Istina ili laž....?? :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Pogledajte svet danas... Hoce li uspeti velike drzave da se dogovore... Ili se trazi mozda neka druga planeta.. Ko ce to moci da priusti, (tu drugu planetu, npr). ? Da li posotji uopste sistem i volja? Ima l rezervnog plana...? Vise informacija i linkove koje vode njima (a vezne za kometu i ovu temu) ostavite..

Obavestenja:
Sky & Telescope, 06 09 2002 [http://skyandtelescope.com/news/current/article_72_1.asp]

Izveštaji o mogućim udarima kometa i asteroida u Zemlju nisu sasvim nove stvari. Edmond Halej (Halley) je, pre nego što je kometa dobila njegovo ime, objavio prvo predviđanje da će se kometa vratiti i da će možda udariti u Zemlju i izazvati razaranja.

Ne bi bilo iznenađenje kad bi se, vrativši se u njegovo doba, u 1690. godinu, pojavilo nekoliko listova koji bi napali Haleja za preterani strah, a nekoliko astronoma bi ga otpužilo da svojim postupcima podriva kredibilitet njihovoj profesiji.

To je upravo ono što se redovno događa u ovo naše doba.

Zemlja igra rulet sa asteroidima

03 10 2002 Komitet za nauku američkog Predstavničkog doma. [Heidi.Tringe@mail.house.gov & Jeffrey.Donald@mail.house.gov] prihvatio izveštaj u utorak 1. oktobra.

Vašinngton – Naučnici napreduju u otkrivanju i katalogiziranju velikih objekata blizu Zemlje (NEO – Near Earth Objects) ali ozbiljna pretnja i dalje ostaju manji objekti, rekli su stručnjaci Potkomitetu za Kosmos i aeronautiku.

Ti manji asteroidi, veliki od 200 do 500 metara, mogu da razore grad ako ga direktno pogode ili da izazovu cunamije ako udare u okean, a ti ogromni talasi mogu da zbrišu cele priobalne pojaseve.

NASA je katalogizirala blizu 50 0dsto asteroida velikih jedan kilometar i veće. Astronomi smatraju da u Sunčevom sistemu postoji od 900 do do 1.300 velikih asteroida, ali smatraju i da ima najmanje 50.000 onih manjih od jednog kilometra.

Predsedavajući potkomiteta Dana RoraBaher (Rohrabacher) je rekao:

"Pretnje od dolazećih asteroida i kometa su ozbiljne, najveća opasnost po život. Zbog tolikog broja objekata u kosmosu koji su blizu Zemlje, samo je pitanje vremena kada ćemo biti suočeni sa događajem kome nema ravnog u istoriji ljudskog roda.

Nadam se da će moj zakon H.R. 5303 koji je usvojio Predstavnički dom..." [http://www.house.gov/science/press/107/107-286.htm]

Citati prema vebu: Predstavnički dom je prihvatio tri zakona Naučnog komiteta među kojima i jednoglasno zakon o nagradama za amatere astronome (zakon registrovan pod brojem H.R. 5303) i druge gledače u nebo za otkrivanje asteroida čije su orbite blizu orbite Zemlje. Nagrada nosi ime Čarlsa "Pita" Konrada (Charles "Pete" Conrad) (1930-1999), američkog astronauta koji se, kao član ekipe Apola 12, iskrcao i hodao po Mesecu novembra 1969. godine.

Nasina Lista rizika

Deset najvećih asteroida sa liste rizika prema podacima Nase od 31. avgusta 2002. godine.
Datum i pretpostavljeno najmanje rastojanje objekta od Zemlje.
Naziv Godine Veličina Verovatnoća da
prolaska u km udari u Zemlju
2002 PE130 2078-2083 97 1:1.000,000.000
1998 HJ3 2100 71 1:14,000.000
1979 XB 2056-2101 70 1:3,000.000
2001 CA21 2020-2072 67 1:59,000.000
2002 QC7 2055-2074 48 1:189,000.000
2000 QS7 2053 42 1:769.000
2001 FB90 2021-2067 37 1:31,000.000
1997 XR2 2101 23 1:10.000
6344 P-L 2022-2052 13 1:36,000.000
1994 UG 2025-2102 12 1:137.000

Kontraudar protiv kometa

NASA je zatražila i 24. maja 2001. godine dobila od Kongresa 279 miliona dolara za kosmički poduhvat koji će, najverovatnije, označiti veliki preokret u istoriji čovekove civilizacije. Čovek više neće da čeka da njegovu planetu pogodi kometa, već će januara 2004. godine u prostor Sunčevog sistema poslati svoju robotsku letelicu Duboki udar (Deep Impact) da 4. jula 2005. godine, na dan američke nezavisnosti – udari u kometu Tempel 1. Robotska letelica nosiće bakarnu sondu sa kamerom (camera-packing copper probe) koja će udariti u kometu.

