Ислам :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Osnovno učenje

I Osnovno Verovanje: Iman

Verujem u Boga Jedinoga;
Verujem u postojanje posebih stvorenja Anđela;
Verujem u sve Božije knjiige koje je Stvoritelj objavio ljudima;
Verujem u sve Božije Poslanike, medijatore Božijih Objava ;
Verujem u Dan Sudnji;
Verujem u Božije određenje;
II Osnovno Delovanje: Islam

Svakodnevno javno Očitovanje jezikom i delom (Šehadet) da je samo Bog Stvoritelj;
Svakodnevna (pet puta) Molitva i veza (Salat) stvorenoga čoveka sa Stvoriteljem;
Godišnje čišćenje imetka (Zekat) od onoga što je pravo siromašnih (2.5 %);
Godišnji Post (Savm) meseca Ramazan;
Jednom u životu obaviti Hodočašće (Hadždž) Ka'be u Mekki;
Permanentni trud i borba (Džihad) na Božijem putu u svakom pogledu;
III Suštinsko dobročinstvo: Ihsan

- Obožavati Stvoritelja kao da Ga vidiš, svestan toga da iako Ga ne vidiš, On tebe vidi, što je kao Svesnost o Stvoritelju, izvor svakoga dobra.
Muslimani veruju da je Islam - Odanost Stvoritelju , najstarija i najmlađa vera, jer je jedina. Zapravo, Odanost Bogu ne može nastati ako je ona deo večnoga Božijega plana. Islam ne bi bio prava vera da je nastao u sedmom veku n.e.- kažu oni, a u tom slučaju prava vera bi bila pet hiljada i kusur godina star Judaizam. Ali pošto ime vere ne može biti bilo kakva konotacija nacije, niti se ona može nazvati po svome rodonačelniku, onda to stvara dodatnu zabunu.

Stvoritelj svega je stvorivši prvog čoveka muškarca, Adama (Adema) i drugog čoveka, ženu Evu (Havu), oboma podario i jezik koji možda i jeste bio poput današnjih semitskih jezika, arapskog, aramejskog, hebrejskog, ali se sigurno nije tako zvao jer je od Boga naučen, a Bog nije Semit, Arapin, Aramejac ili Jevrejin kao što nije nikakve druge nacije jer je Jedini. Podario im je i logiku rasuđivanja, terminologiju života, veru, ljubav, želju za spoznajom, radoznalost... Vera je dobila i svoj naziv koji je pun smisla, krajnje jednostavan, zbog toga savršen – Odanost Stvoritelju, što se na arapskom jeziku kaže Islam. Suprotno Odanosti Stvoritelju bila bi i jeste, čovekova izdaja Stvoritelja. Od tada su, vera iliti Odanost Stvoritelju i nevera, Izdaja Stvoritelja, stalno imale svoje sledbenike među ljudima.

Čovek kao stvorenje, svestan svoje stvorenosti, svojim trudom (Džihadom) pokušavao je da sebi obezbedi sreću ovoga i budućega Sveta. Istorija čovečanstva svedoči koliko je u tome, i kada bio uspešan. Najuspešniji u spoznaji svojoj i Odanosti Stvoritelju čovek bi bio u vreme nekoga od Poslanika Božijih, koji su između ostaloga bili medijatori Božije Reči među svojim narodima. Veru koja se zove Odanost Stvoritelju, Bog je među ljudima stalno obnavljao šaljući različitim generacijama ljudi, kao Poslanika Svoga, odabranog čoveka da prenese Božiju Objavu. Kada bi nakon Poslanikovog prolaznog života nastupilo zatišje u sferi spoznajnoga, te kada bi ljudi ponovo ogrezli u Izdaji, strastima svojim i nasilju sebične namere ljudske, Stvoritelj bi iznova slao Svoga Miljenika, Poslanika. Tada bi Poslanik odabrani, oživljavao eho čiste monoteističke Odanosti Stvoritelju, i dobročinstva Boguugodnoga. Tako su istorijom roda ljudskog, posle Adama (Adema) prvog čoveka i Poslanika Božijega, prošli Noj (Nuh), Avram (Ibrahim), Mojsije (Musa), David (Davud), Solomon (Sulejman), Isus (Isa), Hvaljeni (Muhamed), i mnogo drugih Poslanika među njima, da im se svima Bog smiluje i podari blagoslov i mir Svoj. Dešavalo se da nominalni sledbenici prethodnog Poslanika ne priznaju Poslanike potonje. Tako na primer, Jevreji ne priznaše Isusa ni Jevanđelje, niti Hrišćani Muhameda i Kur'an, dok su priznavali sve prethodne.

A Bog, Stvoritelj svega je imao svoj plan. Objavljujući ljudima različite Objave Svoje preko svojih Poslanika, uvek je objavljivao i potvrđivao veru – Odanost Stvoritelju, na arapskom jeziku, Islam. Međutim, pošto je znao da je čovečanstvo stvorio u promenama i fazama, podelio je tu svoju sveukupnu Objavu na «rate». Na primer, Kain (Kabil) i Avelj (Habil) su mogli da ožene svoje rođene sestre, jer drugih žena nije bilo, mada su i tada bile granice, pa nisu mogli da ožene svoje blizanke, jer je Eva rađala voljom Božijom uvek blizance, već su mogli da ožene sestre iz «drugih Evinih porođaja». Danas, oženiti sestru predstavlja veliki greh i Bogohuljenje. Zamislite jednu Božiju Objavu u kojoj se nalaze dva od Boga ali kontradiktorna naređenja?! Svakako, da bi ta objava obuhvatila sve ljude morala bi biti objavljena sa prvim čovekom, koji bi , sigurno je, trebalo da bude i prvi i poslednji poslanik Božiji. Objavu je zato Bog podelio na «rate», pa je zato bilo više Objava jedne vere-Odanosti Stvoritelju- odnosno više Šerijata, Zakonopravila, ali je vera uvek bila jedna.

