Nežni kapitalizam
Piše: Milutin Mitrović,BiF

Budućnost

Valja se prisetiti da je Indija pre nešto više od pola veka bila zemlja gladi, siromaštva i patnje. Iako je odavno imala tendencije prodiranja u svet, ona je ipak iskočila tek sa procesom globalizacije. Naime, ko god da je inicijator globalizacije mora mu se priznati da je, za razliku od dotadašnjeg imperijalističkog potcenjivanja svetske sirotinje i cenjenja samo prirodnih bogatstava i bagatelne radne snage, otkrio da je i sirotinja tržišni činilac sa velikom budućnošću. Ne premišljajući se taj voz je uhvatila Indija i prosečnom stopom rasta za poslednje tri godine od 8 odsto, zaostaje samo za Kinom i njenih 10 odsto. Međutim, na dugi rok Indija ima bolju budućnost. Uprkos ogromnim socijalnim razlikama ona je stabilnija, jer je demokratija u njenim genima. Veću pažnju pridaje nauci i školovanju, što će joj omogućiti trajno uključivanje u postidutrijski svet. Iako poseduje atomsku bombu, može se verovati da je drži samo zbog ravnoteže strana, jer nema osvajačkih ambicija. Uspesi u sferi nauke i industrijskih inovacija još više će je povući i ka mirnodopskom korišćenju ubitačne nuklearne energije, što joj je u rukama.

   Koliko za početak evo tri vesti: Prva, 10. maja izbio je sukob između Indije i SAD zbog pokušaja da se pri Uredu za žigove i patente u San Francisku zaštiti, odnosno patentira Bikram Joga, jedna od varijanti joge, koju u SAD praktikuje oko 19 miliona građana, odnosno donosi prihod od oko 3 milijarde dolara godišnje. Indijsko stanovište je da je joga kao vazduh – svojina čitavog čovečanstva. Ludilo kad dobije podršku zakona postaje unosno nasilje. Druga, Vatikan je prijatno iznenađen podatkom da je broj katolika u svetu naglo porastao za 300 miliona! Pripadnici indijskih kasta “nedodirljivih”, masovno se pokrštavaju u hrišćane kako bi stekli, makar utisak, da su postali ravnopravni sa drugima. I treća, indijska kompanija Tata, u januaru iduće godine prikazaće na Delhi Auto Expo revolucionarni “city” auto koji će se kretati na komprimovani vazduh. Zna se da će taj auto moći da se kreće brzinom od 50 km na sat, imati radijus od 250 km. Uz auto ide i kompresor na standardnu struju, koji “napumpa” auto tako da može ponovo da se kreće. Jedno “punjenje” košta 1,7 dolara, ne zagađuje uopšte, a jedina mu je mana što nema načina da se kabina greje, ali se zato izvanredno hladi, jer dekompresija vazduha, pri pokretanju turbine, “usisava” toplotu. Predviđeno je i postojanje hibridne verzije, koja pored turbine ima i mali dizel motor od 30 ks i kada radi sa oba pogona postiže brzinu od 100 km/h. Indija oscilira između prošlosti, sadašnjosti i maštovite budućnosti.

