Retrospektiva "najvažnijeg nemačkog umetnika" u Tejt muzeju

Naci pop Martina Kipenbergera

Ako milijarderi odluče da ste besmrtnik, onda nema veze što ste umrli kao pas? Preminuo u 44. godini Kipenberger je danas "oznaka kvaliteta"

Postavka u Tejtu razotkriva i Martinovu besramno narcisoidnu motivaciju. Ceo opus je dizajniran da izazove obožavanje i idolatriju, više nego da dovode u pitanje mehanizme stvaranja kulta ličnosti. Kipenberger nije čekao da ga muzeji shvate. Da, bio je ekstremno političan, ali politika nije bila njegova centralna teza već samo još jedan sistem pravila koji treba eksploatisati do apsurda!

A muzeji su, izgleda, konačno shvatili misao umetnika. Osam godina posle njegove smrti izazvane prekomernom dozom heroina, slikareva zaostavština se nezaustavljivo infiltrira u meinstrim istorije umetnosti.

Prošla godina bila je velika godina za revalorizaciju opusa originatora evropop arta. Simultano predstavljen na izložbi "Trijumf slikarstva" u Čarls Sači kolekciji i solo izložbi u galeriji američkog multimilijardera Larija Gagosijana, "najvažniji nemački umetnik" je preko noći postao i mit i tržišna vrednost. Mitovi se zasnivaju na krupnom kapitalu? Art magazini odavno više ne znače ništa. Kultura jednako kapital. Nema greške u ovoj jednačini.

Zašto je Kipenberger tek sada priznat? Jesu li njegove ideje bile suviše ispred socio-političke klime njegove epohe. Je li njegova praksa bila suviše radikalni andergraund? Ovi konvencionalni scenariji ipak ne objašnjavaju zašto je Kipenberger danas Isus Hrist slikarstva. Možda je razlog mnogo trivijalniji? Novi mediji su umetnost multiplikata i ne postižu cenu na tržištu kao "originalna" umetnička dela. Konsenzus evropskih kustosa o "smrti slike" je ubio tržište, a to se (ipak) ne sme dozvoliti.

Kipenberger nije bio "opskurni umetnik". Još za života je učestvovao na velikim tematskim izložbama kao hiperaktivni autor koji se bavi svim medijima - i slikarstvom i skulpturom i arhitekturom i instalacijama i videom. Multidisciplinarni šizofrenik ili mesija veka u kom su sve ideologije pukle u paramparčad?

Njegova lucidnost ogleda se u želji da stvori europop art u slikarstvu, nasuprot tada dominantnoj struji novog ekspresionizma. Nema imperije bez populizma, a on je stvarao neku vrstu naci-popa od same nemačke istorije. U svoj njenoj slavi i u svoj njenoj krvožednosti!

Sve do smrti Kipenberger nije bio smatran "važnim" autorom. Nije bio "umetnik konsenzusa". Njegov imidž lošeg momka i javni skandali koje je pravio mrtav pijan ili drogiran bili su u funkciji marketinga njegove kompleksne persone, sredstvo da se projektuje u svest meinstrima putem tabloida i trač emisija. Naravno i da sistematski implementira vlastiti eklekticizam i totalnu stilsku nedoslednost kao vrhovne vrednosti!

Kipenberger je citirao, karikirao, utilizovao svaku konceptualnu strategiju i formalni stil posleratnog modernizma. Ciklus fotorealističkih slika "Dragi slikaru, naslikaj me!" egzekutovan je u potpuno Vorholovskom maniru. Umetnik je jednostavno unajmio profesionalni reklamni studio, specijalizovan za ručno slikanje filmskih plakata koji je naslikao slike umesto njega. Kipenberger se samo potpisao.

Etos "loše slike" je Kipenbergerova fascinacija. Etički ideal sveta u kome živimo zasigurno nije "dobrota". Čemu onda dobro slikati?
- Najzad, i "dobro" i "loše" nisu vrednosti nepodložne vremenu. Ne možete stati u vremenu i pretvarati se da se ništa neće promeniti. To je sama smrt! To su ideali duhovnih mrtvaca koji žele da od svojih izbledelih pubertetskih uspomena naprave večnu grobnicu za čovečanstvo, izjavio je Kipenberger 1985.

Ako slikarstvo još uvek postoji, onda samo kao "bad painting" upisuje svoju referencu prema svetu. Fenomen zvani Kipenbergerijana je apsolutni trend. Slika u Nultoj deceniji ostaje pod enormnim uticajem ovog "najvažnijeg nemačkog umetnika u poslednjih 40 godina" (navod u katalogu izložbe u Tejtu).


Izvor: Glas Javnosti \ S.Đ.M.