Život okrenut naopačke

Život na Zemlji pre nekoliko desetina miliona godina bio je drugačiji nego danas. Većina životinja koje su tada naseljavale našu planetu odavno su izumrle, ali se u nepristupačnim predelima još kriju neobični primerci iz drevnih vremena. Takav je i lenjivac, stanovnik južnoameričkih šuma.

Od više od 35 vrsta ove životinje koje su naseljavale predele od Antarktika do Aljaske ostale su samo dve: dvoprsti i troprsti lenjivac. Iako na prvi pogled slični, ovi biljojedi nisu rođaci. Razlikuju se po broju prstiju na prednjim šapama, a nemaju ni isti broj kičmenih pršljenova. Troprsti lenjivac ima lep rep i prednje noge znatno duže od zadnjih, dok dvoprsti nema rep, a noge su mu približno iste dužine. Uprkos tim razlikama, obe vrste lenjivaca žive na sličan način. Veći deo dana provedu ne pomerajući se, zbog čega su i dobili ime. Lenjivci žive u krošnjama drveća, gde se satima izležavaju u hladovini ili naglavce vise s grana. Pošto većinu stvari u životu rade s glavom okrenutom nadole, mnogi unutrašnji organi lenjivca, kao što su jetra, želudac, slezina i gušterača, postavljeni su drugačije nego kod ostalih sisara. Čak im je i dlaka okrenuta u suprotnom smeru - od stomaka ka leđima.

Odrasli lenjivac je dugačak pola metra do 70 centimetara, dok je njegov predak, veliki lenjivac, bio velik kao današnji slon. Ova životinja živi usporenim životom. Kreće se polako, a takav joj je i metabolizam. Dovoljna joj je mala količina hrane koju vari danima. Hrani se lišćem i pupoljcima, a dvoprsti lenjivac jede i grančice, voće i sitne životinje. Pošto nema sekutiće, biljke otkida svojim tvrdim usnama. Zubi lenjivca neprestano rastu, pošto se troše prilikom dugotrajnog žvakanja. Ne pije vodu već liže rosu i crpi tečnost iz sočnog lišća kojim se hrani.

Iako duge i oštre kandže na prednjim nogama lenjivca deluju zastrašujuće, ova životinja nije opasna. Više voli da se sakrije od opasnosti nego da se brani. Lenjivac ima dugo sivo ili braon krzno koje mu pomaže da se uklopi u okolinu, a tokom kišne sezone, pošto se gotovo i ne pomera, na krznu mu izrastu plavo-zelene alge. Najopasniji neprijatelj mu je jaguar, a često je plen i velikih zmija i ptica grabljivica.

Ljudi često odvode ovu životinju iz njenog prirodnog staništa. Pošto je mirna, žele je za kućnog ljubimca. Nažalost, time najčešće osuđuju lenjivca na smrt. Zbog usporenog metabolizma, ovaj sisar ne može da se izbori s bolestima i hladnoćom s kojima se susreće u novoj sredini.