Ljudi najveće bogatstvo
Gotovo 40 puta veća od naše zemlje i sa preko milijardu i sto miliona stanovnika (150 puta mnogoljudnija) Indija je zapravo više kontinent nego država. Još uvek, u proseku, nerazvijena, BDP po stanovniku je oko 600 dolara, na njenom tlu živi nešto naje od polovine svih siromaha sveta (sa manje od 1 dolara na dan), ali pokrenuta nezaustavljivo u moderni svet prosperiteta. Iako spada u prainicijatore globalizacije – između dva svetska rata u Jugoslaviji su postojale robne kuće Tata – ona je tek poslednjih deceniju i po pokazala svu moć svoje veličine. Ma koliko to izanđano zvučalo, njeno najveće bogatstvo su ljudi, čak ta svetska sirotinja iz koje se izdvajaju talentovani tvorci novog prosperiteta. Druga komponenta ljudskog kapitala su stare i ugledne preduzetničke porodice, basnoslovno bogate, ali na tipično indijski način, socijalno dobronamernije nego kompanije koje dolaze sa Zapada da bi iskoristile jeftinu radnu snagu.
   Prvi je snagu tog “ljudskog faktora” shvatio Mahatma Gandi, koji je 1906. godine u emigraciji u Johanesburgu, proklamovao “Santjagraha” - nenasilje kao metod borbe za samostalnost Indije. Zasnovana na staroindijskom učenju “Ahimsa” koje proklamuje nenasilje kao “ljudski zakon beskonačno veličanstveniji i superiorniji od nasilja svojstvenog zverima”. Gandi je trpeo, maltretiran, tučen, hapšen, pa i ubijen zato što nije želeo da povredi drugoga. No uspeo je, kako je pisao Anre Malro, “da u senci Hitlera, Staljina i Mao Cedunga, uveri svet da se i bez krvi može postići samostalnost samo ako su ljudi spremni da prenebregnu sve sem svog dostojanstva”. Bio je to prvi moderni nenasilni pokret za kojim su sledili Martin Luter King, Nelson Mendela, Dalaj Lama i generacija hipika. Svi su oni uspeli bez prolivanja tuđe krvi da najvećim delom ostvare svoje snove.
   Genijalni Gandi shvatio je da pored političke mora smisliti i ekonomsku mobilizaciju ljudstva. Proklamovao je da svako, kao najjednostavniju i najjeftiniju formu rada, treba da pred i tka. Sasvim je sigurno da je znao kako su ekonomski efekti te kampanje beznačajni, ali su oni istovremeno odškrinuli indijskoj sirotinji vrata industrijskog sveta, dali joj svest o organizovanom radu i naučili radnoj disciplini. Iz tog pokreta je pradeda današnjeg predsednika kompanije, Ratana Tate, pokrenuo tekstilnu industriju i počeo da odeva svet jeftinom odećom, daleko pre pojave Kineza na svetskom tržištu. Procene su da će 2010. godine Indija izvozom tekstila u vrednosti od 50 milijardi dolara neprikosnoveno držati prvo mesto u svetu..
   Jedna od osnovnih prednosti Indije je njena prosečna mladost stanovništva. Prema procenama Boston Consulting Group, 2020. godine Indija će imati 325 miliona mladih između 25 i 35 godina, Kina 308 miliona, a Francuska samo 11 miliona! Te godine bi broj diplomiranih studenata u Indiji trebalo da bude veći od ukupnog broja francuskih građana sa fakultetskom diplomom. Strahovit intelektualni potencijal. Danas indijski inženjer (u proseku) zarađuje 43.000, američki 94.000, ruski 105.000 i nemački 135.000 dolara godišnje bruto. Prostor za ekspanziju je gotovo neograničen. Problem 18 zvaničnih jezika i 1.600 dijalekata jednostavno je rešen priznavanjem engleskog jezika za zvanični, te je bez nasilja taj jezik postao “lingua franca”. Prednost je neverovatna. Londonska pošta je svoju službu informacija premestila u Mumbai (Bombaj) jer to omogućuju satelitske komunikacije, vladanje domaćeg stanovništva engleskim jezikom i snižavanje cena usluge na samo jednu četvrtinu.