Naučnici će sa Zemlje, kroz teleskope, posmatrati i snimiti sudar, a zavisno od toga kako će se poduhvat razvijati može se dogoditi da vatromet izazvan sudarom bude vidljiv i golim okom.

Američki kongres i asteroidi

Američki kongresmeni očigledno su shvatili koliko su opasni došljaci iz Kosmosa kad su obavezali američku nacionaolnu aeronautičku i kosmičku agenciju (NASA) da se ozbiiljno pozabavi asteroidima. Kosmička agencija troši svake godine 3,55 miliona dolara na proučavanje asteroida, ali znatan deo od te sume ide na takozvana fundamentalna istraživanja asteroida, što u praksi znači i na one asteroide koji lete orbitom između Marsa i Jupitera i koji nisu direktna pretnja Zemlji.

Australijski ministar za nauku

Australijski ministar za nauku Piter MakGoran (Peter McGauran) govorio je u jednočasovnoj tv emisiji 17. marta 2002. godine i napore naučnika da pronađu asteroide koji prete Zemlji nazvao "jalovim, nepotrebnim i samomučenjem" i najavio da vlada neće odobriti sredstva u tu svrhu. On je zatražio ubedljivije argumente, jer nije uveren da je opasnost od udara ozbiljna da bi se opravdalo trošenje vladinih para. Zbog čega asutralijski ministar zabrinuo naučnike?

Zbog toga što ispod polutara, na južnoj zemljinoj polulopti nema teleskopa posebno namenjennog traganju zaz asteropidima na južnom nebu. Australija je ukinula fondove u ovu zvrhu još 1996. godine.

Nasin monitoring sistem

14 March 2002 NASA je otvorila WEB za prikupljanje podata o nebeskim telima koja su blizu Zemlje (Near Earth Objects – NEO): http://neo.jpl.nasa.gov/risk/

Sajt se dnevno dopunjanja novim podacima, pre svega o asteroidima, zatim o kometama i drugim nebeskim telima koja mogu biti potencijalna opasnost po Zemlju. Pregled sajta je potpuno slobodan i besplatan. Jedino što je potrebno jeste znanje engleskog jezika. Astronomi na sajtu mogu da nađu podatke o najnovijim otkrićima učinjenim satelitima, teleskopima, orbitalnim teleskopima i drugim uređajima, a mogu i sami da ostave podatke o svojim otkrićima ili svoje komentare.

Stručnjaci: Nismo spremni za odbranu

WASHINGTON, Sept. 3. 2002.
– Reuters –
Asteroid sudnjeg dana može zbrisati čovečanstvo kad bi se sudario sa Zemljom, ali su naučnici u utorak rekli da ima malo podrške naporima da se pronađe način kako veliku smrtonosnu stenu uputiti u drugom pravcu.

SAD troše 3,5 do 4 miliona dolara godišnje da otkriju i prate asteroide i komete koji mogu da pogode Zemlju na nekoj tački njene orbite, ali vrlo malo na strategiju kako da Zemljane ne bude stazi udara, izjavio je Don Jeomans (Yeomans) iz Nasine Džet propalžn laboratorije u Pasadeni, Kalifornija. (izvor astronomsko drustvo loznica)

Obavestenje (II):

Otprilike svakih 300.000 godina jedan veliki asteroid udari u površinu Zemlje i izazove katastrofu takvih razmera da nestaju čitave civilizacije ili životinjske vrste. Mogu li kompjuteri da nam pomognu da predvidimo sledeći takav slučaj?

Svi već znaju da su dinosaurusi nestali na ovakav način i to je opšteprihvaćeno i logično objašnjenje. Sadašnja civilizacija na Zemlji relativno je mlada i, na sreću, još nije imala prilike da se suoči s ovakvom situacijom. Bolje je da se tako nešto ne desi, a veliko je pitanje da li smo spremniji da preživimo danas sa svom tehnikom koju imamo ili smo bili spremniji da preživimo u prošlosti, kada smo kao pojedinci bolje poznavali opstanak u prirodi.

Veliki udar asteroida ostavlja posledice koje dugo traju i slične su posledicama nuklearnog rata: uništenje na velikom prostoru, zamračenje atmosfere i nuklearna zima, sa svim onim što nastaje kao posledica vekovne hladnoće.

