Bogdanić: Istina o ratnim stradanjima Srba mora biti utvrđena

KOTOR VAROŠ, 11. FEBRUARA /SRNA/ - Direktor Kancelarije za traženje nestalih i zarobljenih lica Republike Srpske /RS/ Milan Bogdanić, izjavio je da formiranje centralne evidencije o žrtvama daje nadu u rasvjetljavanje sudbine nestalih, ali i utvrđivanje istine o posljednjem ratu u BiH.

"Formiranje centralne evidencije na nivou BiH omogućiće provjeru identiteta svake žrtve na terenu, sa ovim poslom se nažalost odugovlači", rekao je Bogdanić u Kotor Varoši na okruglom stolu posvećenom stradanju Srba tokom posljedenjeg rata u BiH.

Predsjednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić rekao je da se Savez logoraša RS protivi centralizaciji BiH, koju zagovaraju oni koji nastoje da u miru ostvare ratne ciljeve.

"Savez logoraša RS neće dozvoliti da zločini nad Srbima budu nastavljeni i poslije okončanja ratnih sukoba u BiH", rekao je Dukić.

On je istakao da je rat u BiH nastavljen drugim sredstvima od snaga koje nastoje da u miru ostvare ratne ciljeve, prije svega centralizaciju BiH, u koju nastoje da utope Republiku Srpsku.

Obrad Bubuć, predsjednik Opštinskog udruženja logoraša Kotor Varoši, koje je bilo organizator okruglog stola, rekao je da Savez logoraša želi da dokazati istinu da su Srbi stradali u prošlom ratu u BiH i da su suze srpskih majki teške kao i svih ostalih.

Profesor Predrag Lazarević rekao je da istina o ratnim stradanjima Srba u BiH mora izaći na vidjelo i istakao da dorinos tome daju i bivši logoraši.

"Republika Srpska zavisi od vas i sličnih organizacija, od onih koji su organski srasli sa žrtvama, koji žele da istina izađe na vidjelo", istakao je Lazarević.

On se osvrnuo na rad Ustavnog suda BiH i predložio da bude organizovan poseban okrugli sto na ovu temu.

U ime Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite RS skupu se obratio Slavko Perić, koji je istakao da zajedničkim radom treba doći do teksta zakona o logorašima.

Janko Veselinović, načelnik Vladinog Odjeljenja za istraživanje ratnih zločina je ukazao na potebu saradnje sa lokalnom zajednicom u cilju utvrđivanja počinjenih zločina i da istina na kraju mora pobjediti.

Na početku skupa prikazan je dokumentarni film ''Pobij, prekrsti, protjeraj'', koji svjedoči o stradanju Srba u posljednjem ratu.

Izvor: RTRS

Иванка Ранкић из Сребренице деценију и по носи тешку рану: Нељуди јој спалили сина
Новости - 09 Feb 2007 18:00:00



"На оној видео-траци коју сам више пута, крадом гледао био је наш Ненад. Њега су мучили. Заклињем те да је не даш никоме, да је Предраг не би видио", рекао Иванки на самрти њен супруг Боро


СРЕБРЕНИЦA - Када је, прије десетак година, Иванка Ранкић (62) из Сребренице затекла мужа Бору да гледа видео-касету на којој је, крајичком ока, угледала како гори нечије тијело, није ни слутила да је тај несрећник, којег су муслиманске јединице живог спалиле, био њен двадесетчетворогодишњи син Ненад. Ту страшну истину Боро јој је рекао тек на самрти, прије четири године.

- Иванка, на оној траци коју сам више пута, крадом гледао био је наш Ненад. Њега су мучили. Заклињем те да је не даш никоме, да је Предраг не би видио. Знам своје дијете - рекао је посљедњим атомима снаге њен супруг и издахнуо.

Преносећи мужевљеве ријечи и истичући потребу да некоме исприча све оно што годинама боли и раздире мајчину душу, Иванка се, у исповијести "Гласу Српске" присјетила ужаса, који су злочинци забиљежили камером:

- Орић је са својим борцима водио коло око ватре на којој је, у тешким мукама, испустио душу мој Ненад. Подврискивали су "Пеци Влаха, мајку му!" - загрцну се ова несрећна жена и тихо рече да је три пута дозивао мајку да му помогне. Aли, она није могла да му помогне.

Изгубљена у болу, кроз сузе које су навирале, упита да ли знамо да су Срби некога живог испекли, разапели, главу одсјекли...

- Нису! Aли у Сребреници, на прсте можете побројати Србе који су у прошлом рату страдали од метка. Жене, старце и дјецу, као и способне мушкарце, клали су, одсијецали им главе, живе спаљивали - сама одговори на своје питање и додаде да је и она мајка Сребренице.

