Dve hiljade osamnaesta – godina nacija

NEDELJA, 31. DEC 2017, 07:30 -> 10:50   
IZVOR:
RTS
AUTOR:
VESNA KNEŽEVIĆ, DOPISNICA RTS IZ BEČA


Koji trendovi će obeležavati godinu pred nama, koji politički fenomeni oblikovati privatne sudbine? EU se neće raspasti, ali će se jasnije nego do sada distancirati od tendencija savezne države. Nacije se u velikom stilu vraćaju na političku scenu, ne samo u Evropi. Antiglobalizam donosi prve rezultate, ali ne dobre. Hrvatska se neće pomiriti ni sa jednim susedom. Nemačka kancelarka Angela Merkel tvrdoglavo stoji na "Titaniku".

Kraj EU? Ni slučajno, EU plovi dalje. Ona istina kašlje, neće biti sasvim fit ni u 2018. godini, ali iskreno, ona to nikad nije ni bila. Unija se bori sa zdravstvenim problemima još od prvog proširenja 1973. godine, kada je u nju ušla Velika Britanija i sa sobom u miraz donela ambivalentnu atmosferu izolacionizma u zajedništvu.

Ne treba insistirati na ekstremima, pa za hronično osetljivo zdravlje EU okriviti samo Engleze. Svako proširenje, a od 1973. do 2013. bilo ih je osam, nosilo je po Uniju efekte anafilaktičkog šoka u različitim stepenima.

Svaki put je uvozila sve više i više političkih razlika. Međunacionalno-regionalni problemi su postajali njeni zajednički (Hrvatska i Slovenija), tuđa ekskluzivna prijateljstva su prerastala u zajedničke muke (Višegradska grupa), tvrdoglavo je koristila strategiju proširenja (Baltik, Rumunija i Bugarska) za propali politički preodgoj Rusije.

Ako se u sliku kriznih poteza integrišu i ekonomski potresi proširenja (između 2004. i 2007. dvanaest zemalja odjednom), jasno je da zlatno doba EU nikada nije ni postojalo, već da je identitet te zajednice oblikovan kroz krizni menadžment. Ako je ikada ranije postojao neki Perikle Evropske unije shodno onom iz "zlatnog doba" antičke Grčke, on se zove Bond, Džejms Bond.

Tri su tačke na osnovu kojih je Uniji u idućoj godini moguće atestirati bolje zdravlje nego u nekoliko poslednjih.

Najpre, iz ovogodišnjeg (privremenog) finiša razvoda sa Velikom Britanijom, članice su izašle sa ojačanom samosvesti. London je mentalno na kolenima i jedino ga očekivanje kraljevske svadbe u maju spasava očajanja. Ne zato što je biti u EU tako sjajno, već zato što sada protiv sebe ima osvetoljubivi blok od 27 zemalja, u perspektivi više.

Drugo, razvoj poslednjih nekoliko meseci pokazuje da su unutar EU oslabile sile koje su forsirale saveznu državu nauštrb saveza država. Članice Unije u većini jednostavno nisu bile spremne na to. Da je politika produbljivanja federalnih veza od mnogih doživljavana kao nasilje, bilo je jasno još 2005, kada su Francuzi na referendumu srušili Ustav EU.

Možda će EU jednom zaista postati savezna država, ali tek onda kada nacije izgube paničan strah od utapanja u širi identitet. Iduća godina će zato doneti konsolidaciju Unije, ali na skromnijem aspirativnom nivou.

Treće, politički EU će preživeti, ali Angela Merkel neće. Stratezi EU, ako takvih ima, shvatili su da je za oporavak Unije neophodna fleksibilnost. Nemačka kancelarka se poslednje dve i po godine razvija u suprotnom smeru i sve je rigidnija. Njena senka nad Evropom je bila tako snažna da se tek sad u Austriji podižu glasovi (austrijski ministar za kulturu i medije Gernot Blimel, Narodna stranka, u intervjuu za ORF pre tri dana) koji kažu: zajednički imenitelj svih nemačkih problema je Angela Merkel.

Dok to kažu i Nemci, nacija bez vlade, potrajaće do leta.

