Muzičari iz Ekvadora glavna atrakcija Knez Mihailove
Indijanci osvojili Beograd

Znate kako se priča da se danas brzo živi, da se nema vremena da čovek prikoči i osvrne se oko sebe... Svi negde jure, žure! Navodno, bombarduju nas iz medija da tako zaboravljamo sve koji su nam važni, a sve zbog nametnute trke za novcem. E, to nije tačno! Bar sudeći prema broju slučajnih šetača koji danima nalaze vremena da zastanu u Knez Mihailovoj. A tamo grupa Indijanaca, pravih, kao da su baš ovog trenutka "pobegli" iz vesterna gde se Džon Vejn nadjačava sa "crvenokošcima".

"Srećom, to je vreme odavno prošlo, a Beograđani su na "upeklom" minusu uživali u doživljaju. Nije bilo pištolja, lukova i strela, već su muzičari iz "dubine" scene izvlačili samo druge instrumente. Kada su muzičari iz Ekvadora, zemlje u kojoj je sedam predsednika vladalo od 1996. potpognuti jednim Meksikancem, zaigrali - bilo je nagađanja da li prizivaju kišu. Ne, ispostavilo se, već - ludu žurku.

Tokom nastupa njihova prijateljica iz Beograda obilazila je publiku i nudila ce-de grupe "Amanja's" za 800 dinara. Mnogi smatraju - skupo, ali prodaja, ide. A bar prema Tonijevim rečima, jednog od muzičara, želja za novcem nije jedini motiv indijanskog "osvajanja" beogradske glavne džade.

- Nije da nam nije bitno koliko ćemo zaraditi, došli smo da ostavimo deo našeg folklora jer to radimo u svakoj zemlji koju obiđemo. Hoćemo da ljudi čuju našu muziku i jezik - pričao je Toni u pauzi nastupa. Kaže, svakog dana sviraju po četiri sata. A na ciči zimi dobro dođe malo cupkanja od koga se krv pokrene, pa svaki dan s njima đuskaju i Beograđani. Od onih tek prohodalih pa do penzionera.

I sve je lepo zvučalo dok ne pokušasmo da se sporazumemo. Oni ni da beknu engleski, a nama španski - slaba tačka.
Al zato nađoše se prisutni u masi, supružnici iz Katerina i Voja, na koje smo nabasali u gužvi oko improvizovane scene. Katerina se baš obradovala prilici da popriča sa "komšijama". Rođena je u Peruu.

Ni Indijanci nisu što su nas učili stripovi i istorija. Samo tokom 2004, čak 20.000 izbeglica prebeglo je iz Kolumbije u Ekvador! Svi iz benda, prevela nam Katerina, već deset godina žive u Mađarskoj!

Toni, Andres, Rafael, Džon i Luis su tragajući za boljim životom, iz Južne Amerike zapucali u Evropu i tu odabrali naše severne susede. Pa smo malo "natucali" španski, "frljali" se engleskim i ćutali na "kečua" - starom indijanskom jeziku, njihovom maternjem.
Najoriginalnijem među njima, Andresu, sa vrha glave sve do nogu, spuštao se dugački "plašt" sa perima, kaže, po tradiciji, svako pero simbolizuje po jednog poginulog borca. Bilo nekad. Svaki od njih imao je na licu različitu šaru. Rafael, dugačke crne kose, koga su posebno devojčice zagledale, oko očiju je bio ofarban crnom bojom. Drugi s nešto veselijim bojama, kažu da se boje duge na lice stavljaju zavisno od dana, kako se osećaš tog dana, takvo ti i lice. A Rafaelu se tog dana, izgleda, baš smrklo pred očima.

Posle svake pesme, Toni se zahvali publici na engleskom i onda dodaje: "Huala lepo! " On sa suprugom Mađaricom, s kojom ima sina, živi u Budimpešti. "Ljubljeni", "Voljeni", tako se nekako prevodi ime grupe, uglavnom reč je o nečemu što ima veze sa ljubavlju. Mnogi su pomislili da su rešili da prizivaju sneg ili, ne daj bože, kišu. Ali, ne, posle nastupa utisak je da su nam sa neba "ukrali" samo malo ljubavi i podelili je.

- Stalno putujemo, znamo da se snađemo i u koji god grad da dođemo, makar i prvi put, nepogrešivo nađemo glavnu gradsku ulicu - priča Toni, a Katerina ga pita šta misli o beogradskim devojkama. Tonijevo lice zablista, prelepe, kaže. Katerina objašnjava da svi Latinoamerikanci isto misle.

Pre Beograda bili su u Nišu, gde su, pričaju nam, mlako dočekani. A čuli smo da je Indijanaca bilo oko Nove godine i na Zlatiboru, mada ne možemo da tvrdimo da su to bili baš ovi "naši" Indijanci. Posle Srbije, na red dolazi Nemačka. Grupa postoji pet godina, a u Mađarskoj pevaju po restoranima i koncertnim salama. U Srbiji su prvi put, a doći će ponovo, sa lepim vremenom.


Izvor: Glas Javnosti \ Jasna Vučić