, немамо основа да тврдимо да се рана грчка колонизација, невиђена по својим размерама, одвијала искључиво или чак највећим делом преко силе оружја, те да је била праћена претварањем покорених народа у робове. Напротив, историјске чињенице говоре о томе да се та колонизација најчешће одвијала потпуно мирно, да су Грци покоравали домаће становништво својих колонија не толико снагом оружја, колико „Одисејевским лукавством“ (које им нико не може одузети), сналажљивошћу и, наравно, неодољивом привлачном снагом своје културе. У том смислу раногрчка колонизација не може се никако упоредити са каснијим ширењем римског господства у свету: оно је скоро увек постизано снагом оружја.
   Својој урођеној контемплативности и радозналости Грци  дугују и то што управо њима припада част откривања и првобитне разраде читавог система наука које и дан данас представљају основу људске образованости. Међу њима су и математичке науке и „физичке“ (природне), такве као наука о бројевима („аритметика“), наука о мерењима („геометрија“), наука о хармонији („музика“) и наука о небеским телима („астрономија“), као и механика, хидростатика, географија, зоологија, ботаника и медицина. Осим тога, они су формирали и циклус такозваних хуманитарних наука, где спадају „граматика“, „реторика“ и „дијалектика“, као и поетика, историографија, етика, наука о држави и праву. Ако су нешто и додали тим наукама, Римљани су ипак ишли стопама Грка. Као што се и могло

очекивати, они су Грке превазишли само у праву и, можда, још у неким наукама практичне оријентације, као што је војна доктрина. Осим тога, отишли су даље од Грка у организацији градова, у изградњи путева, мостова, водоводном систему (аквадукти) и уопште  у рационализацији и организацији јавног и приватног живота. Они су човечанству привили потребу за комфором.
   Што се тиче филозофије, овде су Грци увек остали недодирљиви и Римљани су могли само да се усхићују делима грчких филозофа или да им, у најбољем случају, подражавају  и понављају њихова учења, како су то радили Цицерон, Лукреције и Сенека. Откривање и развој филозофије све до њених савршених класичних облика, несумњиво је највећа заслуга Грка. Ни једна нација, за читаву каснију историју, није дала свету толико великих и утицајних филозофа, колико су јој дали Грци. Грци су дошли до филозофије не само због њихове природне радозналости и не само због њихове склоности ка посматрању, које се на грчком обележава речју theōria (теорија), а која је по звучању веома слична речи theos (бог). Грке је филозофији довела још једна црта њиховог менталитета – незадовољство коначним, привременим, релативним, и њихова усмереност ка бесконачном, вечном и апсолутном. Јер управо се ова стремљења и реализују у филозофији, и само у филозофији, док се директан контакт с Апсолутом достиже, очигледно, само преко религиозне вере и религиозних осећања. Почевши од Талеса, и током читаве своје историје, древногрчка филозофија тражи прапочетак и праузрок свега постојећег, крећући се од тога да као такве признаје телесно-осећајне стихије, мада су оне у исто време живе и оваплоћене стихије, па до тога да примат даје надчулном идеалу¹, а затим, код Платона, и нарочито код неоплатоноваца, почевши од Амонија и Плотина,  када се примат прапочетка даје не само надчулном, него и надразумском Једном Благу, недостижном Богу-Апсолуту.
   На тај начин, као што се види из наведеног, грчка филозофија, нарочито у њеној завршној фази развоја, на најбољи начин је изразила ту црту грчког менталитета коју можемо назвати тежњом за апсолутним, вечним и трансцедентним.
   Приметићемо ипак да у древногрчкој филозофији скоро никаква пажња није посвећена људској индивидуалности. Човек се овде разматра
_____________________ 

¹ Већ код Анаксимандра његов „апејрон“ има надчулни карактер, будући да се у њему, као извору свега, све налази у нераздвојеној повезаности, те да стога и не може бити доживљено преко осећаја. Код Хераклита Космос стварају „ствралачки огањ“ и Логос, који се тешко могу сматрати нечим чулним. Код Парменида и Зенона Елејског чулно се поистовећује с „мњењем“, а за истинско се признаје само јединствени и идеални битак. Код Анаксагоре творац и покретач света ствари јесте Ум, а код Емпедокла – Љубав и Мржња. 

