Download Tuce Huligana!!!!!!!!!!! I navijacke pesme svih timova!!!!!!!

Mozes

pogledaj malo stvari oko sebe Smile

JASON MARRINER - DNEVNIK JEDNOG NAVIJACA

Covek koji je preko noci postao najozloglaseniji engleski navijac!

Pre skoro dve godine CKM je objavio tekst o navijacu londonskog Chelsea, Jasonu Marrineru, pripadniku ozloglasene huliganske grupe Headhunters.

Vatreni navijac upoznao je svog novog komsiju, izvesnog Donala MacIntyrea, ne znajuci da je novinar koji ce mu zarad karijere upropastiti zivot i poslati ga u zatvor na nekoliko godina. MacIntyre je mesecima snimao Marrinera skrivenom kamerom, a potom napravio dokumentarni film o "vodji ozloglasenih huligana" koji je 2000. prikazan na BBC-u, a godinu dana kasnije i na nasoj televiziji. Marriner je potom uhapsen, a sud mu je odredio zatvorsku kaznu od sest godina. Nakon odlezanih skoro cetiri godine, pusten je na slobodu. Dok je bio u zatvoru, Jason je napisao knjigu koja bi uskoro trebalo da se nadje u prodaji, a nedavno je dao i prve intervjue.

Zasto su Donal MacIntyre i BBC izabrali bas tebe?
J.M.: Moje ime im je dao momak koji je dugo vremena bio pandurski cinkaros. Ali, ne mogu da verujem da sam im bio toliko zanimljiv?! Sta sam ja to posebno uradio u zivotu? Kako stara izreka kaze: "Svako doceka svojih pet minuta", a ja sam doziveo da me deset miliona ljudi punih sat vremena gleda na drzavnoj televiziji - u udarnom terminu.

Koliko si bio aktivan na tribinama u to vreme?
J.M.: Redovno sam isao na utakmice Chelsea, ali punih sedam godina nisam imao nekakve veze sa tucama na stadionima. Povukao sam se iz svega toga, 37 mi je godina i to me vise ne "drzi". Imam pametnija posla u zivotu nego da organizujem tuce navijaca. Naravno, ne kazem da se nisam tukao, da nisam bio jedan od glavnih medju Headhuntersima, ali to je bilo davno. Bilo je to u vreme mog odrastanja, i ne stidim se tog porioda. Voleo bih da upoznam navijaca koji je 70-ih i 80-ih godina isao na utakmice a da se nijednom nije potukao.

Kako si se osecao kada ti je sud odredio sest godina zatvora? Sta si pomislio u tom trenutku?
J.M.: Kada se dogodilo sve to sranje, podigla se velika prasina. Bio sam siguran da cu dobiti deset godina, a kroz glavu mi je proletelo: "Dobro je, nije deset". Medjutim, skontao sam da sest jebenih godina treba da odlezim sa ubicama, silovateljima, kriminalcima...

Kako je bilo u zatvoru?
J.M.: Dosadno, monotono, puno kretena... Uspeo sam da se izborim sa svim problemima tako sto sam sve okretao na salu. Kad odes u zatvor, ceo sistem, okruzenje, cuvari... svi su tamo da ti jos vise zagorcaju boravak u tom cumezu. Cesto sam im se smejao u lice. Jednom me je cuvar pitao zasto se smejem... "Brate, radujem se sto cu za sest godina izaci odavde, a ti ces ostati ovde ceo radni vek!", odgovorio sam mu. Naravno, poludeo je.

