Stalno imam osecaj da roditeljima moram da dokazem da sam zrela, da mi je u mojoj vezi lepo, da sam svesna svojih postupaka, da me voli moj decko, da volim svog brata...U stvari, nemam taj osecaj, oni mi namecu jer misle da sam nezadovoljna, da mi ne valja veza...Toliko me to umara da sam pocela da lazem, da ima pricam bajke, sve samo da bi mi se skinuli sa vrata. A nisu toliko losi..a ja vec dugo nisam klinka kakvom me smatraju. Da li da ih ignorisem, jer ne znam ni da li imam snage da pokrenem takav razgovor(jer se UVEK rasplacem!). Stalno se dokazujem, muka mi je!!!

Jednostavno je. Pomiri se sa cinjenicom da ces za njih zauvek ostati njihova devojcica, bez obzira na tvoje godine, odnosno zrelost. Roditelji, ta divna bica, bez kojih ne bismo ugledali ovaj ludi svet, ce uvek deliti savete i "znati sta je najbolje", jer smatraju da im je duznost (na kraju, krajeva i jeste) da svoje cedo usmere na pravi put. Sama moras da se izboris, takticno i sa puno strpljenja, za svoje mesto pod ovim Suncem. Otvoreno razgovaraj sa svojim roditeljima, nista neces postici laganjem, kad tad istina isliva na videlo, pa ce ti biti mnogo teze da ih ubedis u suprotno. Znas kako kazu "u lazi su kratke noge". Naoruzaj se strpljenjem, iskreno razgovaraj u svakoj prilici... jednom ce shvatiti da si odrasla, zrela osoba, sposobna da sama odlucujes o svom zivotu, a da ces njihove savete saslusati, ali ces ipak doneti svoju i samo svoju odluku.

Srecno