скоро искључиво као родовско биће, то јест или као елемент природе, или као елемент друштва, или као и једно и друго заједно, али готово никада као самосвојни субјекат и непоновљива личност. Осим тога, без обзира на развијену грчку историографију, у самој филозофији људска природа се, осим ретких изузетака, разматра ванисторијски, то јест она не представља променљиви фактор у току историје. Све то је везано за оне особености древногрчког менталитета које смо већ поменули: осећај сједињености  с природом, контемплативност, незадовољство привременим и тежња ка вечном.
   Напротив, за менталитет Римљана карактеристична је усмереност не према природној, већ према људској стихији, стихији историје и грађанског живота. Римљанин не припада вечности већ времену и зато се труди да што је могуће боље искористи овај живот. Његове главне врлине су љубав према отаџбини и верност обичајима предака, практичност и здрав разум, храброст, радиност, часност (honestas), љубав према дисциплини и поретку. Код Енија се то изражава у једном стиху:
Традиција и мужеви – то је ослонац римске државе.
   Индикативан је и однос Римљана према судбини. У познатим речима које се приписују чувеном римском конзулу Апију Клаудију: „Homo faber suae fortunae est („Човек је ковач своје среће“), изражена је сама суштина тог односа. Римљани, ако се не налазе под сувише јаким утицајем стоика, као Луције Сенека, нису склони да судбину схватају као некакав фатум (Fatum), нешто што је од почетка предодређено самом природом због чврсте везе у простору и времену свих њених елемената – ствари и догађаја – и једних с другима, и с њом, природом, као целином. Код стоика, који су природу сматрали живим организмом, та веза свега са свим тумачила се као „саосећање“, „са-осећање“ (sуmpatheia) који сваки елемент осећа према свима осталима и пре свега према својим сопственим претходним стањима. При таквом „фаталном“ схватању  судбина ни близу није била предвидљива, већ се, разуме се, чинила неизбежном, фаталном.
   Римљани нису били склони сличној апсолутизацији вредности природе, и због тога, осим ретких изузетака, нису прихватили ни стоички фатализам. Они су природу сматрали пре за објект који искориштавају, него за субјекат поступака, и на место судбине-фатума стављали су судбину-фортуну, која је судбоносну неизбежност заменила случајном срећом. Римљани су ослободили човека природних стега и дали му могућност да сам располаже својом судбином. Смисао сентенце Апија Клаудија коју смо горе цитирали управо и јесте у томе да сваки човек сам, својим разумом, својом вољом и својим делима одређује своју судбини – да ли ће она бити срећна или несрећна; и ако се, на пример, ратник у бици с непријатељем сретне очи у очи са, рекло би се, неизбежном погибијом, он ће и онда имати могућност да сам одреди своју судбину: да ли ће