OK, vratimo se navijackim pricama. Koju ces tucu sa protivnickim navijacima pamtiti za do kraja zivota?
J.M.: Tucu protiv Sheffield Uniteda na Camdenu. Doveli su odlicnu ekipu, a i mi smo bilo u zenitu snage. Kada si siguran u sebe i u svoje momke, ne zanima te da li je protivnicka ekipa jaka. Znali su da se okupljamo na Camdenu, pa su dosli nekoliko sati pre utakmice. Jedina njihova greska bila je to sto su usli u pab. Do zuba smo bili naoruzani raketama, motkama, suzavcima... Bilo je krvavo! O tom dogadjaju se previse pisalo i pricalo, bila je to jedna od najbrutalnijih navijackih tuca. Zbog toga bih pre pomenuo Briz 1995. Chelsea je igrao utakmicu u evropskom kupu - jedan drugar je nabavio kartu nekoliko nedelja pre tekme, a nije bila "zasticena". Taj crveni kartoncic brzo je falsifikovan, pa je nas 400 otputovalo u Belgiju sa tim laznjacima. Panduri su ukapirali da nas je doslo mnogo vise nego sto je Chelsea dobio ulaznica, pa su nas hvatali po grupama, vezivali nam ruke plasticnim trakama, odvozili maricama i ubacivali u neko skladiste ogradjeno viskom zicom. U jednom trenutku, u tom magacinu je bilo oko hiljadu ljudi. Sedeli smo vezanih ruku, bespomocni, kao ratni zarobljenici. Nekoliko momaka je uspelo da prosvercuje nozeve pa smo se posle izvesnog vremena oslobodili vezova. Krenula je pesma, guranje, penjanje na zicu, provaljivanje kapije... Sve je prokljucalo. Panduri su izvukli pendreke, ali niko nije obracao paznju na to. Krenuli smo na njih golim rukama. Bio je to jedan od najzescih navijacih sukoba sa policijom - pregazili smo ih, bezali su glavom bez obzira. Na kraju smo uspeli da izadjemo na ulicu. "Slusajte, ukoliko se drzimo zajedno, bicemo im na oku. Bolje je da se razbijemo u manje grupe", obratio sam se momcima. Bilo je nezaboravno, kao u filmu "The Great Escape".

Koji protivnicki navijaci su bili najludji?
J.M.: Poljaci. Ljudi iz istocnoevropskih zemalja su ludi. Oni su petnaestak godina iza nas, ali uvek zele nas skalp posto smo "uveli" nasilje na fudbalske stadione. Engleska je 1993. igrala u Poznanju. Secam se, spavao sam u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj: "Dole su, dole su!", povikao je. "Ko bre? Ko je dole?", upitao sam ga, jos uvek pospan. "Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da smo ovde. Cekaju nas", odgovorio je. "Jebote, nemoguce. Pa tek je pola devet ujutro", pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam sta da vidim - oko 150 Poljaka je stajalo ispred hotela. "OK, ustajmo iz kreveta i ajmo dole na jutarnju gimnastiku!" Za nekoliko minuta smo se svi razbudili, sisli dole, pokupili momke koji su bili u baru i na dorucku, izasli napolje i razjurili pijane Poljake. Naravno, citavog dana je bilo nereda.

Kako je nastalo ime Headhunters, i da li je ekipa jos uvek aktivna?
J.M.: Bilo je to pocetkom 80-ih, kada je bilo moderno da svaka navijacka ekipa ima naziv. Stvarno nemam pojma ko je Chelsea nazvao Headhunters. Da budem iskren, mislim da nijedan navijac Chelsea nece reci: "Ja sam Headhunter", vec: "Ja sam Chelsea". Taj naziv se procuo zahvaljujuci medijima. Na drugi deo pitanja ne bih mogao precizno da odgovorim posto sam skoro cetiri godine proveo u zatvoru. Znam da se na proslogodisnjoj utakmici protiv Leedsa okupila odlicna ekipa. I navijaci Leedsa su dosli u zavidnom broju - bilo je svasta. Svaka navijacka ekipa u Engleskoj je aktivna. Neki manje, neki vise, ali to ce uvek biti tako.

Kojih pet protivnickih navijackih grupa najvise postujes?
J.M.: Tottenham i West Ham su tokom 80-ih bili veoma jaki i organizovani, kao i Millwall. Oni ce uvek imati dobru reputaciju. Pre nekoliko godina, kada su igrali protiv Birminghama, nacionalna televizija je prikazala snimak coveka od skoro 60 godina kako se zalece i nogom udara policijskog konja, a potom i Millwallovog klinca od 14 godina koji baca ciglu na pandure. Za takve stvari stvarno treba biti lud. Millwall je uvek imao takvih likova. Sa severa bih izdvojio Middlesbrough i Wolverhampton. Naravno, ovo je pet ekipa sa kojima je Chelsea imao najvise obracuna, i koje sam video na delu.

