Toma Zdravković, za prijatelje Dado, svet je ugledao 20. septembra 1938. u selu Pečenjevcu, kod Leskovca. Odrastao u nemaštini i siromaštvu, kao jedno od peto-ro dece, nije ni mogao da očekuje moralnu podršku Svevišnjeg. Brzo je shvatio da ga život na selu ne privlači, niti je sebe mogao da zamisli kao individulnog poljoprivrednog proizvođača koji šuruje sa društvenim sektorom. Umesto o njivi, dečački naivno, maštao je o pevanju: oni koji su ga slušali kako pevuši, vrteli su glavom i tvrdili da „tu ima nečega". Šta konkretno, nisu znali, jer im Toma, onako mršav i žgoljav, nikako nije ličio na pevača koji je u seoskim predstavama morao da bude korpulentan i jak. Ohrabren punoletstvom, Toma je rešio da krene u svet preko neizbežnog Leskovca. Tu je, sasvim slučajno, gladan i promrzao, upoznao Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić) i na njenom primeru se uverio da od muzičke budućnosti ništa nema bez kafane.

Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio ,,imidž" kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržaj-niji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!

Po prvi put u takvom okolišu našao se Toma Zdravković u leskovačkoj „Dubočici". Nije mu bilo teško da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim krugovima brzo se čulo da u Leskovcu peva „neki Toma" i da sve zna: narodne, zabav-ne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel „Bristor" i na licu mesta šarmirao pu-bliku koja je iz večeri u veče punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: želeo je da sam nešto komponuje, prčkao je po klaviru, i konač-no napravio pesmu „Anđela" za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje - shvatio je da još nije kompozitor.

U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogradu. Za nju je našao stan u Tuzli, maštao o venčanju, uveren da se tako moralne devojke više ne sreću. Jednog dana, našao je Slavičin dnevnik i šokirao se: njegova me-zimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima. Želeći da joj pruži još jednu priliku, po isteku ugovora u „Bristolu", Toma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.

„Došli smo prvo u Beograd - pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u „Politici ekspres". - U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru „Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom ba-ra. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je grd-na trema, jer su tad u kafe-baru u Bezista-nu svirali najbolji muzičari, kao Vasa Belošević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zo-ran Miladinović. Tad sam prvi put u životu video Šekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im pri-šao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela „Balkan" (...) Nije se vra-tila do osam uveče, tako da sam opet kre-nuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoći, u društvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića". Ne želeći da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angažman u hotelu „Vojvodina" i nastavio sa svojim ljubavnim muka-ma.

Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je tražio stepenicu više i konačno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog „Metro-pola". U modi su bili šlageri i kancone tipa „Ave Marija", „Granada", „Katari" i „Gitara romana". Često je gostovao u okolini Beo-grada, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela „Vojvodina". Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omađijan, zaboravivši na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenađenje bude veće, devojka je pristala! Brak je izgledao uspešan sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo pušten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele i ne-koliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.

Kao što ostali svet menja košulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u novosadskom „Putniku", beogradskoj „Topčiderskoj noći" i na Svetom Stefanu
„Odleteo sam do Titograda nekim sta-rim „konvejerom" - pričao je Zdravković, u ispovesti za ,,TV Reviju" 1984. godine. - Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, došao sam do hotela „Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, šta je, totalno nepoznat kraj! Predžonjao sam do jutra na nekoj klu-pi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Išlo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Ste-fana, upoznao orkestar i počeo da pevam na najlepšoj terasi na Jadranu.

Jednog da-na, vraćajući se sa plaže, svratim do re-cepcije. Kažu, imaš telegram. Meni se go-dinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem tele-gram, a u njemu stoji da se hitno javim jed: nom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i da želi da me vidi. To me je totalno šokiralo..."

Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlečivo bolesna. Samo je ćutala, ništa nije govorila. Sasvim razo-čaran, Toma se nije ni vraćao u Sveti Stefan. Želeo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angažman nije mogao da dobi-je. Morao je opet u Tuzlu, u „Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao još je-dan telegram, ovog puta sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.

Tako je nastala pesma „Buket belih ru-ža" o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika - još tada u „Bristolu" - osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj život.

preuzeto sa odličnog, ali po malo nedovršenog sajta www.tomazdravkovic.com

MIslim da vredi ponovo "oziveti" temu!

On drukčije nije ni mogao...
Zdravkovićeva kafanska karijera, u me-đuvremenu, nastavila se angažmanom u niškom hotelu „Park", odakle je prešao u beogradski „Gradski podrum" gde je tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutro. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskusta-va: još jedan emocionalni tesnac rezulti-rao je pesmom „Ciganka" koja je hitro po-stala nova kafanska himna, ali je samo ma-li broj ljudi znao njenog autora. Kad je 1963. „Diskos" ponudio Zdravkoviću da snimi prvu ploču, ovaj je računao na „Ci-ganku", ali su odgovorni bili ubeđeni da ona nije hit. Odlučili su se za jednu Tominu novu melodiju („Što te večeras nema") ko-ju su upakovali sa numerom Enrika Masijasa „Žena mog prijatelja" i pesmama ,,Deca zemlje" i „Esađerata".

„Diskos" je izdao prvu ploču bez ikakve reklame - zabeležio je Tomina sećanja novinar Dragan Gajer u „TV Reviji". - Tako je onda bilo: ko hoće da kupi, kupi. Bez ikakve najave, bez reklame, ništa! Kad je izašla nova ploča, pomislio sam da ću po-stati poznat, popularan. Ploča je izašla i ni-šta se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u „Albaniji". Uđem da vi-dim da li će neko da je kupi. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu koju ova nije znala. Nešto kao: moj drug, pa že-na, pa prijatelj... Ja shvatim da traže moju ploču, onu „Žena mog prijatelja" Enrika Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju. Meni neprijatno, jer radi se o mojoj ploči. Ipak, objasnim prodavačici - eno je, tamo gore. Skine je i stavi na gramofon. Devojčice oduševljene. Jedna komentariše, držeći omot: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! - Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju..."