Do pre samo 20 godina naša civilizacija nije bila u stanju da učini bilo šta da spreči takav udar, a astronomi bi mogli eventualno samo da upozore javnost o predstojećoj katastrofi. Svima nama jedino bi ostalo da stisnemo palčeve i nadamo se najboljem.

Na svu sreću, savremeni razvoj astronautike, potpomognut razvojem računarske tehnologije, naročito dostignućima ostvarenim u poslednjih desetak godina, mogao bi da pruži konkretne odgovore i rešenja za sprečavanje ovakve vrste katastrofa. Možemo slobodno reći: superračunari nam daju šansu da preživimo!

Simulacija udara

Postoji oko pet stotina registrovanih asteroida, veličine od 500 do 800 metara, koji predstavljaju potencijalnu opasnost za našu planetu. Iako izgledaju relativno mali, njihov pad u okean izazvao bi veliko uništenje priobalnih područja od strane ogromnih cunami talasa. Postoje različiti scenariji u zavisnosti od veličine i mesta udara nebeskog tela u Zemlju, a zajedničko im je to što veoma podsećaju na nuklearnu katastrofu. Iz tog razloga naučnici su pripremili računarske simulacije ovakvog udara, koristeći modele slične onima koji se koriste za simulaciju eksplozije atomske bombe.

Jedan takav eksperiment uradili su u laboratoriji Sandia iz SAD. Simulacija se zasnivala na pretpostavci pada asteroida u okean, na lokaciji udaljenoj 25 kilometara od obale Njujorka. Pretpostavljena veličina asteroida je bila 1,4 km u prečniku, a udario bi pod uglom od 15 stepeni pri brzini od 20 km u sekundi. U model su uneti i svi ostali parametri: dubina vode, količina materijala itd. Simulacija je izvedena 1998. godine na tada najbržem Intelovom superračunaru sa 9000 procesora. Posle izračunavanja, za koja je bilo potrebno čitavih 18 časova, rezultati su vizuelizovani na (tada) moćnim grafičkim stanicama u vidu 3D modela. Početnu sekvencu udara ovakvog asteroida možete videti na slikama koje smo priložili.

Prema ovoj simulaciji, udar bi izazvao isparavanje asteroida, deformaciju okeanskog dna i izbacivanje stotine kubnih kilometara pregrejane vodene pare (preko 5.000°C), istopljenih stena i prašine. Ovaj materijal bi prekrio veliku geografsku površinu, stvarajući tamu i padajući nazad na zemlju, a temperatura koja bi se razvila trenutno bi spržila Njujork i okolinu. Nakon toga bi nastalo zahlađenje, prava zima sa snegom, koja bi mogla trajati od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Posle sličnog velikog udara koji je uništio dinosauruse, sisari su preživeli hraneći se trulim materijama.

Digitalna kamera od tri gigapiksela

Ovakva simulacija je pokazala da zaista imamo čega da se plašimo, ali nam sagledavanje štete koja može nastati ne može nimalo pomoći da preživimo. Sledeći korak, nakon simulacije pada zamišljenog asteroida, jeste da se preduzme istraživanje svih potencijalno pretećih nebeskih tela i da im se redovno i precizno prati kretanje, uz proračunavanje mogućeg ukrštanja njihove putanje s putanjom Zemlje. Za ovaj zadatak su potrebni računari visoke procesorske moći i velikih skladišnih mogućnosti. Astronomske ustanove koje su se do sada bavile ovim poslom nisu imale dovoljne tehničke mogućnosti da precizno proračunaju putanje u slučaju većeg broja ovih tela.

Početkom ove godine, iz centra Minor Planet Astrofizičke observatorije Smitsonijan na Harvardskom univerzitetu stiglo je upozorenje o postojanju objekta čija se putanja ukršta sa Zemljinom. Kasnije se ispostavilo da su preliminarna proračunavanja izvršena sa nedovoljnom količinom podataka, i to na starim radnim stanicama povezanim u klasterski superračunar skromnije moći. Postalo je jasno da ovakav sistem ne može da odgovori na potrebe veće preciznosti, za koju se pokazalo da je neophodna radi sprečavanja udara. Bio bi veliki problem da se pogrešan asteroid ili kometa označe kao oni koji će pasti na Zemlju.

Da bi se čitav posao obavio kako treba, potreban je sistem sposoban da mapira veliko područje nebeskog svoda, obuhvatajući sve što može da predstavlja opasnost. Jedan od takvih projekata je i Large Survey Telescope (www.lsst.org) koji će formirati 3D mapu zvezdanog neba. Čitav sistem, sastavljen od superračunara i velikog teleskopa, biće operativan za oko pet godina, a njegov teleskop će u jednakim vremenskim intervalima sakupljati 6 GB podataka dobijenih u svakoj ekspoziciji koja traje 10 sekundi! Možete zamisliti koliko je memorijskog prostora potrebno za sve ove digitalne podatke.