херојски погинути или ће се предати у заробљеништво и постати роб, и прву судбину истински Римљанин ће сматрати срећом, а другу несрећом.
   Дакле, видимо да су Римљани појам судбине пренели из сфере природе у сферу слободе и везали судбину човека с избором његове индивидуалне воље. На потпуно исти начин су поступили и с грчком идејом „Провиђења“ која је била карактеристична како за платонике, тако и за стоике.
   Провиденциајализам се од фатализма разликује по томе што је фатум-судбина, како смо већ говорили, непредвидива и не садржи у себи никакво управљачко начело или начело постављања циљева. Провиђење пак управо и јесте разумно начело које управља светом, и то такво које унапред предвиђа и одређује све што ће се десити у свету. Истина, Провиђење „предодређује“ пре свега у том смислу да оно не може да погреши, те ће се стога све што оно предвиди обавезно и десити, чак и ако се то деси одлуком слободне воље човека. Другим речима, претпоставља се да фатализам није спојив са слободом, а провиденцијализам јесте. Ипак, треба имати на уму да Провиђење не само да предвиђа, него и усмерава ток догађаја.
   Познати Римљанин Цицерон, филозоф слободе, одбацивао је грчку идеју Провиђења (Pronoia) полазећи од тога да, ако је  непогрешиво предвиђање резултата нашег слободног избора могуће, онда то значи да је наш избор већ раније одређен и да ми и немамо никакву слободу. Притом је Цицерон, који је непрестано критиковао и исмевао Епикура, додао да би он више волео да греши заједно са Епикуром, него да прихвати ту „стоичку старицу Проноју (т.ј. Провиђење). Ето каква је била пресуда једној од главних школа грчке филозофије, коју је изнео један од најпросвећенијих Римљана.
   Што се пак тиче Сенеке, већина његових трактата, као што су „О добрим делима“, „О блаженом животу“, „О милосрђу“,“О гневу“ и сл. посвећени су чисто римским темама које се разрађују углавном на материјалу римске историје. У „Писмима Луцилију“, осим моралне тематике дотиче се и многих других питања, али и овде Сенека наступа пре свега као типични римски моралиста, који је окупиран стањем морала и потрагом за смислом у овом животу. Питања онтологије и гносеологије, која су представљала основни интерес за грчке философе, Сенека скоро да и не додирује. Сенека се с мање основа него Цицерон и Лукреције може назвати чистим просветитељем, пошто је у свом учењу  самосталнији, али притом он углавном иде стопама Грка, пре свега стоика (Хрисипа, Посидонија и др.).
   На тај начин, латинско-римска филозофија, за разлику од грчке, углавном нема карактер контемплативне и еуристичке, него васпитне и просветитељске, што претпоставља њену велику орјентисаност на свакодневну животну праксу, и у том смислу она у потпуности одговара

специфичности римске душе, у којој активна и практична страна преовладавају над контемплативном и гносеолошком страном. Управо због такве специфике њиховог духовног устројства и менталитета, Римљани нису били окренути метафизици и апстрактном мишљењу, али су зато били прекрасни војници и администратори, ретко су били пионири, али су умели да умноже и прошире открића других.
   Активно и практично начело римске душе захтевали су од Римљана стално ширење територије за њихову примену. Управо то је постала психолошка и, ако се може рећи, природна, основа за римску експанзију без прекида и без преседана по својим размерама. На тим истим основама је никла идеологија римског „империјализма“, изражена у познатим стиховима „Енеиде“ Вергилија, где митски прародитељ Римљана Анхиз говори: 

„Римљанине! Научи да народима управљаш државно -
У томе је уметност твоја! – да постављаш услова мира,
Милостив да будеш према покорнима
и ратом да смирујеш надмене!“

   И Римљани су, као да су се руководили овом заповешћу Анхизовом и искрено верујући у своју историјску мисију, освојили скоро половину света који је тада био познат Европљанима под паролама свеопште рационализације живота. Слично савременим Американцима, Римљани су умели да употребе, копирају и масовно произведу све оно што је вредно, а што су добијали од покорених народа. На тај начин, они су искористили и грчку уметност, грчку науку и филозофију, интегрисали су источне религије, украсили своје градове обелисцима које су довезли из Египта, па су чак почели да граде своје гробнице у облику египатских пирамида и у облику халикарнаског маузолеја.
   Римска држава је опстала више од хиљаду година. Тако дуго трајање објашњава се многим разлозима, између осталог и тиме што су Римљани били прекрасни ратници и талентовани администратори. Али, главни узрок ипак не лежи, по мом мишљењу, у њиховом таленту да у управљању обједине силу и право. Римљани су били правни народ и створили су тако рационална правни систем, да је он сачувао свој значај и до наших дана. Дела Римљана била су великих размера и велике ефикасности. По читавој империји су подизали своје храмове, а да притом нису рушили храмове других религија (изузетак је вероватно само главна светиња Јудеја коју је порушио Тит). У целини, они су испољавали извесну трпељивост према веровањима и обичајима покорених народа. Притом су романизовали значајан део Келта и Иберијаца, као и народе северозападне Африке и народе који су насељавали северни део Балканског полуострва. Од свих

