Velika Srbija može da bude još veća pa da ceo svet bude naš


Dolaze srećna vremena


Milinko Bujišić

Leto je nekako došlo samo od sebe. Zateklo nas je u velikom poslu. Niko ne misli na odmor. Svi ćutimo i u tajnosti se spremamo za izbore ili spremamo izbore. I malo i veliko, i političke partije i udruženja i nevladine organizacije - svi prave programe ili dorađuju postojeće, a sve sa jednim ciljem: kako pobediti? A pobediti se može ako čvrsto obećamo i damo časnu reč da ćemo našu malu i siromašnu zemlju učiniti velikom i bogatom. Kome se poveruje, taj će pobediti.
I moj predizborni program će se bazirati na istim osnovama, jer je očigledno da bolje prolaze oni koji nude što veće teritorije i što veće bogatstvo. Ja ću kritikovati njihove ponude na najbolji način: ponudiću narodu najviše što se može dobiti u sadašnjem trenutku, a što je, naravno, realno.
Najpre ću se kritički osvrnuti na prošlo vreme koje je, nadam se, prošlo zauvek.
Što su se više dosadašnji lideri borili za našu veliku domovinu, ona je bila sve manja. Hteli su da budemo u jednoj državi, a našli smo se u svim državama sveta. Ni Triglav ni Đevđelija, ni Karlobag, ni Virovitica, ni Horgoš, ni Dragaš nisu mogli učiniti našu otadžbinu velikom. Sve to pokazuje da nešto nije bilo u redu sa stratezima. Ili nisu razumeli, ili nisu dobro tumačili želje svog naroda.
Naša velika otadžbina, po mom viđenju stvari, treba da bude dotle dokle je kročila noga našeg čoveka. A mislim da nema te tačke na zemaljskoj kugli na koju nije stao naš opanak.
Skoro sam bio kod svog brata na Severnom polu. Iako je Eskim, on se oseća isto kao i ja i prilično dobro se razumemo. Svoje rođake i zemljake posećivao sam po Africi, Aziji, Australiji, Americi i svuda ista priča. Svi smatraju da svet pripada nama i mi svetu. I ništa nas od ove zemaljske lopte ne može odvojiti niti nam je neko može uzeti. Ona je naša i kad smo živi i kad smo mrtvi.
Nas sa ovih prostora ima svih rasa - i belih i crnih i crvenih i žutih. Stoga mislim da ništa nije normalnije nego da svi živimo u jednoj državi, odnosno da ceo svet bude jedna naša država.
Dakle, ja nudim državu koja će se graničiti sa dugim svetovima ako postoje, a ne sa kontinentima ili okeanima ili, ne daj bože, sa nekim malim državicama kao do sada.
Neću nikog ubeđivati da moj program nudi jedino rešenje, ali ću tvrditi da je najbolje rešenje. Neću da tvrdim da ćemo svi pomreti ukoliko se on ne ostvari, ali ću da tvrdim da nećemo ni živeti.
Dakle, umesto pokrajina, oblasti i regiona nudim sve kontinente i sve okeane i ono mora što ima. Hoću da sejemo pšenicu u Evropi, kukuruz u Americi, pirinač u Aziji, a za voće se Afrika ubila. Hoću Vojvodinu da navodnjavam iz Tihog okeana, Afriku dunavskom vodom. Neću izlaz na samo jedno, kako su neki kod nas hteli, već na sve okeane i sva mora.
Neke ostatke tužne prošlosti potpuno ću ukinuti ili poravnati sa crnom zemljom. Neće više biti pasoša, carina, kasarni, karaula policijskih stanica, oružja... O svemu će brinuti i za sve to će biti zadužena samo Uprava javnih prihoda. I samo će ona znati dokle je nadležna da ubira porez i gde su te, za naše oko nevidljive granice, ako nevidljivo uopšte i postoji.
Kasarne ću pretvoriti u staklene bašte, policijske stanice u garden centre, a karaule u golubarnike. Istorija će početi da se računa od onog dana kad ceo svet bude naš.
Izbora neće biti. Raspisivaću međunarodni konkurs za premijera i ministre. Jedan od uslova će biti da je isključivo stanovnik planete Zemlje, sve drugo će zavisiti od stručnosti.
Tako će ta vlada vladati svetom, a mi i vladom i svetom. Ili će svet vladati nama - svejedno.
Izdržimo nekako do izbora. Posle će sve biti lakše. Prvo dolazi leto, a za njim - topla i srećna vremena.


(useto iz DANAS)

a onda je mrmot... 

mrmot ???? A  ????

Mnogo me je nasmejao tekst pa sam morao da ga zakacim.