Koliko pratis modu? Sta volis da kupis od odece, a sta nikada ne bi obukao?
J.M.: Kao klinac voleo sam da imam trendi majicu, jaknu ili patike. Laze onaj ko kaze da ga moda ne zanima, samo sto je svako u nekom svom fazonu. Danas najvise kupujem Bossovu, Pradinu i Armanijevu garderobu, ali najdraze su mi stare Levi's farke, koledzice, Fred Perry majice i Harringtonka. Ta moda me podseca na lepa, stara vremena. Tada sam nosio i Lacostine stvari, Lyle and Scott, Fila... Fajerku ili kombat jaknu nikad nisam voleo. Moj dobar prijatelj sa Chelsea Hicky (Steven Hickmott, jedan od najvatrenijih i najludjih vodja Chelsea Headhuntersa) ni danas ne skida tu jaknu. Kada ga vidim u njoj i starim martinama, uhvatim se za glavu. Covek je definitivno ostao u osamdesetim.

Kog igraca/trenera nikada nisi voleo?
J.M.: Najomrazeniji igrac?! Maradona, naravno. Bio je veliki igrac, to niko ne moze da ospori, ali mislim da je veliko govno. Dao nam je gol rukom, i time Argentincima doneo titulu. Sudija to nije video. Naravno, greske se desavaju... sve je to fudbal. Ali, zar je moguce da nikad nije rekao: "OK, prevario sam ih, ispao sam djubre, igrao sam rukom, ali sta da radim, niko nije video i mi smo pobedili"?! Kada je rec o trenerima, ne volim Jacka Charltona. On je Englez i igrao je za raprenzetaciju u zlatnom timu iz 1966. Bio je idol jedne generacije, voleli su ga i stari i mladi. I onda, odjednom, postane selektor Republike Irske. Uzas! Novinari mu postavljaju pitanja, a on odgovara: "Mi ovo, mi ono". Ej, kako bre "mi", valjda "oni". Pa je l' on Englez ili jebeni Irac? Treba ga obesiti zbog toga sto je izdao zemlju!

Ispricaj nam anegdotu sa nekog gostovanja.
J.M.: U Sunderlandu smo igrali Kup lige. Secam se, utakmica se igrala uvece, cini mi se da je bila sreda. Nas je gore, na jebeni Kup lige, otislo deset hiljada. Od Londona ima dosta da se klacka do Sunderlanda. Kada igramo tamo, obicno se svi okupimo u Gatesheadu u kojem pijemo do pred pocetak meca. Gateshead je blizu Sunderlanda. Svi smo se dobro napili jos u putu. Kada smo stigli u Gateshead, Odds, jedan od momaka iz ekipe, bio je toliko pijan da je izlazeci iz busa ispao i razbio glavu. Podigli smo ga i vratili u autobus. Ubrzo je zaspao. Dva sata smo pili u Gatesheadu, a potom sa ostalim Chelseavim navijacima krenuli metroom ka stadionu Sunderlanda. Bili smo mladi, ludi, zeljni frke, a Sunderland je bio idealan sparing partner. Te veceri je bilo nereda i na stadionu i u gradu. Chelsea je izgubio 2:0. Po zavrsetku utakmice, vratili smo se u Gateshead, usli u bus i krenuli ka Londonu. Na polovini puta Odds se probudio: "Jas, je l' sve OK?", upitao me je. "Naravno", odgovorio sam. "Trebalo bi uskoro da stignemo gore, zar ne?" "Jebote, jedva smo izvukli zive glave, krvi je bilo na sve strane, tukli smo se puna cetiri sata, izgubili utakmicu, policija je uhapsila 132 navijaca, a ti me pitas da li stizemo?", odgovorio sam mu. Naravno, nista mu nije bilo jasno.

Sta mislis o danasnjim stadionima, sa stolicama? Da li fudbal i dalje pripada navijacima?
J.M.: Vecina stadiona lepo izgleda, ali sta se to dogodilo?! Ceo zivot idem na utakmice i sada neko treba da mi zabrani da pusim na tribini. Nema vise stare atmosfere, rivalstva, mrznje... A bez toga - fudbal je nula. Nema tradicije! Hocu da odem na utakmicu, da sedim na mokroj betonskoj tribini, zezam se sa drugarima, navijam, skacem. Pre nego sto sam otisao u zatvor i dobio zabranu ulaska na stadione, na jednoj utakmici mi prilazi redar i moli me da sednem na svoje mesto. "Slusaj, drugar, platio sam 1.200 funi godisnju propusnicu za Chelsea - ako hocu da dubim na glavi, dubicu!", odgovorio sam mu nimalo prijatnim tonom. Na sadionima vise nema radnicke klase. Zamenili su ih usminkani majmuni, turisti sa fotoaparatima, manekeni...

