(романски и германски менталитет никада нису били у потпуности изједначени, чак ни у својим фундаменталним својствима), кренуо је путем даље рационализације и оптимизације земаљског живота. Реформација је, истина, потпуно јасно демонстрирала постојеће разлике у менталитетима романских и германских народа. Ипак, општи системи вредности, према коме су се орјентисали романски и немачки народи за време дуготрајног средњевековног периода, а затим и у време  трансформације тог система вредности у периоду надолазећег капитализма (што је било заједничко за оба народа) постали су они фактори, који су спречили могуће продубљење кризе западноевропског јединства које је провоцирала Реформација. Даљи развој капитализма био је праћен све већом унификацијом система вредности романских и германских народа, мада је опозиција Исток-Запад још прилично дуго очувала свој значај у Европи, што се најјасније манифестовало у два светска рата. Ипак, ускоро после Другог Светског рата, када се човечанство нашло већ на граници трећег, и опет светског рата, али сада још разорнијег и највероватније погубног за Европу, десила се дотад невиђена морална, технолошка и научна револуција, која је одлучно изменила ситуацију у читавом свету, и нарочито у Европи. Започела је тотална унификација читавог система људских вредности у којој су менталне разлике народа Западне и Источне Европе почеле да се губе. У данашње време, тај процес иде пуном брзином. Данас се претвара у реалност идеја јединствене Европе, без „истока“ и „запада“, где романски, германски и словенски народи, католици, православни и протестанти заједно с европским муслиманима живе по једним те истим основним законима. Само, није баш јасно, какво место је у тој јединственој Европи додељено Русији. И неће ли у процесу такве унификације нестати велика тековина људског рода: аутохтоност народа и разноврсност култура? Јасно је једно: уколико интеграција Европе крене путем нивелисања разлика међу културама и обичајима народа који је насељавају, или пак путем наметања народима Истока Европе, укључујући и Русију, својих специфичних система вредности од стране Запада, онда ће таква интеграција бити једнака рушењу читаве европске цивилизације.

***

Дакле, да резимирамо. Подела Европе на источну и западну уз сву своју привидну условност има не само географски, него и културно-историјски и духовни смисао. Судбине ова два  дела Европе формирала се различито, што је довело до суштинских разлика у психологији, поимању света, начину размишљања и систему вредности народа који је насељавају. Наравно, нема ничег лошег у тој разноврсности, јер се само из разноврсности формира хармонија.

Па ипак, како показује историјска пракса, те разлике западних и источних Европљана су не ретко изазивале узајамно неразумевање и отуђење, а каткад и покушаје да се унификација постигне насилним путем.
Тако је Исток, не тако давно, познати колективистички модел „правилне“ организације живота (својеврсна атеистичка пародија на православни идеал саборног живота верника) упорно наметао Западу као једино исправан, а данас, после пораза совјетског комунизма, Запад се ништа мање упорно сили из све снаге да наметне Истоку свој индивидуалистички и прагматични модел и такође сматра да је он једина гаранција свеопштег благостања.
Слични покушаји унификације Европе, ако би она успела, довели би до катастрофе, јер би била отклоњена основна опруга која је до сада покретала читаву европску културу. Та опруга је такмичење и узајамни утицај двају аутохтоних менталитета који су допуњавали и обогаћивали један другог током читаве претходне историје, почевши од античког доба. Ипак, данас већ није реч само о унификација начина живота и система вредности свих Европљана: све је реалнија перспектива унификације укупног светског живота на основу усвајања принципа глобализма од стране свих народа и, ако се то догоди, онда ће се по законима ентропије, људски род неизбежно зауставити у свом духовном и културном развоју, а могуће и сасвим нестати са лица Земље. Да се то не би догодило, народи, чувајући своју оригиналност, морају да науче да уважавају и подстичу оригиналност других, јер само тада и само на тај начин неуређено многозвучје култура и идеологија разних народа које заглушују једна другу, могу да се претворе у симфонију.     


Са

Joca jox za istoku i zapadu das nama jednu istorijsku hermeneutski esej. To je jos i uredu, al izvire Hegel dosta mestu,sa dialekticnom objasnjenom. To znaci da skroz Marxa ipak smo ucili nesto od zapada. Al da li trebalo da ucimo, to je tvoja bazalna pitanja. a odgovor danasnji je kod Rorty-ju , on kaze da moramo. Ovaj 15-17 god sa M -erom bas ostavio pecat na Srbiju, i razumljivo je strah od ucenja. I da ako to je darivano kao vec i u indiju, ako neko nesto bolje i pre zna imace materijalno napredtku. To treba nauciti, i naravno sa tom da ne zaboravimo o Ljudski nacinu vodjenju zivotu. Kod Heiddegera izvire to da ljudska zivotni era nije takav kao istorijska, jedan covek kao dete, mladic itd razvije se al istorija nije takav. U istoriju nema porodica , i ako kazu de Evropska porodica, to ne postoji to je produktum politicki. Istok ako hoce da bude jak, sto nije verovatno, onda brze treba da uci. To ponovo ne moze staviti u paralel sa ljudskom razvijanjom,brzo ucenje kao sto takav ne postoji, u ljudskim zivotu za sve je postoji vreme , ako to izostavimo pojavi to egzistencialistickog kao greh. Kod drzave izostavljanje jednostavno ne postoji, ovde na istoku posle komunizmu jednostavno ne mi odlucimo. I stvarno jedino mogucnost je drustveni brze ucenje sto je moguce sa novcom, i sa vecom brigom.