народа западне и централне Европе романизацији су се одупрла само германска племена.
   О другим цивилизационим достигнућима Римљана смо већ говорили. Додаћемо томе и чињеницу да су на освојеним територијама основали мноштво нових градова у римском стилу, направили су инфраструктуру која је обухватала читаву огромну империју у коју су спадали не само прекрасни путеви, него и општеимперска пошта, па чак и својеврсни телеграф, основан на принципу предаје светлосних сигнала. Римљани су створили јединствено робно тржиште од Британије до Индије, успоставили су масовну производњу роба у великим факторијама које су биле направљене специјално у те сврхе. Учинили су доступним школско образовање за све грађане. Подстицали су уметност, науку и филозофију. Упоредо с тим, они су навикли народ на бесплатне крваве игре у амфитеатрима и циркусима, свуда су отворили јавне куће и, како сведочи аутор „Сатирикона“ Петроније и други римски сатиричари, а нарочито хришћанске апологете, својим култом „материјалних добара“ и чулних наслада развратили знатан део свог многоплеменског друштва.
   Првобитне разлике између грчког и римског менталитета не само да нису нестале у периоду када је јединствена Римска империја освојила Грчку, него су се, напротив, у периоду касног античког доба чак још рељефније истакле. Крајем античког доба, културна Европа се дефинитивно поделила на источну и западну, и сваки од тих делова се даље развијао својим путем, у складу са сопственим менталитетом.
   У Средњем веку латински Запад проширио је свој утицај на германске народе, грчки Исток – на словенске. Тако су се формирала два различита духовна света: романо-германски и византијско-словенски. Различитост тих светова се није отклањала чак ни тиме што су оба била хришћанска, будући да је сама хришћанска религија, која је играла главну улогу у животу средњевековног Европљанина, у сваком од ових светова доживљавана на другачији начин, у складу с разликама менталитета који су се одавно формирали. На пример, источно православље је у богочовечанству Христа стављало већи акценат на Бога, што је потпуно било у складу с гореописаном тежњом према Апсолуту код древних Хелена. Напротив, западно католичанство у свом доживљавању ове догме пре се сконцентрисало на људску природу Христа, што је такође било у складу с древним менталитетом Латина. Са разликама ових акцената повезано је и то што је латинска црква више од православне била окупирана земаљским људским постојањем, зато је и активније учествовала у политичком животу друштва. У неким периодима средњег века она је на себе узимала функције државне управе² . Православна црква се више бринула о припреми пастве за посмртни живот. С тим у вези није случајно и то што је главни хришћански празник на Западу за већину верника фактички Божић, Рођење Христово, а на православном Истоку –

Ускрс. Јер Рођење Христово означава почетак земаљског, људског живота Христовог, а Ускрс – Ускрснуће Христа за живот Небески који отвара пут ка посмртном васкрснућу читавог човечанства.
   Западна црква је била већа него источна, отворена за разне врсте иновација, укључујући и догматске. Већ после свих седам Васељенских сабора, на којима су дефинитивно утврђене основе хришћанске догматике, католици су свом светоотаческом симболу вере додали „Filioque”³, а касније су необично појачали култ Деве Марије, нарочито почев од XIV века, где су схоластичари (међу првима – Дунс Скот) почели да образлажу логичку тезу о Њеном „безгрешном зачећу“, не ослањајући се притом ни на каква сведочанства Светог Писма и Светог Предања. Неколико векова касније Ватикан је ту тезу признао за верску догму.
   У ствари, та католичка догма (производ латинске рационалности која човеку даје могућност да се уплиће у тајне вере које су ван његовог поимања) фактички скоро да изједначава начин рођења Богородице и начин рођења самог Спаситеља, што се може протумачити (наравно, у супротности с благочестивом намером аутора те догме) као тенденција ка „дитеизму“.
   Рим је био тај који је родио Католицизам и он никада не би могао да се појави у Грчкој. Од древног Рима је наследио идеју јединственог светског поретка, основаног на сили и праву, што се нарочито манифестовало у организацији крсташких ратова.
   За учвршћење своје власти у свету, не само духовне, него и световне (сетимо се само „Исидорових декреталија“), католицизам је на све могуће начине користио римску рационалност. Створио је ефикасан систем Црквене управе, добро промишљено канонско право, створио је дисциплиноване легионе – монашке редове, успоставио светску мисионарску делатност. Католички манастири имају веома мало сличности са скитовима и киновијама византијских монаха. То је, по правилу, добро организована и прилично комфорна установа, која се не ретко бави комерцијалном делатношћу.

