Svaki četrdeseti čovek Srbije pokazuje znake neurotičnosti a svaki treći pati od "sindroma izgaranja"

Više od jedne decenije narod Srbije i Crne Gore nalazi se pod hroničnim stresom. Ratovi, raspad državnog sistema, inflacija, brojne demonstracije, siromaštvo, pa i takozvana "tranzicija" mnoge su doveli na rub egzistencije, naravno zbog loše ekonomske i socijalne situacije u zemlji.

Osim narušene materijalne situacije mnogima je narušeno i zdravstveno stanje. Pored srčanih, digestivnih i urogenitalnih oboljenja koja su, nažalost, pod dejstvom stresa doživela ekspanziju, sve više je ljudi koji se zbog nemogućnosti da vladaju sobom obraćaju psihijatrima.

Poremećaji duševnog stanja odvajkada su postojali u narodu i u većini slučajeva javljali su se kod ljudi koji su imali genetsku predispoziciju za takva oboljenja. Međutim, ako danas zavirite u psihijatrijske ordinacije ili zađete u duševne bolnice, frapiraće vas broj, uzrast i struktura obolelih.

Nažalost, današnji pacijenti hladnih, memljivih ustanova za duševno obolele, koje se u narodu nazivaju "ludnicama", uglavnom su mladi ljudi i oni srednjeg životnog doba, ljudi sa izrazito velikim koeficijentom inteligencije, fakultetski obrazovani ljudi a veoma često tu su i eminentni stručnjaci iz oblasti za koje su se školovali.

UDVOSTRUČEN BROJ OBOLELIH

Dok je ranije u svakoj bolesničkoj sobi duševne bolnice, kojih ima svega nekoliko na prostoru Srbije i Crne Gore, ležalo najviše desetak pacijenata, u poslednje vreme taj broj u najmanju ruku se udvostručio.

Najčešći duševni poremećaji su psihoze, neuroze, paranoje, depresije i teži oblici duševnih poremećaja, poput šizofrenije.

Pomalo je zastrašujuća činjenica da danas u našoj zemlji svaki četrdeseti stanovnik pokazuje znake neurotičnosti a skoro svaki treći čovek pati od "sindroma izgaranja" koji obuhvata depresiju, razočaranost u život, agresivno reagovanje na svet oko sebe. Pokušavši da saznamo nešto više o razlozima ove bolesti, zaputili smo se u jednu duševnu bolnicu na teritoriji Vojvodine. Nakon razgovora sa načelnikom ove bolnice, dobivši odobrenje da porazgovaramo sa nekoliko pacijenata, uputili smo se među pacijente. Naš prvi sagovornik bila je mlada, plavokosa devojka u ranim tridesetim koja, prema rečima lekara, boluje od paranoje. "On, on će me zadaviti! Sklonite ga što dalje od mene!", bile su prve reči koje nam je ova mlada dama uputila, upirući prstom u jednog od nas. Predstavivši nas, lekar je nekako uspeo da je umiri, ali je njen "davitelj" morao da sedne nekoliko metara dalje od nas da bi razgovor sa njom uopšte bio moguć. Prvih nekoliko trenutaka netremice smo je posmatrali a zatim je ona započela priču. Govorila je o Sremskoj Mitrovici, gradu u kom je odrasla, o školovanju i studijama u Beogradu. Završila je arhitekturu, ali još uvek, kako kaže, nije uspela da dobije zaposlenje u struci jer su navodno svi počeli da je napadaju, želeli su da je se otarase, i majka i otac, svi, sem njenog mlađeg brata. On je, kaže, na njenoj strani. "Kažu da sam luda! Strpali su me ovde da bi me lečili a ko će njih da strpa u zatvor?! Znaš, već nekoliko puta su pokušali da me ubiju a prave se nevini, ali ja sam ih otkrila!", govorila je dok su joj oči "sevale".

Zbog njenog veoma lošeg psihičkog stanja nismo mogli još dugo da razgovoramo ali smo kasnije od lekara saznali da je ona već tri meseca u kritičnom stanju a terapiju odbija, pa moraju da je vezuju da bi joj davali lekove, posete ne prima, roditelje je u nekoliko navrata oterala, jedino sa bratom komunicira "trujući" ga pričom kako joj mama i tata spremaju likvidaciju. Prema rečima lekara, kod ove devojke postojala je genetska predispozicija za duševni poremećaj a stresove koje je proživela tokom studiranja bili su inicijalna "kapisla" za nastanak bolesti.