„Gradski podrum" nije zažalio što je angažovao Tomu. Naprotiv, mršavko koji po svim principima marketinga nikako ne bi smeo da uđe u kafanu, a kamoli da stane ispred mikrofona, magnetskom pri-vlačnošću plenio je publiku, vodeći je u boemska raspoloženja neviđenom emo-cionalnom snagom. Zdravković ni tad nije imao gromki, zvonak glas koji je lomio ča-še i lustere: njegovo oružje ležalo je u ta-nanim nitima osećajnosti na čijim su se talasima gosti ljuljuškali, prepuštajući se Tominim pričama o sudbinskoj povezano-sti kafane i ljubavi.

Da bi na ličnom primeru pokazao da je to tačno, Toma nije morao dugo da čeka. U „Podrumu" je upoznao Milicu, sa kojom se, posle nekoliko meseci, venčao. Svedoci onog vremena sećaju se da je Mi-lica bila mirna i razložna, i uz nju, činilo se, i Toma više nije onaj stari: nije mnogo pio, manuo se kocke i boemskog društva koje ga je, po zlehudoj tradiciji, svuda prati-lo. Pomirio se sa činjenicom da će ostati kafanski pevač i da od ploča ništa neće biti. U sklopu bračnog prevaspitavanja, prešao je u kafanu „Stadion": već posle nekoliko nedelja, za kafansku klijentelu Beograda „Stadion" je postao kultno mesto - tamo je pevao Toma Zdravković!

Nastupajući pred probranom publikom, Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakoćom je „upra-vljao" gostima, menjao raspoloženje, krei-rao atmosferu, pa je svima, osim Tomi, bilo logično što mu je Obrad Jovović, šef „Jugotonovog" predstavništva u Beogradu ponudio da snimi ploču. Bez velike nade, odneo je Jovoviću demo-snimke pesama „Ciganka", „Marta", „Nikad neću da te zaboravim" i „Anđela", a ovaj je Iliji Geniću poverio da uradi aranžmane. Na veliko Tomino čuđenje, ploča je brzo objavljena: dogodilo se, eto, da neko i održi dato obećanje! Singl je postao zlatan, što je Tomi otvorilo sva, do tad, zatvorena vrata.

Radio stanice i televizija više ga nisu zao-bilazili, počeli su čak da se za njega interesuju i organizatori zabavnomuzičkih fe-stivala, sasvim zbunjeni da li je ono što Toma komponuje i peva, narodna ili zabav-na muzika. Ostaće zabeleženo da je na „Beogradskom proleću 69" Toma, u alternaciji sa Anom Štefok, pevao pesmu „Duška". Usledili su singlovi sa pesmama „Ja nemam nikog na svetu", „Rogonja", „Voli me do sutra" i „Kamena stena", i svi-ma je bilo jasno da posle Tome Zdravkovića narodna muzika više nikad neće biti ista.

Primetili su ga čak i šefovi Splitskog fe-stivala, pa su mu 1969. uputili poziv da učestvuje na velikoj internacionalnoj fešti. „Jugoton" je, međutim, smatrao da je bolje da Toma ode na festival „Ilidža 69" i peva pesmu Blagoja Kašanina „Odlazi, odlazi". U konkurenciji pevačkih legendi onog vremena - kakvi su bili Nedeljko Bilkić i Safet Isović, Toma, objektivno, nije imao šta da traži. Zauzeo je drugo mesto, ali se u Beograd vratio sa najvećim hitom festi-vala: za samo dva meseca singl je prodat u 100.000 primeraka! Bio je to početak gazdovanja Tome Zdravkovića: kad je Mehi Puziću dao pesmu „Majko, majko", koju je ovaj prodao u neverovatnih 500.000 primeraka (postoji verzija da je otišlo i čitavih 700.000 komada!), shvatio je da poseduje redak talenat hitmejkera. Pod Tominim prstima sve se pretvaralo u zlato!

„Što će mi život"
... ili gotovo sve. Jer, dok je na muzičkom terenu beležio pobede, muzički život nika-ko nije mogao da sklopi u celinu. Sa Mili-com se razveo februara 1970. i iza sebe već imao dva neuspešna braka. Uteha mu je bila kćer Žaklina, iz braka sa Olgicom, rođena 22. novembra 1963, baš na dan kad je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čemu je i dobila ime. Međutim, po uo-bičajenoj recepturi, depresiju i razočare-nje Toma je gasio u dnu čaše i kocki. No-vac koji je zarađivao i koji je priticao u veli-kim količinama, prosto je bežao od njega. Trošio je nemilice, ali nije žalio. Sve mu je izgledalo normalno: da komponuje za se-be i druge, da stalno lansira hitove i da ne zanemari društveni život utopljen u boemskim isparenjima. S pesmama nikad nije bilo problema. One kao da su izvirale iz njega: „Ljubavi, živote moj", „Noći su tužne sve", „Kad se voli što se rastaje". Pu-blika ga je razumela i Toma nju. Poverenje je bilo obostrano.