Kraj EU opet?

U časopisu IWM-Post bečkog Instituta za humanističke nauke (jesen/zima 2017), bugarski politikolog s evropskom karijerom Ivan Krastev zalaže se za "kooptiranje" populističke desnice u državnu vladavinu. Njegov savet levim elitama je – iskoristite desnicu, angažujte je u procese državne odgovornosti, tako ćete, pod jedan, desničarima izbiti avanturizam iz glave; pod dva, uništiti njihovu čaroliju spasitelja; pod tri, sanirati izgubljeno glasačko poverenje.

Da je u Austriji stvorena vlada Kernovih socijaldemokrata i Štraheovih liberala, a opcija je više puta bila realna, bilo bi to na tragu takvog saveta.

Ali ne, leve elite to ne mogu. Nemoguće im je da prevladaju fizičku i intelektualnu odvratnost prema populističkoj desnici. U godini koja je pred nama moći će to još manje, trend koji najavljuje manifest objavljen u francuskom Mondu (28. decembra), dok poziva u široki evropski bojkot pola austrijske vlade.

Strah od budućnosti su, tradicionalno, krajem svakog decembra širili Baba Vanga, Nostradamus i braća Tarabići. Oni su momentalno istrošili "horor potencijal". Iduće godine će nas sa scenarijima raspada zastrašivati intelektualna levica, nepomirljiva, rigidna, beskompromisna.

Leve intelektualne elite upravo dovršavaju svoju transformaciju u žive alarmne uređaje, kao kanarinci u rudnicima uglja koji reaguju na ugljen-monoksid, pčele kojima se meri otrov u gradskoj atmosferi, slonovi koji javljaju približavanje cunamija.

Po njima, Evropa će se raspasti jer je uništavaju desničari, a ne, kao do sada, levičari. U principu, konkurs za politički osveštene kanarince s osećajem za oluju ostaje otvoren čitave 2018.

Putin, bitka za status kvo?

Reći da će Vladimir Putin pobediti na predsedničkim izborima 18. marta i osvojiti četvrti mandat u nizu (od 1999) ispresecanom sa dve premijerske pozicije, nije naravno nikakva prognoza, već činjenično stanje. Za razliku od američkog političkog sistema, ruski ne poznaje i planski sprečava takozvanu "anderdog" instituciju, odnosno mogućnost iznenadne pobede kandidata sa začelja.

Ovog puta, međutim, Putinova pobeda na izborima po značenju daleko nadilazi i rusku i evropsku instancu i počinje da simbolizuje jedan novi trend: bitku za status kvo na globalnom nivou.

Austrijski i nemački komentatori propuštaju da vide tu dimenziju Putinovog četvrtog predsedničkog mandata. Uglavnom se konstatuje da on pobeđuje time što ruskom glasačkom telu nudi stabilnost na ovom nivou na kom je sada, odnosno optimizaciju trenutno važećih pravila.

Takve analize površno doživljavaju ruske izbore u terminima regionalne dominacije i lične moći. Sve je to verovatno tačno, ali ne i dovoljno da objasni globalni uticaj Putinovog istrajavanja na vlasti.

Stvar je u tome da on ne stabilizuje samo Rusiju na ovom nivou na kom je sada, njegova pobeda na izborima je input za čitav svet da maksimalno uspori i ostane na nivou na kom je sada. Leva elita to naziva stagnacijom, konzervativna smatra da se svet uplašio brzog koraka promena.

Reč je o trendu sličnom onom koji deluje unutar EU, o čežnji za predahom, za privremenim skloništem od globalističke oluje.

Putinov novi mandat na vlasti pretvara čitav globus u jedan ogromni zamrznuti sukob – NATO ne može dalje, Rusi nemaju kuda.

Liči na novi hladni rat, ali nije. To je potpuno novi kvalitet, "zen-stanje" liberalne i neliberalne demokratije. To je njihova neharmonična, ali ipak zajednička meditacija nad dometima globalnih promena.

Tramp, bitka protiv globalizma?

Kakav se pogled otvara na politički "zen-doprinos" američkog predsednika Trampa u idućoj godini?