U tvojoj optuznici se navodi da si bio povezan sa rasistickim i desnicarskim organizacijama. Da li je to tacno i koliko je rasizam prisutan na stadionima?
J.M.: Nisam rasista. Druzim se sa crncima. Ljudi koji me znaju nisu mogli da veruju da su me optuzili za rasizam. Muka mi je kada cujem sranja poput poistovecivanja Combat 18 sa Chelseavim navijacima. To je najveca glupost! Znam momke sa Chelsea koji su bili, mozda su jos uvek, pripadnici Combat 18, ali to su pojedinci. Fudbalski zvanicnici koji seru kako je engleski fudbal zatrovan rasizmom su idioti koji bi trebalo da skoknu do istocne Evrope i vide desno orjentisane skinheade na tribinama, istaknute zastave i obelezja sa rasistickim oznakama... Tek tad bi mogli da pricaju o rasizmu u Engleskoj. Vise puta sam bio u istocnoj Evropi kada je Chelsea igrao tamo i uverio sam se u to. Jos jedna stvar koja me nervira je himna. Pogledajte ragbi! Ragbisti uvek ponosno pevaju himnu, imam utisak da hoce da nadglasaju ceo stadion. I navijaci je uvek pevaju sa ponosom. A sta reci o fudbalerima? Foliranti, ne znaju jebene reci. Oni ne pevaju himnu. To je neverovatno, ponizavajuce. Uvek kazem - budi ponosan na to ko si i odakle si.

Koliko godina ti je zabranjen ulazak na stadione?
J.M.: Do sada je najduza zabrana bila 10 godina - ja sam dobio 20. Kada su me pustili iz zatvora, smanjili su mi kaznu na osam godina. To znaci da svaki put kada Chelsea ili reprenzetacija igraju preko, moram da odnesem pasos u policiju pet dana pre utakmice. Na dan prvenstvene utakmice Chelsea takodje moram da se prijavim u najblizoj stanici i potpisem neke papire. Po izlasku iz zatvora, kada sam se prvi put pojavio u policijskoj stanici, jedan pandur je bio odusevljen sto me vidi: "Je l' to cuveni Jason Marriner? Ti pratis Chelsea, zar ne?" "Ne pratim nikoga, majmune, imam zabranu!", odgovorio sam mu. Voleo bih da mogu da se zalim drustvu za ljudska prava, ali njih boli ona stvar za navijace. Jedino sto mi je krivo jeste to sto nas svi tretiraju kao stoku. Gore nego pedofile, seksualne manijake, razbojnike...

Za svaku veliku huligansku ekipu bili su zaduzeni odredjeni policajci.
J.M.: Svi ti panduri su dvostruke licnosti. Ne tako davno, okupili smo se u jednom pabu i cekali protivnicke navijaca. Bilo je to uoci Bozica. U pab su usla dva lika, prisla nasem stolu i ostavila cestitku sa natpisom "Svim Headhuntersima srecan Bozic, zeli policijaska stanica Fulham!" To je bio njihov odgovor na nase razglednice ("Voleli bismo da ste sa nama", "Lepo je odmoriti se od vas"...) koje smo im slali iz mesta u inostranstvu gde je igrao Chelsea ili reprenzetacija. Uoci utakmice protiv Leedsa, kada sam izasao iz zatvora, sedeo sam u pabu sa drugarima - iznenada mi je prisao pandura u civilu. Bio je nov. "Pozdrav, Jason, sta ima, znas li sta se sprema danas?", upitao me je cinicno. "To bih ja trebalo tebe da pitam, to je tvoj posao. Ti si u ovoj prici a ne ja", odgovorio sam mu.

Kada bi sreo Donala MacIntyrea, sta bi mu rekao?
J.M.: Nista. Samo bih se nasmejao. Ne mora da se pribojava susreta sa mnom. Ljudi mi cesto kazu: "Kladim se da bi ga ubio kada bi ga video?!", a ja im odgovorim da me MacIntyre uopste ne zanima. Ne razmisljam o njemu. Koga zabole za njega? Ako je ponosan na ono sto je uradio, njemu na cast.

Malo o njemu
http://www.cityspeakersinternational.co.uk/speakers/speaker_donal_mcintyre.php