   To sa jeftinim telefonistkinjama je nesumnjivo važno, međutim još važnije je da američke kompanije zapošljavaju “na daljinu” preko 50.000 Indusa, da im rade računovodstvo, projekte, programiraju softver, i razne druge usluge preko interneta. U anketi 156 finansijskih institucija u Aziji,Evropi i Severnoj Americi, 2005. godine, dobijen je odgovor da one delociraju između 10 i 30 odsto poslova indijskim servisima. Broj korisnika interneta u Indiji udvostručuje se za manje od dve godine! Indijski univerziteti godišnje “produkuju” oko 200.000 inženjera. Po tome je Indija jedinstvena u svetu, jer njeni mladi dominantno studiraju egzaktne nauke dok, čak i u Kini, dominiraju ekonomija, pravo i sociologija. Moguće je to jer svaki obrazovan Indus poseduje i znanje iz indijske religijske i filozofske tradicije. Pored toga matematika je sastavni deo mišljenja i pogleda na svet. Eto osnove za bujanje softvera u Indiji. Direktor Indian Institute of Science, Sumitra Kumar Nandi, objašnjava to ovako: “Indija istorijski nikada nije postigla kritičnu masu kapitala potrebnih da bi lansirala proizvodnju kompjutera (hardware). Sa programiranjem (software) je sasvim drugačije. Potrebno je biti kreativan, imati otvoren pogled i biti intelektualno nezavisan. To je naša prednost koja će dolaziti sve više do izražaja”.
   Nobelovac Amartia Sen u knjizi “Druga Indija” pored ostaloga piše: “Realistička i skeptička tradicija u korenima je indijske kulture... U šestom veku pre nove ere skeptik Lokajata osnovao je školu mišljenja čiji je princip bio otpor religiji koja želi da umanji vrednost opservacija i naučnog zaključivanja, odnosno prenebregava racionalne argumente. U trećem veku pre nove ere kralj Ašoka, budista, postavio je principe diskusije sugerišući respektovanje sagovornika, punu pažnju za njegove stavove, ne udaljavanje od osnovne teme uz izbegavanje neproduktivnih sukoba... Imerator Akbar, musliman, 1592. godine napisao traktat o toleranciji, koji je ostao duboko usađen u indijsku kulturu”. Dakle jedan skeptik 6 vekova pre Hrista postavlja jasne granice za prvu monoteističku religiju, dok musliman, u vreme kada su spaljivali Đordana Bruna propagira toleranciju. Indija je imala pravnu državu pre antičkog Rima. Indusi, kako kaže Sen, ne smatraju da je bilo šta čudno što jedni veruju u jednog, a drugi u mnoštvo bogova. Kerala, region sa 54 odsto hiduista, 25 odsto muslimana, 20 odsto hrišćana i manje od 1 odsto Jevreja svetski je simbol verske tolerancije, kojim se oduševio još Marko Polo, kada je 1292. godine prolazio tuda. Svaki način verovanja i mišljenja ima prava opstanka. Objašnjava li to zašto je uvreženo shvatanje da je Indija najstarija i najveća demokratija na svetu.

