Posto defektolozi u saradnji sa Ministarstvom prosvete planiraju da decu sa posebnim potrebama (hendikepirane) ukljuce u redovne skole zanimaju me neki vasi stavovi.

Kako biste se osecali u ulozi roditelja koji saznaje da u razred sa njegovim detetom ide lako mentalno retardirano, gluvo, slepo, telesno invalidno ...dete...?

Kakav bi uticaj ukljucenje dece sa posebnim potrebama imalo na decu opste populacije (u smislu ucenje, humanosti, razvoja)?

De li bi se resenje ukljucivanja dece sa posebnim potrebama u redovne skole trebalo resavati u okviru specijalnih odeljenja ili bi inkluzija u redovna odeljenja bila moguca?

Da li uopste vredi sprovoditi edukaciju i rehabilitaciju osoba sa posebnim potrebama?

Posto se nastoji da se hendikepirana deca sto pre ukljuce u socijalnu sredinu defektolozi smatraju da bi ukljucenje dece sa posebnim potrebama u redovne skole doprinelo razvoju humanog drustva sa mnogo manje predrasuda prema hendikepu. Na ovaj nacin deca sa posebnim potrebama pre bi zadovoljila svoje psihicke, fizicke i drustvene potrebe, pre bi stekla svest o sebi i sagledala sopstveni hendikep na pravi nacin.

Posto defektolozi u saradnji sa Ministarstvom prosvete planiraju da decu sa posebnim potrebama (hendikepirane) ukljuce u redovne skole zanimaju me neki vasi stavovi.

1. taj projekat ne moze da uspe. U daljem izlaganju objasnicu zasto.

Kako biste se osecali u ulozi roditelja koji saznaje da u razred sa njegovim detetom ide lako mentalno retardirano, gluvo, slepo, telesno invalidno ...dete...?

2. smatrali bi to veoma rizicnom situacijom, jer deca nisu naivna i ako primete malu razliku mogu izazvati provokacije sto nije nista neobicno. Savesni roditelj ne bi svoje dete izlozio uticaju razlicitih grupa druge dece koji ce uprtim prstom aludirati na nizu vrednost. Ali sta deca znaju o tome, samo ono sto usput "pokupe" od starujih.

Kakav bi uticaj ukljucenje dece sa posebnim potrebama imalo na decu opste populacije (u smislu ucenje, humanosti, razvoja)?

3. ne bi mogli da se ophode prema njima kao prema svojim "normalnim" vrsnjacima. I nastavnici znaju da deca sa nedostacima ne mogu pratiti nastavu u istoj meri kao i druga deca i samim tim ne bi mogli biti isto ocenjivani.

De li bi se resenje ukljucivanja dece sa posebnim potrebama u redovne skole trebalo resavati u okviru specijalnih odeljenja ili bi inkluzija u redovna odeljenja bila moguca?

4. ukljucivanje u redovna odeljenja- nemoguce, postoje kriterijumi po kojima se selektuje koja su deca spsobna za redovno skolovanje, a koja ne (govorim o osnovnoj skoli), zasto bi se ta klasifikacija uopste sprovodila ako se ne bi postovala

Da li uopste vredi sprovoditi edukaciju i rehabilitaciju osoba sa posebnim potrebama?

5. naravno da svaki roditelj zeli svom detetu najbolje, pa tako su potrebne i posebne skole koje bi im pomogle u razvoju i nadoknadjavanju ili zameni njihovih nedostataka. Apsurdno je poslati u rednovnu skolu gluvo ili slepo dete, ali to ne znaci da ono mora da zivi mnogo drugacijim zivotom, ono samo mora da ima neophodnu podognu sredinu koja bi mu omogucila normalno (koliko-toliko) razvijanje.

Posto se nastoji da se hendikepirana deca sto pre ukljuce u socijalnu sredinu defektolozi smatraju da bi ukljucenje dece sa posebnim potrebama u redovne skole doprinelo razvoju humanog drustva sa mnogo manje predrasuda prema hendikepu. Na ovaj nacin deca sa posebnim potrebama pre bi zadovoljila svoje psihicke, fizicke i drustvene potrebe, pre bi stekla svest o sebi i sagledala sopstveni hendikep na pravi nacin.

6. takva deca ne bi trebala da budu voljena manje od bilo koje druge, ali moraju znati svoje nedostatke, jer je to ono sto ih izdvaja od drugih, njima je potrebna posebna paznja , paznja koju ce im pruzati roditelji ili sttrucna lica. Ne bih zelela da se ovo shvati kao lose predrasude. Tema je jako zahtevna i ja ne bih mogla da promenim zivot takove dece na bolje ni na gore (sto i ne zelim). Zelela bih da oni imaju zivot kakav zasluzuju ali je to nemoguce.
Znam da ne bi bili isto ocenjivani i znam kakvu pometnju napravi osoba koja je sposobna za redovno skolovanje, ali ipak blago retardirana (po recima pedagoga nase osnovne skole) u odeljenju....