_____________________ 

² За време Ренесансе, ако је судити по разним сведочанствима из литературе оног времена, између осталог према делима Макијавелија, папе су са својим најамним армијама често учествовале у братоубилачким ратовима италијанских кнежева и републике Фиренце.

³ Немамо намеру да овде разматрамо смисао те новине, пошто је у радовима руских богослова тема осветљена прилично исцрпно. Они су доказали неспојивост те догме са светоотаческом вером.   

Католицизам је, да тако кажемо, “рационално“ реформисао хришћанску догматику уводећи у њу политички лукаву догму о изузетној харизми Папе (касније – догма о папској непогрешивости ex cathedra). Латинска рационалност побудила је католике да захтевају целибат клера; до чега је довео тај целибат ми данас одлично знамо (и не само преко дела Бокача). Иста та рационалност, која се граничи са цинизмом, оправдала је у средњем веку трговину индулгенцијама. Типичан латински „правни“ проналазак била је католичка инквизиција, проналазак кога се данас стиде и сами католици.
   У теологији и филозофији западног Средњевековља преовладавао је исти такав римски рационализам: у теологији је господарила катафатика, у филозофији – рационална аристотелизујућа схоластика: мистицизам који је постојао на Западу најчешће није имао емоционално-психолошки карактер (као код Августина), него трансцендентални, као на Истоку. Немачки трансцедентални мистицизам (Екхарт, Сузо, Таулер, Беме и тако даље) развијао се на грчко-византијској основи, нарочито под утицајем „Ареопагита“.
   Потпуно супротно од католицизма, источно православље се мало интересовало за земаљске послове и никада није имало такву политичку власт. Иако је споља Византија подсећала на царство теократије, реалну политику су овде водили императори и чиновници, а црква се налазила на услузи држави. То исто се затим поновило и у Русији. Та снажна зависност од световне власти увек је била невоља за цркву. У том смислу католичка црква се налазила у бољим условима.
   Будући да је у свом утицају била ограничена на световни живот, православна црква је тим већу енергију посветила свом потврђивању у духовној сфери, проповедајући одрицање од световности, презир према телесном, морално самоусавршавање и мистичку контемплацију. Последица те спиритуализације цркве било је то да су у Византији широко распрострањене биле такве појаве као што је, потпуно нетипично за Запад, индивидуално монаштво: отшелничество, схимништво, столпништво и сл. Најопштија форма достизања „божанских ствари“ овде је била мистичка контемплација и озарење благодатном светлошћу. Општење с Богом достизало се у „сугубој молитви“ која се код исихаста обављала ћутећи, умно и духовно. У православном богословљу мистика и апофатика су заузеле главни положај, стављајући у други план „рационалне“ и катафатичке методе. У византијској филозофији преовладавао је хришћански неоплатонизам и чувало се исконско грчко интересовање за вечна питања. Схоластика овде није добила такав развој као на Западу, мистика није имала само гносеолошки, већ и онтолошки карактер.
   На тај начин, Исток и Запад Европе су своје специфичне особине стекли још у античко доба и сачували је и у средњем веку. У Ново доба романо-германски свет, који је сачувао своје унутрашње разлике