Аутор: Свештеник и мисионар Руске православне цркве Данил Сисојев


Веома је важно запамтити да наше време ни у чему није изузетак. Но, данас се понекад говори: раније су била тако светла времена, у Цркви је све било прекрасно, - а данас су времена - последња, свуда је одступништво, апостасија, - зато су у Цркви сви архијереји продати, сви свештеници користољупци, блудници и пијанице, остају, кажу, само поједини подвижници код којих треба ићи... Ове речи хуле на Цркву представљају својеврстан манифест расколничких настројења.

Јер, Црква је један од субјеката наше вере, о коме је казано у Символу Вере: “Верујем… у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. Ми верујемо да је Црква непогрешива, да она не може да греши, да не може да прими лаж за истину, да ће остати занавек. Она ће се сачувати у свој својој пуноћи и у време антихриста (“врата адова неће је надвладати”) – у тростепеној јерархији: епископству, свештеништву и ђаконству – сачуваће сву пуноћу истине, и Литургија ће се савршавати у Цркви све док се не врати Господ наш Исус Христос.

Из ове свима познате чињенице следи да људи који говоре да је Црква сада наводно одступила, да је Црква у заблуди, да је Црква сагрешила – стају на пут раскола, на пут секташтва.

Разлога за отпадништво има много, али последица за оне који одлазе у раскол једнако је болна – вечна погибељ душа расколника. С овог становишта покушаћемо да размотримо два типа одступања од Мајке Цркве и њихове узроке.

Суштина оних који себе називају “ревнитељима Православља” је у томе што је у њиховим очима Истина превише слаба да заштити Себе. Њој је потребна спољашња заштита монархије и снажне државе. Да, строго говорећи, њима Истина није нарочито нужна (што сведочи мноштво фалсификата које дозвољавају). Њима је важно нешто друго – патриотизам, али не духовни, већ полупагански, који поштују више од Православља, национализам, вечна борба, перманентна револуција, али никако не “тих и безмолван живот у сваком благочешћу и чистоти”.

И тај покрет псеудоревнитеља је за Цркву много опаснији од свих модерниста заједно. Из црквене историје знамо да су се у време великих христолошких спорова V века дешавала слична одступања. Модернисти су били несторијанци, а “ревнитељи” - монофизити. Како тада тако и сада модернисте подржава “интелигенција”, а ревнитеље - монаштво. Велики “старци” тога времена – Варсума и Шенуда - подржали су монофизите и чак руководили крвавим бојиштем Разбојничког сабора. Као последица, због несторијанства из Цркве је изашло на стотине хиљада, а због монофизитства – на десетине милиона људи.

То исто се десило у Русији у ХV веку, када су под утицајем проповеди “ревнитеља благочешћа” стотине хиљада, ако не и милиони хришћана напустили Божији покров, од којих су многи извршили самоубиство из страха од доласка антихриста и његовог “духовног печата”. Како то подсећа на наше дане!

И данас се над Црквом поново надвила опасност од раскола, и то не мање страшна него у време блажене успомене патријарха Никона. Знаци таквих расколничких настројења су ту. Постоје манастири, у овом или оном степену заражени “антиИННизмом” (који међу парохијанима подстичу страх да ће случајно, мимо своје воље примити “печат антихриста”, помрачујући свако здраво расуђивање), царебожјем, одрицањем црквене јерархије, следовањем самозваним “пророцима” и “старцима” – што све фактички подсећа на неко ново хлистовство. Југ Русије заражен је имебожјем 1.


Манихејске заблуде

И, на крају, страшно је што је међу неким монасима и парохијанима почело да цвета манихејство 2. Та манихејска заблуда је можда и неприметна за непажљиво око, али је распрострањеност манихејске јереси достигло претеће размере. Често смо слушали како у манастирским гостионицама тако и од парохијана овакве речи:
У наше време не треба се женити, јер су последња времена. (Упореди: “Ако ко куди брак и гнуша се жене верне и благочестиве, која са својим мужем живи, ако је куди и вели да она не може у Царство ући: да буде под клетвом". 1. правило Гангрског сабора, такође види 51. правило св. апостола).
- Данас је немогуће спасити се у породици, зато мужа (жену) треба напустити и отићи у манастир. (Упореди: 14. правило Гангрског сабора).

Приметимо, узгред, да су многи који стално живе у манастирским гостионицама управо тако и поступили. Срце се стегне када видиш њихову несрећну децу, необразовану, заборављену, - често у буквалном смислу прљаву. Такав безобразлук према канонима (15. правило Гангрског сабора) навлачи анатему на главу oваквих “богомољаца”.