Stvaranje pogonske elite
Potekli iz takve kulture ljudi na vlasti, bilo političkoj bilo privrednoj, imaju pored indijske kulture i visoko obrazovanje stečeno na najelitnijim svetskim univerzitetima i taj sklop ih čini humanijim, tolerantnijim i uspešnijim u poslovima kojima se bave. Indusi nisu vorkoholici kao Kinezi, ali ono što rade, rade sa toliko znanja i volje da u nekim oblastima, kao na primer kompjuterskom programiranju, imaju izvanrednu prednost nad konkurentima. Indijska vlada je 1950. godine donela zakon kojim se ukidaju kaste, koje postoje od dva milenijuma pre nove ere. Izvan četiri osnovne kaste postoje i Daliti – nedodirljivi. Bez obzira na državnu želju da ukine podelu društva, ta podela postoji de facto i danas. Početkom juna meseca nastali su žestoki sukobi “nedodirljivih” koji se dele na Meena i Gujjar, dva najniža sloja među najnižima u borbi za poslednje mesto. Jer onaj ko je najniže, dobija višu državnu pomoć. Globalizacija, na svoj način, stiže i među njih, pa bilo da se zahvaljujući ekonomskom bujanju, sve više njih uspeva da zaposli, bilo da taj proces ubrzavaju prelaskom na hrišćanstvo, kako smo na početku teksta naveli.
   Interesovanje ćemo usmeriti više prema onima koji vode Indiju ka progresu. Izvrsni poznavalac Indije, italijanski publicista Federiko Rampini, na primeru trojice uspešnih ljudi: Gurkaran Das, 63 godine, završen Harvard, bivši izvršni direktor Procter & Gamble, danas izdavač Times of India, pisac tri komedije i jednog romana, sada je investitor tzv. venture capital-a i jedan od tvoraca ekonomskog čuda u Bengalu. Drugi je Pavan Varma, 52 godine, prevodilac antičkih hindu poema na engleski, teoretičar religija, bivši ambasador u Rusiji, funkcioner OUN, ljubitelj Marka Tvena i njegove definicije da je Indija “majka hiljadu religija i dva miliona bogova”, predstavlja jednog od ideologa indijskog preporoda. Treći je Sunil Khilnani, 40 godine, predavač na London, Tokio i John Hopkins University, u Francuskoj poznat po najiscrpnijoj studiji o “gvašizmu” tvorac je dominirajuće teorije o “komunitarizmu” - u kojem demokratija i laička država moraju preuzeti teret saniranja podele na kaste i ostvariti nedeljivu zajednicu indusa, muslimana i hrišćana poštujući njihove osobenosti. Inače piše i poeziju.
   Te ličnosti su izuzetak samo zato što se piše o njima, inače u Indiji takvih ima na hiljade. Na primer: braća Zakaria, Farid, glavni urednik američkog Newsweek International i Aršad, do 2003. član predsedništva Merrill Lynch, danas finansijer u svojoj zemlji; zatim Ađit Đain (Jain), direktor sektora osiguranja u Berkshire Hataway, viđen da zameni gazdu Vorena Bafita, i brat mu Ašun, direktor sektora globalnog tržišta Deutsche Bank, koji zapošljava 5.000 analitičara. Nemačkoj banci je 2001. godine svojim programom doneo 10,5 od ukupno 15,9 milijardi prihoda; Raghuram, prvi ekonomista MMF i njegov bratanac Harš Rađan (Rajan), bankar, nekada na visokim pozicijama u Citybank i Credit Suisse u Londonu. U svetu finansija su pojedinačno istaknuti Vikram Pandit (Morgan Stanley), Ručir Šarma, Narađan Ramačandra vodeći stručnjaci u svetu investicionih fondova... The Finacial Times je 2006. godine izvestio da JP Morgan Chase ima plan da uposli 4.500 indijskih diplomiranih studenata. Ima nečeg posebnog u toj njihovoj filozofiji gde su nedeljivi tolerancija, razum, matematika i ekonomija.
   Nekada su se Indusi obrazovali na Zapadu, traje to i danas, međutim, već postoji izreka da na Oksford i Kembridž stižu oni koji nisu prošli prijemni ispit na Indian Institut of Science u Bangaloru - IIS. Selekcija studenata za taj Univerzitet je nepojmljiva za nacije čiji se broj ne računa stotinama miliona stanovnika. Desetine hiljada kandidata polažu prijemni ispit koji traje nedelju dana. Ko prođe selekciju ulazi u 3.000 primljenih, kojima nauku, način življenja i mišljenja predaje 1.000 nastavnika. Dakle 3:1 – prosek koji nema ni jedna obrazovna ustanova u svetu. Od tih studenata i još pet najistaknutijih tehničkih fakulteta, izbirika se 300 onih koji zaslužuju da rade doktorat na IIS. Laboratorije rade neprekidno 24 sata na dan. Od tih 300 samo 5 će uspeti da se plasira među kandidate za buduće predavače na IIS. Ima li pitanja? Recimo kako živi ta naučna elita. U ambijentu desetina hektara prelepog parka, u zgradama u stilu od “univerzitetske gotike” do supermodernih zdanja, ali u skromnim, skoro vojničkim sobama i podjednako rigoroznim uslovima svakodnevnog života. To svakodnevni, znači i nedeljom. Eto kako se izlazi iz siromaštva i hvata korak sa razvijenim svetom.
   Evo statističkog rezimea školovanja stručnjaka. U Indiji postoji 380 univerziteta specijalizovanih za nauku i tehnologiju. Iz njih godišnje izađe 200.000 inženjera, koji uz 300.000 diplomiranih na ostalim naukama, i preko 2.000 novih doktora nauka čine elitu nacije. Kvalitet nauke u Indiji je takav da 12 odsto nastavnog kadra na univerzitetima u Americi, dok su 36 procenata matematičara i programera u NASA Indusi. Indija je najveći svetski rezervoar visoko kvalifikovane radne snage, koji uz to bez izuzetka govori engleski kao maternji jezik. Na tom polju konkurencije nema.