Nije potreban nikakav intelektualni napor da bi se njegove odluke ove godine nazvale nedoslednim, nepredvidljivim, protivrečnim, svaki dan nova tabula raza.

Ali postoji jedan viši kontekst koji svim Trampovim odlukama podaruje koherentnost i smislenost. To što on radi ima zajedničko ime – on zaustavlja globalizam. U odnosu na postavljeni cilj, Tramp deluje vrlo racionalno. Ako neko misli da postoji elegantniji način da se globalizam zaustavi, vara se.

Zaustavljanje globalizma je prljav posao, jednako tako kao što je svojevremeno njegovo uvođenje bilo prljavo, sa nicanjem fabrika jeftine dečje i ženske radne snage po azijskim zabitima. Ili je možda neko mislio da će Gandi zaustavljati globalizam?

Tramp i u idućoj godini ostaje čovek za grube poslove. On lomi, kida svet koji smo znali, a koji se od sredine prošlog veka formirao kao jedan. Na primer, organizacija kao što su Ujedinjene nacije ne može se tek tako raspasti, čak ni kad je neefikasna, što je manje-više stalno. Jedini način za njenu demisiju je da joj se slomi kičma – i to Tramp radi.

Kao prvi ozbiljniji dokaz da se pod Trampovom rukom CEO USA (izvršni direktor Sjedinjenih država) pojavljuju prve pukotine na telu globalizma jeste i pojava "crnih robova" u Libiji, odnosno otvorena demonstracija arapskog rasizma prema stanovnicima crne Afrike.

Predstava da se danas bilo ko bilo gde na svetu može osećati dovoljno izolovanim da pomisli kako je moguće nekažnjeno vratiti instituciju ropstva dovoljan je pokazatelj da globalizam puca.

Austrijski Prese objavljuje rezime o Trampovoj prvoj godini na vlasti i zaključuje da se u njegovoj vladi bije bitka između globalista (Tilerson i njegov fan klub) i nacionalista (Tramp i njegov fan klub).

Tačno, ali nedovoljno: Tramp u svojoj ličnosti ujedinjuje obe te struje – on je globalno agirajući nacionalista.

Između Putinovog i Trampovog antiglobalizma postoji bitna razlika. Putin zamrzava svet tu gde jeste, znajući da nema povratka na staro; on samo usporava neumitni korak daljih promena. Trampov antiglobalizam je neuporedivo aktivniji i agresivniji, on zaista misli da je moguće vratiti točak vremena unazad.

U 2018. videćemo više i Trampovog i Putinovog antiglobalizma, siti se nagledati.

Islamizacija Evrope?

Dve hiljade osamnaeste sigurno ne. Još je rano za takve prognoze.

Ono što je sigurno je da će u svim evropskim zemljama koje su se 2015. i 2016. otvorile za masovnu migraciju sa Bliskog istoka, Hindukuša i severne Afrike doći do razantnog porasta antisemitizma.

Kad su Evropljani konačno izgledali kao da su zaboravili sve stare razloge zbog kojih su nekada mrzeli Jevreje, uvezli su sveže snage iz islamskih kultura kao pojačanje, nešto kao delegatski antisemitizam, proksi-antisemitizam".

Upravo je to rekao modni dizajner Karl Lagerfeld (Šanel) u intervjuu francuskom Kanalu 8 (13. 11. 2017) i time izazvao užasnutu reakciju francuskog Veća za kontrolu elektronskih medija (CSA), kao i javne i medijske scene širom Evrope.

Lagerfeld je kritikovao migrantsku politiku kancelarke Angele Merkel i doslovce rekao: "Ne može se pobiti nekoliko miliona Jevreja, a onda u Nemačku pustiti milione njihovih najcrnjih neprijatelja!"

Očito može. Ako iko zna da prepozna budući trend, onda je to Lagerfeld.

Izvor: Novosti

Ближимо се 2033. години.

Jedna je tačka- broj oborenih LEVIH vlada u uniji je recipročan procentu šansi da unija funkcioniše.

liberali su mnogo puta podmazali put nacisitma...

1933ca se jednom dogodila inicio.