Митрополит кијевски и галички
АНТОНИЈЕ
ШТА ТРЕБА ДА СЕ РАЗУМЕ ПОД "СПАСАВАЈУЋОМ ВЕРОМ" ЗАСНОВАНОМ НА ОТКРОВЕЊУ БОЖАНСКОГ ПИСМА?
 
 
 
I. Проблем самог разумевања спасавајуће вере као и различита значења речи "Вера".
 
Ко не зна за божанствене речи које кажу да се ми спасавамо вером, и да у вери ми добијамо оправдање и да вером постајемо чеда Божија? Али, да ли многи од нас разумеју значење ових истина? Да ли већина нас уме да их споји са другим изрекама Светога Писма које за људе који их не разумеју могу да се покажу као савршено противуречне (нелогичне) - као на пример: речи апостола Јакова у којима се каже "да се делима оправдава човек, а не само вером"?[1] Да, и независно од ових речи многи не разумеју зашто у Божијим очима има цену то што ја имам увереност у Његово постојање које нису способни ни сами зли духови да поричу, и који се боре против Бога, и мрзе Га? Насупрот томе, други хришћани са дрском упорношћу тврде да човек не сме чак ни да користи своју сопствену снагу воље у борби са злим страстима, него кажу да је сасвим довољно проницање разумом у истине вере због тога сто га једино вера спасава без учешћа добрих дела. Колико год да је оваква тврдња чудна, она се ипак труди да себи нађе оправдање у речима апостола Јована: "Сваки који верује да Исус јесте Христос, од Бога је рођен"[2] , и "сваки рођени од Бога не греши".[3] Приметићемо да, ако се на речи Светога Писма опиру мишљења која су очито противуречна једна другим, онда пред нама стоји јасна обавеза да објаснимо прави смисао ових божанских речи.
 
Неспоразум ће одмах нестати ако схватимо једноставно расуђивање да се речи - "вера" и "веровати" у Библији употребљавају у сасвим различитим значењима; и зато, ако један апостол говори да се оправдавамо вером без дела закона, а други од тог истог Светога Духа саопштава нам да нас вера без добрих дела не може спасти, онда оба ова благовесника Истине не противурече један другоме него говоре о различитим предметима, тако што овај први у речи "вера" разуме једно, а други - друго.
 
Пре свега, овде морамо рећи да се понекад вера разуме као просто поверење, на пример у речима: "Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте"[4] тј. немајте поверења. Очигледно је да оваква вера нема спасавајућу силу, јер њени предмети не морају да буду само истине вере, него се шире и на оне остале. Друго, речју вера означава се хришћанско уздање, или нада: речено је да је апостол погледао на хромог, "видевши да има веру да ће оздравити"[5]. Треће, такође се вером назива и добродетељни и послушан Богу живот, када је Господ изобличавао фарисеје да су они "оставили што је претежније закону - правду и милост и веру"[6]; онда у Делима апостолским говори се да су се "цркве утврђивале вером"[7]. Даље, четврто: понекад се под вером разуме не наше душевно расположење,вец сам садржај богооткривених истина како је писао апостол Јуда, брат Господњи: "А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се Духу Светом, држите себе у љубави Божијој"[8]. И на крају, пето: Под вером се разуме и човекова савршена и дубока искреност према јеванђелским истинама, а такође и љубави ка Господу Исусу Христу - у том смислу св. Првомученик и архиђакон Стефан назива се човеком "испуњеним вером"[9].
 
Ево колико много разних значења у Библији даје реч вера. Да ли су мудра разна тумачења која отпадоше од црквеног јединства, која "предаде Бог у покварен ум да чине сто је неприлично"?[10] Морамо рећи да су сви ти одступници од благодати толико "залудели у својим умствовањима"[11], да су сва та значења спасавајуће речи сасвим помешали, те у потпуном неразумевању овог питања тврде да Библија тобозе говори да је за наше спасење сасвим довољно имати увереност да је Исус Христос Син Божији? Између осталог да кажем: није на нама да их укоревамо, браћо! Ако бисмо сви ми дубоко у себи имали спасавајућу веру, а не веру мртву, и ако бисмо је тако јавно показивали као древни римски хришћани о којима је св. Павле писао да се "о вери њиховој говори по свему свету"[12], онда наравно, ко би од нас пожелео да бежи и тражи нове вере? Побегли би само јавни злотвори, необуздани лажови и прељубници, и слични, који су се противили св. Апостолима. Али данас ми видимо да се одељују од Цркве људи доброг срца, највише због простоте и незнања. А за то смо сви ми, браћо, криви; сви који собом не сведочимо истинити живот по вери, не само то, него чак и не желимо да проникнемо у стварни смисао Божијег откровења, и да тако заблуделе на истинити пут обраћамо. То се односи и на ово питање о спасењу вером или делима: Знамо да се реч вера у Библији разуме у разним значењима, и да је вера без дела мртва; али на велику нашу срамоту не знамо шта конкретно треба да се разуме под том вером кроз коју се спасавамо благодаћу, тј. не нашим заслугама него даром Божијим; такође не знамо како она треба да се зачиње у човековом срцу; како она показује своје присуство у човеку, и какве резултате треба да доноси. О томе ми врло ретко и неизаинтересовано истражујемо а називамо себе неким носиоцима вере, а да у исто време на насу срамоту не знамо шта се у Библији подразумева под вером - вером која спасава или оправдава човека.
 
II. Услови рођења и очувавања вере
 
А сада да прегледамо Нови Завет и утврдимо у кавим се појавама унутрашњег живота показује та вера која спасава човека; и то пре свега, да погледамо који су покрети душе потребни као неопходни услови за зачетак хришћанске вере. Одступници од Православља тврде да се у нама вера у Исуса Христа појављује сасвим независно од расположења нашег живота, и то изненада и натприродним путем; а по другим тумачима, вера се испољава као просто апстрактно убеђење мисли које касније утиче на душу. А ми ћемо, напротив, сада видети да то није тако; наиме, повероати у Христа може само онај чије срце тражи праведности, и ко добровољно стреми ка добром и гнуса се од зла; а ко не поседује такав правац воље тај не може да поверује па макар он знао све доказе у корист хришћанске вере, као и сва древна пророштва о Христу. У том смислу и Господ се обраћа фарисејима који су се увек бавили изучавањем Светог Писма: "И нећете да дођете к мени да имате живот. Познајем вас да љубави Божије немате у себи. Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити".[13] Још је јасније Господ говорио свим Јудејима о зависности вере у Њега, о љубави и правди: "Казао сам вам истину и не верујете ми. Зато ви не слушате, јер нисте од Бога"[14]. Раније им је Господ отворено говорио да су они деца ђавола и да због тога не разумеју Његове речи, а на другом месту рекао је: "Ви не верујете јер нисте од оваца мојих"[15], а својим ученицима обећао је да це Дух Божији који ће доци после Његовог одласка, "изобличити свет за грех, за правду, за суд: за грех - што не верују у мене".[16] На основу тога Господ и овде признаје као једину препреку за веру човекову злу самовољу. У том духу и апостол Јован упозорава верујуће, да онај "који није од Бога не слуша нас",[17]тј. не може да поверује. И тако, пре него што човек добије веру он мора да заволи добро и да мрзи зло, то јест да се покаје. Због тога је Господ укоравао фарисеје речима "не раскајасте се да би му (Претечи) поверовали".[18] Зато је и само Христово јављање у свет већ било од Претече упозорено проповедањем о "крштењу и покајању"; чак и Сам Господ је прво призивао ка покајању па тек онда к вери: "Покајте се и верујте у Јеванђеље".[19] Ако у нама вера проклија она то не може другације него кроз подвиг благе жеље, и то је сасвим разумљиво да се "кроз дела усавршава и вера" - како каже апостол Јаков[20]; а насупрот томе људи од безакоња трпе "бродолом саме вере",[21] која једино може да се очува "у чистој савести",[22] и на тај начин да се представља као дело сталнога "подвига",[23] са којим се хришћанин подвизава, или како је речено у посланици Галатима, да се она јавља као један од плодова чистог духовног живота, заједно са милосрђем и уздржавањем.[24] Није ли нам већ јасно из свештених казивања то о чему је говорио божанствени Златоуст: "Нико од оних који се налазе у злаблуди не жели да се обрати вери, док претходно на себе не наложи добар живот, и исто тако, нико неће остати у неверју ако претходно не реши да заувек остане злим".[25]
 
Нека се утишају следбеници савремених лажних учења који мисле да нема потребе да се човек бори са страстима, него је наводноа само довољно да се очекује божанствени позив ка вери да бисмо се у њој умирили. Такви људи никада неће бити способни да поверују, јер истинита спасавајућа вера не долази без подвига, и зато човеку не може да подари спасавајућу веру чак ни васкрсли из мртвих, уосталом као што се то да видети у причи о богаташу и Лазару, јер да су богаташева браћа видела васкрслог Лазара сигурно би се убедила да постоји будући живот, но то би било насилно и спољашње убеђење са којим се задовољавају данашњи секташи, али такво убеђење Господ не назива вером него каже: "Ако неко и из мртвих васкрсне неће поверовати".[26] Нема вере без подвига. Која је вера спасоносна за човека без дела закона? Та вера која и јесте подвиг, која и почиње и подржава се, и која се усавршава, али никако без садејства благодати и то упућивањем своје воље према добру, према љубави, према чистој савести и молитви. Нас спасава вера, тј. то потпуно прожимање нашег срца Христовим животом; али поседовање вере без добрих дела је неоствариво, јер та добра дела нису "дела закона" која су укинута Јевандјељем, тј. различити старозаветни обреди, него добра дела Новог Завета.
 
Имаш ли такву веру, о хришћанине? Циме се у теби подржава убеђење у истине Откровења? Ако само обичајем, предањем и спољашњим доказима, или научним, онда знај да то још није вера. Једино те може спасити вера која се оснива на утврђеној љубави према правди; на чистој савести, на стремљењу према светости и покајању.
 
III. Два спасавајућа предмета Христове вере. Први - одбацивање света.
 
Погледали смо услове за задобијање спасавајуће вере, али она нас спасава и приводи ка светости наравно не само кроз појаву него и у складу са тим предметом у који хришћанин мора да верује.Из цега се састоји општи садржај спасавајуће вере?
 
Свештене књиге кажу да је потребно веровати у Исуса Христа као Сина Божијег, али много ће погресити онај који мисли да се то овде разуме просто као саглашавање нашег ума са том истином. Ево шта каже свети Јаков за ту веру: "Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују и дрхте".[27] Можда ће на то неки одговорити тврдњом да апостол ипак није говорио о истоветној неплодној и на чистом разуму заснованој вери у Исуса Христа, која по мишљењу јеретика не може само да буде на чистом разуму, него да та вера може сама од себе да размекша срце верујућег и тако да га покрене према љубави и добрим делима. Овим приговарачима предложићемо други навод из којег се јасно види да сама жива убеђеност у силу Христову не може да донесе спасење човеку, зато што под спасавајућом вером у Христа треба разумети сасвим нешто друго. Ево и светих речи: "Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли ми у име Твоје пророковали, Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили?"[28] Преварице се многи који сматрају да ће се спасти само голим убеђењем у божанство Исуса Христа или погрешним ослањањем на апостола Павла, који је противуречно томе јасно рекао: "Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам".[29] Него опет да се вратимо нашем питању: која све својства треба да има та вера у Исуса Христа, која су довољна за спасење по речима овог апостола, као и апостола Јована? Или ми у неког другог Христа треба да верујемо? Не дај Боже! Него вера у Христа постаје спасавајућа онда када она произилази из потражње наше добре савести, те се у том случају она односи не само на личност Исуса Христа него на сав њен унутрашњи садржај, и према квалитетима тог живота који је Он у Својој личности донео на земљу.
 
Апостој Јован нам јасно говори да баш тај живот који је Христос донео јесте предмет јевандјелске вере: "У Њему беше живот, и живот беше светлост људима".[30] "Живот се јави, и видели смо, и сведочисмо, и објављујемо вам Живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама".[31] Ево, овим смо сазнали да вера у Исуса Христа постаје спасавајућа тада када се она не простире искључиво на спољашња својства Његове личности него и на тај живот који је Он открио у Себи. Какав је то живот? Он се састоји из два начела, и оба треба да се усвоје вером да бисмо задобили спасење.
 
Прво, почетак тога живота показује се у одрицању од света као и свих овосветских токова који се противе Јевандјељу, да бисмо тако осудили свет који лежи у злу исто тако како га је осудио и Свети Дух: "о греху, о правди, о суду". Шта то значи? Значи, да је свет проникнут начелима егоцентризма, гордости и освете, а љубав, свепраштање и смирење познати су само синовима царства Божијег, које це баш због тога остали свет увек мрзети, како то сведоче и речи Откровења када је Каин мрзео Авеља и убио га. "А због чега га закла? Јер дела његова бејаху зла, а брата му праведна".[32] Ми ћемо сада видети да се спасавајућа вера у Исуса Христа пре свега садржи у томе да се без обзира на ову мржњу и претећу телесну смрт, не сме веровати сили овог злог света, него треба на њега да се гледа као на утвару, или завођење. Ево ста нам каже Откровење. Оно пре свега веру у Христа ставља у најтеснију везу са одрицањем од овосветских предрасуда. "Браћо моја" - говори апостол Јаков, "не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа"[33], итд. Исто тако и св. Павле скреће нашу пажњу на то да је немогуће добити спасавајуће познање Бога, док се не престане са "саображавањем овом веку",[34] и наглашава посебну похвалу Аврааму када је овај поверовао Богу висе него стихијама и законима света: "И када није било никакве наде, он са надом поверова да ће бити отац многим народима".[35] Не може се другачије очувати вера у Христа осим да се одбаце овосветска мудровања и њена логика: "Ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост".[36] Ево зашто је спасоносан догмат о васкрсењу - само зато што ми у њему признајемо ту саблазан и безумље пред овим светом за вечно трајуци и истинити живот, иначе због тога је и речено: "ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својем да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен".[37] Због тога је ова вера спасавајућа јер се само њом побеђује овај свет који срља у погибао: "Ко је тај који побеђује свет до онај који верује да је Исус Син Божији".[38] И зато, онај који нема ове победе над светом у вери Христовој он са светом и умире; ко је са светом тај није са Христом, и он борави у смрти. То је Господ недвосмислено потврдио непријатељима Својим са следећим речима: "Ви сте од овога света, ја нисам од овога света. Зато вам рекох да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам, помрећете у гресима својим".[39] И тако, вера у Христа сједињује се са невером у свет, а уз то и са примањем мржње од стране света, у којем се по речима св. Петра као злато у огњу проверава вера Христова.[40]
 
Ако у Христову веру безусловно улази и одрицање од света, онда се разуме да хришћанин, па макар и да не сумња у божанство Исуса Христа, не може да каже да верује у Њега, све док се не одрекне од завођења овог света. Ево зашто апостол Павле у другој посланици Коринћанима, који наравно, узгред речено, нису сумњали у Христову личност, од нас тражи да проверавамо сами себе да ли смо у вери;[41] у том истом смислу је и Колошанима поставио услов: "Да (ако) останете у вери утемељени и постојани".[42] Не само што хришћанин не може да верује овом огреховљеном свету, него чак и притисак овосветског духа који прети смрћу није спојив са разумевањем истините вере. "Где је ваша вера"[43] - тако Господ укорава ученике који су уплашени од смртоносне морске буре. И на крају имамо и низ дугачких примера спасавајуће вере у Старом Завету, који су наведени у једанаестој глави посланице Јеверјима; они су ништа друго до примери презрења света који су руководјени гласом савести, уосталом како је и речено: "Вером победише царства, чинише правду, затворише уста лавовима".[44]
 
И тако, следбениче Христов, будно прати да ли твоја вера у Христа замењује веру у силе овог света као и наде на њега? Ако не, и ако њој уступаш скромно место у мноштву твојих овосветских надања и очекивања, онда сигурно знај да у себи немаш спасавајућу веру у Христа; ту веру без које се "не може угодити Богу"; јер се у томе и састоји благоугађање Богу вером, да се не бисмо руководили греховним начелима овог света него имали увереност у невидљиво, и да на очекивано гледамо лепшим полетима духа као на остварено, уз то приводећи и речи Господње: "Блажени који не видеше а повероваше".[45]
 
IV. Позитивни садржај спасавајуће вере у Христа.
 
Поменута 11. глава посланице Јеврејима не ограничава се само показаним одричним својством Христове вере: она раскрива и позитивне квалитете. Веровати у Христа значи веровати у љубав, кроз Њега добијено своје више оправдање; признавати ту љубав за узвишени закон живота и њоме се руководити; у том смислу посебно су важне следеће речи: "Вером Мојсеј више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога".[46] Обратите пажњу, док је апостол наводио примере послушања вољи Божијој и презир према овом свету, он је просто говорио о вери, а овај подвиг љубави према браћи он директно ставља у везу са делом Христовим.
 