Vrhunac Zdravkovićevog muzičkog opusa bila je saradnja sa Silvanom Armenulić, pevačicom koja ga je srela u Leskovcu, davne 1956. godine. O tome je Toma pričao u „TV Reviji" pre nekoliko go-dina: „...Sretali smo se po raznim gradovi-ma i 1969. godine smo se našli u istoj gru-pi. Tad sam već bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Čini mi se da je to bila „Nad izvorom vrba se nadvila". (...) Silvana je lo-še prolazila. Sem te pesmice, ništa drugo nije imala. Nije bilo publike koja će je poneti. I uvek je bila depresivna. Pitala me je šta da radi, kako da se probije? Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali, šta? Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama ko-je su me inspirisale. Ljubav me je pokreta-la, pogotovo neuspešna. Šta da me tu po-vuče kad smo stari prijatelji? Pričali smo danima. Bila je nesrećna. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan. Očajavala je. Na neki način umeo sam da je razumem. Često mi je govorila: - Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u đa-vola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit' brak, nit' ovo, nit' ono...I jednom, dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: - Znaš šta, to je interesantno, da ti ja na-pravim pesmu baš kao što ti pričaš? Da napravim onako kako se osećaš? Onda ćeš bolje i pevati. (...) Tokom mnogih putovanja i usputnih razgovora upoznao sam sve njene proble-me, njen život, način izražavanja. Ušao sam joj u dušu. Međutim, baš tad su mi tra-žili pesmu za „Beogradski sabor". A ja sam razmišljao o Silvani i o njenom „Šta će mi život". Imali smo nekoliko slobodnih dana, bez putovanja, bez koncerata. Bio sam sa nekim društvom, mislim da smo pili jedno dva-tri dana. Totalno sam bio bole-stan, umoran, čini mi se da sam se probu-dio u hotelu „Slavija". Oko devet je trebalo da krenemo na turneju. Onako, sav izbe-zumljen, mamuran, glava mi otpada, si-đem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku, Mislim, 'ajd, sad ću bar da napišem pesmu za „Beogradski sabor". Bilo mi je vrlo lako, jer bio sam mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem „Šta će mi život". Kad smo se vratili sa turneje, ja sam, krijući se malo od Silvane otišao u studio da snimim „Šta će mi život" - ispovedao se Toma novinaru Draganu Gajeru. - Radio Beograd i „Estrada" spremali su za-jedničku ploču sa stvarima koje će biti na „Saboru". Ali, Silvana je čula pesmu, baš u studiju JV", preko puta „Ekscelziora". I počne: - Dado, molim te, ovo je pesma za me-ne, ti to moraš da mi daš... Pokušavao sam da se odbranim: - Pa, šta ću ja da pevam na „Saboru"? I ne, i da, i molim te, drž' ne daj. I, šta ću? Ja joj dam tu pesmu. Uostalom, to je bila njena priča, pesma je nastala od onog što je ona meni ispričala. - Uzmi, ionako sam je napravio za tebe! Priznao sam, tako je bilo suđeno... Po-klopilo se, ili je tako bilo tempirano, da u vreme izlaska ploče bude i televizijska serija „Ljubav na seoski način". Za vrlo kratko vreme Silvana je postala strahovito popularna. Bila je top pevač. Ono što je sa-njala (...) U vreme njene najveće popular-nosti, ja sam bio u totalnom autu, od života, nekakvih suludih situacija, od pića i kafana, drangulija. Bio sam u Americi kad sam čuo da je poginula. Užas! Možda je taj tekst, koji sam pisao za nju, slučaj za parapsihologiju. I nisam bog zna kako voleo tu pesmu. Sam naslov, „Šta će mi život", nije nešto. Bolje da je nije snimala: bolje bi bilo da nije postala popularna, a ostala živa..."

U tesnacu između kafana, pesmi i novca, Toma je jula 1972. još jednom iznenadio svoje obožavateljke. Tog leta, pevao je u Budvi, i sa sobom, iz Niša, poveo verenicu Zoricu. Ali, sudbina je odredila drukčiji scenario: Toma se u Budvi zaljubio u mla-du Cetinjanku Nadu, i pod hitno - oženio! Venčali su se na Ostrvu cvijeća, kod Bu-dve, uz pesmu Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Telegram sa čestitkama poslala je Mira Stupica, a ,,TV Novosti" su 28. jula 1972. ovaj izveštaj sa Tominog venčanja naslovile ,,Jedna Nada za ceo ži-vot", ne sluteći da će i ovaj brak trajati vrlo kratko.

Krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Rešenje je bilo u skladu sa srpskom tradicijom: udri po čaši - pa ko izdrži! Organizam je počeo da mu popušta, ali se Toma nije dao. Uveren da će umreti i da je, elem, sve besmisleno - pio je još više, ne želeći ništa da propusti. U transu, bacio se na kocku: dobijao je u kazinu po 80.000 maraka, u SR Nemačkoj, ali je iste večeri sve potrošio - šampanjcem je čas-tio ceo lokal, za bagatelnih 10.000 mara-ka! Ostavši bez dinara, i bez iluzija o bu-dućnosti, decembra 1974. pristao je da krene u Kanadu. Pevao je u najgorim rupa-ma, sretao ološ svih boja, upoznao bedu emigrantskog života. Jedini svetli trenutak bio je susret sa Gordanom, njegovom bu-dućom suprugom: insistirala je da se venčaju, baš u času kad su Tomu svi otpisali - i kolege, i prijatelji, čak i lekari.

„Sliku tvoju ljubim"
Sve lošijeg zdravlja, Toma je morao u bolnicu. Dva puta su ga u kratkom roku operisali. Savetovano mu je da svaka tri meseca ide na kontrolu, da ne pije, ne pu-ši, da se ne umara, da se posebno hrani... Naravno, Toma je radio sve suprotno. Ali, zdravlje se kako-tako normalizovalo. I psi-hički, Zdravković je postao jači: rodio mu se sin Aleksandar, pa je, nakon svega, odluka pala da se kompletna familija kra-jem 1978. vrati u Jugoslaviju.

