IN < - Tamna strana prodaje Zastave - >LO
(1/1) :: Odgovori!
AMERIČKI TRIPLI BANKROT PREUZIMA ZASTAVU ILI KAKO SMO ZAISTA POSTALI BANANA REPUBLIKA
PIŠE: SRĐA TRIFKOVIĆ
Često se čuju tvrdnje da premijer Đinđić, njegov ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, nekolicina lidera mini-partija DOS-a i još desetak pripadnika užeg vladajućeg kruga ubrzano rade na rasprodaji ostataka srpske privrede u sopstvenu korist i u korist nacionalne štete. Nedavno saopštenje g. Vlahovića o prodaji kragujevačke Zastave navodnom američkom partneru nažalost ide na ruku takvim tvrdnjama.
Da podsetimo: rečeno nam je da će firma Nukarko (NUCARCO) iz Nju Džersija ući u zajedničko ulaganje sa Zastavom sa ulogom od najmanje 150 miliona dolara, čime dobija 80% vlasništva. Na čelu te firme je iskusni američki preduzimač Malkolm Briklin, a finansijsku kontrukciju će da zaokruži njujorška banka Kaupting (Kaupthing Securities Inc.). Proizvodiće se 220.000 vozila godišnje, od čega će tri četrvtine da se prodaje u SAD i Zapadnoj Evropi.
Za neupućene lepa, ohrabrujuća vest. Međutim, za poznavaoce američke poslovne scene ovo saopštenje deluje krajnje uznemirujuće.
Kao prvo, u Americi niko nikada nije čuo za Nukarko. Provera poslovnog registra države Nju Džersi i poreskog inspektorata u Trentonu dala je negativan rezultat, kao i pozivi vodećim konsultantskim firmama u Njujorku i Detroitu koje prate automobilsku industriju. Iz telefonskog razgovora sa samim g. Briklinom saznali smo da je firma tek osnovana, ali je on odbio da pruži ma kakve podatke o tome ko je njen osnivač, ko sedi u njenom upravnom odboru, koliki je njen osnivački kapital i struktura menadžmenta, kakav joj je poslovni plan. To su sve poverljivi podaci, kaže on, koje ne može da iznese bez saglasnosti vlade u Beogradu!
S obzirom da Nukarko očigledno nije jedna već postojeća, etablirana američka kompanija sa izgrađenim profilom i reputacijom, veoma je važno da se ustanovi ko iza nje zaista stoji, tj. da li je ona stvorena sa namerom da pruži privid stranog partnera za domaće lovce u mutnom. Mesta za sumnju ima, jer je korišćenje fantomskih, tobože stranih firmi već godinama jedno od omiljenih sredstava za pretakanje javne svojine u privatnu širom postkomunističke Evrope. Za jednu iole ozbiljnu američku firmu bilo bi nezamislivo da interesente upućuje na jednu stranu vladu ako žele odgovore na pitanja o njenoj strukturi i strategiji.
Kao drugo, Nukarko nema tih 150 miliona dolara koje će navodno da investira u Zastavu i krajnje je neizvesno kako do njih namerava da dođe. U telefonskom razgovoru g. Briklin nam je dao krajnje neodređene odgovore, iz kojih proizilazi da neće biti prodaje akcija na njujorškoj berzi, već da će on tražiti individualne investitore kao i sredstva finansijskih institucija zainteresovanih da pomognu razvoj privrede Srbije. Na direktno pitanje da li pod tim možda podrazumeva Svetsku banku u Vašingtonu, odgovorio je da od nje ne očekuje pare "jer su joj uslovi za odobravanje zajma preoštri".
Kao treće, Kaupting nije njujorška banka već je njujorška ekspozitura za trgovinu vrednosnim papirima istoimene islandske banke, koja takođe ima ogranke u Helsinkiju, Kopenhagenu, Luksemburgu i Švajcarskoj. Prema finansijskom izveštaju banke za prvu polovinu ove godine, ukupan profit svih tih ekspozitura iznosio je ni manje ni više nego 1.400 (i slovima hiljadu i četiri stotine) dolara.
Kao četvrto i možda najvažnije, nejasno je kako će najavljena sredstva ikada biti prikupljena s obzirom da je reputacija g. Briklina u američkim poslovnim krugovima katastrofalna. On je višestruki lični bankrot koji za sobom ima niz neuspelih poslovnih operacija koje su investitore koštale desetine miliona dolara. Kada su saznali za njegovu nameru da se angažuje na poslu oko Zastave, komentatori automobilske industrije su reagovali sa mešavinom neverice i sprdnje. Detroit Njuz (Detroit Nenjs) tako je 1. maja objavio tekst pod naslovom "Još jedna Malkolmova briljantna ideja", u kome autor zaključuje da bi Briklin imao veće izglede na uspeh sa svojim sada zapostavljenim projektom filmske kolonije u Dubrovniku pod imenom Holivud na Jadranu.