Ovaj projekat će predstavljati veliki podstrek za razvoj tehnologije baza podataka jer se očekuje da će baze ovog sistema biti najveće u naučnoj zajednici. Za obradu svih podataka koji će pristizati s teleskopa biće potreban superračunar sastavljen od 1000 nodova, od kojih će svaki za sebe biti višeprocesorski sistem, ukupne moći od minimum 20 TFLOPS-a (teraflopsa, 20 x 1012 operacija sa pokretnim zarezom u sekundi). Teleskop će svojom kamerom ovom superračunaru svake noći isporučivati oko 30 terabajta digitalnih podataka (1 TB = 1024 GB), dok će u toku jedne godine stvarati oko šest petabajta podataka koji se moraju trajno čuvati. Ceo sistem će svoj rad započeti s memorijskim kapacitetom od 18 petabajta, koji će vremenom biti proširen. Pored ovoga, programeri koji razvijaju softver nalaze se pred izazovom kreiranja algoritama koji će omogućiti da isti objekat koji je snimljen dva puta ne bude registrovan kao različit, što bi u suprotnom moglo da potpuno blokira sistem.

Ovaj teleskop s prečnikom ogledala od 8,4 metra za tri noći rada pokrivaće čitavo dostupno nebo, a slike će generisati digitalna kamera koja ima 3 gigapiksela (3 milijarde piksela). Ova kamera ima prečnik od 1,93 m, dužinu objektiva od 1,9 m i pet aktivnih filtera. Talasna dužina koju pokriva kreće se od 400 do 1040 nm i biće regulisana različitim filterima.

Institut za astronomiju Univerziteta na Havajima razvija nešto drugačiji sistem iste namene, pod nazivom Panoramic Survey Telescope and Rapid Response System. Umesto jednog velikog teleskopa Pan-STARRS projekat upotrebiće više manjih, a podaci koji budu dolazili iz njih kombinovaće se i stvarati sličnu količinu podataka kao i prethodni sistem. Svaki teleskop će imati po četiri digitalne kamere. No, u odnosu na druge sisteme visokih performansi, obrada podataka razlikovaće se u tome što će svaki procesor obrađivati različite podatke, izvršavajući iste instrukcije u jedinici vremena (data parallelization), a ne kao kod drugih superračunara koji primenjuju sistem da se isti zadatak deli na više procesora (CPU parallelization).

Ovaj sistem će proraditi tokom 2008. godine i smatra se da će, u kombinaciji s prethodnim, vrlo precizno i u ranom stadijumu otkrivati nebeska tela čije se putanje ukrštaju sa Zemljinom.

Postavlja se pitanje šta će biti kada se otkrije takav objekat koji leti prema Zemlji. Zavisno od svog sastava, u srećnoj varijanti mogao bi sagoreti tokom pada kroz atmosferu, ali u slučaju da je u pitanju objekat čvršće građe, prečnika oko 30 metara, pri svom padu mogao bi da stvori krater prečnika jednog i po kilometra!

Bomba na asteroidu?

Ideja koja stoji iza ovih napora jeste rano i precizno otkrivanje pretećih objekata, s namerom da se u tom slučaju skrenu sa svoje putanje. Doskora je ova ideja više pripadala naučno-fantastičnim filmovima („Armagedon”) nego realnosti, ali činjenica je da je NASA početkom 2001. godine uspela da spusti letelicu pod imenom NEAR na površinu asteroida Eros. Ovaj kosmički objekat udaljen je od Zemlje 300 miliona kilometara, a letelici je trebalo pet godina da stigne do cilja.

Spuštanje ovakve naprave na asteroid prvo je u istoriji i, uprkos slabim šansama, uspešno je završeno. Iako konkretni asteroid ne predstavlja opasnost, on je bio cilj eksperimenta koji je pokazao da je nauka sposobna da, u slučaju potrebe, na sličan način na asteroid spusti i snažnu bombu koja bi ga skrenula s putanje prema nama.

Sada postaje potpuno jasno da su superračunari neophodni radi preciznog određivanja pretećih objekata i njihovih putanja jer je slanje letelice s bombom skup projekat, a najskuplje je da je ne pošaljemo kada je potrebno. Iako ovakva situacija izgleda vrlo daleko, sada imamo realnu nadu da postoji mogućnost izbegavanja većih asteroida koji bi mogli da ugroze život na našoj planeti. (izvor - casopis svet kompjutera)