Narodna muzika koju je 1974. ostavio više nije bila ona ista koju je zatekao. Trebalo je početi iznova, ali Toma nije odusta-jao. Pesma „Umoran od života" postala je bestseler. Oduševljena publika pokazala je da ga nije zaboravila, a Toma joj je uzvraćao izjavama:
„Imao sam više sreće od pameti. Ni u snu nisam očekivao da će me ljudi opet primi-ti, da će mi se kolege toliko obradovati i da će me svi nekako bodriti. Mislio sam da su me zaboravili, ko bi se još sećao To-me Zdravkovića po dobrom... posle tolikih mojih gafova. Naš narod voli da žali. Sažalili su se na mene i zato me, čini mi se, po-novo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan, da li zato što sam se potucao po Americi i Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima (...) Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego... ne znam ni sam... nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako".

Ponovo je krenuo starim putem: od kafane do hotela i natrag. Pevao je u hotelu „Šumadija", po izbama na Ibarskoj magi-strali, a februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao svoj prvi solistički koncert - posle 26 godina druženja s mi-krofonom! Publika je sasvim otkačila uz zvuke „Danke", „Ciganke", „Proklete nedelje", „Tamburaša"', i Toma je, po ko zna koji put, s dna izbio na vrh. Počele su da stižu ponude i za drukčije medijsko delovanja: režiser Branko Baletić zvao je Tomu da igra u filmu „Balkan ekspres", a bilo mu je rezervisano mesto i u TV seriji „Doktorka na selu". Serija solističkih koncerata po Jugoslaviji počela je da brine i rokenrol ti-pove, ozbiljno uznemirene što Zdravković kod mlade generacije izaziva burne reak-cije sa pratećim medicinskim efektima kakvi su vrištanje, plač ili padanje u nesvest! Niko normalan više nije postavljao pitanje imitira li život Tomu ili je u pitanju poštena raspodela avantura: publika je, u svakom slučaju, profitirala.

,,Ja sam ranije mislio da sam pozer, mi-slio sam da foliram ono što živim - pričao je Toma novembra 1983. za „TV Reviju". - Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Ja sutra mogu da pevam u kafani, za trista starih hiljada. Mada mi nije svejedno gde pevam. Oduvek sam želeo da imam revijske orkestre, ma, fil-harmonije. Jer, jedino muzike može da me ispuni totalno, bez ikakvih drugih želja. Da mi ne treba nikakav novac. To mi zaista ni-je centralna vrednost. Da mi je novac naj-važniji u životu, ne bih mogao da se šetam u tako velikom dijapazonu: čas gore, čas dole, čas si akutelan, čas nisi. Oni koji me vole možda ne mogu da žive kao ja, mo-žda su se stisnuli u nekom folu prema se-bi. A ja sebi ne dozvoljavam da lažem. Kad se otkačim, ja sam otkačen, nema folira-nja. Čak i u takvim trenucima življenja ja volim ljude. Ta potreba da se voli svet oko sebe daje mi neku snagu da se ne stidim publike. Velika je stvar izaći pred tu publi-ku a da nemaš nikakve petlje. Ja pevam i ne lažem".

Nova mladost Tome Zdravkovića kao da je bila očekivana. Svaki njegov album ili turneja u narodnjačkim krugovima bili su događaj. Uspeh „ludog Tome" više nije ni morao da se analizira: čovek je oko se-be okupio intelektualce, pošteno radni-štvo i seljaštvo, partijce i jehovine svedoke, alkoholičare i notornjake, devojčice i njihove zrele mame - sve pod jednu zas-tavu, zajedničku ideologiju ljubavi i kafane. Svi oni plakali su i patili s Tomom, kome je čaršija, uvek pogrešno obaveštena, leta 1987. već presudila. Samo što je pri-kazan TV šou „Dao sam vam dušu svo-ju", Toma je opet otišao u bolnicu. Za druge - strašno, za njega - normalno. Već prežaljen, ujesen 1987. krenuo je na tur-neju koja se reklamirala sloganom „Opro-štajni koncerti Tome Zdravkovića". Mada nisu ni oproštajni, ni poslednji - gest me-nadžera Vitka Radomirovića bio je perfi-dan, ali i najveći mamac za narod. Beo-gradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri; iste, euforične scene ponavljale su se po Srbiji, Bosni, Cr-noj Gori, Hrvatskoj. Album „Dal' je mogu-će" prešišao je zlatan tiraž, pokazavši da stari majstor ništa nije izgubio od svog zanata.

Gledao sam ga i slušao u Domu Sindika-ta. Po prvi put u karijeri imao je dvadesetak muzičara iza sebe. Pevao je tiho, pre za sebe nego za publiku. Vodio je koncert onako kako samo on ume: kao daje u kafani, kao da su dve hiljade ljudi, njegovi stalni gosti, mušterije sa susednog stola. Nikom se nije udvarao, nije čak ni mnogo govorio. Pesme je pretvarao u šansone, šansone u emocije, i njih neštedimice delio. Dom sindikata je živeo i plakao s njim njim. Jer, tih večeri na sceni nije bila „neka-kva narodna muzika". Gostovao je Toma Zdravković.

„Dotak'o sam dno života"
Kad ljudi govore o Tomi Zdravkoviću, obično počinju rečenicom: „E, taj je stvarno svašta radio"?!

Iz ove perspektive čini mi se da je sve bilo na svom mestu. Počeo sam da shvatam da je u životu sve normalno i relativno. Drugi bi, na mom mestu, radili drukčije, jer onog časa kad sam napravio kurentno ime koje je moglo da zarađuje i obezbedi neku egzistenciju, kuću, vilu, ja sam kre-nuo suprotnim smerom. Počeo sam da ži-vim s problematikom ljudi oko sebe. Ra-dio sam u kafani, morao da komuniciram s gostima, bio stalno u tom grotlu života. To je postalo navika: da se sedne s prijatelji-ma, da se popriča, popije i podeli s drugi-ma. I tu povratka nije bilo.