Vrlo važno pitanje gdje se prije svega na vagu stavlja naš odnos prema drugim ljudima, u ovom slučaju, prema onima koji su na " rubu" društva. Možda zvuči ružno kako sam to rekao, no danas je trend da se sve " različite" makne od " nas normalnih". Osim tog odnosa prema drugačijima, gdje se u biti pokazuje naš strah, na vagi je i poštenje i pravda i razum. Istina je da ljudi s hendikepom imaju ograničene mogućnosti, no to ne znači da nemaju isto dostojanstvo i da bi prema tome trebali imati i iste mogućnosti, no svjedoci smo da " takve" ljude mi tjeramo iz naše sredine i da " oni" često nemaju ni približne mogućnosti. Ovdje moramo razlikovati one koji mogu normalno funkcionirati, tj. slijepe, hrome, gluhe, od onih koji imaju određeni oblik mentalne retardacije, no i jedni i drugi traže od nas posebnu brigu. I jedni i druhi imaju pravo na " normalan" život i to u sredini s različitima, tj. s nama, a ne da ih zatvaramo u nekakve ustanove, gdje će možda biti i zaštićeni, no odvojeni od svijeta. Trebamo im omogućiti da se iskažu u svijetu i da doprinesu razvoju i dobrobiti čitavoga svijeta. Trebamo im omogućiti i pomoći da se ostvare u svojoj ljudskosti, ne samo zato jer su " slabiji", nego upravo zato jer su ljudi. Znam da se javljaju velike poteškoće njihovim ulaskom u škole, no mislim da tek tu treba zapeti i ne činiti selekciju na prvom koraku. A djecu treba odgajati da ima drugačijih ljudi, koji nisu manje vrijedni zbog toga što su bolesni ili hendikepirani.

Evo jednog malog iznenadjenja za naseg psihologa.
Inkluzija dece sa posebnim potrebama je uspesno sprovedena u zemljama Evropske unije....Kako bi ovo objasnika ako je nemoguce izvrsiti inkluziju kako kazes...

Posto je u svetu zastupljen noviji vid nastave kakva je aktivna umesto klasicnog tradicionalnog modela. Kod nas je jos uvek zastupljen tradicionalni (striktno postovanje plana i programa, nastavnik uglavnom predaje i citav sistem se zaniva na korelaciji nastavnik razred, dok kod aktivne nastave imamo dvosmernu komunikaciju, idividualnost ucenika se stavlja u centar paznje, ne drzi se striktno plana i programa vec su oni samo smernice, nastava je vise prilagodjena pojedincu u njegovim mogucnostima) . Dakle kada je rec o aktivnoj nastavi gde se ucenik angazuje prema svojim mogucnostima mislim da projekat moze da uspe. Setite se osnovne skole. Uvek je bilo dobrih i losih ucenika. Zbog cega su losi ucenici zapravo losi: koeficijent inteligencije (kao jedna genetska predispozicija), motivacija, uslovi sredine, odnos nastavnik ucenik itd itd. Neki eksperiment su cak pokazali da ako dovedemo novog profesora u odeljenje i sugerisemo da je neki los ucenik dobar, pod uticajem te sugestije nastavnik ce forsirati  tog ucenika vise nego ostale. Kada su se sveli rezultati ovog experimentalnog istrazivanja na kraju godine pokazalo se da je do jucerasnji los ucenik pokazao izvanredne rezultate. Dakle pretpostavka je da ako imamo lako mentalno retardirano dete od 12 godina i 7 godina umnog uzrasta (koeficijent inteligencije mu je u granicama proseka kao kod deteta od 7 godina opste populacije) ono je spremno da krene u prvi razred....prema svojim psiho-motornim mogucnostima. Uz saradnju specijalnog pedagoga (defektologa) i nastavnika uz koriscenje posebnih metoda i principa u nastavi to dete moze poceti sa ranom socijalizacijom. Telesno invalidno dete ocuvane inteligencije moze se sasvim sigurno uklopiti u klimu novog redovnog odeljenja, slabovido takodje.....

Ja licno sam u odeljenju u drugom osnovne imao mentano retardiranog "druga" . Secam se kako ga je nastavnica...PEDAGOOG EJJ....ponizavala..... rugajuci se njegovom intelektu. Naravno izgubio je motivaciju i naravno postigao je slabe rezultate

Ja bih svom detetu sve objasnio, ali mislim da bi za hendikepiranu decu bilo bolje da mozda nekako imaju zasebna odeljenja, posto cisto sumnjam da bi bila srecna i prihvacena od druge dece. Ja nisam bio hendikepiran, pa sam opet bio maltretiran i tucen zato sto nisam bio agresivan, zato sto nisam hteo da vredjam druge i da se bijem i zato sto nisam bio vican sportu.

Deca su, nazalost, surova. I nekada je jedino resenje za to da osete bol. Ali u danasnje vreme...

Nisam za to da budu u istim odeljenjima, jer mislim da to moze samo izazvati probleme i za jedne i za druge.
Varijanta u kojoj bi se sa decom sa specijalnim potrebama ipak nesto drugacije radilo bi bila korisnija. Imao sam druga u 1. razredu koji je krenuo sa nama, ali nije mogao da prati, profesorka je pomagala koliko god je mogla zaista, ali nije islo, prekinuo je krenuo sledece godine i bilo je manje vise ok ali su ga deca zajebavala, klasika... nije to resenje, i ako bi bilo lepo da bude, nije to to. Ne radi to sa ljudima