Šetajući hodnicima ove ustanove mimoilazili smo se sa pacijentima koji imaju pravo da neometano šetaju bolnicom i koji, kako smo primetili, najviše vremena provode u delu namenjenom pušačima, paleći cigarete, jednu za drugom. Vodeći nas u drugo krilo bolnice, lekar nam je predstavio još jedan tragičan slučaj. Usamljen u zatamljenom sobičku, kojeg je ukrašavala jedino fotografija Josipa Broza Tita, ležao je jedan četrdesetogodišnjak. Ni slutili nismo da ćemo, zbog upućenog mu pozdrava i oslovljavanja sa "gospodine", doživeti "paljbu". "Sram vas bilo, kakav gospodin? Drug! Ja sam za vas drug Tito!" Ne znajući šta nas je snašlo, pogledali smo u lekara koji nam je ukratko objasnio da je ovaj mladi čovek umislio da je pokojni maršal Tito. Već danima, pričajući sam sa sobom, on u stvari priča sa ženom mu, Jovankom. Odbija saradnju sa medicinskim osobljem jer neće njemu, Titu, kako kaže, kojekakve medicinske sestre i lekari govoriti šta je za njega najbolje. U veoma retkim prilikama, kada mu je dozvoljeno da se u hodniku pridruži ostalim bolesnicima, lekari ga veoma često zatiču kako ostalim pacijentima drži govorancije, ponavljajući neke od čuvenih Titovih reči. S obzirom na to da ostali oboleli nisu voljni da ga slušaju jer ih ometa u razmišljanju, veoma često prinudno biva vraćen u svoju zamračenu sobicu.

Po struci je mašinski inženjer ali iz firme za koju je radio otpušten je čim su se pojavili prvi znaci bolesti, što je dovelo do potpunog kraha njegovnog duševnog stanja. Sada, doduše u veoma retkim trenucima, svestan je ko je, ko su mu deca, žena, familija.

KO ŽELI DA SRBIJA POLUDI?

Ovo su samo dva tragična slučaja a, prema rečima lekara, duševni poremećaji u poslednje vreme dobijaju razmere epidemije jer je naš narod, jednostavno rečeno, "načet" usled svih tragedija i stresova koje je preturio preko leđa i prag njegove izdržljivosti i tolerancije veoma je nizak.

Međutim, pored pomenutih spoljašnjih faktora ne smeju se zanemariti ni najnovija otkrića neuropsihijatara. Oni su tokom dugogodišnjeg istraživanja otkrili da je nakon bombardovanja, koje je trajalo od marta do juna 1999. godine, došlo do naglog porasta broja duševno obolelih osoba, te stoga postoji sumnja da su NATO agresori, osim već dokazanog osiromašenog uranijuma, na teritoriju naše zemlje bacali supstance slične bojnim otrovima a koje utiču na psihu čoveka.

Delimična potvrda naučnih sumnji je i zdravstveno stanje dece rođene 1999. godine. U toku prvih pet godina života, kod velikog broja mališana, počeli su da se javljaju prvi znaci neuroza što je do sada bilo nezamislivo.

Kako je počelo, veoma je moguće da će buduće majke uskoro rađati duševno obolelu decu, iako im to nije genetski predodređeno!

U sustini to nije nista cudno, gde i kako zivimo, dobro smo i ovoliko normalni, mada mislim da je tragicnije ono sto se desava napolju, oni ipak zive normalnijim zivotima.

Da zavisi od materijalnog stanja gradjanina.Uglavnom je materijalno stanje tesko pa su ljudi bas neuroticni,nije im ni do cega,opsedaju se problemima...  :anger:

Ja bih rekao da pored materijalnog stanja postoji i moralna dimenzija koja je dovela do svega ovoga.

I to na sve ovo...Strasno  :anger:

Kaze jednas od najboljih novokomponovanih mudrosti - ko do sada nije poludeo, taj stvarno nije normalan. To je realna slika stanja u ovoj zemlji, Slazem se sa Sasom da je pored materijalnog pada ogromnu ulogu odigralo i moralno posrnuce, raspad starih sistema vrednosti i nepostojanje bilo kakvog valjanog novog sistema. Gamad koja je zloupotrebila nastalu situaciju i isplivala kao novopecena elita samo dodatno izaziva nespokoj kod vecine ostalih. Tesko labilnima i osetljivima kad nemaju nikakvu potporu, nista za sta bi se uhvatili... ostaje im samo pad... I ja sam imao jedan blazi slucaj u okolini, devojka u ranim tridesetim, bez posla, bez decka, potpuno neostvarena - svi drugi su joj krivi, DOs-ova vlast zbog koje je ostala bez posla (naravno, nema veze sa istinom, ali svi pricaju da je zbog DOS-a mnogo ljudi otpusteno, pa je i ona utripovala), sekte koje je vrebaju sa svih strana, do pokusaja trovanja, tj. stavljanja droge u pice na jednom rzagovoru za posao na kome je ispusila. Ovo poslednje ju je odvelo u Lazu na mesec i po, teske lekove od kojih je bila kao zombi, malo se stabilizovala, ali je i dalje na ivici...

Ne znam koliko je ustanova za psihicki poremecene osobe u stanju da primi takve pacijente u Srbiji?
Vise takvih je napolju nego unutra na lecenju

Istini za volju, gledajuci moj komsiluk, Estella je potpuno u pravu. A ni sam za sebe ne mogu da tvrdim da uvek ostanem normalan pored svega ovoga. Danas bas prolazim gradom i gledam svoje sugradjane i uhvatim sebe kako mislim: koliko je ljudi medju ovima na ulici psihicki stvarno normalno?

Leksilijum svako jutro, veselje tokom citavog dana.

Bensedin - nacionalna potpora, treba ga staviti na grb i zastavu, posto vec ne mogu da se dogovore oko simbola...