Али неко ће рећи, молим вас, ако је то тако да ли је онда за спасење потребна вера у Христову сопствену личност и у њено божанско достојанство? Није ли довољно да се само верује у царство љубави? О не, никада! И заиста, ми у нашој природи имамо много урођене симпатије према љубави, али како је она без ослонца и случајна, те ако је сав њен ослонац само у нашем духу - данас се пред њом преклањамо а сутра је презиремо; данас смо били убеђени да љубав може да победи, а сутра или прекосутра ми ћемо се уз далеко јасније доказе убедити да се устројство живота и света противи својству љубави, са којом ни једна самостална личност а ништа мање ни заједница преживети не може! Само увереност да је ту љубав са квалитетом коначног руководиоца живота донео Логос (Реч), односно само вера у божанствену силу Онога који је Себе називао љубављу може да узнесе на степен тврде вере те плашљиве замахе душе помоћу којих она тежи према љубави. Вера у божанство Исуса Христа и јесте спасавајућа зато што се њом, и само њом, уздиже и утврђује љубав која нас приводи Богу, и заиста - не спасавамо се својим силама него "благодаћу кроз веру".[47]
 
О љубави као о предмету вере ево како је писао божанствени Јован: "Ми смо познали и поверовали у љубав коју Бог има према нама"[48] . Само кроз Богом откривено познање да је Бог љубав познали смо да наша љубав није случајно осећање него виша истина живота, тако да "који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему".[49] У овим светим и животворним речима ми видимо да је заиста немогуће да се воли у одсуству вере у Христа, такодје видимо да је та вера, вера у Христа љубећег, вера у Њега, као у љубав која је кроз Његов долазак постала виши закон живота, Који је почетак сваке истине.
 
Нема љубави и истине без Христа, али и спасење се Христово даје само онима који верују у Њега, и то баш као у извор живота и истине. Ми смо већ навели Његове речи којима Он осуђује оне које верују у Њега само као личност, али ево и других речи којима нам Спаситељ директно показује у која Његова својства треба да се верује да би се задобило спасење: "Верујте у Јеванђеље"[50]; "Имајте веру у светлост да будете синови светлости"[51]; и напослетку, Он отворено каже да не тражи личну приврженост која је изражена према Њему него према путевима живота које је Собом он покрио: "Ако не творим дела Оца својега не верујте ми".[52] И тако, вера у Христа јесте спасавајућа само у том случају ако је она у исто време вера и у љубав Његову. Али у љубав може да поверује само онај ко је научио да воли; ако је наша природна љубав немоћна без вере, онда је вера у љубав Христову немогућа без садејства његове потпуно слободне љубави; о томе је писао и апостол: "У Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела".[53] Наша вера у Христа се утврђује толико колико узраста наша љубав, а и обрнуто, по мери узрастања вере просвећује се љубав; увецава се хришћанска радост и у потпуној својој ништавности се представљају овосветска завођења: имати у Христа веру која спасава то значи развијати у себи љубав и стремити ка Његовом савршенству. По речима самог апостола Павла, ми постајемо синови Божији вером у Христа Исуса само због тога што, "који се год у Христа крсти, у Христа се и облачи",[54] то јест, прожети Његовим осећањима и љубављу,[55] зато што се са њом достиже и само "познање Господа нашега Исуса Христа"[56].
 
То познање које се заснива на чежњи (стремљењу) да се у себе усвоје Христове добродетељи, које у нама изграђују спасавајућу веру, и за које је св. Јован рекао да "сваки који верује да је Исус Христос, од Бога је родјен".[57] У том усиновљењу, у Богу, кроз уподобљење Христовом духу[58] открива се и коначни циљ те спасавајуће вере, која се усваја не само спољашњим путем него се у нама утврђује кроз наше стремљење ка добру. Да бисмо имали ту спасавајућу веру у Христа треба да се добровољно удаљимо од похота овога света, да у себи развијамо и подржавамо љубав, и тако признамо оваплоћеног Носиоца узвишене љубави истинитим и беспочетним Сином Божијим, и да кроз то признање поново уздижемо ту своју љубав до бесконачности.
 
Митрополит Антоније, "Моралне идеје важнијих хришћанских догмата", Њујорк, 1963. г.
(изворник написан 1890.)
 
 
 
Са руског
Протојереј Љубо Милошевић.
 
 
 
 
______________________________ __________
 
 
НАПОМЕНЕ:
1.   Јак 2, 24
2.   1.Јн 4,7
3.   1.Јн 5, 18
4.   Мт 13, 21
5.   Дап 14, 9
6.   Мт 23, 23
7.   Дап 16, 5
8.   Јд ст. 20-21
9.   Дап 6, 5
10.   Рим 1, 28
11.   Рим 1, 21
12.   Рим 1, 8
13.   Јн 5, 40-44
14.   Јн 8, 46-48
15.   Јн 10, 26
16.   Јн 16, 8-9
17.   1.Јн 4, 6
18.   Мт 21, 32
19.   Мк 1, 15
20.   2, 22
21.   1.Тим 1, 19
22.   1.Тим 3, 9
23.   1.Тим 6, 12
24.   Гал 5, 22
25.   Јеванђелска беседа, стр. 337
26.   Лк 16, 31
27.   2, 19
28.   Мт 7, 22-24
29.   1.Кор 13, 2
30.   Јн 1, 4
31.   1.Јн 1, 2
32.   1.Јн. 3, 12
33.   Јак 2, 1-10; уп. 1.Јн 2, 17
34.   Рим 12, 2
35.   Рим 4, 12
36.   1.Кор 1, 23
37.   Рим 10, 9; уп. Кол 2, 12
38.   1.Јн 5, 5
39.   Јн 8, 23-24
40.   1.Пт 1, 7
41.   13, 5
42.   1, 23
43.   Лк 8, 25
44.   стих 33
45.   Јн 20, 29
46.   стихови 24-26
47.   Еф 2, 8
48.   !. Јн 4, 16
49.   исто
50.   Мк 1, 13
51.   Јн 12, 36
52.   Јн 10, 37
53.   Гал 5, 6
54.   Гал 3, 27
55.   уп. Фил 2, 5
56.   2.Пт 1, 8
57.   1.Јн 5, 1
58.   уп. 1.Јн 3, 2

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)
О ПОСТУ


Пост - промјена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.
Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом - осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?


Човјек је оно што поједе

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о "похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.
Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију - "да га је милина гледати". Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће - "да је дрво врло драго ради знања"?! Храна, љепота, знање - три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива "лажа и отац лажи", не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.


Смисао прве Божије заповијести

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух - то генијално описује Достојевски - "претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом." Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: " Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих." Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?
Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.
Природа, то је "камење". Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија "гордост" живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.
Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест - о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: "Онога тренутка кад окусиш умријећеш". Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, "јудол плачевну", како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот "сновиђење страшно". Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, "Епу о Гилгамешу", у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: " О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!"


Умовредна гордост и смиреноумље

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом "високоречју", "високоглаголанију", "гласу његове гордиње"- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла - за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: "Боже буди милостив мени грјешноме", који је испуњен смиреноумљем, "висине смирених ријечи". Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.


Позив на духовни и тјелесни пост

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је "Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно". Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој "промјени Деснице ГОсподње". А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.
Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.
ПИтање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.


Мирополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски
АМФИЛОХИЈЕ (Радовић).

Из писма старца Мојсија Оптинског
духовној кћерци
ДА ЛИ СТЕ ОВЦА

На захтјев Ваш да од мене сазнате "да ли сте Ви овца и јесте ли мојег стада", овим писмом Вам чистог срца одговарам: ако хоћете да знате - да ли сте овца, у том случају треба да замислите стварну овцу, у њеном реалном облику и особинама, и са њом да себе упоредите.
Права овца нема рогове, нема гласа против онога који је пасе, не боде се, не обада се и не уједа. Не озлобљује се на чобанина, па чак и кад је кажњава, не свађа се и никако никога не злослови. Пастира, пак, у сваком случају слуша, пред њим спокојно и са благом надом иде, и из његових крајева не одлази; туђег гласа не слуша и код туђих не иде. Глас пастира, пак, тако слуша, и тако слиједи за њим, да никаквих предрасуда и предубјеђења нема и, макар је повео и на мјесто без траве, макар је и у мочварне предјеле водио, она неће роптати, неће злословити и неће се жалити на њега. Ето, то су особине праве овце, колико сам ја могао да је представим и замислим.
Погледајте, сада, на себе: да ли сте Ви овца? Ако Ви заиста себе сматрате овцом, незлобном и безгласном, на мени остаје само још да Вам кажем чијег сте стада, јер овца без стада и пастира - вуку је храна. Ја, пак, то не могу сасвим тачно да одредим. Сама овца зна чијем она стаду припада и ко јој је пастир. Зна се да овца мимо свог тора у туђи не иде, из чега слиједи да она сама зна којем стаду припада, који јој је пастир и који тор: "познаде во онога ко га упреже и магарац јасле господина свога. Израел пак мене не познаде. Слушај небо и реци земљи".
Што се мене тиче, будите спокојни: ја на Вас гнијева немам ни за шта; него са искреним расположењем, љубављу и добронамјерношћу остајем заувијек на располагању души Вашој.
многогрешни М.

схиигумен Савва
Правила хришћанског живота


1.   Будећи се у постељи, пре свега, помени Бога и на себе положи знамење Крста.
2.   Без молитвеног правила, не почињи проводити дан.
3.   У току дана, свугде, при сваком послу, моли се кратким молитвама.
4.   Молитва - крила душе, она чини душу престолом Божијим. Сва сила духовног човека је у његовој молитви.
5.   Да би Бог услишио молитву, није потребно молити се крајичком језика, него срцем.
6.   Нико из окружења да не остане без твог искреног поздрава.
7.   Не одбацуј молитве када непријатељ на тебе набацује безосећајност. Ко принуђује себе, суве душе молитви, тај је виши од онога који се моли са сузама.
8.   Потребно је да познајеш Нови Завет разумом и срцем, стално се поучавај. Неразумљиво не тумачи сам, него питај свете Оце.
9.   Свету Воду, са жеђу узимај на освеење душе и тела. Не заборави да пијеш.
10.   Поздрав благодарствени Царици Небеској, Богородице Дјево, радуј се...изговарај чешће, барем сваког сата. У слободно време читај писања светих Отаца и учитеља духовног живота.
11.   У искушењу и напасти, утврђуј псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици, Многим содерзим напастми...Она је наша Заступница.
12.   Када демони одапињу своје стреле на тебе, грех ти се приближава, ти пој песнопенија Страсне седмице и Свете Пасхе, читај канон Исусу Сладчајшему.
13.   Уколико не можеш певати или читати, то у тренуцима борбе помињи име Исусово: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног. Стој пред крстом и радуј се плачем својим.
14.   У време поста, пости, но знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање од греха, него уздржање ушију, очију, језика, а такође и уздржање срца од служења страстима.
15.   Човек, приступајући духовном животу, мора да памти да је болестан, ум му се налази у заблуди, воља је више склона злу него добру, и срце ка нечистоћи од клокоћућих у њему страсти. Зато је почетак духовног живота у стицању духовног здравља.
16.   Духовни живот је постојана, непрестана борба са непријатељем спасења душе: никада не спавај душевно, твој дух мора увек да буде бодар. Увек зови у помоћ твога Спаситеља.
17.   Бој се саједињевања са греховним помислима које ти приступају. Сагласивши се са таквим помислима, већ си учинио грех о којем си мислио.
18.   Памти, да не погинеш, потребно је имати најискреније покајање пред Богом:" Господе, опрости и помози, Духа Твога Светог, не одузимај ми."
19.   Стално моли: "Страх Твој, Господе, усели у срце моје." Како је блажен онај који има стални трепет пред Богом!
20.   Сво твоје срце, без остатка, дај Богу и осетићеш рај на земљи.
21.   Не пребивај никада без посла, у празности. Црквене и празничне дане поштуј по заповеди Божијој.
22.   Вера твоја, треба да се утврђује честим прибегавањем покајању и молитви, а такође општењем са људима дубоке вере.
23.   Уведи себи помјаник, упиши тамо све живе и мртве, све који те не воле и који те вређају и свакодневно их помињи.
24.   Тражи непрестано дела милосрђа и састрадајуће љубави, без дела је немогуће угодити Богу. Буди сунашце свима. Милост је већа од свих жртви.
25.   Без неодложне неопходности, никуда не иди, што је могуће мање говори, не смеј се, не љубопитствуј празним љубопитством.
26.   Љуби свету усамљеност.
27.   Све уврде отрпи, у почетку ћутањем, потом корењем себе, потом молитвом за оне који те вређају.
28.   Најважније је за нас, научити се стрпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, зле духове, а стрпљењем, страсти које устају на душу и тело.
29.   Не показуј на молитви никоме, осим Богу, своје сузе умиљења, ревност у спасењу.
30.   Православног свештеника поштуј као Ангела, благовесника, посланог да те обрадује и да ти донесе избављење.
31.   Опходи се са људима тако пажљиво, као са посланицима великог царства и пажљиво, као са ватром.
32.   Свима све праштај и са свима саосећај у њиховим страдањима.
33.   Не посвећуј превише пажње себи, као кокошка јајету, заборављајући ближње.
34.   Ко овде тражи спокој, у томе не може пребивати Дух Божији.
35.   Чамотиња и пометеност нападају од недостатка молитве.
36.   Увек и свуда призивај у помоћ Ангела свога.
37.   Увек чувај срдачни плач о својим гресима, и када их исповедаш, да би се причестио Светим Христовим Тајнама, тихо се радуј свом ослобођењу.
38.   Знај само своје непотребности и недостатке, а о туђим гресима, пажљиво се чувај да не мислиш и расуђујеш, не погуби себе осуђивањем других.
39.   Не веруј било каквим, чак ни добрим својим жељама, пре него их одобри твој духовник.
40.   Свако вече, исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли у току дана.
41.   Пред сном, помири се са свима појасним поклонима.
42.   Нас зближавају са Богом туга, тескоба, болест, труд: не ропћи на њих и не бој их се.
43.   Нико не иде на небо живећи срећно.
44.   Што можеш чешће, са умиљењем срца, причешћуј се Светим Христовим Тајнама, ти само њима живиш.
45.   Никада не заборављај, да је Он, Господ нас Исус Христос, близу, пред вратима, не заборављај да ће ускоро суд и плата, у који дан и час, никоме није познато.
46.   Памти још и то шта је Господ уготовио онима који Га љубе и извршавају Његове заповеди.
47.   Читај азбуку ову, хришћанине, не ређе од једном у недељи. То ће те окрепити на духовном путу.