Kafane su u ono vreme bile jedine estradne pozornice?
Naravno, zato je za mene bila čast da iz Leskovca odem u Sarajevo i tamo pevam u hotelu „Evropa". Tad je bilo malo pevača, radio, štampa i televizija nisu se mno-go bavili narodnom muzikom. Tiraž od pet hiljada - bio je ogroman! Nisam ni smeo da sanjam da ću stići na radio talase: to je uspevalo samo nekolicini velikana. Pet-naest godina, iz večeri u veče, pevao sam u kafani, ali mi je sav taj publicitet bio da-lek, nedodirljiv. U „Gradskom podrumu" sam proveo tri godine - pevajući od osam uveče do četiri ujutru, a izdavačka kuća „Borba" bila je preko puta mene. Sretao sam sam puno novinara, urednika, sve mi je bilo nadohvat ruke, a ustvari, tako da-leko, jer su drugi bili popularniji, slavniji. Ljudski je bilo sanjariti o slavi, da te ljudi znaju, prepoznaju na ulici. Sećam se, pe-vao sam u Sarajevu sa Džimijem Stanićem i Ivicom Šerfezijem, početkom šezdesetih godina. Neki klinci hteli su da se zafrkava-ju, pa su došli i tražili mi autogram: nisam bio siguran da li se šale, ali sam ipak pot-pisao. Onda je pukla bruka u čaršiji: ima neki ludi pevač u „Evropi" koji deli auto-grame! Počeli ljudi svake večeri da dola-ze i da se sprdaju, tražeći autograme! Ni-šta nisam kapirao dok mi prijatelji nisu re-kli da sam, ustvari, predmet opšte zajebancije!

Era Tome Zdravkovića počinje krajem šezdesetih godina. Nekoliko vaših ploča dobro su uzdrmale Jugoslaviju?

Imao sam sreće da, kad su ploče poče-le da mi se prodaju u velikim tiražima, već budem zreo i iskusan pevač koji je tolike godine proveo u kafani. Iza sebe sam imao pesme koje su u tim kafanama već živele: „Ciganku" sam, recimo, napravio još 1962. a snimio je tek šest godina kasni-je, „Buket belih ruža" takođe. Bio sam neopterećen pravljenjem pesama: nisam imao pritisak neke produkcije ploča da moram da komponujem po svaku cenu, kao što danas ljudi rade.

Onda su stigli i novac i popularnost?
Valjda sam ja u mladosti video u filmovi-ma ili pročitao u knjigama - o pozitivnim ličnostima i dobrim ljudima. Voleo sam da se igram dobrog čoveka, da ljudima či-nim: da nekom kupim sto karanfila, jaknu, da načinim neku ludost koja za druge nije normalna. Meni je to prijalo. Pare su mi služile da se zabavim, jer me je sve interesovalo. Ako se nađem u društvu gde su se kockali - i to me je zanimalo. Ali, kockam se van sistema. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku, i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan...

Na praktičan način uključili ste se u borbu protiv alkoholizma: godinama ste ga lično, i u lepim količinama uništavali?

Nikad nisam pio zato što volim alkohol: uvek je kretalo od par tura pića i to uvek u društvu! Vremenom, naravno, sticale su se navike kad je alkohol u pitanju, pa sam sam sebi bio i bolji, i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svo-jih ćefova, koji voli da mu muzika svira, ko-ji na taj način hoće svega da se oslobodi, svih briga i problema. To su neka poseb-na uživanja koja su me kačila pet, šest, de-set godina: uz muziku bismo ostajali ćelu noć, pričali, pili, ludovali. Onda ti nije važ-no da li je neko doktor nauka ili skretničar, važno je da je on čovek čije ti društvo pri-ja. Zato i dan danas kod kuće ne pijem i ne pušim: ali čim izađem u kafanu onda je to nešto deseto! To onda ne traje dva sata pa 'ajdemo kući. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana neprekidno! Sad sam sve to pomalo izgustirao. Nekad nisam mogao da smislim a da uveče ne izađem u grad - sve sam mislio da se negde nešto dešava i da tamo moram da bu-dem! Ipak mi sad mir mnogo više imponuje.

Na vrhuncu popularnosti, negde sredi-nom sedamdesetih, iznenada ste otišli u SR Nemačku, docnije u Kanadu?

Ja sam tad živeo kao da sam pao s neba! Shvatio sam da ništa nisam napravio, a bu-dući da sam bio vrlo siguran u sebe rešio sam da probam nešto novo, I Nemačka i Amerika su mi bili izazovi koje sam hteo da probam. U Nemačkoj se ništa nije de-šavalo: pevao sam, zarađivao neke mar-ke, samo je sve bilo mnogo ružnije - ti ma-li, sitni burdeljčići u koje dolazi naš svet. Za te ljude je hiljadu maraka bogatstvo: po prirodi stvari, takav čovek odmah po-staje bahat, osion, vuče te za rukav, gura ti sto maraka, hoće da te kupi. Kad sam, re-cimo, došao u Kanadu, znao sam da neću pevati u „Hiltonu" ili „Holidej Inu", bio sam svestan gde ću raditi. Ljudi koji su me slu-šali bili su pažljivi i obzirni dok me nisu izgustirali... onda im služiš da se sprdaju s tobom, da ti govore da si propao čovek, da više nemaš gde da pevaš, kao što se meni desilo. I bukvalno sam dotak'o dno života!

„Prokleta je ova nedelja"
Godine 1978. vratili ste se u zemlju. Kakva vas je publika čekala?