Elita koja vodi ekonomiju
Ako je bogatstvo merilo uspeha onda vredi navesti da je po tek objavljenoj listi najbogatijih ličnosti na svetu (Merrill Lynch) Lakšmi Mital, planetarni kralj čelika peti po redu. Za dve milijarde dolara on je prevazišao Ratana Tatu, vlasnika istoimene najstarije kompanije u Indiji, čije se bogatstvo procenjuje na 24 milijarde dolara. Prošle godine je kupio francusko, luksemburško špansku kompaniju Arcelor, drugu po veličini i tako postao neprikosnoveni vladalac na tržištu čelika sa proizvodnjom od 109 miliona tona. Na drugom mestu je sada Nippon Steel sa 32,4 miliona tona.
   Ratan Tata, 68 godine, je prototip tradicionalnog indijskog kapitalizma. Nedavno je kupio ikonu svetskog luksuznog hotelijerstva, njujorški “The Pierre”.
   Iako vlasnik imperije od 93 kompanije on nema sopstveni džet, jahtu ili kakav drugi dokaz razmetljivosti Stanjuje sa porodicom na drugom spratu jedne višespratnice. Praunuk je osnivača kompanije Đamsetđija Tate, koji je počeo otkupom i prodajom čaja i tekstila koji su tkali Gandijevi sledbenici. Kompanija deluje u sferi proizvodnje automobila, najveći je svetski trgovac čajem, poseduje lanac “Tadž” od 15 najluksuznijih hotela po svetu, uz ostalo je i drugi proizvođač čelika u Indiji. Njedova imperija ima 215 hiljada zaposlenih. Za 75 godina postojanja Tata čeličana nije zabeležen ni jedan štrajk, čime se drugi ne mogu pohvaliti. Kada je 1992. godine, Rartan Tata, zbog modernizacije čeličana morao da smanji broj zaposlenih za 20.000 osoba, predstavio je plan sindikatu, u zemlji za koju se i ne zna da ima sindikate, i dobio punu saglasnost, jer je plan predviđao da otpušteni budu najstariji radnici, koji će primati platu sve dok ne napune dovoljan broj godina za penziju! To je po njegovom shvatanju “Indijski put”.
   Dakako u zemlji naglog prosperiteta mora da bude i bogatih skorojevića. Jedan od tih je Viđaj Malija, zvani Sandokan. Pravi plejboj ili tačnije karikaturalna ličnost iz filmova koje proizvodi Bolivud (bombajska kinematografija). Vlasnik je brojnih pivara, avionskih kompanija, trkaćih konja, jahti i najskupljih automobila. Ne pravi razliku između posla i uživanja. Ima nesumnjive ljubavničke i političke ambicije. Više od ovoliko prostora ne zaslužuje iako njegovo bogatstvo prelazi 10 milijardi dolara.
   Naveli bismo i jedan primer funkcionisanja strane kompanije koja sve više postaje Indijska, a sve manje francusko- italijanska što je na početku bila. Osnovni kapital kompanije je javni (dveju evropskih država), osnivač i predsednik je Paskvale Pistoja, Italijan. Kompanija se zove ST Microelectronics i peti je svetski proizvođač mikročipova. Direktor kompanije, kao i sve osoblje su Indusi. Tokom prošle godine je zaposlila 3.400 mladih inženjera, što je 15 odsto ukupno zaposlenih do tada, prosečna starost zaposlenih je 28 godina. Najveći broj inženjera ima bar jedan “master” a neki i više. Godišnje registruje u proseku 60 inovativnih patenata. Iako specijalizovana u proizvodnji mikročipova ona zavidan prihod stiče na patentima i specifikovanim softverima koje radi po porudžbini. Smeštena je u Noida naučnom parku kraj Delhija. U proseku inženjer početnik zarađuje 1.000 dolara mesečno.