Амин.
И Господу слава у векове векова.

Молитвено са вама пребивајући
духовни отац схиигумен Савва
+1954.


Превео са руског А.М.

Ава Јустин
БЕСЕДА О СВЕТОЈ СРБИЈИ


Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? - У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан - када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе. Свети Кнез определио се у име целог народа и са целим народом за Царство Небеско, јер је: земаљско царство за малена, за кратко време, а небеско је вавек и до века! Требало је изабрати између истинитог Бога Господа Христа и руље са истока која је носила неко својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити другачије. Свети Кнез није могао довршити историју Светих Немањића него да са свим својим народом крене путем Јеванђеља Светога Саве. Путем служења Господу Христу, путем стварања Свете Србије. Да, Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу да Србију претворе у Свету Србију. Да целу српску земљу претворе у задужбину Божију. У један велики, огроман манастир у коме ће се само служити Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо, изразимо то Свето Јеванђеље Светих Немањића, почетак Светога Саве и Светог Оца његовог Симеона - то Јеванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа, Христа ни за шта! Ето Јеванђеља Светога Саве, ето Јеванђеља Светих Немањића, ето Јеванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског! Једино Јеванђеље српско, Јеванђеље које ствара Свету Србију. Целу земљу претвара у храм, храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију створили су они - Свети Немањићи. Шта је то Света Србија? То је чудесно Јеванђеље које објављује Господ Христос наредивши свим људима, свих времена: "Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а све ће вам се друго додати". И то, ето светосавско Јеванђеље, то иште. Света Србија то хоће, само то. Пре свега и изнад свега Царство Божије и правду његову. Ето, то су те стваралачке силе, правда Божија, истина Божија, љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију. Ради те вечне правде и свете правде Божје, ето, и сав српски народ на Косову полаже душе своје, за кога? - За Господа Христа, за Свету Србију. Приволела се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И, десило се чудо. Света Србија није погинула на Косову. Не! Она је продужила пут кроз страшно ропство. Пут свете Српске Цркве, мученице, страдалнице, која је узела ту Свету Србију и понела је кроз историју и донела до нас, до данашњег дана. Света Србија ради чега живи? - Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу, да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинитице, маскиране лажи... И Света Србија, немањићка Света Србија, шта је хтела? - Она је хтела да освети све! Она је себе изграђивала. Како? - Помоћу, прво: помоћу свете школе. Јер, просвета јеванђељска, просвета Господа Христа, просвета светосавска шта даје човеку? - Даје знање о вечном животу, даје знање о јединоме истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али не само знање, него даје и свету силу да се то свето знање претвори у живот. Да се њиме живи у овом свету. Света школа, ето то је главна ливница Свете Србије, светосавска немањићка ливница. Света школа! Данас, претворена у мајмунску мудрост. Света школа погажена! Нема светог знања, нема такве школе. Шта људи уче? Шта је то? Какав се то мрак вије кроз наше ниске и мале школе? А Света Србија немањићка, светосавска Србија?! Шта јој даје, и шта још хоће? - Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео. Свети Кнез Лазар је то хтео. Јеванђеље Светога Саве то хоће; да освети породицу, да однос у породици, измњђу родитеља и деце и свих у кући буде свети однос. Да служе један другом као света браћа, свете сестре. Да служе Господу Христу, служећи један другоме. Да све избија у славу Божију. Света породица то је. Кад све бива у славу Божију. Кад се умире и живи ради Христове правде, ради Христове истине, ради Христове љубави, кад се живи Христовом вером, када се у породици служи Господу. Јер, служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству небеском, јер служимо спасењу своје душе. А спасења нигде - мимо Господа Христа, нигде мимо Његове Свете Цркве. А Света Србија, Србија светосавска и немањићка тражи свето судство. Суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари. Где ће правда Божија да буде светла и трајна. То је свети суд, свето судство. То хоће Света Србија. Па онда земљорадња?! Шта је то? - То је свети посао. Света земљорадња. То хоће, Свети Сава. То хоће Света Србија, да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама, јер знамо да је сва земља имовина Божија, дата нама. Света земљорадња, ето она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све је то свети занат у Светој Србији. Свето занатство! То је занатство које служи нама, служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржавање нашег тела. Али све у славу Божију. То хоће Света Србија. То хоће Света Немањићка Србија, то и косовска Србија Светога Кнеза, то и Небеска Србија. Једна је то Србија! Почела од Светога Саве и његовог светог оца, па ето кроз све векове, до данашњега дана све што је свето припада тој Светој Србији, светој немањићкој Србији, земаљској и небеској. Али ми, данашњи Срби - шта би од те Свете Србије? - Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа Христа из своје душе, ми гонимо њу - Свету Србију. Гонимо Истинитог Бога, Његову правду из нашег живота, одричући се Господа Христа, као што многи Срби данас чине, шта је то? - Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе, Свету Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове. Не могу они погубити душе оних 700 000 Срба што положише душе своје, животе своје, побијени за веру православну у ондашњој хрватској држави. То је вечна Света Србија, неубивљива. Света Србија коју нико усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Христова. А васкрслог Господа Христа ко ће погубити, ко убити? А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и слободу златну. Свеједно! Било Косово и прошло, а и данас је Косово! И данас гину безбројни Срби, многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и светих Срба који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово - то је веза са небом, изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце њихово олтар, косовски олтар на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Има таквих Срба и у земљи и ван земље и због Њих стоји и постоји земља наша. А кад би било речи само до издајица и до гњева Божјег, не би остало ни једног Србина данас. Али по великој милости Божјој, по молитвама Светог Кнеза Лазара и Светога Саве и свих славних светих Немањића и свих Српских светитеља, ми недостојни данашњи Срби живимо ето и путујемо ка Небеској Србији.
Нека би Благи Господ осветио сва срца српска сада на земљи. Нека би Свети Кнез по милости својој са свима Српским Светитељима умолио Господа да поново крсти, поново крсти обескршћене Српске душе многе. Да их приведе Господу Христу, да их приведе Светој Србији, Небеској Србији. Јер само Света Србија јесте слава сваког Србина у свим вековима и временима, поготово наша. Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема. Зато само вођени и предвођениСветим Кнезом и Царем Лазаром и Светим Јеванђељем Светога Саве, ми данашњи Срби можемо савладати све смрти, све христоборство овога света, све лажне науке и изаћи као бесмртни победници из овога света, у вечну Небеску Србију, тамо међу све праведне и свете Србе, да служимо Господу Христу и Светој Небеској Србији као што смо служили у светој земаљској Србији. Молитвама Светог Великомученика Цара Лазара, и другог данашњег светитеља, светог патријарха Јефрема, кротког печалника земље Српске, и свих српских светитеља, нека Благи Господ сваку српску душу води и руководи у овоме свету и изведе је кроз истину вечну у живот вечни, у Царство Небеско.
Амин.

Архиепископ Василије Кривошејин
БОГОПОЗНАЊЕ И БОГОСЛОВЉЕ
СВЕТОГА СИМЕОНА НОВОГ БОГОСЛОВА
 
 
(Овим рекапитулирањем облагодаћених мисли св. Симеона архиепископ Василије објашњава разлику између академске теологије - књижне, и светоотачког богословља, које се једино изграђивало на богопознању, као гаранту правог исповедања вере. Сведоци смо данас да наша Црква страда од овог прекомерног наметања академске теологије на уштрб светоотачке, и због тога често чујемо позиве на разне нове прилазе ка бољем разумевању светоотачког богословља, т.ј. кроз разне обнове и "коректуре"истог )
 
Вера у Бога хришћанскога Предања и личнога искуства, непознатога и Који се истовремено открива, поставља преподобнога Симеона пред проблем познања Бога (богопознања) и подстиче га да размотри, на који начин се може изразити наша вера у Њега и наше искуство Његовога присуства. Друкчије речено, остаје питање богословља и његовог односа према духовном животу хришћана. Као што се и могло очекивати, преподобни Симеон устаје против сваког замишљеног и књишког богословља, лишеног духовне основе. Ми би рекли схоластичког, кад овај израз не би недостајао у списима преподобнога Симеона. Тако, он устаје против световних учених људи "који имају изглед побожности... нарочито чито оних који уображавају да превазилазе друге знањем и речју и, мисле, да носе царске ознаке, уважавани и поштовани од многих као мудри и богобојажљиви, али тиме се ништа мање не разликују тајним покретима душе од оних који изобилују пороцима".[1] Ученошћу се не стиче богопознање, "јер кад би нам се путем образовања и учења давало ... познање истинске премудрости и богопознање, каква би била потреба у вери, или у Божанском крштењу, или у причешћивању самим тајнама? Никаква, несумњиво!"[2] Знање вере и тајана супротставља се овде наученоме знању. Уопште, помоћу световне мудрости без откривења одозго, не може се проникнути у Божије тајне. Наводећи речи Христове (Матеј II : 27 (!) - сматрамо да трвба: Јован 7 : 16, 17, 28, 29 - прим. прев.) преподобни Симеон говори, да "таквима и са таквом врстом речи (Христос) затвара бестидна и незатворива уста оних који говоре и сматрају да је могуће помоћу спољашње мудрости и изучавања наука познати стварну истину, Самога Бога, и стећи познање скривених тајни у Духу Божјем ... јер, ко би од људи на земљи, мудрих или беседника, или ко други од учених, сем оних очишћенога ума крајњом философијом и подвигом, и који заиста имају извежбане (однеговане) душевне осећаје, могао да позна без откривења одозго, од Господа, једино људском мудрошћу, скривене тајне Божје, које се откривају путем умнога созерцања (νοερας Θεωριας), вршеног Божанским Духом у онима, којима је дано и увек се даје благодаћу одозго да познају ово".[3] Као што можемо ввдети, преподобни Симеон напросто не одбацује свако научно испитивање, него му супротставља "умно созерцање", вршено Светим Духом. Он види веома важну разлику између созерцања и знања помоћу појмова. "Не само то, - говори он, - него и међу нама сами поштовани, неразумно мисле да је созерцање, које бива у достојних пооредством самога Духа, исто што и стварање појмова у њиховом уму".[4]
 
Не само световна научна занимања, него и читање отаца, кад неко нема њиховога духа, не води истинском богопознању. "Ми мислимо, да се само читањем, - говори он, - богонадахнутих списа светих поима Православље, и сматрамо ово тачним и верним знањем Свете Тројице".[5] Преподобни Симеон устаје против оних који читају оце једино с циљем да блистају својом начитаношћу: "Говорити и изражавати се о Богу и испитивати то што се на Њега односи, и непоказано показивати и све несхватљиво оглашавати (објављивати) као схватљиво - било би обележје смеоне и дрске душе. И тиме страдају не само они који се усуђују да собом говоре о Богу, него и они који понављају наизуст оно што су божанствени оци у старини казали против јеретика и што су предали писмено, и интересују се овим не ради тога, да би сабрали, као плод, било какву духовну корист, већ да би били предмет дивљења код слушалаца на теревенкама и скуповима и да би се прочули као богослови. То ме више од свега жалости и доводи у униније (мрзовољу), кад помислим умом, како је страшан такав начин поступања (понашања) и какав суд очекује ове дрске".[6]
 
Свему, што ови богослови говоре, преподобни Симеон супротставља то, ушта смо се ми уверили претходним у нама деловањем и даровима Духа, и самим свештеним правилима (канонима) и Јеванћељима".[7] Дух Свети пројављује се на разне начине, али се Он, исто тако јавља и као јединствени извор сваког хришћанског познања: "Ово (учење) верни примају путем различитих символа (знакова), загонетки, слика (одраза) тајних и неизрецивих сила, Божанских откривења, бледих одсјаја, созерцања стваралачких речи (λογοι της κτισεως) и посредством много чега другог... Али не само то, него им Бог саопштава, као апостолима, слањем и доласком Светога Духа. И они се просвећују много савршеније и помоћу светлости уче се, како је неизрецив и неизразив ... Бог, вечан и недостижан. Јер сваком знању и познању ... усиновљењу и самом ... знању тајне Христа и знању тајни Његовога за нас Домостроја и, једном речју, свему томе, што неверни не знају, а ми, удостојивши се да постанемо верни, можемо знати, мислити и говорити; свему овоме ми се учимо посредством Самога Духа".[8] Зато што наш ум не може да се подигне на небо помоћу самога себе: "Наш ум у сваком случају има потребу у некоме, ко би га повео (подигао) на небо и показао му тамошња виђења и открио му тајне Божје. Јер, као што је птици без крила немогуће да полети у висине, тако и људском уму да се подигне (узиђе) тамо, одакле је пао, ако он нема некога да му претходи и да га подиже".[9]
 