U vreme kad sam ja bio aktuelan, od 1968. do 1974. ovde se izuzetno dobro živelo. Kad sam se vratio, i naravno, kasnije, shvatio sam sve razmere krize: čak ni kafane više nisu ono što su nekad bile! Ja sam u kafani „Stadion" pevao dve godine, 1965. i 1966. i sećam se, po mesec dana unapred rezervisalo se mesto, a sad mesta u celom Beogradu kol'ko hoćeš! Promenili se ljudi, nemaju više para, promenila se ta publika po kafanama...

Uz pesmu je, često, atmosfera naelektrisana?

Jeste, priznajem, naročito ako pesma ima neke druge povode, sem muzike. To-ga nekad nije bilo. A pevao sam po celoj Jugoslaviji, i ista mi je bila publika u Sara-jevu, kao ona u Ljubljani gde sam pevao u hotelu „Slon". Strašno je kad čujem da nas pesma deli. Užasno! Ali, sve je to plod ne-kog vaspitanja, neke kulture. Ako dete od osam godina sluša svog oca koji pogrdno govori o Hrvatima, budimo sigurni da će u sedamnaestoj godini to dete da manifestuje nekakav otpor ili mržnju. Dakle, pri-ča počinje u detinjstvu, u samim ljudima. Takav problem nikad nismo imali, ni ja, ni moja generacija. Mi smo preživeli rat, ži-votarili, kao dete sam se igrao mecima i granatama po zapaljenim zgradama. Za mene je bio pojam imati parče hleba: ni-sam imao vremena da razmišljam da li je neko Srbin, Hrvat ili Musliman. Danas je devalvirala ideja jugoslovenstva i ne znam kakva je to pamet koja hoće da nas deli po nacionalnostima i po republika-ma. Neko može da buda Musliman, ali je za mene on prvo čovek, Jugosloven! Šta me interesuje da li je neko Kinez ili Šveđa-nin ili Slovenac - ako je dobar čovek! Me-ni je svejedno da li je Niš na Nišavi ili Miljacki. Da nije tako, onda bih počeo da raz-mišljam smem li da jedem vojvođanske lubenice ili kosovske višnje, jer su tamo i lubenice i višnje drugačije, nacionalne lu-benice i nacionalne višnje, drukčije od srpskih i hrvatskih! Meni je nepojmljivo da se takvim deobama poklanja toliko paž-nje. Jedino mi je bitno kako da to izbacimo iz glava ljudi, da ih uverimo da greše.

U vreme vaše mladosti izjasniti se kao Jugosloven bilo je normalno. Danas su se granice normalnosti malo pomerile?

Nikad nisam verovao da će biti ljudi koji se neće izjasniti kao Jugosloveni, a rođeni su u Jugoslaviji! A, eto, ima ih! Šta ti ljudi dobijaju ako stalno ističu svoju nacional-nost? Da li postaju pametniji, lepši, šta li? Sva ta podeljenost u našoj zemlji je ružna, strašna... Jugoslovenstvo treba da se oseća i da se nosi bez opterećenja. O tome čak i ne razmišljam, ali vidim da ima usija-nih glava. Pevao sam nedavno u Beloj Pa-lanci i priđe mi jedan momak od dvadese-tak godina i kaže: „Pevaj mi nešto srpski!". Istog trenutka se malo šokiram i odgovo-rim mu da se obrati svom predsedniku opštine, jer ja lepo pevam na razumljivom jeziku! Uopšte, čini mi se da smo malo pogrešili šireći tabu-teme: čim čovek misli da je nešto zabranjeno to mu odjednom postaje mnogo važno. I ne vidim razloga da sutra ne napravim pesmu o Kosmetlijama koji su mi dragi, jer imam bar pedeset Šiptara koji su mi lični prijatelji. Te kontak-te treba negovati, a ne da se osećam kao da idem u Kinu kad odlazim u neki TV cen-tar!

Događaji na Kosovu su, na žalost, već toliko godina stalno aktuelni. Tamo redovno gostujete?

Gotovo svake godine. Ta njihova publi-ka je sjajna. Sećam se da sam 1981. gostovao na Kosovu, u vreme kad se sve ono ru-žno i strašno dešavalo. Bio sam u Peći, pevao pred tri hiljade ljudi, i onda se pitao da li je na koncertu baš sve bio srpski živalj? Kad su mi posle koncerta prišli neki klinci i tražili autogram, želeći da popričaju sa mnom, pitao sam ih da li je bilo Albanaca na Kosovu. „Svi smo mi ovde Albanci" rekao mi je jedan momak i pokazao na njih dvadesetak! Verujem da to nasilničko po-našanje, ta mržnja, taj separatizam, nisu prisutni u običnom čoveku, Albancu, koji mora da se bori za egzistenciju, da radi, da izdržava porodicu. Taj mali radni čovek, Albanac, već ima strašan kompleks da na Kosovu ništa ne valja i da se samo čeka prilika da se nešto ružno objavi i pla-sira u javnosti. To je strašno opterećenje! Jer, nemoguće je da su svi Albanci siledžije, manijaci i ubice: to nije tačno! A to se, onako između redova, protura ljudima... Zalagao sam se da ostvarimo što više kontakata s Kosovom: da tamo krenu pevači, fudbaleri, glumci, da razgovaraju s naro-dom, da osete taj puls života, da pomog-nu. Par puta sam na Kosovu upoznao neke ljude, Albance, i kad čuju da sam iz Beo-grada već su pomalo uplašeni, već brane nešto što s njima nema veze. Hoću da ka-žem, fali nam kontakta, ljudskih razgovo-ra, prijateljstva...

Govorite to iz iskustva?