Pozadina takvih komentara nije nimalo smešna. Pre 30 godina Malkolm Briklin je osnovao firmu za razvoj jednog jeftinog, malolitražnog sportskog automobila, i krenuo je u potragu za partnerom koji bi njegove koncepte finansijski podupro. Nije uspeo da nađe investitore na finansijskom tržištu, delimično zato što je već imao senku na svojoj poslovnoj reputaciji usled niza sudskih sporova iz prethodnog perioda, kada je trgovao franšizama za lanac radnji Hendiman.
Briklin se nije mirio sa porazom: saznao je da kanadska vlada ima fond za razvoj nerazvijenih područja i krenuo je u provinciju Nju Bransvik na atlanskoj obali koja je vapila za razvojem industrije. Pokrajinska vlada, neupoznata sa njegovim stilom rada, zagrizla je mamac i 1973. obezbedila početni kapital za izgradnju fabrike koja bi proizvodila "Brikline", nazvane po svom tvorcu. Međutim, kako kaže Briklinov biograf Čarli Rasel, Kanađane je čekalo jedno krajnje neprijatno iznenađenje:
"Prva tranšeja od četiri i po miliona dolara data je Briklinu pod pretpostavkom da su ta sredstva potrebna za pokretanje proizvodnje. Međutim, vlada Nju Brunzvika je sa zakašnjenjem ustanovila da ona tek treba da plati za inženjering i razvoj Briklinovog modela, uključujući zaostale troškove Briklinove firme u SAD."
Tokom tri godine koje su usledile proizvedeno je samo 2.854 automobila marke "Briklin" pre nego što je firma otišla u bankrot: pored brojnih problema sa Briklinovim menadžmentom i neobuzdanim troškovima, sami automobili se nisu prodavali zbog nedostataka dizajna i slabog kvaliteta. Čitav eksperiment je koštao kanadske poreske obveznike 34,6 miliona dolara, što čini "Brikline" po proizvedenom komadu najskupljim automobilima te kategorije u istoriji.
Sam Malkolm Briklin je 1976. pred Okružnim sudom u Finiksu, Arizona, povukao potez koji bi trebalo da ga doživotno diskvalifikuje kao ma čijeg partnera za ma šta: proglasio je lično bankrotstvo. Prijavio je imovinu od dve hiljade dolara (!) i dugove od 32 miliona dolara (!!), ali je zaboravio da pomene da je prethodno znatna novčana sredstva prebacio na bankovne račune svoje tadašnje supruge, od koje je bio u prcesu razvoda braka, kao i ljubavnice koja je bila uzrok razvoda. Kada je sud proverio te račune, bili su ispražnjeni.
U Kanadi je izbio veliki skandal zbog fijaska sa Briklinom. Naknadno je ustanovljeno da je on sredstvima kanadskih poreskih obveznika plaćao navodne konsultantske usluge svojoj majci u iznosu od 30.000 dolara godišnje, i ocu, u iznosu od 60.000 dolara godišnje. Ako ništa drugo, imao je smisla za humor: ocu je poverio posao "kontrole troškova".
To sve nije smetalo majstorima samoupravnog menadžmenta u Kragujevcu i vladi Milenka Bojanića da Briklinu osamdesetih godina povere posao plasmana Juga na američko tržište. Kombinacija njegovog poslovnog dara i tada legendarno slabog kvaliteta Zastavinih vozila označila je još jedan fijasko. Ostali su samo vicevi, npr. kako duplirati vrednost Juga? Pa napuni mu rezervoar gorivom!
Sledeći u nizu Briklinovih neuspeha datira iz protekle decenije. On je sa dvojicom partnera 1993. godine osnovao firmu Električni bicikl (Electric Bicycle Company) koja je bankrotirala 1997, premda je upravo tada raslo interesovanje za električne mopede a na tržištu se pojavilo više uspešnih modela drugih firmi.
Celoj priči jedva da je potreban komentar: ponekad činjenice zaista govore same za sebe. Svesni nemogućnosti sopstvenog opstanka na vlasti na duži rok, beogradski partneri g. Briklina sistematski rade na panamizaciji Srbije, na njenom brzom srubljivanju na nivo ekonomsko-političkog ustrojstva banana-republika Latinske Amerike u kojima nije bitno ko je formalno na vlasti jer se zna da desetak porodica i njihovi spoljni mentori drže sve finansijske konce iz pozadine.
Da budemo načisto: nema ekonomskog oporavka Srbije bez privatizacije i bez krupnih injekcija strane likvidnosti -- uključujući zajednička ulaganja sa stranim partnerima, ali pod rečju partner podrazumevamo ugledne, profesionalne, ozbiljne biznismene. Međutim, kao što dobro gazdovanje upropašćenim stanom po kome su harale bahate kirajdžije punih pola veka iziskuje brižljivo gazdovanje i ulaganje u popravke, isto tako i prodaja srpskih privrednih kapaciteta iziskuje sanaciju zatečenog stanja, pažljivu selekciju eventualnih stranih partnera, uz detaljno ispitivanje njihovog profesionalnog iskustva, poslovne reputacije, platežne moći i moralnog lika (da o "transparentnosti" ne govorimo). Ako Nukarko i g. Briklin -- i ko god još iza njih zaista stoji -- zagospodare Zastavom, imaćemo savršen primer sušte suprotnosti svemu navedenom.