- У овом граду сам родила, одгојила и ишколовала двојицу синова - Ненада и Предрага. И мени су једног свирепо убили, а другог тешко ранили. Зар су моје муке, ране и бол мањи од онога што друге несрећне мајке Сребренице осјећају? - упита Иванка, ломећи прсте.

Иванка и Боро Ранкић живјели су до почетка рата, као и већина радничких породица, скромно. Крајем 1991. године наслутили су да се сребреничким Србима спрема неко зло. Њихове комшије, Бошњаци, почели су средином те године да, као добровољци, одлазе у Хрватску.

- Те године око 400 Сребреничана прешло је хрватску границу. Нису крили гдје и зашто одлазе. Почели су и нама да пријете. Сјећам се када нам је комшијин малишан рекао "Каже мој бабо да ћемо за седам минута побити све Влахе у Сребреници!" - присјећа се Иванка наговјештаја стравичних догађаја на овим просторима.

Подсјећа да је у Сребреници, прије почетка сукоба, 8. маја 1992. године из засједе убијен Горан Зекић, један од најугледнијих Срба у овом дијелу Подриња. То је, вели, био сигнал Србима да напусте град, како би сачували голе животе.

- Побјегли смо у Братунац, али већ 26. маја ударише злотвори из Сребренице и на овај град. Ненад је био међу онима који су покушали да зауставе тај напад муслиманских снага. Тог дана су га живог ухватили и заробили - казује Иванка и окреће главу у страну, покушавајући да одагна слике ужаса, које су се дубоко урезале у њено памћење.

На једном брду изнад Поточара, каже, Ненадово тијело су оставили у колицима и освијетлили рефлектором.

- Јурнуо је мој Предраг према том мјесту да узме мртвог брата, али му не дадоше саборци да оде и изгуби главу. Заробише једног Орићевог војника и размијенише га за изгорјеле остатке мог Ненада. Нису ми дозволили да га видим. Сахранили смо га 1. јуна 1992. године, на четврту годишњицу његовог брака - тихо збори ојађена мајка, којој су наредни дани донијели нову трагедију.

На кућном прагу убили су јој брата Милована Цвјетиновића и његовог сина Ратка (21), а у Подравању, такође на кућном прагу, и сестриног мужа Рајка Маринковића, иза којег је остало четворо сирочади.

- Страховала сам да ћу тих дана полудјети. Од њихове гранате тешко је рањен и Предраг. Једва му љекари очи спасили... Отишао је недавно у иностранство и послије неколико операција успјели су да му сачувају вид - казује Иванка шапатом и додаје да годинама носи у души непреболну рану, али да у њеном срцу нема мјеста за мржњу.

- Да ми није ових златних унука, не би мајчино срце све ово издржало. Иза Ненада остале су ми његове кћерке Бранка и Данка. Када им се мајка преудала, морала сам преузети бригу о њима. Сада сам им и отац и мајка и, на моју срећу, обје су одличне ученице и добро ме слушају - озари се на трен Иванкино блиједо лице.

Вјерује бака да ће је здравље послужити и да ће Бранки, која сада иде у четврти разред медицинске школе, омогућити да студира медицину.

Додаде да неће дозволити да јој ишта поквари планове.

- Живимо од скромне Борине пензије и инвалиднине. То није довољно за дјецу, али довијам се на друге начине - зими плетем прслуке и продајем их, а љети берем јагоде и боровнице. За помоћ никога нисам молила и ако ме здравље послужи још неколико година, ишколоваћу ову дјецу - одлучна је бака Иванка, која жели да запишемо још нешто - да она разумије своју снаху Горицу, која је засновала нову породицу и родила сина.

- Живот је тако хтио. Често нам долази у посјету и увијек можемо да рачунамо на њену подршку и помоћ - рече Иванка бришући сузе и понови да је морала да нам исприча све оно што ју је у несрећном рату задесило.

- Хаг је опростио Насеру Орићу више од три хиљаде српских живота, а међу њима и паклено страдање мог Ненада. Они што су, као његови саборци, клали и палили по нашим селима данас се слободно шетају Сребреницом - закључила је Иванка Ранкић, изразивши наду да ће "свијет кад-тад саслушати трагичне судбине свих, па и српских мајки Сребренице и да ће сви злочинци одговарати за своја недјела".

К. ЋИРКОВИЋ


МОНСТРУМ

Неколико мјесеци након страдања Ненада Ранкића братуначки борци заробили су Орићевог зета. Испричао је несрећној Иванки како јој је, по злу чувени, Кемал Кемо Мехмедовић из Пала код Поточара испекао сина Ненада.

Кемалови сународници тврде да он данас живи у једној европској земљи.