Јадан семинариста Н. Оженио се, значи, не може се спасити. Сви ожењени свештеници су - пушачи и пијанице. (Уп.: 9. правило Гангрског сабора).
- Од ожењеног свештеника не треба тражити благослов, не треба се код њега исповедати. (Уп.: 4. правило Гангрског сабора).
- Баћушка, благословите да живим с мужем као сестра са братом.
- Девојчице не треба да се играју с луткама, грех је да замишљају себе као будуће мајке.
- Да не једеш месо јер је скверно. Ко једе месо, постаје звер. (Rазговор између старије и млађе парохијанке. Уп. 2. правило Гангрског сабора).
- Туци дете, не жали. Јер кад га бијеш, из њега излазе беси који увек живе у плоти. (јерес месалијанска 3, осуђена на 3 Васељенском Сабору).
- У вину и вотки су демони. (Уп. 51. и 53. правило св. апостола).


Жилавост древних јереси

Све ово није наша измишљотина, већ примери из живота. Овде можемо само да се чудимо лукавству и жилавости древних јереси. А најболније је што се оваквих идеја не држе само мирјани, него и поједини монаси, који су отишли у манастир не ради подвига уздржања, већ због гашења брака. (О некима од њих говорићемо у даљем тексту).

Не без разлога такви парохијани, склони “богословствовању” из незнања, обично бирају такве духовнике у обитељима. При томе се не обраћају опитним и мудрим монасима, већ младим, и не по разуму ревносним младостарцима, које је с правом осудио Свети Синод (28.12.1998.). И онда се нађе мање-више познати “старац” који, организовавши подстрекачку групу и потпавши под архијерејску забрану, завапи због непостојања истинског благочешћа и почне да се позива на ауторитет предсказања приписаних св. Серафиму Саровском о последњем одступништву епископата – и тог часа се око њега ствара мноштво присталица. Такви примери постоје. А још је горе ако се таквима идејама зарази неко веће братство, које окупља многе презвитере и мирјане, и још ако добију подршку неког “увређеног” епископа, размах раскола може бити катастрофалан.

Тим пре што је за раскол идеолошка база већ припремљена - кроз пропаганду идеја заграничника, захтеве за прослављање људи који су погинули у катакомбном расколу као новомученика, кроз стварање орела пострадалих за правду – код грчких расколника: старокалендараца - зилота (”непомирљивих”) итд.

Шта се може учинити у епархијама да би се спречило ширење расколничких настројења? Потребно је да се у свој строгости примене правила Гангрског сабора (и њима слична), која су данас нарочито актуелна, као и да се обрати већa пажњa на дешавања у манастирима, посебно у манастирским гостионицама.

Такође је важно нагласити опасност од пропагирања маркионитских 4 идеја, које продиру у свест многих монархиста који не проверавају и не потврђују своје емоције Божанским Откривењем. Такви “ревнитељи” тврде да Стари Завет принципијелно противречи Новом. Први је, по њиховом мишљењу, откривење сатане, а други – Бога (поједини чак говоре “руског Бога”). Овакве идеје проповедају се у делима Жевахова и данас популарног историчара Л. Гумиљева, као и међу присталицама РНЕ (А. Баркашов). Оне имају за последицу потпуно одбацивање хришћанства, а прикривени псеудопатриотским слоганима воде ка процвату неопаганства.

Такви делатници треба да знају да су следбеници Маркиона, коме узноси хвале Л. Гумиљев, анатемисани још у другом веку и да тај удео чека и лажепатриоте, уколико се не покају. Као последица таквих ставова поједини патриоти наступају са расколничким паролама раздора у Васељенској Цркви у име “једино-неповређеног руског Православља”. Но, о том феномену говорићемо касније.

Још више се међу хришћанима раширила царебожничка јерес, о којој смо такође писали. (“Богословске саблазни монархистичког покрета”. Журнал “Благодатни огањ” Бр. 4. 2000). Суштина овог учења састоји се у тврдњи да је свети цар Николај Искупитељ грехова руског народа. (Ово учење потпада под анатему Недеље Православља, која осуђује оне који не признају крв Христову као једино средство оправдања). Његова смрт била је жртва за Русију, за заветопреступнике. А сви Руси носе грех цареубиства, који се не смива чак ни водом св. Крштења, већ захтева лично покајање. (Не једном су код нас на исповест долазили људи да се покају за овај измишљени грех). И њихова главна кривица је у томе што су нарушили завет Земаљског сабора из 1613. године, па стога казна Божија лежи на њима. (Без обзира на то што Земаљски сабор уопште није црквени сабор, и што његове одлуке за нас имају духовно значење колико и одлуке Државне Думе!).

Смрћу владара наводно је узет Задржитељ (2. Сол. 2,7) – па је данас време “предантихристово” а на власти “сатанократија” (нескривено манихејско учење). Ова доктрина образлаже се тврдњом да је то истина, јер тако каже “предање стараца”.