Islam, kao odanost Bogu, naučava sleđenje Objave Božije, a objava Božija u sebi sadrži kazivanja o Poslanicima prošlim i narodima njihovim. Kad kažemo da je Islam najmlađa vera, nastala u u VII veku n. e. Na području Arabijskog poluostrva, današnje S. Arbije, čiji je rodonačelnik bio Muhamed, grešimo ako ne mislimo da je to i vera Adamova, Nojeva, Avramova, Mojsijeva, Davidova, Solomonova i Isusova vera, kao što je i Muhamedova, jer svi oni behu Boguodani ljudi, skromni da ništa po sebi nazvali ne bi, pogotovu ne veru u Boga Jedinoga, Odanost Stvoritelju-Islam. Kao jedina ispravna monoteistička vera, Islam jeste i najstarija vera, jer je od Boga darivana prvom čoveku, i čovečanstvu, ali je i najmlađa, jer je dobila svoju poslednju formu objavom Kur'ana, i dolaskom poslednjeg Poslanika Božijega Muhameda.

Nakon 124000 poslanika Božijih u rangu Nebijja, poput Arona (Haruna), i 313 Poslanika u rangu Resula - poput Isusa i Muhameda, Svoju poslednju formu Odanost Bogu - Islam dobija Objavom Kur'ana (Čitanke), poslednjem Poslaniku Božijem Muhamedu (Hvaljenom) preko Arhangela Gavrila (Meleka Džibrila), da se zaokruži celina. U pećini Hira, ponad Mekke, 631. godinu posle Isusa (Isaa). Bog se ljudima, nakon Starog Zaveta - Tore, Novog Zaveta - Jevanđelja, javio preko Džibrila, Zavetom Poslednjim - Kur'anom, na Semitskom jeziku ponovo, ali ovaj put u arapskoj sintaksi, da ponovo zasija svetlost monoteizma i dobročinstva.

- Šta je osnov, suština vere u islamu;
Ispravno verovanje, ispravno delo i suštinsko dobročinstvo. Suština Islama je odanost i vernost Stvoritelju koja se ispoljava ispravnim verskim uverenjem, ispravnim govorom i delom, što podrazumeva ispravni odnos prema svemu što je Stvoritelj stvorio, čime se postiže blagostanje ovoga i budućega Sveta, zadovoljstvo Božije, sreća, i opšte dobro. Ako bi se tražila suština suština to bi onda bio smisao rečenice Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu – Svedočim da nema drugog boga osim Boga, i svedočim da je Muhammed odanik Božiji i poslanik Njegov.

Obicaji i praznici

Samo su dva blagdana među Muslimanima, Ramazanski Bajram-kojim se završava jednomesečni ramazanski post i Kurban (ili Hadžijski Bajram) kojim se okončava obred Hadždža, Hodočašća svetih mesta u gradu Mekki, prvenstveno Ka'be. Postoje i Mubarek (blagoslovljene) noći poput 27-me noći sedmog hidžretskog meseca, kada je noć Mi'radža, Noći Kadr u poslednjoj trećini meseca Ramazana, kada je objavljen Kur'an- Reč Božija.

Sveta mesta i hramovi

Ka'ba (Kocka) u Mekki, prva Bogomolja, sagrađena u vreme Ibrahimovo (Avramovo).
Mesdžidu-n-Nebijji – Poslanikova Džamija u Medini;
Al Mesdžidu - l – Aksa - u Jerusalimu (Al Kuds);
To su jedine Bogomolje koje se hodočaste, i čiji sami obilazak predstavlja čin obreda. Sve ostale džamije su značajne, ali njihov obilazak nema nagradu (Hadždža – Hodočašća).

Svete knjige

Kur'an je reč Božija koja je sama sebi najbolji tumač, zatim postoji reč i praksa poslanika Božijega poslednjeg, Muhammeda, Hadis i Sunnah koji su sabrani u mnogim hadiskim zbirkama poput Sahihu-l-Bukhari, Sahihu-l-Muslim i slično. Kur'an i Hadis su izvori islamskog učenja, sve ostale knjige su sekundarne.

Struktura

Resulullah- Poslanik Božiji među ljudima, Muhammed (a.s.) nije odredio svog naslednika na mestu izvršne verske i svetovne vlasti, namesnika - Halifu . Izabrao ga je, od strane učenih ljudi oformljen Savet – Šura. Nazivi za Halifu kroz istoriju su se menjali, iako je suština ostajala približno ista. Emiru-l-muminin - Vladar pravovernih , Šejhu-l-Islam - Islamski vrhovni autoritet, samo su varijacije na istu temu. Reisu-l-ulema je bošnjačka tvorevina nastala u vreme Austro-ugrske monarhije sa ciljem odvajanja Muslimana BH od jurisdikcije tadašnjega Sultana (svetovne vlasti) i Šejhu-l-Islama (Duhovne vlasti). Postoje još muftije koji su predstavnici pravno-šerijatske vlasti određene regije iliti države, zaduženi za donošenje fetvi -pravno-šerijatskih rešenja po određenom pitanju u određenom vremenu i prostoru. Imami su predvodnici u molitvi a svaki vrhovni autoritet je ujedno i vrhovni predvodnik u obredu i van njega, prema tome, Imam . Hudždžetu-l-Islam (hodža) je dokaz vere (etim.) ali i onaj koji zauzima čelnu poziciju u određenoj regiji, gradu, a potčinjen je autoritetu Imama iliti Muftije.

h. Muhamed ef. Jusufspahić
Beogradski glavni imam