Потпуно је разумљиво (за) што преподобни Симеон проналази врло оштре речи за оне, који се без дубоког духовног искуства, упињу да богословствују. "Морам да се чудим, - пише он, - већини људи, који, пре но што се роде од Бога и постану Његова деца, не страхују да богословствују и говоре о Богу. Ето зашто, кад чујем неке од њих да философирају и нечисто богословствују о божанским и недостижним стварима. и како објашњавају то, што се на Њега односи и што се Њега тиче, без уразумљујућег Духа, мој дух трепери (дрхти) и ја као да стојим ван себе, промишљајући и проматрајући свима, недоступност Божанства, и како, не знајући да ми о највећим тајнама и у нама самима, са задовољством философирамо, са одсуством страха Божјег и по дрскости, о нама недоступним стварима. И чинимо то, као празни Духом, Који нас просвећује у овоме или нам проширује знање, и тиме, што говоримо о Богу, грешимо".[10] Он наставља: "Ми треба најпре да пређемо из смрти у живот, а затим да примимо сами у себе одозго, клицу (семе) живога Бога и да се родимо Њиме, како би постали Његова чеда и привукли Духа унутра (у себе) и, будући на тај начин просвећени, да објављујемо (проповедамо) Бога, уколико је то могуће и (уколико) се сами освећујемо Богом".[11] Без светлости Духа Светога немогуће је познати Бога. "Јер ако је, - говори преподобни Симеон, - (Бог) положио мрак и таму као покривало Својих тајни, и свак (и)) се нуждава за обиљем светлости Пресветога Духа ради познања скривених Тајни Његових, како ти, још не поставши станом Божанске светлости, испитујеш то, зашта ниси био кадар да се научиш, као још несавршен и нвпросвећен?"[12]
 
Проучавајући најподробније различите видове богословског сазнања, преподобни Симеон пре свега разликује знање по слици Божјој (образу Божјем) у нама: "Помисли, о човече, на то, - говори он, - што је изнад тебе, из тога што је на истом ступњу с тобом, и из тога у чему си се ти показао сликом Божјом".[13] Он говори, да се Бог познаје у творевини, али да Његова природа остаје недостижна: "Верујући, (свестан) да је Бог Творац свих и да је Он све произвео из непостојећег... као створен Богом, остаје у својим границама, знајући свога Створитеља. И, узвођен красотом творевине к Самоме Творцу, велича Га и слави као Животодавца свега, и није нимало љубопитљив у вези Његове недостижне природе".[14] Ми само знамо, да Бог постоји: "Цело Божанствено Писмо излаже помоћу исказаних о Богу појмова и речи, да Он јесте, а не какав је Он".[15] Насупрот таквој врсти знања изведеног из Писма, или тачније апстрактног, преподобни Симеон супротставља, међутим, (по) знање путем виђења и поседовања (овладавања). "А онај који се удостоји да види Бога, - говори он, - макар и донекле, у неприступној слави Његове бесконачне и Божанске светлости... неће се нуждавати учењем било кога другог, јер ће Га у себи самом имати целога, (Њега) Који пребива и креће се у Самоме Себи и Који говори и тајнонаучава га окривеним тајнама Његовим, по светој изреци коју је Он казао: "Моја Тајна, - говори Он, - Мени и мојима".[16] Постоји само један пут, који води мистичком знању - испуњавање заповести.[17] Према томе, може се у том смислу рећи, да је награда за испуњавање заповести, богопознање: "Брже или спорије (пре или касније), у већем или мањем стављену, (они који иоспуњавају заповести) као награду добијају да виде Бога (боговиђење) и да постану заједничари Божанске природе и да постану богови по назначењу и синови Божји у Христу Исусу, Господу нашем".[18]
 
Архиепископ Василије, "Преподобни Симеон Нови Богослов", ст. 118 '' 121, Београд 1988.
 
 
______________________________ __________
 
 
НАПОМЕНЕ:
1.   Eth 4. 755 - 760
2.   Eth 9. 10 - 14
3.   Eth. 950 - 68
4.   Eth. 9. 27 - 31
5.   Eth. 9. 24 - 27
6.   Theol 1. 1 - 13
7.   Theol 1. 244 - 246
8.   Theol 1. 194 - 216
9.   Theol 1. 412 - 418
10.   Theol 2. 33- 45
11.   Theol 2. 57 - 63
12.   Theol 1. 12. 115 - 120
13.   Theol 2. 179 - 181
14.   Theol 2. 219 - 226
15.   Theol 2. 257 - 260. Може се рећи, да је ово класично учење кападокијаца о богопознању у њиховој полемици против Евномија, коју преподобни Симеон овде излаже са мало већеим нагласком на познање Духа.
16.   Theol 2. 297 - 303
17.   Theol 2. 204 - 305
18.   Theol 2. 311 - 315

ВИЗИЈА СВЕТОГ ОЦА ЈОВАНА
ЧУДОТВОРЦА КРОНШТАДСКОГ


Свети и Праведни отац Јован Чудотворац Кронштдаски присећао се визије коју је имао у Јануару 1901:

После вечерњих молитви легао сам да се мало одморим у својој соби слабо осветљеној соби јер осећах благу вртоглавицу, пред Иконом Пресвете Богородице горело је кандило.
После не више од пола сата чух чудан шум и неко ме дотакну за раме и благим гласом рече ''Устани слуго Божији Јоване и следи вољу Божију''.
Ја устаде и видех пред собом Старца који изгледаше величанствено, коса му беше бело-сива а он имаше на себи црну мантију и у руци носаше штап, посматрао ме је благим погледом. Док сам се ја са великим напором уздржавао да се не срушим, моје руке и ноге се тресоше, хтедох нешто рећи али ми се језик не мицаше. Тада ме Старац прекрсти и смиреније са радошћу ме испуни, онда се и ја сам прекрстих. Старац показа штапом на западни зид моје собе и на зиду штапом написа бројке: 1913, 1914, 1917, 1922, 1924 и 1934, одједном зида нестаде и ја ходајући са Старцем кретох ка некој зеленој ливади а тамо видех мноштво крстова направљених од глине, дрвета или злата који означаваше гробове и ја упитах Старца због чега су ови крстови овде а он благо одговори: ''Ти крстови су за оне који су мучени и убијени за веру у Христа и због Речи Божије те постадоше Мученици'', те ми настависмо пут. Одједном видех целу реку крви, и питах Старца шта значи ова крв и колико је крви проливено? Старац погледа наоколо и одговори: ''Ово је крв правих Хришћана'', тада показа у висину на неколико Облака и ја видех мноштво белих лампи (кандила) како горе а онда почеше да падају на земљу јадна за другом десетине и стотине и док падаху гасише се и претвараху се у пепео. Старац тада показа и рече: ''Погледај,'' и видех на облаку седам горућих лампи, и ја упитах шта значе ове лампе што падоше на земљу а он одговори ''То су Цркве Божије које падоше у јерес, а тих седам лампи на облаку су седам Апостолских Саборних Цркава које ће остати до краја времена.''
Старац тада показа високо на небу и ја видех и чух Ангеле како поју ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ'', тада велика група људи са свећама у рукама хиташе поред нас са радосним и светлим лицима, у тој групи је било Архиепископа, монаха, монахиња затим група мирјана међу којима је било и младих, деце чак и одојчади. Ја упитах Чудотворног Старца шта је значење ових људи, а он одговори: ''То су људи који страдаше за Свету Саборну Апостолску Цркву за Свете Иконе од руку злих уништитеља.'' Ја упитах Старца дали могу да им се придружим а он одговори: ''Још је прерано за тебе да би страдао и твоје придруживање неби било благословено од Господа.''
Онда видех велику групу одојчади која за Христа страдаше од Ирода и примише круне од ЦАРА НЕБЕСКОГ. Ходајуци мало даље ми уђосмо у велику Цркву, ја хтедох да се прекрстим али ми Старац рече: ''Не мораш да се крстиш овде јер је ово место 'ГНУСОБА ПУСТОСНА' (Данило 12;11).'' У Цркви беше непријатно, на олтару се налазило Еванђеље са Звездом, свеће изгледаше као од катрана и гореше као дрва за потпалу, из Чаше се ширио јак смрад, тамо се још налазише Просфора са Звездом, Свештеник стојаше испред олтара са лицем црним као угаљ а испод олтара се налазила жена обучена у црвено са звездом на уснама и вришташе кроз Цркву смејући се и вичући ''ЈА САМ СЛОБОДНА.'' Ја помислих: Господе како је ово одвратно, људи као полудели почеше да трче око олтара, звижде и тапшу рукама па запеваше хулне песме. Одједном муња севну, јак гром удари земља се затресе и црква се сруши шаљући жену, свештеника, људе и све остало у провалију. Ја помислих: о Господе каква страхота спаси нас, и упитах Старца какво је значење ове страшне цркве, он одговори: ''То су људи на земљи, јеретици који одбацише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву коју Господ није благословио, у тој Цркви они не посте, не присуствују свештенослужењима, не примају Свето Причешће. Ја уплашено рекох: ''Господња је милост на нама а ове је проклео смрћу...'' Старац ме прекину и рече: ''Не тугуј само само се моли.'' Тада видех масу људи од којих сваки имаше знак звезде на уснама, страшно се мучаше жеђу и ходаше напред-назад. А кад нас видеше почеше викати: ''Свети Оци Молите се за нас јер ми не можемо а страшно нам је тешко, наше мајке и очеви нас нису учили Закону Божијем, ми чак немамо ни име Христово и не налазимо мира, ми одбацисмо Свети Дух И знак Крста... Тада заплакаше.
Ја кренух даље пратећи Старца, и тада он показа руком на планину од људских телеса заливених крвљу, а ја јако уплашен упитах Старца за значење ових мртвих телеса. Он одговори: ''То су људи који живеше монашки живот, одбацише Антихриста и не примише његов знак, они пострадаше због Вере у Христа и Саборну Апостолску Цркву и примише Мученицке круне умирући за Христа. Моли се за ове Слуге Божије.''
Без речи Старац се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше ИСУСОВУ МОЛИТВУ. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше ПОМАЗАНИКА ВЛАДАРА. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку... Тада видех особу у белом, то беше ЦАР НИКОЛАЈ II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ''МОЛИ СЕ ЗА МЕНЕ ОЧЕ ЈОВАНЕ И РЕЦИ СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ДА САМ ЈА ЦАР МУЧЕНИК УМРО ДОСТОЈАНСТВЕНО И МУШКИ ЗА МОЈУ ВЕРУ У ХРИСТА И ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ, РЕЦИ СВЕТИМ ОЦИМА ДА СЛУЖЕ ПАРАСТОС МЕНИ ГРЕШНОМЕ АЛИ ЗА МЕНЕ ГРОБА НЕЋЕ БИТИ.''
Убрзо све постаде скривено маглом, а ја плачући молих се за ЦАРА МУЧЕНИКА, ноге и руке ми дрхташе од страха. Тада Старац рече: ''Погледај и ја видех групе људи где леже свуда наоколо помрли од глади, а неки још живи једоше траву и биље док пси тргаше телеса мртвих, неподношљив смрад се ширише наоколо, ја помислих: о БОЖЕ ти људи неимаше Вере, са њиховим уснама они богохулише и за то примише ГНЕВ ГОСПОДЊИ... Још видех целу планину књига међу којима гамижаху црви и осетих страшан смрад те запитах Старца какаво је значење ових књига, а он одговори: ''Ово су књиге пуне безбожништва и хуле на БОГА које ће затровати све Хришћане са јеретичким учењима'', тада Старац дотакну својим штапом неке од књига и њих захвати пламен и ветар развеја пепео.
Мало даље видех Цркву око које лежаше гомиле листића са именима упокојених за помињање, ја се сагох да узмем неке од листића да прочитам имена али Старац рече: ''ОВИ листићи са именима за упокојене леже овде већ много година и свештеници заборавише за њих, а ја упитах: ''Ко ће се молити за њих,'' а он одговори: ''АНГЕЛИ ЋЕ СЕ МОЛИТИ ЗА ЊИХ.'''
Пођосмо даље и Старац убрза да га са муком пратих. Онда ми показа и рече: ''Види!'' и ја видех многи народ мучен демонима (ђаволима), који их мучише штаповима, вилама и кукама. Ја упитах Старца шта значи стање овог народа, а он одговори: ''То су они који се одрекоше своје Вере и који напустише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модрнизовану Цркву.
Ова група предсатвља и свештенике, монахе, монахиње и мирјане који прекинуше своје завете и брак те се упустише у пијанство и сваку врсту безакоња и хуле''. Сви они имаше ужас на лицима а из уста им се ширише неподносљив смрад, док их демони (ђаволи) мучише и вукоше у дубоку провалију из које се уздизала паклена ватра. Ја се страшно уплаших и прекрстих молећи се ''Избави нас Господе од оваквог пута.''
Тада видех групу људи старих и младих страшно ружно одевених који подизаше велику ''ПЕТОКРАКУ ЗВЕЗДУ'' на сваком крају звезде беше по дванаест демона (ђавола) а у средини звезде сам Сатана са ужасним роговима и издуженом и изопаченом главом, он ширише око себе пену на људе док говораше ''Устајте ви проклети са знаком...'' Одједном се појавише мноштво демона (ђавола) са жељезним печатима и на све људе ставише знак, на усне, изнад лакта и на десну руку. Ја упитах Старца за значење овога а он одговори: ''ОВО ЈЕ ЗНАК АНТИХРИСТА.'' ЈА се прекрстих и кренух за Старцем.
Мало затим он нагло стаде и показа руком на исток где видех велику групу људи са радосним лицима где носе Крстове и упаљене свеће у рукама, а међу њима се налазише велики Олтар бео као снег и на Олтару се налазио ''Восдуцх'' (вео којим се покривају Свети Дарови) са златном царском круном на којој је било исписано ''на кратко време.'' Патријарси, Епископи, свештеници, монаси, монахиње и мирјани стојећи око олтара појаше ''СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР.'' Ја се из велике радости прекрстих и заблагодарих Господу, тада Старац подиже свој Крст увис три пута и ја видех планину телеса заливену крвљу а изнад њих Ангели летеше узимајући душе убијених за Реч Божију и носише их ка Небесима појући АЛИЛУЈА. Док посматрах ја гласно заплаках а Старац ме ухвати под руку И забрани да плачем говорећи: ''Шта је угодно БОГУ, да је наш ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС мучен пролио Своју Пресвету Крв за нас, а ови ће бити Мученици који не прихватише знак Антихриста и сви који пролију крв своју примиће небеске венце''. Тада се Старац помоли за те Слуге Божије и показа на исток а речи Пророка Данила се обистинише ''ГНУСОБА ПУСТОШНА'' (Данило 12;11). ТАМО видех куполу Јерусалимску над којом се налазише звезда, а у Цркви велико мноштво милиона људи а још многи покушаваху да уђу унутра. Ја хтедох да се прекрстим али ме Старац ухвати за руку и рече: ''ОВДЕ ЈЕ ГНУСОБА ПУСТОШНА.'' Тада видех олтар где гораше свеће од смоле а на олтару се налазио краљ у ватрено црвеној порфири, на глави имаше златну круну са звездом, и ја упитах Старца: ''Ко је ово?'' а Старац рече: ''Антихрист''.
Он беше веома висок, са ватреним очима, црним обрвама, четвртасто уобличеном брадом, лукаво, зло и страшно лице. Он се сам налазио на олтару. Тада подиже руке ка народу, руке му личише на канџе тигра и повика: ''ЈА сам краљ, ја сам Бог, ја сам вођа и онај који нема мој знак биће убијен.''
Сви људи падоше ничице и обожаваше га а он стављаше знак на њихове усне и руке да би могли примити мало хлеба и да неби поумирали од глади и жеђи. Тада пред Антихриста његове слуге доведоше неколико људи са завезаним рукама који му се не хтедоше поклонити. Они гласно рекоше: ''МИ СМО ХРИШЋАНИ! МИ ВЕРУЈЕМО У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!'' а Антихрист им у трену пооткида главе и хришћанска крв се проли. Тада у олтар пред Антихрсита доведоше дете да му се поклони, али се дете не хтеде поклонити већ јасно исповеди: ''ЈА САМ ХРИШЋАНИН И ВЕРУЈЕМ У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, А ТИ СИ СЛУГА САТАНИН!'' Антихрист тада узвикну: ''Смрт том детету!'' док остали који прихватише знак Антихриста падоше пред њим ничице и обожаваше га.
Одједном гром одјекну, мноштво муња поче да сева и ватрене стреле почеше да падају на слуге Антихриста. Тада велика ватрена стрела севну и погоди Антихриста у главу. Он махну руком а круна му паде са главе на земљу и изломи се. Тада милиони птица полетеше на слуге антихристове. Ја осетих да ме Старац узе за руку и поведе.
Ходасмо даље и ја видех још јако много проливене хришћанске крви и ту се сетих речи Светог Јована Богослова, у књизи Откровења, да ће крви бити коњима до узди. Ја помислих: Боже спаси нас. Тада видех Ангеле који летеше и појаху ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ.''
Старац погледа уназад и рече: ''НЕ ТУГУЈ ЈЕР БРЗО, ВРЛО БРЗО ЋЕ ДОЋИ КРАЈ СВЕТА. Моли се Господу: БОЖЕ БУДИ МИЛОСТИВ НА СЛУГЕ СВОЈЕ.''
Време се примицаше крају. Старац показа ка истоку, паде на колена и поче молитву и ја му се придружих. Тада Старац би подигнут у висину ка небесима и док одмицаше у висину ја се присетих да незнам Старчево име те гласно повиках за њим: ''ОЧЕ КАКО ТИ ЈЕ ИМЕ?'' А он благо одговори: ''СЕРАФИМ САРОВСКИ.''