Naravno. U vreme početka kontrarevo-lucije na Kosovu, bio sam u Tetovu, sa direktorom Doma kulture. Seli smo u kafanu, počeli da pričamo o Kosovu i kad sam čuo njegove priče zgražavao sam se. Onda me je on upozorio da budem tiši, jer preko puta za stolom sede dva Albanca. Ja malo popio... ustanem i krenem za njihov sto. „Jeste li vi Albanci?" pitam. „Jesmo", reče jedan i poče da bledi. „Dođi za moj sto, kažem, ja sam iz Srbije, ja sam Toma Zdravković. 'Ajde da se poljubimo i da bu-demo drugovi!". Bili su šokirani, ali su ipak seli, pa smo se lepo napili! I oni su mi pri-čali o Kosovu, i sami zapanjeni onim što se dešava, ali srećni što ima neko da ih saslu-ša. A to nam danas fali: da jedni druge ma-lo bolje čujemo!

„O, Stari, Stari"
Nacionalističke pirove niste osetili na svojoj koži?

Jesam, samo jednom, u Listići, za vreme „maspoka". Pevali su mnogi pevači: Arsen, Hoki, Ivica Šerfezi... Na svim plakatima po gradu meni su „otkinuli" glavu, ali tome nisam pridavao značaja. Međutim, na koncertu sam pevao poslednji, i čim sam izašao na scenu publika je bez razlo-ga počela da zviždi. Onda su svi ustali i masovno napustili koncert. To me je stra-šno pogodilo. Nisam mogao da se pomi-rim s tim, bez obzira što sam bio jedini pevač iz Srbije na tom koncertu. Sutradan ujutru, sednem u kola i odem u Listiću. Uđem u jednu berbemicu da se obrijem i da vidim da li me ne trpe kao pevača ili je nešto drugo u pitanju. Tamo sam upoznao par ljudi koji su potpuno drukčije reagovali, kojima je cela situacija bila smešna i koji su me molili da dođem, i održim solistički koncert. „Videćeš, biće puna sala i svi će pevati s tobom". Eto, ima trenutaka kad su ljudi izmanipulisani, kad se izgube - ali to zlo nije u njihovoj prirodi. Garantujem!

Zna se da ste svojevremeno komponovali pesmu o drugu Titu, ali ona nikad nije snimljena?

U mom životu, Tito je imao posebno mesto. Godinama sam imao strašnu potrebu da o njemu napravim pesmu, ali budući da je on velika ličnost, a moje pesme žive u kafanama, mislio sam da sve to nije u skladu sa mojim mogućnostima. Da je pe-smu o Titu napravio jedan Konjović, to bi iz cuga prošlo: ali ako to pravi jedan Toma Zdravković skoro da se ne sme! Ipak, Tiletu sam posvetio i napisao jednu pesmu. Zvala se „O, Stari, Stari", i komponovao sam je u vreme kad nam je svima bilo pot-rebno poleta, kad sam želeo da, kao je-dan kurentan pevač koga mase slušaju, podstaknem ljude da o tome razmišljaju, jer sam i ja deo društva i ove sredine, sa svim pravima i obavezama. Tekst je ova-kav:

„O, Stari, Stari,
o, živi, živi,
poletite golubovi preko sinjeg mora
na krilima odnesite pozdrav srca moga
Nek nam Stari dugo živi
s pesmom u srcu,
nek sa nama deli i dobro i zlo,
o, Stari, Stari,
o, živi, živi..."

Bilo je to razmišljanje miliona ljudi u Ju-goslaviji i nije trebalo biti Šekspir ili Andrić pa napraviti takve stihove. Obrad Jovović iz „Jugotona" i ja odlučili smo da na drugu stranu ploče snimim pesmu „Jugo-slavija", jer zbog ozbiljnosti teme nije ima-lo smisla da snimam „Ljiljanu" ili „Buket belih ruža". Onda smo traku odneli u Kabi-net predsednika Tita da pesme presluša-ju i odluče da li mogu da se snime na plo-ču. Oni su traku čuli i poslali je Radio Beogradu. Tamo su preslušali snimak i odluči-li da je to kič: tako mi je pričao sad pokojni Duško Radančević koji mi je objasnio da su čak imali partijski sastanak zbog moje trake! Kolegijum se sastao i ispred Radio Beograda taj snimak odbio. Nakon svega, pesmu sam prekrstio u „Majko, majko", pa ta numera i dan danas živi u narodu. Sve me je to mnogo pogodilo, jer sam pošteno i patriotski razmišljao, a vidi-te kako su mi uzvratili.

Pesmu o Jugoslaviji ste tek naknadno snimili?

Jesam, kad sam se vratio iz Amerike, ali su u međuvremenu Zahar i Danilo Živković napravili pesmu o Jugoslaviji koja je postala izuzetno popularna, pa ovu moju niko nije ni slušao. Zao mi je što je tako ispalo: tekst je bio jugoslovenski, govorio o jugoslovenstvu, o domovini, ali je pesma zakasnila, mada je bila prva koja je ovoj zemlji bila posvećena. Uopšte, na tom jugoslovenskom zajedništvu treba iz sve snage insistirati, jer nije dovoljno ako jednom godišnje „Karavan bratstva i je-dinstva" krene iz Zagreba u Beograd i obrnuto. To mora da bude stalna praksa, kako među narodom, tako i među političa-rima.

Poziv političara-profesionalca danas ni-je tako zahvalan posao?

Raditi taj posao danas nije nimalo lako: problema, hvala bogu, ima na hiljade, od privrede do nacionalizma. Stalno mi se čini da političarima fali obična ljudska, na-rodna reč, jer imam utisak da su stalno u preozbiljnim situacijama.