- Тај Орићев зет је размијењен. Ни длака с главе му није фалила, а сјећам се када нам је Насер Орић из Залазја послао остатке тијела српских цивила, које су он и његова војска спалили на Петровдан 1992. године, приликом напада на ово село - свједочи Иванка.

Izvor: http://www.glassrpske.com/

nece biti nista od toga...

ljudi ma koliko se mi trudili dzabe nam je. Ahtisari je lepo rekao da smo krivi kao nacija. Sta vise pricati. Ne tuku nas bombama kao pre sad nas tuku '' pregovorima ''

Tacno! sta vise traze u Becu??????????

to je moralo mnogo,monogo ranije da se uradi

Tipican talibanski nacin likvidacije,spaljivanje i odsecanje glava.....
Kad malo bolje pogledam.....nasa cetnicka kama je za vas svajcarski sat....

Konferencija o logoru "Čelebići"

BEOGRAD, 24. FEBRUARA /SRNA/ - Nema potpune istine ukoliko se ne čuje glas žrtava ratnih zločina - ocijenili su danas u Beogradu učesnici konferencije o ratnim zločinima počinjenim nad Srbima u logoru Čelebići, koji su na području opštine Konjic formirale snage bosanskih Muslimana i Hrvata.

"Iako su suđenja pred Haškim tribunalom najbolji dokaz za masovna kršenja ljudskih prava u prošlosti, bez javnog svjedočenja žrtava nije moguće formirati kolektovno sjećanje na počinjene ratne zločine", rekla je izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić na skupu "Čelebići 1992: Van svake sumnje".

Ona je najavila da će Fond za humanitarno pravo organizovati niz javnih skupova na kojima će govoriti žrtve, ističući da istina o prošlosti ne može biti utvrđena samo na sudu, niti nažalost svi zločinci mogu da budu izvedeni pred lice pravde.

Predstavnik Sekretarijata haškog Tribunala Aleksandra Milenov rekla je da u Srbiji rijetko ko zna za predmet Čelebići, koje je drugo suđenje koje se odvijalo pred Tribunalom.

Ona je istakla da javnost u Srbiji ne zna da je Tribunal utvrdio da je 100 srpskih civila u periodu od aprila do decembra 1992. godine u tom logoru pretrpio strašne zločine i maltretiranja.

"Istina o zločinima koji su se dogodili u protekloj deceniji ne može da bude utvrđena ako se ne čuje glas žrtava ratnih zločina. Suočavanje sa prošlošću važno je da bi se u budućnosti ostavarili harmonični odnosi. Tek treba da usledi težak zadatak da se prizna istina da bi se uspostavilo pomirenje među državama na ovim prostorima", rekao je šef misije Savjeta Evrope u Srbiji Denis Huber.

On je rekao da Parlamentarna skupština Savjeta Evrope u aprilu Komitetu ministara Savjeta Evrope treba da podnese izvještaj o saradnji država regiona sa Haškim tribunalom.

Huber kaže da se u tom izvještaju ocjenjuje da po ispunjenju tri osnovna cilja Savjeta Evrope nije dovoljno učinjeno, podsjetivši da je to puna saradnja sa Haškim tribunalom, podizanje javne svijesti za suočavanje sa prošlošću i opredjeljenje za jasan i nedvosmislen stav rukovodstava država o punoj saradnji sa Haškim tribunalom.

Šef misije OEBS-a u Srbiji Hans Ola Urstad rekao je da istina može biti teška, ali je potrebna da bi mogli da živimo sa tim i da spriječimo da se zločini dešavaju i u budućnosti.

On je pozdravio to što su na skupu prisutne i žrtve zlopčina, jer je spremnost da se čuju žrtve pripadnika drugih naroda uslov za pomirenje.

U Čelebićima, opština Konjic, sredinom maja 1992. godine snage bosanskih Muslimana i Hrvata formirale su logor u kome su bili zarobljeni srpski civili.

Haški tribunal je za zločine počinjene u Čelbićima na 18 godina zatvora osudio Hazima Delića, bivšeg zamjenika komandanta ovog logora, dok je 15-godišnja kazna izrečena Esadu Landžu, stražaru u ovom logoru. Zdravko Mucić, komandant logora Čelebići, osuđen je na devet godina zatvora.

Delić, Landžo i Mucić osuđeni su za ubistva, mučenja, seksualna zlostavljanja, premlaćivanja i okrutno i nečovečno ponašanje u ovom logoru.

Zejnil Delalić, komandant Prve taktičke grupe armije BiH koja je bila nadležna za logor Čelebići, oslobođen optužbi.

Izvor: RTRS

O čemu ti pričaš ??

Џабе да су нам побили и испекли још милион Срба,ови из међународне заједнице би рекли да смо сами себе убијали,каква су стока!