ТО ЈЕ ОНО ШТО ЈА ВИДЕХ И ЗАПИСАХ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ. Велико звоно зазвони над мојом главом и ја чувши звук устаде са кревета и помолих се:
''ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ И ПОМОЗИ МИ МОЛИТВАМА ВЕЛИКОГ СТАРЦА, ТИ ПРОСВЕТЛИ МЕНЕ ГРЕШНОГ СЛУГУ СВЕШТЕНИКА ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ.''


Свети Јован Чудотворац Кронштадски се слави 19. октобра и 20. децембра.

ГРИГОРИЈЕ С. ДЕБОЉСКИ
ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА (КЊИГА О ПОСТУ)
ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ
 
 
 
 
ОБРАЗАЦ И СМИСАО ПОСТА
 
Узвишени образац поста собом су нам дали Исус Христос и Апостоли; они су и сами постили показавши нам својим примером смисао и значај поста, који по њиховом личном примеру, у самом смислу речи, значи уздржавање од хране, сагласно заповести речи Божије и Цркве. Но, пост није обично уздржавање од хране које нам по некада налажу и поједина трезвена правила; пост је, уствари, много узвишеније и свештено уздржавање: где је пост, тамо је и право уздржавање, али није увек пост тамо где је и уздржавање. Уздржавање обично служи за очување телесног здравља и стања нашег, а пост служи - врлини и спасењу. Наше природно уздржавање је свагда потребно, док пост бива повремено. Оно прво је правило трезвености, а ово друго је заповест Божија и заповест св. Цркве. Смисао обичног уздржавања је свагдашња умереност у исхрани у сваком нараштају, а карактеристика поста је - количина, каквоћа и време узимања хране, коју нам је Црква прописала. Пост се, како је записано у црквеном уставу регулише мером, правилом и временом, а разликује се по својој строгости. Састоји се, или у апсолутном не једењу, напр. у трајању од три дана (Дела 9:9), или више дана (Мт 4:2), у чему се огледа најстрожији пост, или, пак, у сухоједенију, под којим се подразумева само једење хлеба, сувог воћа, пијење воде, и тсл., или, пак, у једењу варива, било са уљем или без уља, већ према могућности, или, на крају, у једењу рибе (Црквени устав, 32-33; 33-56). Дакле, пост у Православној Цркви има четири своја степена, а једење рибе је последњи и најлакши степен поста.
По примеру Исуса Христа и св. Алостола, телесни пост неизоставно потражује и духовни, који треба свагда да је присутан, нарочито приликом телесног уздржавања. Господ и Апостоли су свој пост свагда сједињавали са духовним удаљавањем од света, непрекидно молећи се, поучивши нас тако да се вазда телесни и духовни пост имају сједињавати (Мт 17:21; I Кор 11:27). Због тога и света Црква са телесним постом свагда захтева од нас и духовни пост молитве и остала дела хришћанске љубави, мада су они и иначе потребни, али свакако и првенствено у данима поста. "Постећи, браћо, телесно, постимо и духовно - Црква нас опомиње речима пророка Исаије (58:6-7) разрешимо сваки основ неправде; поцепајмо све неправедне записе; дајмо хлеб гладнима, уведимо у дом свој сиромахе и безкућнике да бисмо од Христа Бога примили велику милост".[1] "Нека ти пост, душо, данас означи напуштање греха".[2] У тој свези телесног и духовног поста огледа се прави и истински пост који испосника уводи у општење са Господом, телом и душом, чистећи и освећујући тело строгим уздржавањем од хране и пића, а душу молитвом и врлинама. Због тога сам телесни пост није савршен уколико нема духовног, а ни сам, пак, духовни без телесног. Ко само телесно пости, тај не добија много за себе (Ис 1:14). Међутим, и онај који се узда само у духовни пост, много губи у свом освећењу и спасењу. По речима ап. Павла, строгог подвижника вере и побожности, немогуће је истовремено бити и сластољубив и богољубив (П Тим 3-4). Ко чува пост телесни, како налаже Црква, тај уједно својим смиреним послушањем њезиног устава много добија, сведочећи истовремено и о посту духовном. Ко, пак, гордељиво и похотљиво нарушава телесни пост, уздајући се само у духовни, тај ничим не посведочава пост духовни. Нарушити послушност Цркви, а правдати то својим духовним делима, значи гледати гордо на своја дела и у тој гордости губити оправдање пред Богом (Лк 18:14). Много је боље и спасоносније смирено се повиновати гласу Цркве, уздајући се у милост Божију која се на смирене увек излива, него ли телесним мудровањем својим нарушавати одредбе Цркве, које су нам спасоносније и ипак схватљивије срцем, него ли гордељивим мудровањем.
 
 
______________________________ __________
 
 
НАПОМЕНА:
1.   Црквена служба у среду вече, прве седмице Четрдесетнице.
2.   Понедељак ујутро, прве седмице Четрдесетнице.

ZITIJE BLAZENE KSENIJE PETERSBURSKE



Jedini pisani trag o zivotu Blazene Ksenije je epitaf na njenom grobnom mjestu:

U IME OCA I SINA I SVETOGA DUHA.
OVDJE SE ODMARA TIJELO SLUSKINJE BOZIJE KSENIJE GRIGORIJEVNE, ZENE PUKOVNIKA ANDREJA FJODOROVICA PETROVA. POJCA PRIDVORSKOG HORA. OSTAVSI UDOVICA U SVOJOJ 26 GODINI, KAO BEZDOMNI HODOCASNIK ZIVLJASE SLEDE]IH 45 GODINA I UPOKOJI SE U 71 GODINI ZEMNOGA ZIVOTA. BIJASE POZNATA POD IMENOM ANDREJ FJODOROVIC. NEKA SE SVI KOJI ME ZNADOSE MOLE ZA SPASENJE MOJE DUSE I TAKO NADJU SPASENJE I ZA SEBE. AMIN.


Niko ne zna ko je napisao ove rijeci, ali su one sve sto znamo o zemnom zivotu Blazene Ksenije: zivjela je u vrijeme vladavine Carica Jelisavete Petrovne i Katarine II i bila je udata za pukovnika Andreja Fjodorovica Petrova, pojca pridvorskog hora, Uslijed nedostatka pisanih tragova u istorijskim zapisima toga vremena, mozemo pretpostaviti da nije bila aristokratskog porijekla.

Ksenija je u djetinjstvu i mladosti vodila obican, cak lagodan zivot. Nakon udaje zivjela je u srecnom braku, potpuno posvecena i odana svome muzu, koji je zivio ovosvjetskim zivotom. Takav zivot je na kraju nesrecno skoncao: tokom jedne zabave Andrej, iako mlad i dobrog zdravlja, iznenada je preminuo od pijanstva. Smrt voljenog muza u potpunosti je uzdrmala Ksenijin zivot. Imala je 26 godina i nije imala djece.

Uslijed dubokog bola Ksenija je shvatila svu prolaznost i nistavnost ovoga zivota, i svim svojim srcem se predala Bogu, molitveno istuci Njegovu zastitu. Ovozemaljska prolazna i propadljiva dobra nisu joj vise predstavljala bilo kakvu vrijednost. Kucu koju je imala poklonila je svojoj dragoj prijateljici Paraskevi Antonovoj, pod uslovom da ona uvijek pruzi utociste siromasima koji nisu imali gdje da zanoce. Svu preostalu imovinu, bukvalno sve sto posjedovase, Ksenija razdade potrebitima. Srodnici i prijatelji su pomislili da je uslijed neopisivog bola Ksenija poremetila umom. Na kraju su od advokata zaduzenih da sprovedu testament njenoga muza zahtijevali da Kseniju sprijece u namjeri da razda svu naslijedjenu imovinu, pravdajuci svoj zahtjev ociglednom neuracunljivoscu Ksenije, nastalom kao posledica soka uslijed muzevljeve smrti. Advokati su pozvali Kseniju, i nakon dugog i pazljivog razgovora i ispitivanja utvrdili da je potpuno zdrava i svjesna svojih postupaka, te da ima svako pravo da po svojoj volji raspolaze naslijedjenom imovonom. Mnogi nisu mogli da razumiju da je nesreca kroz koju je Ksenija prolazila bila samo spoljasnji povod za ovakve postupke i da se, shvativsi da su materijalna bogatstva prepreka istinskoj sreci u Bogu, Ksenija duhovno rodila.

Iznenada je napustila Petersburg i nije se vracala narednih 8 godina. Smatra se da je te godine provela u nekom usamljenom manastiru predajuci se, zajedno sa sestrinstvom manastira, asketskom podvigu i uzrastajuci u duhovnom zivotu kroz molitvu i savjete starca. Tu je Blazena osjetila priziv na jos veci podvig ushodjenja ka duhovnom savrsenstvu, podvig jurodstva Hrista radi (1 Kor. 4,10). Odlucila je da se vrati u Petersburg i da ovaj preteski podvig iznese tamo gdje joj je duboki bol otvorio duhovni vid. Obukla vojnicku bluzu svog voljenog muza i otpocela bezdomni zivot ispunjen molitvom. Trazila je da je svi zovu muzevljevim imenom, Andrej, jer „Ksenija je umrla" a ne njen muz za cije se spasenje duse neprestano molila. Ksenija je tako na sebe preuzela ne samo teret sopstvenog nesavrsenstva, vec i neispovjedjene grijehove svoga pokojnog muza, placuci zbog njegovog odlaska iz ovoga svijeta bez Svete Pricesti.

Kseniju su obicno vidjali kako luta najsiromasnijim dijelom Peters-burga, poznatim kao Petersburska Strana. Najcesce je bila u blizini crkve Sv. Apostola Mateja, gdje su oni najsiromasniji zivjeli u dotrajalim kucama. U pocetku su ljudi mislili da je ova u dronjke obucena zena kakva bezazlena prosjakinja. Cesto je trpjela uvrede od ulicnih kavgadzija. Krotko i ponizno Ksenija trpljase sva ponizenja, imajuci pred sobom lik Onoga koji je najveci medju nevinim stradalnicima, Gospoda Isusa Hrista, koji je bez roptanja saslusao sve optuzbe, podnio sva mucenja, i kroz uzasne patnje na kraju bio i raspet. Podrazavajuci Njegov primjer Blazena je podnosila sve patnje krotko i bez rijeci, oprastajuci „duznicima svojim" i ponavljajuci poslednju molitvu Raspetoga Gospoda: „Gospode oprosti im , jer ne znaju sta cine" . Samo jednom su je gradjani Petersburske strane vidjeli u pravednome gnijevu. Ulicni derani su vidjevsi siroticu kao i uvijek, poceli da je ismijavaju. Blazena je cutke podosila sve uvrede. Ovaj put se zli djecaci nisu zaustavili samo na rijecima. Vidjevsi da Blazena ne odgovara na njihove uvrede, pocese je gadjati kamenicama i blatom sa ulice. Na kraju je popustilo strpljenje Blazene i sa stapom u ruci ona krenu ka deranima. Stanavnici Petersburske Strane su se toliko zaplasili vidjevsi Blazenu u takvome stanju da su se pobrinuli da se tako sto vise ne ponovi.

Vremenom su ljudi shvatili da Ksenija nije samo sirota prosjakinja, vec da se iza krotkog i napacenog lica Blazene obucene u rite, krije nesto posebno. Poceli su je pozivati u svoje kuce i nuditi toplom odjecom, ne bi li je sacuvali tokom surovih Petersburskih zima, a poneki joj davase i milostinju. Blazena nikada nije prihvatala odjecu, iako je nedovoljno obucena trpjela strahovitu hladnocu, vec bi samo uzimala male, bakarne kopejke koje su zvali „kralj na konju", jer je na njima bio utisnut lik konjanika (bio je to u stvari Sveti Georgije). Novcice Blazena nije zadrzavala kod sebe, vec bi ih prvom prilikom dijelila petersburskoj sirotinji, ponekad im se obracajuci prorockim rijecima. Jednom tako Blazena na ulici srete neku poboznu zenu. Dajuci joj novcic od 5 kopejki rece: Uzmi ovaj petoparac. Na njemu je kralj na konju. On ce je ugasiti!. Zena pobozno uze novcic i citavim putem ka kuci razmisljase o znacenju ovih cudnih rijeci. No, tek sto zakoraci u ulicu u kojoj stanovase, vidje svoju kucu u plamenu. Dotrcala je do kuce i vidjela da su ljudi vec ugasili skoro svu vatru. Tada je razumjela sta joj je Blazena predskazala onim nerazumljivim rijecima.

Bog je Blazenoj darovao dar prozorljivosti. Mogla je da predvidi buduce dogadjaje kao da su se odvijali tu, pred njenim ocima i da prozire u srca i misli ljudi koje bi srela.