Mislite li da bi im odlazak u kafanu ili na koncert narodne muzike mnogo značio?

Kako da ne! Ne verujem da je ikad na mom koncertu bio makar jedan političar, što bi bilo predivno... Jednom sam na tele-viziji zapazio Lazara Mojsova koji je bio na „Kolarcu", na koncertu Ive Pogorelića. Ne mislim da je političarima odvratno da prisustvuju koncertu Lepe Lukić u Domu sin-dikata, ali da sam na njihovom mestu, sam bih sebe naterao da dođem, da se umešam u narod, da se makar prošetam uli-com! Što ja ne bih mogao da se sretnem sa Đuranovićem i da ga pitam: „Kako si? Hoćemo li da popijemo kafu?". Voleo bih takve ljudske kontakte, baš kao što je Tito činio, ili ljudi iz njegove generacije. Ti lju-di nisu bežali od života, od naroda. Zašto Sinan Hasani ne bi došao na moj koncert da mi bude počasni gost? Da malo popri-čamo o estradi, o nekim lepim stvarima, ne samo o problemima...

Iz starije generacije političara, prijatelj i kum vam je bio general Zekić?

Miloša sam upoznao kad sam bio na po-četku karijere, negde 1957. ili 1958. godine. Upoznao sam njega i Franju Herljevića jer su obojica iz istog kraja, iz Šehovića. Znati generala u to vreme bio je doživljaj, a meni je želja bila da ga vidim u uniformi koju je retko nosio. Za moje venčanje si-lom sam ga naterao da obuče generalsku uniformu - imati generala za kuma, za me-ne je bila velika stvar! Ali, upoznao sam i druge političare... Koču Popovića sam sreo u kafani „Stadion" gde sam pevao malo ozbiljniji svetski repertoar. Njemu se to dopalo i jednom je ustao sa stola i stoje-ći mi aplaudirao. To mi je ostalo u sećanju, to i danas pamtim, jer su mi ti revoluciona-ri puno značili, ne zbog svoje funkcije već zbog svojih dela. Ne treba ni tu preterivati, jer ne možeš da sretneš svakog iz Predsedništva SFRJ pa da mu kažeš: „'Ajde da se družimo u kafani!". To je ludo! Ali, stra-šno bih voleo da mi Predsedništvo bude gost na jednoj večeri i da sa njima pričam, da i oni upoznaju Tomu Zdravkovića. Da se ispričamo, da malo popijemo, da kaže-mo koju reč jedni drugima...

Najveća čast bila je pevati Titu?

Pevao sam dvaput pred Titom: prvi put u Karađorđevu sedamdesetih godina. Tad sam izveo dve pesme: „Odlazi, odla-zi" i „Sliku tvoju ljubim". Prvi put sam bio blizu Tita, strašno istremiran i stalno imao želju da priđem tom stolu koji je samo pet-naest metara bio udaljen od mikrofona. Na žalost, nisam imao priliku lično da ga upoznam. Drugi put sam pevao Titu u Sa-rajevu, mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta.

Verujete li da je šteta što ima tako malo kontakata između političara i estrade?

Velika je šteta. Nas pevače ne koriste onako kako bi možda trebalo, a zna se da nam narod veruje. Baš zato, vredelo bi iskoristiti tu šansu, u korist politike i estra-de, na obostrano zadovoljstvo, i na zado-voljstvo publike, naravno.

Kad govorimo o publici, indikativno je da Toma Zdravković na svoje koncerte uglavnom privlači - mladu generaciju?

Nije u pitanju samo muzika... ljudi znaju šta sam sve radio, proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom, da te zato vole. Ta mlađa generacija, recimo, ne misli da sam ja šašav čovek. Ali, njima takva slobo-da prija, jer oni vole ono što štrči, što nije obično. Ne radim ja to sve zbog toga što sam napravio scenario kako ću živeti idu-ćih dvadeset godina. Ali sam sve činio instinktivno i to se ljudima sviđa. I među kole-gama, i među publikom ne uzimaju me ozbiljno - ali me zato vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala, da ne-mam para, da sam pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, si-gurno.

Još uvek?

Pa dobro. Napijem se koji put, svratim u kockarnicu, idem na fudbal... Ne kockam se da bih dobio, već zato što je vreme re-lativno i što me interesuje ono neobjašnji-vo u ljudskoj prirodi. To u kocki mogu da istražujem, jer nije samo bitno pogoditi broj u ruletu, već osetiti nešto što je dubo-ko u tebi. Uostalom, ljudi se kockaju u ra-tovima, u politici, u investicijama, a meni je san da se kockam sa 100.000 dolara! Jedne noći, u Baden-Badenu dobio sam 80.000 maraka i iduće noći sve izgubio ostao opet „zero"!

Šta vas kod pokera uzbuđuje?

Tri keca! Šalim se, taj odnos s kockom mi je bitan, jer jedino tako možeš da upoznaš sebe i druge ljude. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Razmišljao sam nekad... bože, ljudi prave kuće! Ali je to glupo! Mislio sam da sam ja genije jer mogu da potro-šim pet miliona za veče! Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan! I, stvarno, ispostavilo se da mi je to dovoljno. Ne tre-ba mi više.

Ovakav Toma Zdravković još vam nije dojadio?

Nije! Moja veza s muzikom je mnogo ozbiljnija nego što misle kolege i publika. Vrlo me smešno jednom nešto pitao Miro-slav Ilić. Sedimo on i ja sami u „Šumatovcu" i on me pita: „Dado, šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane?". Bilo mi je mnogo čudno: zašto da prestane? Šta ima to da prođe? Jer, ja ništa drugo ne umem i ne znam da radim - sem muzike. Od nje živim i za nju živim...

Izvor: www.tomazdravkovic.com