Poligraf nije pouzdan

U drevnoj Kini, ljudima za koje se sumnjalo da lažu naređivano je da žvaću pirinač, i onda ga ispljunu. Ako on ne bio jako natopljen pljuvačkom, smatralo se da čovek priča izmišljotine, pošto je vladalo uverenje da su usta lažova suva. Ukoliko vam ovaj način da se ustanovi da li neko govori istinu deluje neozbiljno i nepouzdano, znajte da on nije ništa gori od poligrafskog testiranja.

Ali, da najpre objasnimo šta je, u stvari, poligraf. Sama ta reč, koja je grčkog porekla, doslovno znači "onaj koji svašta piše". Ona upućuje na istovremeno beleženje fizioloških reakcija na razna emotivna stanja. Prvi koji se poslužio takvom metodom da bi detektovao laž bio je italijanski kriminolog Čezare Lombrozo, poznat i kao tvorac koncepcije o "rođenom" kriminalcu. On je ovu vrstu testa upotrebio davne 1895. A prvi poligraf, odnosno mašinu koja registruje laganje, napravio je 1921. Amerikinac Džon Larson. Današnja verzija tog aparata je delo Larsonovog učenika Leonarda Kilera. Ona ostavlja zapis o ispitanikovom disanju, kao i znojenju i kardiovaskularnoj aktivnosti.

Stručnjaci, međutim, kažu da različite emocije mogu da izazovu slične fiziološke reakcije, i da ono što otkrije poligraf ne sme da se prihvatiti kao definitivan dokaz o govorenju istine ili laži. Američko udruženje psihologa je 1986. o tome izdalo i zvanično saopštenje, s ciljem da zaštiti nevine od mogućih nepravednih optužbi. Zahvaljujući delovanju stručne javnosti, danas se poligrafsko testiranje uglavnom koristi da bi se suzila lista osumnjičenih za neku kriminalnu radnju. Rezultati ovakvih testova se u većini zemalja ne priznaju na sudu.


Izvor: Glas JavnostiS. P.