Jednom je Blazena iznenada dosla u kucu Paraskeve Antonove koju joj je poklonila po smrti svoga muza. Ulazeci, prodorno pogleda Antonovu i rece: „Ti ovdje mirno sjedis i prisivas dugmad, a ne znas da ti je Bog podario sina. Odmah idi na Smolensko groblje." Znajuci Ksenijin bogougodni zivot i znajuci da prazne rijeci ne prelaze preko njenih usana, Antonova nije ispitivala znacenje ovih cudnih rijeci, vec je duboko vjerovala da ce se nesto neobicno dogoditi, te se odmah zurno uputila ka Smolenskom groblju. U jednoj od ulica Vasiljevskog Ostrva, u blizini groblja, Antonova je vidjela mnostvo ljudi okupljenih oko kocije. Prisla im je pokusavajuci da dozna sta se dogodilo. Rekose joj da je kocijas naletio na trudnu zenu, koja se uslijed udara porodila na samoj ulici i odmah potom umrla. Sazaljevajuci nevino dijete, Antonova ga uze u svoj dom. Svi napori petersburske policije da otkrije identitet majke i sazna gdje zivi otac ili srodnici malenog sirocica pokazase se uzaludnim, te dijete ostade da zivi sa Antonovom. Ona se njezno starala o djecaku, podizuci ga sa ljubavlju, kao da je njen rodjeni sin. Kasnije je djecak postao znacajan cinovnik, i sa puno ljubavi se brinuo o svojoj pomajci. Takodje se sa poboznoscu sjecao Sluskinje Bozije Ksenije, koja je iskreno voljela njegovu pomajku i koja se na tako cudesan nacin umijesala u njegovu sudbinu.

Medju prijateljicama Blazene Ksenije bila je i udovica gospodja Golubjeva, koja je zivjela sa svojom sedamnaestogodisnjom cerkom. Ksenija je narocito voljela ovu tihu djevojku zbog njene dobrodusnosti i krotkog i blagog karaktera. Jednom Ksenija dodje u njihovu kucu i Golubjevljeve je, kao i obicno, sa radoscu primise i djevojka poce da sprema kafu. „Ljepotice moja", rece Ksenija gledajuci u djevojku, „dok ti ovdje spremas kafu, tvoj muz sahranjuje njegovu zenu u Okti. Idi brzo tamo." Djevojka je bila iznenadjena. „Moj muz? Ali ja nisam udata... i jos...sahranjuje svoju zenu." „Brzo da ides tamo", ponovi strogo Ksenija prekidajuci dalja pitanja i ostavljajuci bez objasnjenja zaprepascene zene. Znajuci da Blazena ne govori prazne rijeci Golubjevljeve su bez pogovora poslusale njen savjet i odmah krenule ka Okti. Na samom ulasku u grad prikljucile su se pogrebnoj povorci koja je upravo kretala put groblja. Od ozaloscenih ljudi saznadose da sahranjuju mladu zenu lokalnog doktora koja je umrla prilikom porodjaja. Nakon Svete Liturgije i opijela, uz plac i suze mladu zenu sahranise na oktanskom groblju. Nakon sahrane ljudi su se polako poceli razilaziti. Probijajuci se kroz guzvu Golubjevljeve se slucajno nadjose pored nesrecnog udovca, koji je klececi jecao nad svjezom humkom. U tom trenutku je iznenada izgubio svijest i pao ispred njih. Golubjevljeve mu pomogose da povrati svijest i njezno ga tjesise. Nakon svega, postadose prijatelji, i mlada Golubjeva se na kraju udade za doktora.

Boziji dar prozorljivosti se izabranima ne daje samo da bi prorokovali dobre vijesti. Nerijetko Sveti, obdareni ovim darom, proricu nadolazece bolesti ili smrt, kako ljude ove nedace ne bi zatekle nepripremljene. Jednom je tako Blazena nenajavljena posjetila gospodju Krapivinu (krapina - kopriva) koja je toga dana primala goste. Svi su je sa radoscu docekali i lijepo ugostili. Ksenija je kratko razgovarala sa svima i ubrzo potom ustala zahvalivsi se na gostoprimstvu. Izlazeci iz kuce Ksenija se najednom obrati Krapivinoj govoreci: „Ovdje je kopriva sada zelena, ali ce uskoro uvenuti." Nije nam znano da li je Krapivina razumjela ove rijeci, ali ostali gosti nisu tome pridavali bilo kakav znacaj. Utoliko su se vise zaprepastili kada se Krapivina, iako mlada i dobroga zdravlja, uskoro razboljela i umrla. Tada svi razumjese da su cudesne rijeci Blazene predskazale smrt Krapivine.

Gradjani Petersburga su Kseniju vremenom zavoljeli, uvidjevsi uzvisenost podviga i cistocu duse Blazene, koja je prezrela sve zemaljsko zarad Carstva Nebeskoga. Uvjerivsi se u dar prozorljivosti kojim je Blazena bila obdarena i gledajuci njen prosti i krotki zivot, ljudi su shvatili da pred sobom imaju zivi primjer jurodivosti Hrista radi. Ljudi su smatrali ulazak Blazene u ciju kucu kao narociti znak i blagoslov, a majke su se radovale kada bi, zastavsi, poljubila njihovu djecicu. Naime, primjetile su da kada bi Blazena pomilovala ili poljubila neko bolesno dijete, bolest bi se brzo povlacila i dijete bi uskoro potpuno ozdravilo. Zato su se roditelji utrkivali da postave dijete pred Blazenu kada bi je vidjeli na ulici, jer su cista srca smatrali da ako ih Ksenija pogladi ili poljubi, djeca nece biti bolesna. Kocijasi su molili Blazenu da je barem malo prevezu kocijom, jer bi nakon toga veoma brzo zaradili novca koliko za cijeli dan rada. Trgovci su nastojali da joj nesto poklone, jer se pokazalo da bi im se u tom slucaju promet osjetno povecao. Ljudi su tako prihvatili da je njeno cudno ponasanje bilo znak narocite blagodati Bozije.

Dva dana pred praznik Rozdestva Hristovog 1761. godine vidjeli su Kseniju kako uznemireno trci snijegom zavejanim ulicama vicuci: „Pecite palacinke! Pecite palacinke! Uskoro ce cijela Rusija peci palacinke." Iako su svi znali da je drevni ruski obicaj nalagao da se u znak sjecanja na umrle peku palacinke, niko nije mogao da pronikne u znacenje ovih neobicnih rijeci. Dan kasnije je Carica Jelisaveta Petrovna iznenada umrla. Tada su svi razumjeli prorocke rijeci Blazene.

Nekoliko dana prije ubistva Carevica Jovana VI (Antonovica, pra-praunuka Cara Alekseja Mihajlovica), koji je, mada jos maloljetan proglasen za Cara, Blazena je jadikovala: „Krv, krv, krv!"

S vremena na vrijeme Ksenija bi posjetila prijatelje ili poznanike, i usred razgovora bi ucutala, kao da je slusala neki unutrasnji glas u sebi a ne rijeci svojih domacina. Tada bi naglo, bez rijeci ustajala, zurno se uputivsi nekuda. Ako bi je neko upitao zasto odlazi i gdje se uputila, Blazena bi, mahnuvsi stapom kroz vazduh u zurbi rekla: „Moram da pozurim. Ljudi me tamo trebaju."

Ksenija ne posjedovase nista osim raspadnute odjece na sebi, te su se mnogi nudili da je opskrbe svime potrebnim za zivot. Blazena bi, odvracajuci ih, samo kratko odgovorila: „Ja sve imam." Kada bi usla u dom nekoga poznanika, radosno bi uzviknula: „Evo mene i svega mojega!" Kada se odjeca njenog upokojenog muza od dotrajalosti raspala, obukla se u jos jadniju odecu, otanjalu i iscijepanu, a na nogama je imala izbusene cipele bez carapa. Tokom zime koja je u Petersburgu posebno ostra, nije oblacila topliju odjecu i napaceno tijelo je izlagala nesnosnom mrazu.

Dugo niko nije znao gdje Blazena provodi noci. Nisu se samo stanovnici Petersburga cudili kako prezivljava surove petersburske noci, vec je i policija znatizeljno ispitivala gdje Ksenija odlazi nocu. Otkrili su da nejaka i cutljiva zena provodi noci na otvorenom, obicno u polju van grada, moleci se i praveci poklone u sva cetri pravca, i to ne mareci kakvo je vrijeme. Pravo je cudo Bozije kako je prezivjela surove petersburske zime zivjeci napolju.

Ponekad bi Blazena noci provodila i na drugi nacin. Pri samom kraju zivota Blazene, 1794 godine, pocela je gradnja nove crkve na Smolenskom groblju. Radnici koji su radili na crkvi primjecivase da neko krisom, sa prvim sumrakom, uzima cigle odlozene na gradilistu, i odnosi ih do samog vrha nove konstrukcije, upravo do onog mjesta gdje bi se sutradan radovi nastavljali. Zapanjeni radnici odlucise da otkriju ko je njihov neumorni pomagac na ovom bogougodnom poslu. Postavili su nocnog cuvara i otkrili da je to Sluskinja Bozija Ksenija.

Govoreci o Blazenoj Kseniji jedan pisac je udivljeno napisao: „Ona ili posjedovase neku natprirodnu snagu ili je u sebi tako snazno raspalila plamen duhovne vatre, onu zestoku i nepokolebljivu vjeru sa kojom i nemoguce postaje moguce. Medjutim, imajuci pred sobom primjere velikih Svetitelja Bozijih, koji svojom vjerom ucinise bezbrojna i prekrasna cuda neshvatljiva ljudskom umu, vidimo da asketski podvizi Blazene nisu nesto nemoguce ljudima sa dubokom i cvrstom vjerom. Ksenija je zaista u sebi nosila onu vjeru kojom je sve moguce ciniti." Njena dusa, iako jos u trosnom tijelu, uzdizala se iznad ovoga svijeta prebivajuci u zivoj i licnoj zajednici sa Bogom. Blazena Ksenija je uvijek i svuda priticala u pomoc svim potrebitima. Tokom dana je ova bezdomna bogotraziteljka hodala ulicama Petersburga, lica koje je sijalo blagoscu i krotoscu i otslikavalo njenu preobrazenu dusu punu topline i ljubavi. Nocu, po kisi i snijegu, odlazila je u polje i kolenopreklono stupala u molitvenu zajednicu sa zivim Bogom. Na koncu, Kseniju nisu vise vidjali kako hodi ulicama Petersburga ili kako se moli u polju, sa licem koje je nekom natprirodnom snagom blistalo medju siromasnim kucicama parohije Svetog Apostola Mateja. Bog je pozvao svoju sluskinju da se odmori od borbi i podviga i uzeo je Sebi. Ksenija je bila jedna od onih svijeca koje Bog raspaljuje na zemnji s vremena na vrijeme, kako bi osvijetlio uzani put spasenja vjernima, kao sto sam Spasitelj nas rece: "Uska su vrata i uzan put koji u zivot vodi i malo je onih koji ga nalaze."(Mt. 7, 14).

Blazena Ksenija se predstavila krajem 18 vijeka, i tacan datum na koji se upokojila nije nam poznat. Sahranjena je na Smolenskom groblju u Petersburgu, u blizini one nove crkve, ciju je gradnju, iako stara i nemocna, predano pomagala.

Hodocasca na njen grob pocese ubrzo po njenoj smrti. Blazena Ksenija se cesto javljala i priticala u pomoc svima koji su je sa vjerom prizivali i poznata su mnoga cuda koja sotvori.

Nikolaj Selivanovic Golovin, cinovnik iz Grodnog, cesto je dozivljavao neprijatnosti na poslu. Otisao je u Petersburg da dovede stvari u red, ali su se one jos vise iskomplikovale. Golovin je bio veoma siromasan i izdrzavao je svoju staru majku i dvije sestre. Setao je ulicama Petersburga i u ocajanju, iako bijase vjerujuci, u njegovu dusu se uvukla pomisao da se baci u Nevu i tako izvrsi samoubistvo. U tom momentu ispred njega se pojavila neka nepoznata zena, koja ga je iznenadila svojom pojavom i podsjetila na siromasnu monahinju. „Nemoj da tugujes. Podji na Smolensko groblje i odsluzi pomen Kseniji, i sve ce biti u redu", rece Golovinu. Poslije ovih rijeci nepoznata zena je postala nevidljiva. Golovin je poslusao njen savjet i njegovi poslovi su se potom sredili na najbolji moguci nacin.

Car Aleksandar III , u vrijeme dok je bio prestolonaslednik, oboli od teske vrste tifusa. Velika Vojvotkinja Marija Fjodorovna veoma se uplasila zbog bolesti svoga muza. Jedan od slugu, vidjevsi je u hodniku, ispricao joj je kako Blazena Ksenija pritice u pomoc bolesnima, te da je i on izlijecen od bolesti molitvama pravednice. Dao joj pijesak sa njenog groba, koji je Vojvotkinja polozila pod jastuk bolesnika. Iste veceri, dok je sjedila kod uzglavlja bolesnoga muza, imala je vidjenje Blazene Ksenije koja joj je rekla da ce se bolesnik oporaviti i da ce se u njihovoj porodici roditi cerka. Predskazanje Blazene se u potpunosti ispunilo. Ne samo da je Car Aleksandar ubrzo ozdravio, vec su nedugo potom dobili cerku.

Neki covjek iz Petersburga dosao je u posjetu svojoj rodjaki, zemljoposjednici iz Pskovske gubernije i ispricao joj koliko se Blazena Ksenija postuje u glavnome gradu. Pod uticajem njegove price pobozna zena se pred spavanje pomolila za pokoj duse Blazene. Te noci usnula je kako Ksenija hodi oko njene kuce i posipa je vodom. Ujutro se ambar sa sijenom zapalio, ali se vatra nije prosirila na kucu, iako je to bilo skoro nemoguce.

Udovica jednog pukovnika dosla je u Petersburg da prijavi svoja dva sina u prestizni Kadetski Korpus. Medjutim, u tome nikako nije uspijevala. Novac koji je pozajmila za put vec je bio potrosen i udovica je gorko placuci hodala ulicama Petersburga. Iznenada prisla joj je neka prosta zena i rekla: „Odsluzi parastos Kseniji, ona pomaze u nevolji." „Ko je ta Ksenija," pitala je nesrecna udovica. „Ko trazi naci ce", odgovorila je prosta zena i brzo se izgubila. I zaista, udovica je lako saznala ko je Ksenija i odsluzila joj pomen na Smolenskom groblju. Neocekivano brzo poslije toga, dobila je vijesti da su njena oba sina primljena u Kadetski Korpus.

Sabor Ruske Zagranicne Crkve je 1978. godine pribrojao broju Svetih Blazenu Kseniju Petersbursku, jurodivu Hrista radi. Njen spomen proslavlja se 6. februara (24. januara po crkvenom kalendaru)

Sluzbu Blazenoj Kseniji je napisao Sv. Jovan (Maksimovic), Episkop Sangajski i Sanfranciskanski, cudotvorac poslednjih vremena, jedan od najvecih Svetitelja ovoga vijeka.