Ma ameri su ih nanjusili odavno pa se trude da im pariraju ulagajuci u Pakistan.

Vec su poceli sa standardnom politikom da Indija krsi ljudska prava itd...

А покушали су и да им се шлихтају.
Мада су их ту Индуси максимално зезнули. Добили су статус легалне нуклеарне силе, а Америма нису дали ништа.
Индија не жели да се много уплиће у амерички "рат против терора". Ништа више од вербалне подршке и полицијске сарадење. Имају они доста проблема са муслиманима и овако... Дакле, од тога ништа осим ако их Амери не подрже против Пакија, а то ови не смеју.
Такође ништа од тога да Индија квари односе са Кином, који су таман сређени. Трговинска размена ове две земље брзо расте, а то је национални интерес. Дакле, Индија неће бити камен у америчкој руци.

А Пакистан је главни амерички савезник у региону. То им не смета да имају разне дилове са Ал каидом и талибанима. Онај Мушараф је рецимо занимљив лик. Није баш кершме као Баки Асадовић (Звезда Гранда, што рече Јагуар и уједно председник Сирије), али јесте краљ у извесној мери. Сад, пукли су и Бушарафу (тако га његови зову) неки дилови, па биће тамо занимљиво.

Изгледа да је ово занимљив текс.

kad kina i indija privredno ojacaju pa ovi krenu da se vozikaju,prscu desodoranse u vazduk kupaju se dvaput dnevno ode planeta u kurac do kraja

Gresis, imamo fore jos oko 10-ak godina da se nesto uradi ili ove promene postaju nepovratne, tj. posledice ce biti gadne.


Lepa tema. Bice zanimljivo kako ce i koliko vremena ce im trebati da ostvare dominaciju u Indijskom okeanu. Tamo valjda ima neka SAD vojna baza. Dolaze nam zanimljiva vremena.

Да, та опасност постоји.
Ипак, скрећен пажњу да источни народи много мање троше. Рецимо Јапанци имају можда веће приходе него Амери, у великој мери су (и културно) позападњачени. Ипак, јапански амбасадор у Србији каже "Ми не можемо да живимо као Срби у Србији, да имамо толике станове и једемо толико меса. Ми нисмо тако богата земља!"
Мислите о томе

Остаје нада да Исток неће трошити као некада Зпада, чак и ако буде могао, а да ће Запад моћи мање да троши, јер стандард ће тамо неумитно падати губитком компетитивних предности и демографским старењем.

ne kontam te
kazes grijesim i onda me potvrdjujes
jel oces da kazes da i bez ovih odosmo u kurac?

problem im je velika razlicitost religija i naroda tako da je tesko organizovati efikasan ekonomski sistem....

mozda je i bolje da je tako

@bokimajk

Ne kontam sta me ne kontas. 


Elem, po izvestaju UN covecanstvo ima oko 10 godina vremena da uspostavi kontrolu nad emisijom gasova staklene baste. Za 10 godina ni Kina ni Indija ne mogu da dostignu iole priblizni standard da bi mogli da kupuju toliko dezodoransa i kola i sl. da bi mogli oni da budu odgovorni ako planeta ode u qrac. Drugi deo posta se odnosio da kako Indija bude jacala i razvijala se, tako ce jacati i svoju vojsku i sigurno nece hteti da trpi Americke vojne baze u svojoj blizini nego hteti da ostvari dominaciju u vodama Indijskom okeana.
U principu jeste se upalila crvena lampica da se uradi nesto povodom klime i zagadjivanja, ali se nekako nadam da ipak nismo bas toliko debili i da ce se ipak uraditi nesto. Zato te mozda buni drugi deo posta.