E P I L O G


Skit Blazene Ksenije u Kaliforniji

Bratstvo Sv. Germana Aljaskanskog, koje su po blagoslovu Sv. Jovana (Maksimovica) osnovali Gleb (kasnije o. German) Podmosenski i Judzin (o. Serafim) Rouz, kupuje 1979 godine parce zemlje na samo 12 kilometara od njihovog manastira, u divljoj, ali predivnoj prirodi Sjeverne Kalifornije. Kao i Sv. Jovan, o. German i o. Serafim su postovali Blazenu Kseniju i htjeli su da osnuju i duhovno vode jedan zenski manastir posvecen ovoj pravednici Bozijoj.

Avgusta 1980 godine o. Serafim je postrigao u monaski cin Barbaru Mekarti, koja je inspirisana monaskim idealom napustila uspjesnu opersku karijeru i tako postala prva monahinja Skita Svete Ksenije. O.German joj je dao ime Brigita, u spomen prve monahinje-svetiteljke Irske, zemlje njenih predaka.

Sestrinstvo se vremenom uvecavalo, da bi na Veliki cetvrtak 1992 deset Amerikanki obracenih u Pravoslavlje bilo zaruceno za Nebeskog Zenika.

Tako je Blazena Ksenija koja sirotovase ulicama Petersburga u 18 vijeku, misticno pohodila Ameriku gotovo 200 godina kasnije. Njenim molitvama i zastupnistvom osnovan je Skit u divljini Sjeverne Kalifornije, tako daleko od Svete Rusije u kojoj je zivjela.

Neka bi Blazena Ksenija svojim molitvama umilostivila Svemoguceg Boga da i u nama raspali svijecu vjecne istine, kako bi Sina Njegova i Boga Nasega Isusa Hrista docekali spremni i gotovi da udjemo u Carstvo Njegovo.

MOLITVAMA BLAZENE KSENIJE PETERSBURSKE GOSPODE ISUSE HRISTE POMILUJ NAS. AMIN.

Episkop Nikolaj
Molitve na jezeru
Na Ohridskom jezeru 1921-1922 godine.

Predgovor o. Justina Popovića

Obzidana narodnim telom, stolećima je naša narodna duša mucala i mučila se tražeći jezik kojim bi, odzborila svoje bolove, svoje tuge, svoje čežnje i svoje molitve. I našla je svoj jezik, našla u Vladici Nikolaju. Kroz njega naša mucava duša promenila se u ridanje, kako ne vide naše oko, u rečite molitve kakve ne ču naše uho On je bogoposlani ognjeni jezik, koji stoji nad našom dušom i ona se plameno i strasno ispoveda "Trosunčanom Vladiki svetova". On je stil, blagodatno-raskošni stil naše duše. On govori; nikada u nas nije tako govorio čovek. On se moli; nikada se u nas nije tako rečito molio čovek. On ima dar reči, jer ima dar sveosećanja, dar žalostivosti, dar sveljubavi, dar molitve. Do njega, mi smo bili očajni: utrnula je hristočežnjivost naše duše sasušila se i zamrla. Od njega - mi smo ustreperili radošću: hristočežnjivost naše duše oživela je u njemu, vaskrsla i podmladila se. Plamena hristočežnjivost Rastkova uselila se u njega i razbuktala u ogroman požar: i on gori u tom požaru, gori na žrtvu vsesoženija za vsjeh i vsja. Zato je on postao naš optimizam, naš optimizam u mračne dane naše očajne sadašnjice. Mi prisustvujemo velikom i retkom čudu, divnom i svetom znaku vremena: prvi put se blažena Večnost Svete Troice ukotvila u Rastku, i od hristočežnjivog Rastka stvorila hristonosnog Savu; drugi put se ta ista Večnost ukotvila u Vladici Nikolaju, i od hristočežnjivog Nikolaja na naše oči stvara hristonosnog Nikolaja.

Oni ljubimci Večnosti znaju tajnu naše pravoslavne duše, znaju kako se od buntovne i hristoborske slovenske duše može izraditi duša hristolika. Od Svetoga Save tja do današnjega Dana naše Pravoslavlje nije imalo rečitijeg i moćnijeg ispovednika od Vladike Nikolaja. Na njemu će se s molitvenim divljenjem zadržavati i optimizirati naši potomci kao mi na Sv. Savi. Potomci naši će se diviti, i žaliti što ne vide što mi očima svojim vidimo, i ne čuju što mi ušima čujemo. Za njih, kao i za mnoge od nas, on će biti: ognjište na kom se prozebli skepsom i maloverjem krave i zagrevaju.

Čitam i prečitavam Molitve na jezeru no sva sladosna draž njihova isplivava u dušu moju, kada ih molitveno čitam i prečitavam. On, čudotvorac molitvenih ritmova, ima vlast nad dušom mojom, govorim sebi:ja sam zaključan u čula, ja čulima mislim, no kad njegova čudotvorna molitva prostruji kroz dušu moju okajanu, namah se čula, ti šrafovi duše, odšrafljuju, i duša moja, ranjena ptica moja, okriljena izleće i ponire u slatke dubine Večnosti. A raslabljeno srce moje govori mi: on probija čauru vremena i prostora, koja obmotava i guši dušu tvoju, i izgoni leptira duše tvoje u plava prostranstva bezgranične Večnosti. U istini, on je kanal kojim Večnost izlazi u dušu moju i kojim duša moja ulazi u Večnost. On pojačava osećanje moje lične besmrtnosti do lične večnosti, i ja se osećam strancem u svetu, a domaćinu Večnosti.

On molitvom misli, molitvom filosofira. Oseća se da kroz njega govore svetlosne duše velikih podvižnika pravoslavnih, naročito čarobna duša Sv. Simeona Novog Bogoslova. On molitvom oseća Boga, molitvom oseća i svu tvar. On je u molitvenom odnošaju prema svemu. Tome vodi Pravoslavlje, i samo Pravoslavlje. Duša se sva sabira u molitvu, i kroz beskrajno komplikovano čudo, zvano svet, ide vođena molitvom, jer je molitva jedini okati putovođa uma, i srca i volje.

On govori o Hristu zato što živi Njime. On proširuje svoju tajanstvenu ličnost do bogočovečanskih razmera: preživljava lično opitno bogovaploćenje i rođenje Hrista u duši svojoj. To potseća na blagodatno - opitnu hristologiju Makarija Svetog i Velikog. Smisao čoveka je: roditi Hrista u sebi, postati Bog, jer je zato Bog postao hrana ljudima.

Kada, molitvom razneženu, dušu svoju okrene prema tvari: on uzavri žalošću i razrida se ridanjem potresnim. Jer je bolesna, ranjava i tužna sva tvar. Zaista, u njegovim suzama "vri žalost svih stvorenja." Zaista, u njegovom plaču, plaču sve ljudske oči i sva ljudska srca. On boluje bolovima sve tvari; i tuguje tugom svih tvari. Gle, Bog nam je poslao Jova koji strada stradanjima svega čovečanstva i sve tvari. I još: on je naš Isaija koji vidovito i nadahnuto osmišljava stradanje uopšte, i opravdava bogočovečansko stradanje napose.

Svet je ovaj bolesnik, koga je razboleo greh, jer je greh - bolest, i preziranje grešnika preziranje i bolesnih. Molitvom hodi oko teškog bolnika naš lekar, molitvom hodi i molitvom leči i isceljuje. Ne preziri grešnike, no moli se za njih. Žali i sažaljevaj svaku tvar, no ne osuđuj. Proširi molitvom dušu svoju, i udubi, i zaplakaćeš nad tajnom sveta gorko i teško. Omolitvi srce svoje, i dušu i um, i oni će postati nepresušna vrela suza sa vsjah i vsja. Preosvećeni molitvenik je omolitvio svu dušu svoju, i duh i um: i grehe svih grešnika oseća kao svoje, i bolove svih tvari preživljava kao svoje, i kaje se za sve grehe kao za svoje, plače i uzdiše.

Molitva proširiva granice čoveka do Svečoveka; čini čoveka osetljivim za sve bolove i grehe; čini čoveka sposobnim da plače okom svih uplakanih i tuguje tugom svih tužnih. Kroz divne molitve našeg psalmopevca struji duša Svečoveka. Granice vremena i prostora iščezavaju; molitve odišu vaseljenskom dušom: govori nerob vremena i prostora, ne čovek, već Svečovek.

Hristočežnjivom dušom njegovom mi smo zaljubljeni u Hrista, i dok se robovi vremena i prostora kolju o trošna bogatstva zemlje, naš neustrašimi borac za Večnost stoji na mrtvoj straži naše duše, kleči, metaniše, jeca i moli se za vsjah i vsja.

Gospode čovekoljubivi, omolitvi me molitvenošću Preosvećenog oca Nikolaja.

Otac Justin (Popović), 1922
Episkop Nikolaj
Molitve na jezeru
I
Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji?

Zakrite oči svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid peče kroz moje oči.

Šta imate da vidite? Drvo života, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge. Šta drugo - nego plamen nebesni zaronjen u blato, te niti svetli niti se gasi?

Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra.

Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša.

Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.

Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno.

Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu?

O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini vidi. U njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj.

Našto vam gledanje u mene: u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo svoje žurne prolaznosti?

Gospode, lepi ubruse moj, optočeni zlatnim serafimima, spusti se na mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih stvorenja.

Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bi stideo nagote svoje. Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.
II

Ko me postavi u ovaj crvinjak?

Ko me zavali u prašinu, da budem sused zmijama i ručak jastrebima?

Ko me surva sa gore visoke, da budem saputnik krvnicima i bezbožnicima?

Moj greh i Tvoja pravda, Gospode. Od postanja sveta proteže se greh moj, i brži je nego pravda Tvoja.

Brojim grehe svoje kroz ceo život svoj, i kroz život oca mojega tja do početka sveta, i kažem: zaista, pravdi Gospodnjoj ime je milost.

Rane svojih otaca nosim na sebi, rane koje i sam pripremah dok u njima bejah, pa su se sada sve objavile na duši mojoj, kao šarena koža na žirafi, kao plašt od zlih skorpija što me kolju.

Aman, Gospode, otvori brane nebesnoj reci Tvoje blagodati, i očisti me od gube. Da bi bez gube smeo izgovoriti ime Tvoje pred ostalim gubavcima, a da mi se ovi ne narugaju.

Podigni me bar za jednu glavu iznad truležnog mirisa ovog crvinjaka. Da udahnem nebesnog tamjana i da oživim.

Podigni me bar za jednu palmu visoko, da se i ja mogu nasmejati zmijama, što jure za mojim petama.

Gospode, ako ima i jedno dobro delo na zemaljskom putu mome, radi njega jednog izbavi me od saputništva krvnika i bezbožnika.

Gospode, nado moja u očajanju.

Gospode, snago moja u nemoći.

Gospode, videlo moje u tami.

Metni samo jedan prst na čelo moje i podići ću se. Ili, ako sam i suviše prljav za prste Tvoje, veži me jednim zrakom iz Tvoga carstva i digni me, - digni me, milošto moja iz ovog crvinjaka.
III

Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate? Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i greha.

Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.

Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?

Gospode svetlonosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.

Ima li sreće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.

Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću, u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz bunovne samsare obmana.

Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?

Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nad sunčanim.

Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.
IV

Učiše me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.

No kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska.

Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao dvorovi od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu. Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju, i plaše neuku decu.

Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. Ne mamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespomoćno starite i ponirete u grob?

Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napitci prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja. Osmejci vaši - naveštaj žalosti, u kojoj ćete vikati mene u pomoć, nemoćni nemoćnoga.

Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! I sve zlo, što ljudi čine pod nebom, ispovest su nemoći i - nemoći.

Samo moćan usuđuje se činiti dobro. Samo onaj, što se Tobom hrani i poji, snago moja, puni se snagom za dobro.

Samo spavač na srcu Tvome oseća odmor. Samo onaj, što ore pred nogama Tvojim, sladiće se plodom truda svoga.

Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, kolevko moja i vaskrsenje moje.
V

Još malo, malo i put će se moj končiti. Još malo, malo pridrži me, Pobedniče smrti, na strmenom putu k Tebi. Jer što se više k Tebi penjem, sve više me ljudi zatežu naniže, u svoj bezdan.

Što je bezdan puniji to je deblja i njihova nada, da će Tebe savladati. Zaista, što je puniji bezdan Ti si dalje od bezdana.

Kako su glupe sluge drveta poznanja! Svoju moć ne mere Tobom no svojim brojem. Zakon pravde ne osveštavaju Tvojim imenom no svojim brojem. Put većine za njih je put istine i pravde. Drvo poznanja postalo je drvo zločina, i gluposti, i ledenog mraka.

Vaistinu, znalci ovoga sveta znaju sve osim da su sluge Satane. Kad svane poslednji dan, Satana će se zaradovati broju svoje žetve. Sve šturo klasje! No po gluposti svojoj i Satana računa sa brojem a ne sa punoćom. Jedan Tvoj klas vrediće za svu žetvu Sataninu. Jer Ti na punoću hleba životnog računaš, Pobedniče smrti, a ne na broj.

Uzalud govorim bezbožnim: uputite se Drvetu Života i znaćete više nego što želite znati. Od drveta poznanja Satana vam pravi skalu za podzemni svet.

Rugaju mi se bezbožni: ti hoćeš kroz Drvo Života da nas obratiš tvome Bogu, koga mi ne vidimo.

Zaista, nećete Ga nikada ni videti. Svetlost, što zasenjuje oči i serafimima, sagoreće vaše zenice za navek.

Od svega što raste u gnilini zemljinoj najređi su oni što u Boga veruju. O jezero i planine, pomozite mi da se veselim, što i ja putujem sa ovim najređim, najnečujnijim, najprezrenijim.

Još malo, malo, braćo, i put će se naš končiti.

Još malo, malo pridrži nas, Pobedniče smrti.
VI

Na kolena, plemena i narodi, pred veličanstvom Božjim. Padate hitro na kolena pred svojim harambašama, a oklevate pasti pred noge Svemogućega!

Velite: zar će nas ovako malene kazniti Gospod? Da nas je stvorio većim i snažnijim, pa da nas i kažnjava! A ovako, gle, jedva smo nešto viši od trnovog žbunja ukraj druma prema hučnoj vasioni oko nas, a ti nam pretiš kaznom nesrazmerno Većeg od nas?

Bezumnici! Kad vas vaše harambaše pozivaju na zlo, od koga se i vasiona zatrese, onda ne govorite, da ste suviše maleni. Samo se za svetla dela izgovarate malenkošću i slabošću.

Mada ste maleni na oči, pod velikim ste imenom zapisani u knjizi sudbe. Praotac vaš imađaše arhangelsku veličinu i blistaše arhangelskim likom. Zato je i vama određena arhangelska nagrada ili arhangelska kazna.

Kad se nečujno uvuče u srce praoca vašeg želja, da pozna stvari van Tvorca, njegov lik arhangelski potamni kao zemlja, i njegova veličina razbi se u sitnice, - u vas, seme njegovo. Jer poželi, da pozna sitnice, pa se razbi u sitnice, da bi mogao ući u sitnice, i okusiti ih, i ispitati ih.

Sve sitnice, svi sitni presitni, moraju se združiti i okrenuti licem od zemlje ka Tvorcu. Da bi se vaš arhangelski praotac ponovo vaspostavio, i da bi lice njegovo ponovo zasjalo sjajem ogledala okrenutog ka suncu.

Gospode moj i Tvorče moj, vaspostavi čoveka, kakvoga Ti prvo stvori. Ovakav kakav je čovek nije delo Tvoje. Ovakav kakav je čovek je tvorac samoga sebe. Ime mu je bolest, - od kud bi bila bolest u rukama Tvojim? Ime mu je strah - od kud bi strah mogao doći od Neustrašivog? Ime mu je zloba, - od kud bi zloba mogla doći od Nezlobivog?

Ispuni me Sobom, zdravlje moje; ispuni me Svojom večnom jutarnjom svetlošću, i ispariće iz mene bolest, strah i zloba. Kao što pred suncem močvar isparava, i pretvara se u njivu plodovitu!
VII

Da mogu od kamenja da stvorim svirače, i od peska jezerskog igrače, i od lišća svih gora pevače, da mi pomognu slaviti Gospoda. Te da se i glas zemlje čuje među horovima angelskim.

Sinovi čovečji naklopili se na trpezu odsutnog Domaćina, te ne pevaju nikome do sebi i svojim zalogajima, koje će najzad morati povratiti zemlji.

Prežalosno je slepilo sinova čovečjih što ne vide silu i slavu Gospodnju. Tica živi u gori, i ne vidi goru. Riba pliva u vodi, i ne vidi vodu. Krtica rovi pod zemljom, i ne vidi zemlju. U istini, prežalosna je jednakost čoveka sa ticama, i ribama, i krticama.

Ljudi, kao i živina, ne obraćaju pažnju na ono čega ima suviše, no uzdižu trepavice svoje samo pred retkostima, pred izuzetcima.

Suviše Te ima, Gospode, disanje moje, zato Te ljudi ne vide. Suviše si očigledan, Gospode, uzdisanje moje, zato je pažnja ljudi okrenuta od Tebe i upravljena na polarne medvede, na retkosti u daljini.

Suviše služiš slugama svojim, vernosti moja slatka, zato si izložen prezrenju. Suviše rano ustaješ, da upališ sunce nad jezerom, zato te spavala na trpe. Suviše si revnostan u zažiganju noćnih kandila na svodu nebesnom, revnosti moja nenadmašna, a lenjo srce ljudi mnogo više govori o nehatnom sluzi no o revnosnom.

O ljubavi moja, da mi je sve stanovnike zemlje, vode i vazduha pokrenuti da zabruje himnu Tebi. Da mi je, da se skine lepra sa očiju zemlje, i da rasputnica opet postane devojkom, kakvom si je stvorio.

Vaistinu, veliki si, Bože moj, isto i bez sveta. Podjednako si veliki i kad Te svet slavi i kad Te svet huli. No kad Te svet huli, veći izgledaš u očima svetitelja Tvojih.
VIII

Svetovi se roje oko Tebe, Gospode, kao pčele oko cvetale trešnje. Jedan svet potiskuje drugi; jedan drugom osporava očevinu; jedan gleda na drugog kao na uljeza u svoj dom. Svi polažu veće pravo na Tebe od Tebe samog.

Od prelivanja Tvoje punoće rojevi se hrane, Sladosti Neiscrpna. Svi se prejedaju, i svi odlaze gladni.

Od svih rojeva roj ljudi odlazi najgladniji. Ne zato, Domaćine, što Ti nemaš jela za ljude nego zato što oni ne poznaju svoju hranu, pa se otimaju s gusenicama o isti brst.

Pre svih stvorenja, i pre vremena i žalosti, Ti si, Gospode, uobličio čoveka u srcu svome. Prvo si čoveka smislio, mada si ga poslednjeg objavio na brojanicama stvaranja. Kao što vrtar sve vreme misli o cvetu ruže dok kopa i sadi suve šipove. Kao što zidar planirajući hram najpre uživa u kubetima, mada ove poslednje zida.

Prvo si rodio čoveka u srcu svome, pre nego si počeo stvaranje.

Pomozi mome smrtnom jeziku imenovati toga čoveka, taj sjaj Tvoje slave, i tu pesmu Tvoga blaženstva. Da ga imenujem Svečovekom? Jer kao što se on sadržao u srcu Tvome, tako se u njegovom umu sadržao sav objavljeni svet, sa čovekom i vesnicima čoveka.

I niko ne znade Oca osim Sin, niti ko znade Sina osim Otac. Kao Nirvana bio si, Gospode, dok se Sin u Tebi ne zače; bez broja i bez imena bio si.

Kako da Te veličam iz sred roja gladnih gusenica, što jedan vetar donosi na cvetalu trešnju a drugi odnosi, i čiji je sav vek između dva vetra?

O Gospode, snu moj danonoćni, pomozi mi, da Te veličam. Da ništa ne bi postalo veliko srcu mome osim Tebe.

Neka Te veličaju sva stvorenja, Gospode, ne da bi učinila velikim Tebe no sebe.

Zaista, preveliki si Ti, Gospode, da bi Te sve naše himne mogle učiniti većim.

I kad se svi rojevi insekata oduvaju od cvetale trešnje, trešnja ostaje ista u veličini i prolećnoj lepoti svojoj.
IX

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!

Na jednoj strani kantara jezero rastopljenog zlata a na drugoj oblak dima.

Sve brige moje, sa telom mojim i njegovim ludim grčevima od slasti i gorčine, šta su nego dim, ispod koga duša moja pliva po zlatnom jezeru?

Kako da ispovedim ljudima tajnu, koju gledam kroz krugove arhangela Tvojih? Kako delovima da govorim o celini? Kako će nokti na prstima razumeti krvotok tela? Zaista onemelom od čuda mučno je govoriti ogluvelim od larme.

Prvo je bilo rađanje pa onda stvaranje. Kao što se čudesna misao u čoveku nečujno i tajanstveno rađa, pa rođena misao potom stvara, tako se nečujno i tajanstveno u tebi rodio Svečovek, Jedinorodni, koji je lotom stvorio sve što Bog može stvoriti.

U Tvom neuznemirenom devičanstvu, dejstvom Duha Svesvetog, rodio se Sin. To je rađanje Boga odozgo.

Kako gore, tako dole, - govoriše stari. Ono što se desilo na nebu, desilo se i na zemlji. Ono što se desilo u večnosti, desilo se i u vremenu.

Mio si mi, ljubavi moja, zato što si mi tajna. I svaka ljubav gori i ne sagoreva dok tajna traje. Otkrivena tajna sagorena ljubav. Kunem Ti se večnom ljubavlju kao što se Ti meni kuneš večnom tajnom.

Obukao si se u sedmora nebesa; skrio si se preduboko od svih očiju. Da se sva sunca sliju ujedno oko, ne bi progoreli sve zavese tvoje. Nisi se skrio namerno, Veliki Gospode, no nesavršenstvom našim. Razloženo i isitnjeno stvorenje ne vidi Te. Samo za onoga nisi skriven, ko je postao jedno s Tobom. Za onoga nisi skriven, za koga je porušen zid između Ja i Ti.

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kad ga merim na kantaru s Tobom.

Na jednoj strani kantara jezero rastopljena zlata, a na drugoj oblak dima.
X

Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše moje, Duše Svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera. Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.

Susedi moji, prestanite s vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.

Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima, što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni? Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?

Zaista vam kažem: otac im je Duh Svesveti, a majka preostali devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.

Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji: od Devojke i Duha Svesvetog. Nad devičanstvom prve ispostasi zalebdeo je Duh Svesveti, te se rodio Svečovek, Mudrost Božja.

Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji. Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo Njegovo i u zemlji. Što je rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.

O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na nebu i jednom na zemlji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te Duh Božji zamilovao. Sva čuda na nebu i na zemlji proizašla su od Devojke i Duha.

Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje. Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.

Gospode triipostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero moje, kada sunce visi nad njim u podne.
XI

Kad sam se vezao za Tebe, ljubavi moja, sve druge veze su popucale.

Gledam lastu kako je zbunjena nad razorenim gnezdom, i velim: ja nisam vezan za gnezdo svoje.

Gledam sina kako se žalosti za roditeljem svojim, i velim: ja nisam vezan za roditelje svoje.

Gledam ribu kako izdiše čim se izvadi iz vode, i velim: takav sam ja! Ako me izvade iz zagrljaja Tvoga, trenutno ću izdahnuti kao riba bačena na pesak.

No kako sam mogao tako bezpovratno poronuti u Tebe i živeti, ako nikad pre nisam bio u Tebi? Vaistinu bio sam u Tebi od prvog probuđenja Tvoga, zbog čega se i osećam u Tebi kao u domu svome.

Postoji večnost u večnosti kao što postoji trajanje u vremenu. U jednoj večnosti, Gospode, Ti si bio u neiskazivoj bezrazličnosti i večernjem blaženstvu svome. Tada su ipostasi Tvoje istina bile u Tebi, jer nisu mogle ne biti u Tebi. No nisu se sozercale jedna u drugoj, jer nisu se znale u svojoj različnosti. U drugoj večnosti Ti si bio u jutarnjem blaženstvu Svome, i tri ipostasi saznale su se i sozercale kao takve.

Ni Otac nije pre Sina, ni Sin nije pre Oca, ni Duh Svesveti nije pre ni posle Oca i Sina. Kao čovek pri buđenju što odjednom i istovremeno otvori oba oka, tako su se odjednom i istovremeno otvorile tri ipostasi u Tebi. Nema Oca bez Sina ni Sina bez Duha Svetoga.

Kada legnem kraj moga jezera i spim snom bez sanjanja, tada ne umire u meni ni moć saznanja, ni želja ni akcija, no sve se sliva u jedno blaženo, nirvansko, bezrazlično jedinstvo.

Kad sunce prospe svoje zlato po jezeru, ja se budim ne kao nirvansko jedinstvo no kao trojedinstvo, od saznanja, želje i akcije.

To je Tvoja istorija u mojoj duši, Gospode, tumače života moga. Nije li istorija moje duše tumač istorije svega stvorenoga, svega isitnjenog i svega ujedinjenog? I Tebe, domovino moja, i Tebe je - oprosti - tumač duša moja.

Domovino moja, spasi me od navale tuđinaca na mene.

Živote moj, sagori sve upljuvke smrti na duši mojoj i na telu mome.
XII

Pomaži srce moje jelejem milosti Tvoje, premilostivi Gospode moj.

Da nikad ne bukne u srcu mome ni gnev protiv moćnih ni prezrenje nemoćnih. Gle sve je nemoćnije od rose jutarnje!

Da mržnja nikad ne savije gnezdo u srcu mome protiv onih, koji mi zlo snuju. Da se setim kraja njihova, i da budem spokojan.

Milost otvara put k srcu svih stvorenja, i donosi radost. Nemilost navlači maglu na čelo, i stvara teskobnu osamu.

Pomiluj milostivoga, Najnežnija Ruko, i otkri mu tajnu mudrosti Tvoje.

Svečovek je čedo milosti Oca i svetlosti Duha.

Sav stvoreni svet samo je priča o Njemu. Moćna sunca na nebesima i najmanje kapi vode u jezeru pričaju sobom jedan deo priče o Njemu. Svi zidari neba i zemlje, od premoćnih serafima do Vladatelja i najmanjeg grumena prašine, pričaju istu istovetnu priču o Njemu, prasuštini svojoj i praizvoru svome.

Šta su sve stvari na zemlji i mesecu no sunce u pričama? Zaista, tako je sva vidljiva i nevidljiva tvar Svečovek u pričama. Suština je jednostavna, no pričama o suštini nema ni kraja ni broja.

Susedi moji, kako da vam govorim o suštini, kad ni priče ne razumete?

O da znate, kakva je sladost, i širina, i snaga, kad se potone u dno svih priča; tamo, gde priče počinju i gde se svršavaju. Tamo, gde jezik zanemi, i gde je sve kazano odjedanput!

Kako dosadne onda postanu sve duge i spore priče stvorenja. Zaista, onako isto dosadne kao što je dosadno slušati priču o gromovima onome, ko je navikao gledati gromove.

Primi me u Sebe, Sine Jedinorodni, da budem ujedinjen s Tobom kao što bejah pre stvorenja i pada.

Neka se svrši duga i zamorna priča moja o Tebi trenutnim viđenjem Tebe. Neka umre samoobmana moja kao da sam ja nešto pored Tebe, nešto drugo izvan Tebe.

Prepunjene su uši moje priča. Zenice moje ne traže više da gledaju izložbu odela no Tebe, suštino moja, pretovarena pričama i odelima.
XIII

Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.

Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.

O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.

Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.

Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.

Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više

nego sve:

Ljubavi moja, pomiluj me! Silo i Istino moja, pomiluj me!
XIV

Šta vredi odelo, ako nema tela da se odene? Šta vredi telo, ako duša njim nije ogrnuta? Šta vredi duša, ako Ti u njoj ne bdiš, Ognje u pepelu?

Odelo je moje pepeo i dim, ako mu telo moje ne daje cene.

Jezero moje lepo slepo je blato, ako se okata voda ocedi iz njega.

Duša je moja pepeo i dim, ako se Ti iz nje ocediš, Roso jutarnja.

U pepelu svih stvari Ti ispisuješ Tvoje ime, i dimom svih stvari zasenjavaš plamen Tvoga sjaja.

Tvoj plamen je rosa za žedne, koji se savijaju Tvome zagrljaju. No Tvoj plamen je sažižući oganj za one, koji beže od njega.

Zaista Ti si raj čistim i pakao nečistim.

Kada dođe Poslednji Dan - kad se Prvi i Poslednji Dan otkriju ljudima kao Jedan Dan - tad će se čisti radovati a nečisti žalostiti. I vapiće nečisti: avaj, jedosmo pepeo na zemlji, a sad moramo da jedemo oganj na nebu!

Proroci Tvoji, Majko nebesna, behu otkrivači ognja ispod pepela, ronci u vulkanska grotla. Po beskrajnoj milosti Svojoj svakome si dala da otkrije varnicu, za kojom je ronio, dok se sve varnice ne sliše u plameni požar Sina Tvog, Majko nebesna.

Gospode, podizao si pastire svakome stadu, a pastiri su ložili ognjeve za svoja stada, da se stada ne zamrznu na vrletnom drumu istorije. Dok Svečovek, Sin Jedinorodni, ne razbukta oganj veliki i ne pozva sva stada da se greju.

Gle, kako se duboko kriju svi plemeniti metali, oči dubine zemaljske! Kako li si tek Ti skriven pod pepelom zemlje, najplemenitiji kamene!

Siromah ore svoju njivu i odmahuje glavom kad mu govorim: bogataše, duboko ispod tvoje jalove njive počiva jezero rastopljenog zlata.

Ne odmahujte glavom, osiroteli carevići, kad vam govorim, da je telo dragocenije od odela, i duša od tela, i Plameni Car od duše.